67. TIJAMAT: Karbankl
"Arijel", šapnu on naginjući se nad nju u njenoj postelji kao senka, pokrivajući njena usta svojim usnama, budeći je poljupcem.
Njene oči se otvoriše, žmirkajući u divljem nerazumevanju; borila se protiv njega, tokom onog jednog trenutka koji joj je bio potreban da se sasvim probudi. "Arijel", ponovi on, a ona se ispod njega opusti.
"Ride?" šapnula je zapanjeno, jer on nikad ranije nije bio u njenom stanu, zapravo nikad nije hteo ni blizu da priđe.
Nije više govorio, usta je upotrebio samo da nastavi da ljubi Arijel - njeno lice, grlo; a prstima je petljao oko linije zatvaranja njene spavaćice. Najzad je žestokim pokretom razgrnu, ču da je u svom nestrpljenju pocepao tkaninu na nekom mestu, ali ne mareći. Svukao je spavaćicu sasvim, s njenog tela, čuo zvuke protesta i iznenađenja što je tako naglo ostala sasvim gola. Onda se privijala uz njega, dok je on pokrivao njenu golotinju poljupcima, i sam se svukao u pomami očajničke potrebe, i legao preko nje. Obavila se oko njega, primajući ga sa dobrodošlicom, željna da on uđe; uzela ga u sebe; bila je njegovo sklonište dok ju je on posedovao, dok joj je davao jedini poklon koji je uopšte umeo dati; najzad je povikala zapanjenim zadovoljstvom i oslobađanjem, a to je dovelo do oslobađanja njegove potrebe, unutar nje.
Ostadoše ležeći zajedno, nogu umršenih, tela još i sad spojenih; njihova srca su jedno o drugo otkucavala, dugo, a onda je opet kazao njeno ime.
"Odlazim", reče, i pritisnu usne na njenu toplu, sjajnu kožu, ovaj put sa beskrajnom nežnošću; onda skliznu s nje i sede. "Hoću da pođeš sa mnom." Šakom je klizio niz njenu ruku, sve dok na kraju nije sklopio svoje prste oko njenih.
Sede i ona, odjednom sasvim budna u mraku. "Noćas?"
"Da."
"Kuda? U svemir?"
"Ne, to mi nikako ne bi uspelo... U zabačene krajeve. Moraš sa mnom."
"Zašto?" upita ona tiho.
"Zato što sam ja umoran od života, a ti nisi."
"Ne kapiram..."
"I ne moraš. Moraš samo imati poverenja u mene. Imaš li, Arijel?"
Lagano je klimnula glavom.
Dohvatio ju je za ruku, povukao da ustane. "Krenimo, dakle."
Poleteše na jug, kraljičinom lebdilicom, u okrilju mraka. Zora ih zateče još na putovanju ka jugu, iznad beskrajnih polja okeana. Otkako su poleteli, Arijel mu nije kazala više od dve reči; samo je sedela šćućureno uz njega, glave naslonjene na njegovo rame, tonući u san i budeći se povremeno. Pritisak njene težine počeo mu je bivati bolan, jer su mu nervni završeci već postajali preosetljivi. Njegov um uveličavao je sve simptome sistemskog pogoršanja u njegovom organizmu, dok su tekli dugi, tihi sati; zato je njegova svest o mukama koje su počinjale bila neizmerno bolnija; ipak, nije je budio.
Činilo se da je ta noć večnost; pa ipak, zora mu prebrzo virnu preko ramena, govoreći mu da njihovo vreme ukradenog mira ističe.
Arijel se najzad promeškoljila, dok je vruća svetlost dvaju izlazećih sunaca navaljivala kroz bočni prozor i zasipala njeno lice. Ispravila se u sedištu, protrljala oči, pogledala napolje, ka sumornoj nepoznatosti daleke obale od koje su se sada udaljavali, odlazili ka pučini. "Gde smo?"
"Daleko", reče on. "Otišli smo niz obalu, otprilike do najudaljenijih postojećih naselja. Istovariću te u poslednjem letnjačkom selu koje nađem, a onda rušim letilicu u more."
Pogledala ga je kao da je poludeo. "Zašto, Ride? Zašto smo čak ovamo došli? Nešto u vezi s merima?"
"Ne", reče on smrknuto. "Ne u direktnoj. Sad, hoću da me slušaš, stvarno slušaš. Ne radim za tvoju kevu..."
"Znam", reče ona tiho.
Pogledao ju je mršteći se. Ali, samo reče: "Ne prekidaj me. Radim za tipa koji se zove Izvor. Ja sam njegov naučnik, doveo me je ovde da prostudiram mere da bih mogao proizvoditi 'vodu života' za njega." Zurila je u njega, sada ćuteći. "On je... moj vlasnik." Diže dlan, pokaza joj ožiljak. Viđao je, povremeno, kako Arijel gleda to na njegovom dlanu; ali, nikad se nije usudila da ga pita šta mu je to. "On mi govori šta da radim, i ja to radim, a ako ne, ukine mi drogu. Ako ne bih dobio fiks, umro bih."
"Šta... navuk'o te da postaneš zavisnik?"
"Ne", reče on grubo. "Uradio sam to sam sebi. Ali, dalje snabdevanje je u njegovim rukama..." Žurio je da govori dalje da mu ona ne bi postavila još pitanja. "Doveo sam te ovde zato što on sad hoće da uvalim tu istu drogu tebi."
Njen dah stade. Rid vide nagli strah u njenim očima.
"Doveo sam te čak ovamo zato što neću to da uradim!" reče on besno. "Rek'o mi je da se zbližim s tobom; i da te tucam. Nater'o me... na sve... al' na ovo neće moći. Rendera mi..." Njegove šake se stisnuše na kontrolnim instrumentima.
"Na sve...?" reče Arijel, glasom tankim i drhtavim; obrazi su joj crveneli od poniženja. "Ne verujem ja to. Ne na sve." Prstima dotače svoje usne, grudi. "Ne na ono što je bilo noćas..." Pogleda ga očima koje su spaljivale njegovu kožu.
Gledao je pravo napred, u morski plavozeleni beskraj. Pokaza prstom napred. "Eno. Ona ostrva se zovu Najdalja, je l' tako? Kol'ko je meni poznato, niko ne stanuje južnije od tog arhipelaga, a i na njemu je samo jedno letnjačko seoce, na jednom ostrvu. Tako je zabačeno da su tamo jedva i čuli za Karbankl. Nastanjivo je tokom celog ovdašnjeg klimatskog ciklusa, dakle nećeš morati nikad da odeš odatle. Ispričaj im da je oluja skrenula tvoju brodicu i da te je more izbacilo na plažu."
"Sama...?" reče ona nejako. Odgovorio joj je ćutanjem. Ona skrenu pogled s mora, sa dalekih tačkica purpurnog i sivog koje su narušile savršenstvo njegove površine; pogleda Rida u oči. Šake joj se, u krilu, stisnuše. "A onda šta? Očekuješ da tamo živim, da budem... daštu... u nekoj kamenoj kolibi?"
"Pa, tako su Svetlohodni živeli generacijama", odseče on. "Čak i Ariška je tako živela pre Promene. To je vama u krvi; naviknućeš se."
"I koliko dugo tako?"
Duboko je udahnuo. "Možda do kraja života."
Okrenula se na sedištu. "Zauvek...?"
"Ako znaš šta je dobro za tebe. Izvor hoće da te upotrebi protiv tvoje majke i Gundalinua. Smatra da njih dvoje poseduju nešto što njemu treba, a ti ćeš mu biti sredstvo da to dobavi. Zakačiće te na 'vodu smrti', onda će pustiti da ona deluje u tebi; šema je, kad Kraljica i Gundalinu vide da njihovo dete umire santimetar po santimetar, daće mu to što imaju. Međutim, oni mu ne bi mogli dati to, ni kad bi hteli. A ja Izvora zaustaviti ne mogu. Ne može niko. Možeš samo ti. I to tako što ćeš nestati, sasvim."
"Sve to... zato što volim tebe?" reče ona glasom koji se raspadao. "Zato mi se sve ovo dešava? Nikad više neću videti Karbić? Nikad moju porodicu, ni..." Njen jad, izdanost, bespomoćni bes, punili su Rida toliko da više nije mogao disati; gledajući je, razumeo je šta je sve izgubila za samo nekoliko sekundi. Šta joj je sve uradio sa samo nekoliko reči. Pritisnula je šake na lice, tako da su joj prsti pobeleli. U njene oči već su navirale suze besa, mržnje... sramote, i neumoljive gladi. Dovršila je nerazgovetno: "...ni tebe?"
Udahnuo je duboko, šumno, osećajući da se isti takav očajni bes protiv nemoguće sudbine uliva u njega, kao vazduh u pluća. Nikad nije želeo ovo, nikad nije hteo ovu žensku... Nametnuta mu je, upotrebljena je protiv njega kao sprava za torturu, od strane čoveka koji je torturu nad njim pretvorio u izvrsnu umetnost. Trebalo bi da je mrzi. A ipak... Slepo skloni pogled od nje, da ona ne bi stigla da vidi istu takvu neumoljivu glad u njegovim očima.
Poče proveravati instrumente i displeje, opsesivno: mehanizme koji su radili pretprogramirano i kojima zato nije bilo potrebno nikakvo podešavanje... pokušavao se izolovati od Arijeline neizbežne blizine. Ali njegova izdajnička čula registrovala su njeno prisustvo, i o tome obaveštavala svako vlakno njegovog tela... kao da je svaki dah njen, svaki pokret, produžetak njegovih dahova i pokreta... i najzad nije bio siguran kako se desilo da je on opet dira, ljubi, drži u naručju. Jauknuo je tiho, jer je od svojih nerava, već odmaklih u procesu raspadanja, dobio bol kao od električnih žica pod naponom. Ali bol je njegovu seksualnu uzbuđenost povećao, načinom divno perverznim. Grlio je Arijel, uživao u svakom čulnom osećaju kao da mu je poslednji.
"A ti... da li se vraćaš njemu?" prozbori ona, uz sam njegov vrat, usnama mekim i toplim. Izvoru.
"A, ne", reče on. Odmahnuo je glavom. "Pustiću da me lebdilica povuče dole. Dosta je bilo. Neka Izvor misli da smo se udavili zajedno." Preplavi ga talas užasa na pomisao kako će se hladne morske vode sklopiti iznad njegove glave, kako će mu napuniti pluća, najzad ga uzeti pod svoje. Prinudi sebe da se priseti da će se stvar okončati brzo, možda za nekoliko sekundi, ako on isključi sve bezbednosne mehanizme i udari u more na pravi način. Takođe prinudi sebe da pomisli na alternativu.
Osetio je da se Arijel ukrutila pored njega. "Onda me povedi sa sobom", promrmlja ona. "Povedi me. Baš me briga. Ne živi mi se bez tebe..."
Odmakao se od nje; šakama ju je stezao za ruke, tako jako da se njeno lice najzad trgnulo od bola. "Ne. Onda bi pobedio, taj jebani bolesnik! Ti moraš živeti!" Prodrmao ju je. "Ako me voliš, tako ćeš učiniti."
"Onda zašto ne bismo oboje ostali živi?" upita ona. "Vrhovni sudija će nam pomoći. Gundalinu je rekao da te poznaje i da ti može pomoći. Nije prekasno..."
"Za mene jeste! On mi ne može nabaviti ono što je meni potrebno. A ne može ni tebe da zaštiti. Ja ću umreti, Arijel, čuješ li ti mene, jebo te? Mrtav sam, osim ako otpuzim nazad do Izvora, potrbuške, i molim ga kao pas da mi da ono što mi treba. A on mi neće dati ako ja njemu ne dam tebe."
"Pa, ako je to samo neka droga..."
Nasmejao se oštro, zvukom neverice, ali na način kako bi to mogao čovek koga nabijaju na kolac, u prvom trenutku prodiranja šiljka. Okrete glavu od Arijel, sumorno zgađen. "To letnjačko selce je na onom sledećem ostrvu. Tu ti silaziš."
"Ne silazim..." Stupila je u akciju, pružila ruke naglo pored njega. Napala je instrumente, boreći se i protiv njih i protiv njega; isključila automatiku, tako da je lebdilica sad bila na režimu ručnog pilotiranja. Rid je odgurnuo Arijel žestoko ka vratima; lebdilica se poče trzati, zatim se sjuri nadole. Borio se da je vrati vozilo pod kontrolu, ali se Arijel opet baci na njega, pritisnu njegovo telo uz tablu s instrumentima. Osetio je da se lebdilica strmoglavljuje, da izmiče ispod njih. "Arijel!" povika on i udari je otvorenom šakom preko lica, u očajnoj panici. Ona pade u sedište, i tu ostade prikovana ubrzanjem. Leteli su naglavačke, pravo ka plavozelenoj vodi; odjednom nije mogao ništa drugo videti.
Frenetično poče izvikivati komande upravljačkom sistemu lebdilice, istovremeno vukući ručne kontrole, ne bi li svojom snagom zaustavio njihov fatalni luk. Pošto su ga uvek drugi vozili, nikada nije postao iskusan pilot; sada, kada je bilo prekasno, proklinjao je sebe zbog toga.
Vide liniju blede oker boje, zatim obilje rđastog crvenog i zelenosivog; to je ispunilo njegovo vidno polje, taman na vreme da shvati da su dospeli do kopna - na koje su sledećeg trenutka naleteli.
Letilica je udarila meljući i kršeći se, zavrtela se kao tanjir, zanjihala kao da je bacaju talasi; na taj način je, nošena zamahom, odmicala preko kamenite površine platoa. Zaletela se u jedan šumarak paprat-drveća, grunula u njega, i tu stala. Zelenilo poče padati kao kiša na njih, pokrivajući vetrobransko 'staklo' dugim resama.
Rid je ostao da visi u obuzdavajućim poljima svog sedišta, hvatajući vazduh. Arijel se pored njega pomače, odmahnu glavom, zacvile. Taj zvuk je naglo prestao: okrenula je lice ka njemu, držeći se jednom rukom za obraz. Između njenih prstiju video je otisak svoje šake, kao crveni žig na bledoj koži. "Zašto nas nisi pustio da se slupamo!" uzviknu ona sa žestinom, glasom koji je bio sav u dronjcima.
Njegovo telo, ispunjeno bolom, unutar sebe je brbljalo kao ludak. Oslonio se o stabilni naslon; Arijel je hvatao samo krajičkom vidnog polja. Osećao je da se na njegovoj koži već stvaraju modrice, suviše lako; i još nešto karakteristično, tanušni mlazić krvi iz jedne nozdrve, koji mu je već skliznuo niz usnu. Obrisa nos rukavom.
"Ne umire se tebi", reče ona, "baš kao ni meni! Možemo radiom da pozovemo pomoć..."
"Ispadaj napolje", reče on. Pošto se ona, čuvši to, nije ni pomakla, on povika svom silinom: "Kažem, ispadaj napolje!" Sačekao je da se ona oslobodi tih polja za-slučaj-nesreće, zatim je izišao na svoju stranu. Nemajući poverenja u nju, naredio je vratima da se zapečate, čim su se oboje našli napolju; zatim je pogledao skršenu donju stranu lebdilice, dugi trag otkinutih parčića koji je ostao na tlu. Jedan pogled bio je dovoljan da mu kaže da ta rešetka odbojnih polja više nikada neće moći da ih podigne.
Pogledao je i na druge strane, sagledao okolinu. Ovo nije bilo ono ostrvo ka kome se zaputio; taj cilj video je i sad, u daljini, kako se uzdiže iz mora. Ovo ostrvo na koje su se srušili moglo se razgledati, sa tačke na kojoj je sad stajao, celo: bilo je dovoljno da se okrene oko sebe. Našli su se na nekakvoj mizernoj, bezimenoj steni koja jedva drži glavu iznad vode. Nasukani. Osetio je grčeve mučnine u želucu; progutao, jedva uspeo da se uzdrži od povraćanja. Ipak, bar imaju to drveće ispod koga se lebdilica zaustavila. Taj šumarak bio je jedini zaklon na celom ostrvu i, izuzimajući njih dvoje i nasumično proletanje ptica, jedini život na ostrvu. Zahvaljujući tim paprat-stablima, niko ih neće moći otkriti iz vazduha, ili bar niko ko se služi samo optičkim sredstvima. Tako će, ako ništa drugo, imati bar malo više vremena.
Okrenuo se opet ka Arijel. "Selo je na susednom ostrvu. Na onom velikom." Pokaza rukom. "Ti si jak plivač. Nađi nešto što pluta; stići ćeš tamo za nekoliko sati."
Zurila je u njega jedan dugi trenutak, a onda reče: "Ne."
"Do vraga, Arijel...!" Zakoračio je ka njoj, stežući pesnice.
"Neću da te ostavim." Njene šake se, na povijenoj gornjoj površini lebdilice, spletoše u oblik zvani "ljubavnički čvor". "Neću da te ostavim." Poče da plače, bez glasa.
Zaustavio se, zagledao u nju; gledao je kako plače za njim, za njima. U telu je imao osećaj da je ispunjeno nevidljivim crvima koji gamižu jedan preko drugog - toliko da je poželeo da urla. "Pa, dobro", reče on ogorčeno. "Ostani ako ti je volja. Misliš da je ovo zbog čega se preznojavam 'samo neka droga'? E pa onda ostani da gledaš. Gledaj šta će se dogoditi i tebi, ako se ikad vratiš u Karbankl. Ostani, i budi prokleta!" Udario je pesnicom u vrata letilice, izazivajući silovite talase bola koji zapljusnuše čitavo njegovo telo. Opet opsova, žmirkajući da razbistri vid. "Udalji se od letilice!" Mahnuo joj je rukom da se udalji. "I od mene", reče razbešnjeno, videći da ona pomišlja da mu priđe. "Ostani negde gde mogu da te vidim. Tamo, ispod drveća."
Uzmakla je, dvoumeći se, i otišla dovoljno daleko da on bude zadovoljan. Sela je u podnožje jednog paprat-stabla, omotala ruke oko kolena. Gledala ga je; oči su joj bile kao tamna jezera u senkama.
Spustio se kraj letilice, seo na tvrdu, peščano-šljunčanu površinu zemlje. Naslonio se leđima na sama vrata, da ih zaštiti. Izvukao je paralizer iz opasača i položio ga na tlo pored sebe, pokretima prenaglašeno pažljivim. Znao je šta Arijel misli; ona će vrebati priliku da uđe u letilicu i uspostavi radio-vezu. Nije mu poverovala. To je video u njenim očima: uverenje da iz svega ovoga ipak postoji neki izlaz. Nadao se da će uspeti da je zadržava tako dugo da ona vidi koliko je potrebno videti i da zaista razume; i zatim ode odavde, ostavi ga, i nikad se ne vrati.
Sedeo je tako, mirovao, oslonjen na oblinu vozila. Na svakoj tački gde je njegova koža dolazila u kontakt sa bilo čim, bol je postajao postelja od eksera; ali on je bio toliko umoran da se više nije trudio ni da podigne glavu.
Metal se počeo zagrevati, pod kopljima sunčanog sjaja koji je kroz polomljene krošnje udarao u njegovo sklonište. Sunca su zagrevala i njegovu kožu, i tle rđastocrvene boje na kome je sedeo. Bogovi, ovde je baš vrućina... Ali ne kao na Ondiniju, mada će verovatno biti, kad epoha Leta dostigne svoj vrhunac; ipak, vruće u poređenju sa severnom obalom na kojoj leži Karbankl. Prepustio se toploti Blizanaca, nalazeći u njoj utehu, mada je njegovo telo od nje gorelo kao bubica pod žižom uveličavajućeg stakla. Krvni sudovi kao da su mu bili ispunjeni ledenom vodom, a ne krvlju; ili kiselinom; ili kašastim snegom.
Sati su prolazili. Sjaj sunaca i senke išli su kao spora svečana povorka kroz tihi šumarak. Arijel je sedela bez pokreta; on takođe. Ptice bi ponekad zalepršale ispred njega; od toga je celo njegovo vidno polje treperilo kao u strobo-osvetljenju. Šuštanje resa paprati stapalo se sa zvucima mora. Bio je to blagi ali neprestani šapat, koji kao da je, što se duže sluša, postajao sve jači; kao da se more šunja ka njemu, da ga opkoli, da ga zaskoči dok on tako bespomoćno čeka; da ga udavi...
Kriknuo je i ustao, na noge, zapljusnut vodom po licu; video da stoji na kiši, zagledan gore, u nebo modrocrno poput uboja. Prolazili su kišni oblaci i plakali nad njima. Kišne kapi su ga pogađale kao biserje, tvrde i glatke, topile se na njegovoj grozničavoj vrelini, tekle u njegov znoj, natapale ga. Samo je stajao i blenuo otvorenih usta gore u kišu, sve dok se sanjano more nije povuklo od njega; onda je osetio kako ga noge izdaju, a realnost odvlači nazad, dole.
Srozao se niz vrata letilice, mokra od pljuska, seo u crveno blato. Procurilo je između njegovih prstiju, umirujuće mlako/prohladno. Spustio je pogled ka šakama, video da su natekle i modre; kao da su tuđe, prikačene na njega, a ne stvarno njegove. Diže pogled ka Arijel, koja je i sad sedela, sva jadna, pod nedovoljnim zaklonom paprat-stabla. Ona ga pozva po imenu: primetila je da on u nju gleda.
Nije odgovorio. Pustio je da mu glava klone unazad, zagledao se ukočeno u nebo, pustio da kiša lije u njegova sasušena usta. Sad je njegovo lice prolivalo suze neba; čekao je da njegov jad prođe.
Pljusak je prestao isto tako naglo kao što je i došao; vetar, sve jači, odneo je te oblake nad more. Iza oblaka su se pojavili Blizanci, oba sunca sada na pola puta niz nebo. Zapalila su oblake dugama i odsjajima, obojila su nebo dvostrukim tonovima, stakleno razbijenim komadićima boje, razlivenim vodenokolornim vizijama. Gledao je kako se stvaraju, posustaju, problikuju, kao njegova svest o svome bolno rastrzanom telu - nastajala je, gubila se, preoblikovala. Gledao je sav smlavljen strahopoštovanjem i jadom. Negde, na jednom mestu koje je izgubljeno u beskonačnosti prostora i vremena, on je video zvezde na noćnom nebu osvetljenom poput vitraža... I ničeg, ničeg drugog se nije mogao setiti iz nebrojenih uspomena koje su ga dodirivale tako užasavajućom lepotom. Niti je ikad u svom kasnijem postojanju imao ijedan trenutak stvarno takav. Zapita se: da li se sve dosad jednostavno nije želeo da potrudi da primeti lepotu kojom je bio okružen, ili mu je tek šaka smrti, kad se počela oko njega stezati, omogućila da je vidi.
U sumrak je Arijel konačno ustala i pošla ka njemu. On nezgrapnim šakama dohvati staner-pištolj i uperi ga ka njoj.
Pogledala ga je, a njeno čelo se naboralo. Lice joj je bilo bezizražajno i gotovo savršeno prozirno. Video je: Arijel, od stakla napravljena, čeka da se rasprsne. Međutim, ona samo reče: "Gladna sam."
"Nema hrane", reče on.
"Ima u zadnjem delu, zaliha za slučaj udesa."
"Dobro... uzmi je", promumla on. "Samo, dalje od radija." Klimnula je glavom, crveneći. Polako i bolno se sklonio s puta, da bi ona mogla ući; njegovi zglobovi opirali su se kretanju, kao zarđale šarke. Motrio je dok je Arijel uzimala i iznosila hranu, onda je opet seo na vrata.
Čučnula je, blizu njega; pazila je da svaki njen pokret bude neskriven, lagano izveden. Ponudila je hranu i njemu - konzerve sa mehanizmom za samozagrevanje. Od mirisa mu se prevrte želudac. Odrečno je mahnuo glavom. Ponudila mu je vodu. Počeo ju je lokati pohlepno, s osećajem da bi mogao popiti more do poslednje kapi i još biti žedan. Pružio joj je lonče, da dobije još vode; onda se ispovraćao, naglo i silovito, i prosuo nevelike ostatke svog poslednjeg obroka po prednjoj strani svoje odeće.
Pokrenula se da mu pomogne. Hitnuo je lonče na nju, psujući i pljujući. Ona se brže-bolje digla na noge, pokupila konzerve, povukla se opet na svoje mesto pod drvetom; usput su joj neke konzerve i ispale, tako da je ostavila čitav trag.
Rid je sedeo u sopstvenim izbljuvcima, bez snage da se pokrene, sve dok ga od tog mirisa nije opet uhvatila muka; onda je povraćao dok je imao šta, i najzad nasuvo, samo napinjanjem stomaka. Ipak, ostao je da sedi, mokar i smrdljiv i iscrpljen, zureći u nju, dok su senke postajale sve dublje. Nije jela ništa dok ju je gledao.
Najzad više nije mogao da razazna njen oblik u mraku ispod drveća. U jednom trenutku mu se učinilo da čuje plač, ali nije bio siguran u to. Nije činila nikakve pokrete koje bi on mogao čuti, iznad šumova mora i uzdisanja drveća. Šištanje i krkljanje u njegovim plućima kao da se pojačavalo sa svakim sledećim udisajem. Zapitao se da li ona spava ili još sedi na onom mestu, u jednakoj nesanici, samoći, strahu. Htede je pozvati, da dođe, da ublaži njegove muke, da ga drži u naručju tokom ove, poslednje noći njegovog života.
Creva mu popustiše. Znao je da će se usrati u gaće, i da to ni na koji način ne može sprečiti. Ne pozva je. Reče sebi da se baš raduje što je došla noć, jer, sad se ne vidi šta mu se desilo... ne vidi ona, ne vidi ni on sam. Neka ih bogovi poštede vida, oboje, tokom sledećih nekoliko sati. Jutro će brzo doleteti, a onda će mu ona poverovati. Onda će razumeti.
Počeše grčevi nožnih mišića. Jauknuo je, protiv svoje volje; zagrizao rukav, i prisilio jedan po jedan mišić da popusti, noge da se isprave. Više nije znao da li je vazduh topao ili hladan; telo mu je gorelo od groznice, treslo se od ledene jeze. Kroz drveće je video jednu traku noćnog neba, koje je svetlucalo kao prigušeni žar: nebrojena sunca. Kao nebrojeni atomi njegovog tela, koje sagoreva sebe. Samospaljuje se. Gledao je kako izlazi mesec, mlad, ogroman i taman naspram zvezdane pozadine. Kao rupa u noći. Kao crna jama, kao ovaj singularitet koji se, umesto uma, nalazi u njegovoj glavi, gde ždere svako značenje, sav smisao, a nikad ne dopusti izlaz nijednoj svojoj tajni, nikad, pa čak ni sad...
Sklopio je oči, pri čemu su kapci zaparali po rožnjačama kao pesak. Zbog toga su mu potekle suze, niz obraze, voda slana kao more. Glas mora ga doziva, kroz huku njegove krvi u ušima. U tom zvuku on kao da čuje i glasove mera; iako su svi meri odavno otišli iz ovog dela okeana, pošli u seobu na sever, ka nekom cilju, čiju tajnu on nikada neće doznati... ili ka sudbini koja će ih ućutkati sve, zauvek.
Osećao je da mu svest izmiče, i pustio ju je. Neka ide; nek njega ponese ova plima, što dalje od patnje. Arijel mu je pričala kako će plivati sa merima... i on sad sebi dopusti da sanja da je jedan od njih, da je isto što i oni - upliće svoj glas u njihove svete pesme, ide za gotovo mitskim nagonom koji njih prisiljava da sad putuju kroz ova mora, na sever, u Karbankl, ka duši okeana. On sagleda viziju tog cilja: tu je, pravo napred, vidi se kroz zelene senke i plave mlazeve svetlosti, u eteru ovog njegovog sveta; osećaju se udisaji i izdisaji, subsonični bubnjajući glas diva koji ga zove kroz kapije smrti. A one blistaju kao sjajni zubi Razdirača Rendera, koji su spremni da pokidaju meso sa njegovih kostiju a kosti da samelju u pesak.
Ali, kad su se približili, glas je utihnuo, kao što je on i znao da će biti; svako kretanje je prestalo, čeljusti su se raširile. To je dobrodošlica merima: da uđu, da ponude svoje pesme obnove, a zauzvrat da dobiju blagoslov za još jedan vek u miru. Pa, njegova je namera od početka bila da to tako dejstvuje...
Senke na vodenim bojama njegovog snevanog sveta: zamračuju. Figure, tuđinske ali poznate po obliku, spuštaju se iz visina, šire mrežu između sebe, da uhvate žitelje ovog njegovog sveta, da taj živalj povuku ka dubini, udave, zatim opruže po palubama ili obali, kolju, sakupljaju krv iz tih svetlih grla, pretvaraju je u jednu skupocenu ogavnost; da unište taj njegov narod zajedno sa svim tajnama koje čuva...
Ali ja sam čovek, viče on, dok se mreža spušta preko njega kao mrtvački pokrov. Nisam mer! Čovek sam! A maločas je to bio zaboravio, zaboravio da nije isto što i oni, da je more smrt, da more čeka da ga uništi; zaboravio da se plaši. Nikakvo ronilačko odelo nema, nigde maske, ni cevi za vazduh - on je nag, on se davi, on je živi mrtvac koji gleda kako ga kolju a onda se davi u svome krvoliptanju...
Rid se probudio sa pridavljenim uzvikom; nos i usta bili su mu puni krvi, curila mu je iz usta, iz krvarećih membrana u glavi. On pade napred, kašljući i pljujući, grčevito se boreći da diše. Posle nekog vremena krvarenje popusti. On ostade ležeći na boku, mlitav, nemoćan da se vrati u sedeći položaj. Ležao je mirno, osećao da mu se mišići krute i stežu, da ga protiv njegove volje savijaju u fetalni zgureni položaj; istovremeno je osećao da njegovi telesni sistemi popuštaju jedan po jedan, da se mučiteljski čekrk koji ga raskida pokrenuo još za jedan zubac. Počeo je uplovljavati u delirijske snove - slike srcolomeće lepote, divne strasti, ali svaki put su mutirale, kao i njegovo meso, u košmare agonije i raspadanja. Ipak, bio je zahvalan za njih, jer su mu onemogućavale da zna šta je stvarnost i šta mu se dešava.
Zora je naišla, i mada se noć opirala, zora ju je kopljima vatre istisnula iz šumarka; ujedno pozabadala vatrene iglice u njegovo telo, na silu mu otvorila očne kapke, tragajući za znacima života. Rid je tiho zavapio, pogledao u lice novog dana, kroz kapke toliko natečene da su se njegove oči pretvorile u proreze. Ali ostale su otvorene, od neverice, zato što je otkrio da Arijel leži pokraj njega na zemlji i spava. Zapitao se koliko dugo je ona tu. Bio je ispunjen osećanjem čudne euforije i mira, ali samo nekoliko trenutaka. Onda je shvatio da to nije san.
Pištolj. Gde je pištolj? Odgurnuo se od tla, ponet slepom panikom, cimajući svoje zgrčene mišiće, prisiljavajući ih na pokret. To je pratio životinjskim režanjem, od silne patnje. Paralizer je još ležao na tlu, na istom mestu gde ga je on ostavio; a bio ga je ostavio ispod sebe. Pruži ruku ka njemu - i vide kakva je. Pocrnela, naduvena, kao grudva izgorelog mesa koja drhti na kraju rukava. Opsova gusto, zatvarajući oči. Njegovo meso bilo je nekako sunđerasto, pod pritiskom se ugibalo i tako ostajalo, kao topli vosak. Do kraja ovog dana otpadaće sa kostiju, kao gubavcu.
Opet je otvorio oči, jer se Arijel pomakla pokraj njega. Pridigla se, protrljala lice, pogledala preko mora; izgledala je zapanjeno, kao neko ko se probudio iz sna i onda shvatio da još sanja. Oči su joj bile crvene i otečene, kao da je glavninu noći probdela plačući.
Okretala se polako, žmirkajući previše, sve dok nije bila licem u lice s njim. Onda joj se usta otvoriše. Ukočila se, prestala da diše, zaboravila svoje postojanje pred užasom njegovog. Sedela je tako, sleđena, činilo mu se celu večnost, bez disanja; za sve to vreme njegovo namučeno telo je tvrdoglavo nastavljalo da udiše i izdiše, šištavo, bučno. Na posletku je udahnula, onda se oglasila jecajem ojađenosti i užasa. "Damo i svi bogovi", reče ona drhtavo. "Ride...?" Kao da ne može prisiliti sebe da poveruje da je to, to ispred nje, on.
Klimnuo je.
Pritisnula je šake na usta. "Majko-sviju-nas, šta se događa? Šta je to? Zašto...?"
"...pozorio sa' te..." šapnu on. "'Voda s'rti'..."
Načinila je neki zvuk duboko u grlu, kao da je njegova agonija na trenutak napala i njeno telo. Razumela je... sada je, konačno, razumela.
Osmehnuo se; i video kako se njen užas produbljava čim je shvatila koji je to izraz na njegovom licu.
Odgurnula se od tla, ustala. Njeno lice se menjalo. "Ne možeš ti ovo da učiniš! Pozvaću Gundalinua..." Krenula je da ga mimoiđe, pružila ruku ka vratima letilice, izgovorila šifru za otključavanje.
Bacio se ka pištolju, koji je i sad ležao na tlu pored njega. Širokim zamahom, držeći ga oberučke, digao ga je i ispalio. Arijel kriknu od šoka i očajanja, i opruži se, bespomoćna, po crvenoj zemlji, a vrata letilice digoše se nad nju kao ptičje krilo.
Rid je polako okretao glavu, video njene noge, leđa; ali nije mogao videti njeno lice, niti je ona, iz položaja u kom je ležala, mogla videti njega. Čuo je bezumno cviljenje svog glasa, koje nije mogao zaustaviti, jer su se kroz njega sada valjali udari bola od ovih naglih pokreta. Davljenje... okean... meri... davljenje u bolu... smrt... Pomozi mi, molim te, pomozi mi... To su bili nečiji krici u njegovoj glavi, on nije znao čiji, zatvorenikovi, eto ko vrišti... Vanamoinen...
Odmahnuo je glavom ne bi li je razbistrio. Kad paraliza izazvana pištoljem prođe, on će biti u takvom stanju da neće moći sprečiti Arijel da pozove ma koga. A ona mu ne veruje ni sad - ne veruje da niko ne može da je zaštiti od Izvora. Neka bude prokleta i bačena u pakao; zbog nje se za njega sve pogoršava, sve postaje teže... Zašto ga nije poslušala? Želeo je čist kraj. Nikako da ga neko vidi ovakvog; ali, moralo se desiti da ga gleda baš ona, kako bljuje, trune, skapava... zato što ga ona voli. Ispustio je pištolj, podigao šaku do glave koja je pulsirala od bola; spustio je odnoseći punu šaku svoje kose, zarobljene između natečenih, nekrotičnih prstiju. Ostade zureći u nju, dugo.
Treba onesposobiti radio. To se mora uraditi. Samo kad bi mogao naći snage za taj posao, pa onda da se odmara - da prepusti da se stvari odigraju do kraja. Biće kraj svemu, njegovim patnjama... merima... sve će biti izgubljeno, uzaludno, besciljno...
Nekako se okrenuo i pridigao, ignorišući zvuke koje je sam stvarao dok su vatre pakla proždirale njegovo telo. Dovuče se u kabinu, leže preko pilotskog sedišta, grcajući, iskašljavajući krv, nemoćan da gleda ili misli, sposoban jedino da oseća bol. Napokon posegnu rukom prema komunikacijskom delu instrument-table. Pri tom pokretu, ruka mu prođe kroz vidno polje, i on vide kosti jednog prsta kako vire iz polumrtvog mesa.
Njegova ruka se trže nazad, bez ikakvog učešća njegove volje, kao da ga najednom kontroliše neki lutkar. Negde u razbijenosti njegovog mozga zatočenik je likovao, držeći ključeve. Ti si moja posuda. Nemaš ti šta da hoćeš i nećeš, govorio je Drugi. Ja moram živeti. Ja moram živeti.
Njegov krik besa i izdanosti umre mrtvorođen. Njegov slomljeni glas pozva panel na aktiviranje: Drugi je istiskivao te reči jednu po jednu iz njegovog grla, Drugi je svaku pojedinu ispljunuo iz njegovih usta, a sa svake je kapalo crveno. Morao je dvaput da ponovi, tek tad su instrumenti shvatili i prihvatili.
"Jaakola..." zahripa on u otvorenu liniju, lijući krvave suze. "Imam je... Učiniću sve što hoćeš. Pomagaj..."
|
