69. TIJAMAT: Karbankl
"Oče svih mojih dedova! Ne možeš to učiniti, Bi-Zi. Ne možeš ostati pri ovoj novoj zabrani lova na mere. To je političko samoubistvo!"
Gundalinu pogleda koliko je sati, ustade, i pođe ka vratima, ostavljajući bezbednost svog radnog stola/terminala iza sebe. Na pola kancelarije stade, licem u lice s komandantom policije. "Nemam izbora, Vanu."
"U sudskom veću su pomodreli. Ce-Ka zahteva..."
"Znam ja šta Centralni komitet zahteva", reče Gundalinu ujednačeno.
"Posmenjivaće nas. Celu vladu, baš kao što sam te upozorio..." Vanuove ruke su se trzale nemoćno.
"Onda neka tako bude."
"Zašto radiš ovo?" navaljivao je Vanu. "Ne razumem!"
"Kao što sam rekao Vrhovnom sudu Hegemonije - meri migriraju prema gradu. Time postaju sasvim izloženi našem napadu. Dok ne saznam zašto oni to rade, lov mora prestati." On pođe ka vratima.
"Hoću da pitam, zašto, Bi-Zi?" reče Vanu, padajući iz tijamatskog jezika u sandi. "Zašto? Nisi onaj isti čovek s kojim sam došao na ovaj svet. Šta ti je ovo mesto učinilo? Ponašaš se kao ludak..." Vanu ga uhvati za mišicu.
"Nemam izbora", ponovi on, izbegavajući pogled u oči. "Zamolio bih te da govoriš tijamatski, En-Ar. Već sam ti govorio da to imaš na umu." Izvuče ruku iz Vanuovog zahvata i pođe dalje.
"Kuda ćeš?" upita Vanu, u trenutku kad je Gundalinu otvarao vrata.
"Imam neke privatne poslove." Čuo je hladnoću u svom glasu, ali nije bio sposoban da oseti ništa dok je izgovarao te reči: kao da je sva vrelina, stvorena iz besa, osujećenosti i nade, njemu konačno zamrla, pustila ga da se smrzne, da umre od hladnoće. Izišao je iz kancelarije čak i bez žaljenja.
Povezao se tramvajem niz Ulicu, u srce Lavirinta. Usput je gledao prodavnice, nekada prazne a sad pune domaće i uvozne robe, i poprečne uličice blistave, sveže obojenih fasada. Ipak još nije bilo kao u njegovoj mladosti, sa bezbroj šarenih lampiona i zastavica, sa muzikom i uličnim zabavljačima i kockarskim paklovima na svakom uglu - večna gozba za čula. U to doba, kad su "crne kapije" vladale hegemonijskim galaktičkim putovanjima, činjenica da je Tijamat svojoj kapiji bio tako blizu učinila je Karbankl raskrsnicom i važnom usputnom stanicom. Ova planeta verovatno više nikad neće imati takvu važnost, niti takav zao glas; sve u svemu, nije se mnogo izgubilo. Ali će zato Tijamat ravnopravno učestvovati u hegemonijskom prosperitetu. Gundalinu je, ako ništa drugo, uspeo da održi bar to obećanje koje je sebi dao. Vratio je Tijamatu budućnost, a sa budućnošću, i pravdu; mogao bi - i trebalo bi - time da se ponosi.
Silazeći iz tramvaja bacio je pogled u jedan izlog, i tamo našao svoj odraz, superponiran preko izložene elektronske opreme. Brzo je skrenuo pogled jer mu se učinilo da je i sam tako bezobličan i nematerijalan kao ta refleksija. Doputovao je na ovu planetu spreman da rešava izvesne probleme, ali pokazalo se da oni ipak nisu tako teški. Pravi problem bio je onaj o kome on ni sanjao nije, a čije su potencijalne posledice daleko strašnije.
Što više je razmišljao o posustajanju sibilskog uma, sve više je uviđao da su simptomi bili primetni već dugi niz godina: povećanje broja opskurnih ili nekvalitetnih odgovora, nekompletnih, ili prosto pogrešnih. Pre izvesnog vremena naredio je da se organizuje sistematsko prikupljanje podataka o svim takvim incidentima; izveštaji su stizali mesecima, a kad su prikupljeni, zaprepastila ga je brojnost zabeleženih neuspeha, njihov porast koji je u toku njegovog životnog veka išao geometrijskom progresijom.
Tim istraživanjem otkriveno je još nešto, sasvim neočekivano, još strašnije: stigli su izveštaji i o stradanju sibila, neuspešnom transferu, napadima nalik na epileptične. Tek tad je shvatio šta bi nastupilo u slučaju potpune propasti sibilske mreže, kakve posledice ne samo za napredak i udobnost civilizacija oslonjenih na tu mrežu, nego i za hiljade, možda milione sibila čiji umovi i tela funkcionišu kao neuroni jednog istog mozga raširenog među mnogo zvezda. Zla kob sručila bi se i na te ljude, donoseći smrt ili ludilo...
Pogledao je za trenutak svoj trokraki znak; osetio hladnoću u stomaku. Sibili su svi zaraženi jednim oblikom "pametne materije", kao i meri. Gotovo je sigurno da i veštačka inteligencija koja kontroliše sibilstvo mora biti sačinjena od "pametne materije". On je na Jezeru ognja video šta poludela "pametna materija" može učiniti... znao je šta je učinila njegovoj majci koja ju je našla, kao zakopanu bombu, u drevnim ruševinama. Ne bi više bilo nikakvog Karbankla ovde, nego bi se raširio ključali košmarni pejzaž - možda više ne bi postojao ni Tijamat, ili bar ne kao naseljena planeta.
Te svoje najgore strahove nije poverio čak ni Luni. Podatke nije otkrio nikom drugom. Nije mogao. Jer, ne bi mogao nikome objasniti zašto je ta tema važna a da ne počne zvučati kao da je mentalno "skrenuo". Sigurno zna da je Vanamoinen ključ koji im je potreban da odbrave tajnu mera... ali Kulervo nikako da stupi u kontakt s njim. Više nema Kitaro, na koju se nekad oslanjao; ako se Rid ne vrati sam, i to uskoro, nije jasno kako mogu naći rešenje pre nego što bude prekasno. Dogodiće se sve ono što je Vanu predskazao, ali to će biti tek početak kraja...
Stao je, stigavši do svog odredišta, do ulaza u klub "Kod Zvezdošetne". Zagledao se gore, u šarenu fasadu baš prikladnu za kockarnicu; trudio se da odbaci svoju sumornost, ali nije mogao da prestane da čita te pozive na bez-razumnu zabavu kao zaključne reči neke jezive kosmičke šale.
Spustio je pogled i ušao, ne bez izvesnog osećanja treme. Nikad ga nisu zanimali ti klubovi s igricama, osim profesionalno, ranije, kad je bio plavac. Nije naročito voleo da gubi, niti je, u principu, voleo aktivnosti koje ništa ne dodaju njegovom ukupnom znanju niti daju neki opipljivi konačni produkt. Sada se, u punoj svetlosti dana, u punoj uniformi predsednika Vrhovnog suda, osećao zaista kao da je na pogrešnom mestu, i to je osećanje bilo jače nego što je mislio da može biti.
Gostiju je bilo malo, zato što je bila tek sredina popodneva; ljudi su zapazili njegov ulazak. Mušterije su dizale poglede sa pića, i sa igrica i simulacija, s izrazima neke neodređene zabrinutosti, kao da je on, otprilike, došao da zatvori klub. A kad nije učinio baš ništa, nego samo ostao da stoji u sali, nedaleko od ulaznih vrata, malo-pomalo su se vratili svojim preokupacijama.
Priđe mu jedan teški radni robot i reče: "Dobar dan, sudijo Gundalinu. Ako bi pošao za mnom. Tor Zvezdošetna čeka da razgovara s tobom." I pođe.
Gundalinu pođe za servoom, skrivajući svoju iznenađenost. Pretpostavio je da ovaj servo radi kao izbacivač ili nešto slično; za pozdravljanje gostiju na ulazu u klubove ne koriste se, po pravilu, takvi. Ovaj ga je poveo kroz vrata zaklonjena zastorom od visećih nanizanih perli, u jedan uzan, prazan hodnik; onda uz jedno kratko stepenište, u stan Tor Zvezdošetne.
"Zdravo Sudijo." Sedela je na sofi sa naslonom nagnutim znatno unazad: uvozni ostatak iz starih dana. Glavu je naslonila na jako ukrašeni naslon upravo tome namenjen, nemarno, bezbrižno; Gundalinu pomisli da se ona upravo trudi da ne izgleda kao da joj je zbog njegovog prisustva nelagodno. Na jastuku pored sebe imala je neku životinju koju je gladila blago, a koja je njega posmatrala sjajnim crnim očicama. "Drago mi je što si uspeo doći." Nešto je prešlo preko njenog lica kao senka, kao da se najednom setila zašto je od njega zatražila da dođe.
Klimnuo je glavom. U prsima je osećao neki neprijatan pritisak. Poče pogledom pretraživati sobu, punu bizarnih kontrasta. Police, stolovi, natrpani raznim uspomenama, u rasponu od divnog do grozno ružnog; vizuelna istorija nepredvidljivog i ironičnog životnog puta vlasnice svega toga. U nekoj drugoj prilici, uživao bi da sve to razgleda, uvide on, uz malo žaljenja za propuštenim, malčice se i čudeći samome sebi. Ali, ne danas. "Da li je Kraljica ovde?" Torina poruka, koju mu je kurir doneo kući, glasila je da Tor treba njih oboje da vidi, hitno, danas. Ni reči o razlogu. Sama neočekivanost toga bila je dovoljna da ga natera da dođe.
"Tu sam, Bi-Zi."
Okrenuo se i video Lunu koja je ulazila iz susedne sobe. Na njegovo iznenađenje, ona mu priđe i poljubi ga, pred očima Tor Zvezdošetne. On podiže glavu i pogleda Tor, da proveri njenu reakciju.
Tor se nasmešila njegovom izrazu lica. "Kad sam videla vas dvoje pre dvadeset godina, to me je šokiralo, sudijo. Više me ne šokira... Bila sam upravnica 'Persefoninog' za račun Izvora."
Trgnuo se, ne zbog prepoznavanja nego zbog uspomene. Pogledao je opet Lunu, koja je klimnula glavom, uz setan osmejak.
Odmahnuo je glavom, pomiren sa situacijom. "Ipak, ipak..." progunđa on, gledajući opet Tor.
"Prekasno je za diskreciju, Bi-Zi", reče Luna tiho. "Ono što je između nas, ujedno je i razlog što smo ovde."
Klimnuo je glavom, opet s izvesnom zebnjom. "O čemu je ovde reč?"
"Bolje sedi", reče Tor.
Seo je pored Lune, na brokatne jastuke jedne stare, uvozne "sofe za zaljubljene". Obgrlio je Lunu rukom, osetio da joj je telo napeto.
Tor se digla sa svoje sofe; njen domaći ljubimac se oglasio piskutavim protestom, ali je ostao da sedi na svom mestu i da je gleda.
"To je kvol?" reče Gundalinu, čiji je mozak tek po tom zvuku konačno identifikovao životinjicu.
"Jest", reče Tor sa svoje strane sobe.
"Odakle ti?" Nije video nijednog kvola još od svog odlaska sa Četvrte.
"Od jednog Ondinca", odgovori Tor, stojeći, leđima okrenuta, kraj jednog stočića.
"Po imenu Ananke?" reče Gundalinu, naveden predosećanjem.
Digla je pogled. "Jest", ponovi ona, a Gundalinu se ukoči. Iz jedne skrivene fioke uzela je nešto, prišla mu, i stavila mu to u ruke. "Znaš šta je ovo?"
Privezak sa solijusom, na lancu: znak Bratstva. Na istom lancu, prsten sa dva solijusa ugrađena jedan do drugog. On se odjednom seti gde je već video tu neobičnu kombinaciju, i srce mu potonu. "Odakle ti sad ovo?" upita gledajući Tor.
"Od Ukresa."
"Šta se desilo sa Ridom?" upita Gundalinu.
Ona im ispriča, sve. "...I onda mi je Ukres rekao da vam kažem da budete spremni da im pružite zaštitu ako se - kad se vrate. I još, da ćeš ti znati šta je time hteo da kaže, i zašto."
Gundalinu se pomače, tek sad; nije znao da li je, tokom celog njenog pripovedanja, to i jedan jedini put učinio. Luna je pored njega sedela kao porcelanska statua. Samo su njene oči bile žive, pretraživale su vazduh ne bi li našle neki odgovor, neku putanju za bekstvo; nešto nepostojeće. "Bogovi", reče on konačno, pritiskajući šaku na oči. Nikako nije trebalo da pusti Rida iz svoje kuće one noći. Bio je to pogrešan proračun. Rid je izgubio kontrolu, pao u paniku, počeo da beži. Sad ga Izvor ima - Rida, ali i Arijel.
On diže pogled. "Ukres otišao? Već je otišao u poteru za njima?" Tor klimnu glavom. On opsova i potonu nazad u sofu. "Rekao je da će pokušati da ih izvuče, oboje?"
"To je rekao." Tor opet klimnu glavom.
"Prokleto bilo...!" Prekasno je, dakle, čak i da se Svetlohodnome javi za kim je zapravo krenuo i o kako važnim stvarima je tu reč.
"Gde je ta... traka, na kojoj se vidi šta 'voda smrti' uradi čoveku?" upita Luna potpuno ravnim tonom. Šakama je stezala kolena.
Tor skloni pogled. "Nema je više. Videla sam jedan deo. Neko se... raspadao. Na komade. Parčići tkiva..." Pobledela je. "Užasnije je nego išta što možete zamisliti. Nema potrebe da to gledate. Nema potrebe."
Lunine oči se napuniše suzama, ali nijedna ne poteče. "Rid Kulervo nije umirao, kad smo ga mi videli", reče ona gotovo ljutito. "Ne razumem. Kako ta 'vodica smrti' radi?"
"Posledice verovatno počinju kad ona prestane da radi", reče Gundalinu prigušeno. "Ne znam ni za kakvu drogu s tim imenom. Ali moguće je, sudeći po imenu, da ju je Rid sam konstruisao, u pokušaju da reprodukuje 'vodu života'. Bila bi to jedna nestabilna forma 'pametne materije'." Noćna mora. On opsova. "Ako Izvor drži celu njegovu zalihu, onda nije čudo što je mali smatrao da ga mi ne možemo spasti."
"Hoćeš li reći da je Rid nigde drugde ne može nabaviti?" reče Tor. "Niko drugi je ne pravi?"
"Niko. Ja čak nemam ni uzorak." On se okrete, vide Lunino ojađeno lice, dotače joj ruku. "On će sigurno doneti izvesnu količinu sa sobom... dovoljno je pametan da to shvati. Ja mogu srediti da se 'voda smrti' analizuje i reprodukuje, ako bude potrebno. Onda će biti za oboje, koliko god im treba..."
"Ako se vrate", reče Luna nejako. "Mora postojati neki način da im se pomogne. Bi-Zi, ti imaš veze s ljudima..."
"Ukres je rekao da će Izvor to čekati", prekide ih Tor. "Naime, da ti pokreneš svoje, hm, veze, da bi ih izvukao. Rekao je da će Izvor baš to očekivati. A da on, Ukres, želi da bude ono neočekivano."
Gundalinu, bez mnogo volje, klimnu glavom. "Ipak, možda se nešto može preduzeti da im pomognemo. Naš prijatelj Aspundh", reče on Luni. Poče razgibavati šake, koje su očajnički želele da nekome zavrnu šiju.
"Ali, ako Ukres ne uspe...? Mi Izvoru ne možemo dati ono što on hoće." Ona pogleda Tor. Lunino lice bilo je na na surov i neprirodan način mirno, kao da je otplovila kroz sav strah i jad, u neki još dalji prostor.
"Znači li to da vi ne znate šta on hoće? Ili nemate?"
Luna odmahnu glavom. "Znamo. Jedino nas dvoje znamo, niko drugi. Ali to mu ne možemo dati. Ne možemo. To je ono užasno u celoj ovoj stvari..." Sklopila je oči.
Tor, bez shvatanja, pogleda Lunu. Zatim Gundalinua, u čijim očima nađe isto beznadno znanje. A on vide kako se Torine oči ispunjavaju saosećanjem, ali ne i shvatanjem.
Luna ustade sa svog mesta pored njega. Ustade i on, shvatajući tog trenutka da ovde više nema šta da se kaže; da nema razloga da se dalje ostaje. Ustade i Tor, priđe, i položi šake na Lunina ramena. Iznenadio se je video suze u očima starije žene. "Spasiće on nju", prozbori Tor. "Znam da će je spasti."
Luna diže glavu u trenutku kad su Torine šake već spadale s njenih ramena. "Ili će poginuti pokušavajući", šapnu. Ruke su joj, lišene snage, visile uz bokove. "Hvala ti, Torice."
Tor žestoko odmahnu glavom. "Ništa meni ne zahvaljujte za ovo! Pljujte me, psujte me ako hoćete, što sam vam ovo ispričala - samo mi, za ime božje, ne zahvaljujte!"
Luna se osmehnu nakrivo, podiže ruku, dotače mokro mesto na Torinom obrazu. "Ne za to", reče ona. "Jasno ti je šta hoću da kažem." Okrete joj leđa, saginjući glavu.
"A šta ćeš sa Kirardom Setom?" upita Tor naglo.
Luna se opet okrete njoj.
"Ja ga hapsim", reče Gundalinu.
"Ne", reče Luna, čije su oči postale hladne. "Ne ti. Pusti da ga ja."
"Šta ćeš mu uradiš?" upita Tor.
Luna je oklevala jedan trenutak. "Pustiću ga na sud Majke Thalase", reče ona konačno, "po tradicionalnim zakonima našeg naroda."
Tor klimnu glavom; zadovoljna, mada se u njenom zadovoljstvu pojavila i primesa napetosti. "Učini tako", šapnu ona posle nekoliko trenutaka.
Iziđoše iz kluba zajedno, ne mareći za drečavu muziku i za goste koji su blenuli u njih.
"Bi-Zi..." reče Luna, žmirkajući u nagloj jakoj svetlosti uličice. "Sećaš se šta nam je Rid rek'o o Ukresu?"
Gundalinu odmahnu glavom odrečno. Njegov um se vrteo u beskonačnoj petlji osujećenosti. Do maločas je bio siguran da će sledeći potezi u Igri koja ih je okupila privući figuru zvanu "Rid" na njihovu stranu... da ta figura neće biti otrgnuta sa table. Verovao je da je Ridova ponoćna poseta onaj "bezbedni sastanak" koji je Kitaro obećala. Međutim, bezbednost na tom sastanku nije bila jaka - i sad Bratstvo drži u svojim rukama ključ za zagonetku mera, a njih dvoje mogu izmoliti Ridov povratak samo ako isplate ucenu - ako daju odgovor na jedno nemoguće pitanje.
Bogovi, kako je moglo da pođe toliko pogrešno? Da li su one figure koje su Rida privele njegovim ulaznim vratima, osobe zaštićene energetskim štitovima jednostavno sprovele Kitarina naređenja pogrešno, zato što ih više nije mogla nadgledati Kitaro lično? Ili je to bila akcija neprijatelja, neočekivani potez nekog neznanog igrača, s ciljem da se ključna figura baci nazad u ruke Haosa...?
"Bi-Zi?" ponovi Luna Svetlohodna.
"Ne", progunđa Gundalinu rasejano. "Ne znam..."
"Rid je rekao da Ukres krije ponešto i od nas. Rekao je: 'Pitajte ga o merima.' Sad ga ne možemo pitati. Ali možda bi trebalo da pretražimo njegovu kompjutersku arhivu."
Pogledao ju je, shvatio da su i njegove misli išle u nekom sličnom pravcu, i da to nije slepa ulica. Ipak, odmahnu glavom. "Ukres nema nikakvo formalno tehničko obrazovanje. Nije mogao otkriti ništa što bi nama bilo od stvarne koristi."
"Ukres je veoma inteligentan čovek", reče Luna, gledajući ga postojano. "Veliki deo svog života posvetio je proučavanju mera. Glavnina onog što znamo o njihovom govoru dobijena je iz njegovih studija. Ne potcenjuj ga. On je, najzad, dvadeset pet posto Karemovac."
Gundalinuove usne se malo iskriviše. On obori pogled. "U redu."
"Hajde u Palatu sa mnom. Sav njegov rad je tamo, u Sibilskom koledžu."
Klimnuo je glavom. Povezli su se kroz grad, nazad, sve do Palate. Luna ga odvede do prostorija koje su prvobitno bile samo Ukresov radni prostor, a kasnije postale i njegov stan. Gundalinu osmotri ćoše za spavanje, sklepano, u jednom delu velike sobe koja je već bila gotovo zatrpana knjigama i elektronikom. Odeća, lične stvari - sve razbacano po drvenim ormarićima ili u nepriličnom susedstvu s opremom za rad, na istim policama. On oseti simpatiju, pomešanu s osećanjem krivice, prema čoveku u čiji privatni život je već i ranije tako duboko zadro. "Odakle početi?"
Luna je oklevala, osvrtala se kao i on; kao da nikad ranije nije videla ovu sobu, ili kao da nije prepoznavala ovo u šta se soba pretvorila. "Mislim da bi možda trebalo da potražiš informacije iz njegovog računara. A ja ću da... pretresam... njegove stvari." Prenela je pogled s njega opet na sobu, stiskajući šake uz telo.
Klimnuo je glavom, shvatajući u isto vreme i njeno priznanje da je on bolji ekspert za tu oblast nauke, i njenu želju da svom odsutnom mužu obezbedi bar to dostojanstvo da po njegovoj ličnoj imovini ne pretura baš rival koji ga je istisnuo.
Seo je za terminal, rekao mu da se uključi, zatražio pregled sadržine jednog po jednog fajla. Povremeno je naređivao da se pojedini blokovi podataka prenesu u njegov lični računar, radi kasnijeg detaljnijeg proučavanja, ali nije nailazio ni na šta što bi ga iznenadilo. Luna se tiho kretala oko njega i pored njega, pretražujući gomile isprintanih listova sa doškrabanim beleškama, pregledajući knjige, vizuelne snimke, tonske trake, razdvajajući ih u zasebne hrpe po nekom svom planu. Jedan deo Gundalinuovog uma išao je za tim njenim kretanjem, uvek svestan nje, iako je drugi deo pregledao tok informacija koji mu je promicao ispred očiju. Nadirala je kroz tu svoju potragu jednoumno, opsesivno, da bi održala svoje emocije pod kontrolom. Ali, s vremena na vreme, u nevelikim razmacima, registrovao je njeno zastajkivanje, kad god bi naišla na nešto bolno. U takvim momentima naročito pomno se trudio da ne gleda u nju.
Poslednji sumarni pregled fajla kliznu na ekran, pred njega, konačno. On se ispravi u stolici; terminalov sintetički glas ga je informisao, bez emocija, da je taj poslednji "omot" sa podacima pod šifrom. "E, jebi ga..." reče on.
"Šta je bilo?" Luna ga pogleda preko sobe.
"Ovde ima jedan fajl 'pod ključem'."
"A ovde jedna zaključana fioka", reče ona. Posmatrao je njene pokušaje da izvali bravu krivim sečivom noža za ljuštenje krljušti sa ribe, koji je našla na tom stolu. Fioka iskoči prema njoj, i Luna uzviknu. Sedajući za taj sto ona poče preturati po stvarima koje on nije mogao videti. Onda ona nešto podiže i zadrža u vazduhu: malu, rukom pravljenu kesu, namenjenu za nošenje na opasaču, ukrašenu perlama i izvezenu. Bio je to tijamatski zanatski proizvod. Luna položi kesu na sto, ne gledajući Gundalinua, gotovo kao da je njegovo prisustvo zaboravila.
Podigla je još nešto - privezak od srebrnastog metala, na lancu, savršeno jednak onome koji je Rid nosio. Ovog puta Luna pogleda preko ramena, pokazujući mu taj znak Bratstva.
Gledao je kako tama - razne vrste tame, svakojake - prolaze kroz njene oči pred kojima se privezak vrteo. Znala je šta simbolizuje. Onda se opet okrenula od Gundalinua, počela vaditi druge predmete iz ladice: tuđinsku medalju, nanizane staklene perle, neki drevni kalibrator, dečju drvenu čigru. Ovo poslednje je držala u rukama malo duže, a zatim takođe ostavila na sto.
Opet se okrenula fioci, izvukla još nešto, ali obazrivo, kao da je to nešto lomljivo. Gundalinu vide pramen blede kose, sličan peni sa vrha morskog talasa, zapečaćen u bočicu od duvanog stakla. Zurila je u nju, držeći je među dlanovima sastavljenim tako da čine malo gnezdo.
"Tvoja?" upita on.
"Nije."
"Ariškina?" upita on blago.
Ona, prenaglašeno pažljivim kretnjama, ostavi bočicu na sto. "Može biti. Ili Arijelina..." Najednom su obilno potekle one suze kojima ranije nije dopustila da pođu. Pleća ju joj se počela tresti od bezglasnog plača; okrenula mu je leđa, naslonila se na sto, zarila lice u šake. "Nisam čak ni znala da ona ide s njim!" Sa Ridom. "Mogla sam to da prekinem! Nikad je nisam stvarno poznavala, moje dete, moje dete..."
Gundalinu je ustao, prišao joj, kleknuo kraj njene stolice, a ona je sedela i plakala, sada glasno. "Ja nju uopšte nisam poznavala..." Gundalinu, savladan talasom jada iz sebe, ostade zanemeo, samo ju je grlio, glave pognute i naslonjene na njeno rame. Grčevitim kretnjama ruku zagrlila je i ona njega, čvrsto; osetio je kako suze natapaju košulju njegove uniforme. "Trebalo je ja da ga zaustavim", reče Gundalinu. "Imao sam ga u šakama!"
"Nije tvoja krivica..."
"Nije ni tvoja." Podigao je glavu, prisilio Lunu da ga pogleda. "Još nije gotovo", reče on. Nekako je uspevao da spreči drhtanje glasa. "Ne smemo dopustiti da nas ovo parališe, svaki minut nam je potreban..."
Klimnula je glavom, obrisala rukavom lice, udahnula dugo i drhtavo. "Znam", reče. Ustade, izvuče se iz njegovih ruku, ispravi leđa. Izvuče još jednu stvar iz ladice i položi je na sto - knjigu, korica toliko pohabanih od vremena i trenja da se naslov nije mogao pročitati.
Iznenađen, on dohvati knjigu. Nikada, pa ni sad, nije mogao odoleti svojoj radoznalosti u takvim prilikama. U mladosti je voleo knjige, opčinjen primitivnim ali temeljitim načinom čuvanja informacija u njima, njihovom sposobnošću da prebrode sve tehnološke barijere, njihovim opipom i mirisom. Pročitao je nebrojeno mnoštvo romansi o Starom Carstvu, kao nekakav zavisnik koji ne može bez takvog toka reči - potčinjen toj sposobnosti knjiga da puste njegovu imaginaciju da stvara svoje sopstvene fantazije o tim izgubljenim epohama, za razliku od drugih medija koji su mu nametali unapred zapakovanu realnost koju je kreirao neko drugi.
Ali onda je doputovao na Tijamat, u prastari tajanstveni grad Karbankl, i pokušao da sprovede svoje fantazije u život; dugo vremena posle toga bilo mu je muka i od same pomisli na čitanje. Zatim vremena više nije ni bilo... Sada hitro otvori knjigu, pogleda naslovnu stranu. Bila je na tijamatskom, napisana univerzalnom fonetskom azbukom: knjiga o teoriji fuga. Poče prelistavati stranice mekanih rubova. Po marginama su bile naškrabane beleške, nepoznatim i sasvim neukrašenim rukopisom. Matematičke formule i muzička notacija, naporedo; pa strelice, znaci pitanja, skraćenice koje on nije mogao razjasniti. Ipak, držeći tu knjigu, on oseti neke rezonancije u skrivenim nivoima svog mozga, tamo gde se događaju susreti čistog uma sa čistom inspiracijom. Opet sklopi knjigu, pogleda Lunu. "Mogu li poneti ovo?"
"Misliš da je to ono što smo tražili?" reče ona.
"Ne znam. Ali vredi je prostudirati." Pogleda ka netrepćućem oku terminala. "Znaš li šifre kojima je Ukres štitio svoje lične fajlove?"
"Ma, nisam znala ni da on ima ijedan fajl koji nije dostupan..." Zastala je za trenutak. "Ja sam o njima znala tako malo." Rasejano se protrljala po očima. "Kad je saznao, on je okrenuo leđa svima nama, ne samo meni... Toliko ga je to povredilo, izgubio je sve. Mislim da je nju uvek voleo više nego ikoga." Nju: Arijel. "Ali, nije više hteo ni reč da progovori s njom." Odmahnula je glavom. "A sad je krenuo da je spasava..."
Gundalinu je ćutao, gledajući dole. Jednu šaku je blago spustio na njeno rame, a ona pritisnu lice na nju, sklapajući oči.
Neko uđe u sobu i stade iznenađeno. Njih dvoje, trgnuti, istovremeno pogledaše: bio je to Tamis, koji je sa vrata piljio u njih. Gundalinu žurno, postiđeno, povuče ruku sa nje. Stajao je ne dodirujući Lunu, dok je njihov sin ulazio u sobu.
Tamis još jednom stade. Gledao je naizmenično njega, pa nju, sa neizgovorenim saosećanjem. "Rekoše mi da ste ovde", reče. "Imam neke vesti..." Luna se ukruti. Ali onda se njegov tmurni izraz lica razlomi u osmehe. Ponos i zadovoljstvo na tom licu dirnuše i Lunu i Gundalinua. "Merovi i ja ćemo imati bebu."
Kratki uzvik neverice izmače Gundalinuu iz grla, a Lunino lice ostade bez ikakvog izraza.
Tamis je neodlučno gledao majčino ošamućeno lice, onda se okrenuo Gundalinuu. "Opet smo zajedno", reče. "Rešavamo probleme. A to dugujem tebi..." Ne reče ni "sudijo" ali ni "oče". Samo pruži ruku.
"Čestitam." Gundalinu se rukova s njim. Želeo je, ali nije mogao, i da ga zagrli... najednom je osetio da je svome sinu u istoj onoj meri stranac kao što je njegov otac bio njemu - tako mu se bar oduvek činilo - stranac. "Drago mi je da to čujem", reče on.
Tamis se osmehnuo, sa žaljenjem jednakim ali kratkotrajnim, a onda se opet okrenuo majci. Njegovo lice pade. "Šta nije u redu...?"
Pritisnula je nadlanicu na usta, stresla glavom, u znak nemog izvinjenja; njene oči opet su bile pune suza.
"Sedi, Tamise", reče Gundalinu tiho. Onda mu objasni, ne gledajući ga u oči; nije bio u stanju da posmatra ni Tamisove ni Lunine reakcije na njegove reči.
"Majko-Sviju-Nas..." prozbori Tamis, kad je saslušao do kraja.
"Žao mi je, Tamise", prošaputa Luna, "žao mi je što sam upropastila tvoju divnu vest." Ustala je sa stolice i pošla preko sobe ka Tamisu. Gundalinu vide da se njeno lice ispunilo izvinjavanjem za prevelik broj ovakvih trenutaka, dok je gledala dole u svog sina. Ali onda se najednom opet osmehnula, na onaj njen stari način koji je Gundalinu oduvek pamtio. "Jedva verujem", reče ona. Njen osmeh se širio. "Hvala ti što si opet uneo nadu u ovaj dan." Tamis ustade sa stolice, i pred Gundalinuovim očima to dvoje se zagrliše, onako bez zazora a sa puno ljubavi, kako je on želeo da zagrli svog sina koga jedva da je i upoznao; sad vide kako se pred njim rasklapaju beskrajnui obrasci života. Dete, pomisli on, dete je smeh nade, egzistenciji u lice.
"Šta misliš, da li će ćale uspeti da vrati Arijel?" upita je Tamis kad ga je najzad pustila.
"Ne znam." Luna je odmahnula glavom malo, i pogledala Gundalinua.
"Možeš li im ti pomoći?" reče Tamis, gledajući za njenim pogledom, takođe u njega. "Možeš li poslati policiju?"
"Nije to tako lako", odgovori Gundalinu. "Svih mi predaka, uradiću sve što mogu." Pogleda ka ekranu još uključenog terminala, ka tajnama koje taj računar nije pristajao da preda. "Tamise, znaš li išta o - o ličnim šiframa tvog oca?" Postavio je to pitanje iako je znao da je uzaludno, jer Tamis i Ukres nikad nisu bili toliko bliski.
Međutim Tamis klimnu glavom. Izgledao je kao da je njegova radoznalost probuđena. "Obično je koristio odlomke iz merskih pesama." Videći Gunalinuov iznenađen izraz lica, slegnuo je ramenima. "Ja sam s njim opširnije razgovarao samo kad sam imao neke nove podatke o merima..." Iz kese na svom opasaču izvadi frulicu; Gundalinu shvati da ju je Tamis, kao i Ukres pre njega, uvek nosio sa sobom. Tokom jednog trenutka Tamis je samo gledao tu lomljivu školjku, dalekim pogledom.
"Šta je, Tamise?" upita Luna blago.
On diže pogled ka njoj. "Samo sam se zapitao", reče gotovo nečujno, "da l' bi ćale isto tako poš'o za mnom." Podižući flauticu pođe ka Gundalinuu koji je već seo na sedište ispred neresponsivnog terminala. Tamis odsvira nekoliko akorda; bez rezultata. Zatim još jednu muzičku frazu, pa još jednu. Desetak puta uzaludno, a onda, posle još jedne, ekran ožive. Program je otvorio svoje nevidljive kapije, podaci su pokuljali.
Gundalinu se trujumfalno isceri. Za trenutak je taj osmeh delio sa momkom koji je stajao uz njega. Zatim je opet preneo pogled na ekran, upijajući poplavu simbola, koristeći tehnike naučene od Kartografa da bi apsorbovao vizuelni informacioni tok maltene jednako brzo kao da je direktnom vezom uključen u računar. Merske pesme kao delovi fuga...
Muzika je ispunjavala vazduh oko njega, zato što je Ukresov program reprodukovao mnoge niti jedne muzičke mreže, zatim ih počeo uplitati; u isto vreme, ekran su ispunjavale matematičke jednačine kojima su bile definisane međusobne proporcije zvukova, koje su se neprestano menjale; na taj način su odnosi unutar sistema postajali vidljivi. Gundalinu je sedeo sav zanesen, samo nejasno svestan da su Tamis i Luna iza njega i da tiho razgovaraju a onda odlaze da zajedno nastave traganje po Ukresovoj imovini.
Kad je pregledao i odslušao celu sadržinu fajla, Gundalinu zatraži ponavljanje. Uznemirile su ga konfiguracije koje je video. Da, Ukres je našao neki ključ, on je u to siguran... matematička struktura ove muzike ujedno je kod, koji u nekom delu njegovog mozga nalazi rezonanciju, negde u neverbalnim dubinama mišljenja, tamo gde leže koreni sve muzike i sve matematičke percepcije.
Opet je slušao, i opet gledao mreže međuodnosa na ekranu, u vazduhu, i unutar svog uma; počinjao je osećati strahopoštovanje pred prefinjenom veštinom umetnika koji je ovo stvorio. Najzad, gledajući ekran, uvide da je muzika samo prenosilac, da su onaj bitni deo zapravo matematičke informacije kodirane u njoj. Odmah je znao i smisao tih informacija, tih međuodnosa koji su sevali preko terminala: iz dana u dan je radio, mnogo meseci bez prestanka, na sličnim problemima, sa Ridom Kulervom, kad su se mučili da podvrgnu zvezdopogonsku plazmu ljudskoj kontroli. Matematika unutar te muzike odnosila se na "pametnu materiju".
Međutim, u tokovima te matematičke logike zjapile su ogromne rupe, jer su pojedini bitni delovi izgubljeni, uništeni zajedno s merskim pesmama koje su trebalo da budu prenosnici. Video je i Ukresove probne pokušaje rekonstruisanja nedostajućih delova - herojski trud jednog inteligentnog, snalažljivog čoveka kome nedostaje sistematsko matematičko znanje, a takođe i programersko iskustvo, da bi dovršio započeto veliko otkriće. Ispuni ga divljenje prema uspesima Ukresa Svetlohodnog, divljenje nimalo podgrizeno zavišću. Poče postavljati pitanja kompjuteru, onda mu dade niz novih komandi; najzad posla sve podatke u svoj računar, sa instrukcijama da treba krenuti sa jednom serijom transformacionih funkcija, da bi potom bilo moguće postaviti prava pitanja...
"Našao si nešto", reče Luna iza njega, i on postade svestan da njih dvoje već neko vreme stoje iza njega i gledaju ga kako posmatra ekran. "Šta je to?"
Pogledao ih je, dopustio da Luna vidi divljenje još neugašeno u njegovim očima. "Ukres je našao", reče on, "ključ za merske pesme. Bazirane su na teoriji fuga..." Pokretom ruke pokazao je knjigu koja mu je ležala na dohvatu ruke, na stolu. "U strukturu ove muzike utkane su matematičke jednačine. U muzici i inače postoji čista matematika, na nekom najosnovnijem nivou", nastavi on, videći po njihovim licima da ga nisu baš razumeli. "Svaki ton je u tačnim, nepromenljivim odnosima sa svim drugim tonovima. Kompleksni matematički odnosi mogu se iskazati strukturom jedne muzičke kompozicije kakva je fuga. To je kao prevođenje u drugi kod. Ukres je označio bazične strukture. Evo, tu su. Odnose se na manipulisanje 'pametnom materijom'. Dao sam instrukcije mom računarskom sistemu da sve ovo provuče kroz jedan program koji bi trebalo da bude u stanju da rekreira nedostajuće segmente, a tada ćemo možda biti u mogućnosti da vidimo koji je konkretan problem trebalo da bude rešavan pomoću tih jednačina..." On se opet okrete ekranu i uznemirujućim, pozivajućim glasovima mera, sintetički napravljenim ali natprirodno realističnim, koji su tekli kroz vazduh oko njega.
"Ti već znaš odgovor", reče Luna tiho, glasom koji se kroz muziku jedva čuo.
On se okrete i pogleda gore ka njoj, vide da njene oči blistaju zapanjenom vizijom. "Šta...?"
"Meri dolaze prema gradu", reče ona. "Razlog može biti samo jedan..." Zaćutala je, ali njene oči su dovršile onu misao koju usne nisu mogle izgovoriti. Potrebni su tome. Onome.
Njegova se usta otvoriše, zato što se naglo zatvorio neki cirkjut u njegovom mozgu: um se prozračio bleskom otkrića. "Održavanje ispravnosti 'pametne materije'..." prošaputa on. "Tako je, svih mu bogova...!" Potrebni su tome. Nesigurnim kretnjama ustade sa stolice i zagrli Lunu. "Uklopilo se!"
"O čemu vi to?" upita Tamis. Oboje mu uputiše poglede beskorisnog izvinjenja. "Mi ti to ne možemo objasniti, Tamise", reče Luna gledajući u pod. "Još ne."
"Ali mislite da će to pomoći Arijeli?" upita on.
Ona pogleda Gundalinua, čije lice je sad odražavalo i sve njene sumnje, svu pustoš u njoj. "Pa, ne znam", reče on posle nekog vremena. "Moramo verovati da hoće."
Luna pokuša da se oslobodi tih misli, izvuče se iz Gundalinuovog zagrljaja i opet stade licem u lice sa Tamisom. "Već je kasno... Idi kući, Merovi, prenesi joj moje čestitke i moju ljubav." Njen osmeh poče - i stade. "Ali ne reci joj šta smo danas ovde radili, i zašto. Ne reci nikome; molim te, Tamise."
Klimnuo je glavom. Njegovo lice pokazivalo je napetu pažnju. Zagrlio ju je još jednom, poslednji put, za rastanak.
"Hvala što si pomog'o", reče Gundalinu videći da mladić sad gleda njega.
Tamis klimnu glavom. "Hvala i tebi, što si ti pomog'o", reče rapavim glasom; okrete se, i pođe ka vratima.
Luna je njegov odlazak pratila sa očajno-napuštenim, ali i upitnim izrazom lica. "Thalasa neka ih blagoslovi", reče, skoro odsutno. Uzdahnu, sklopi oči. "Kažu... kažu da Majka Thalasa nadasve voli svoju decu..." Glas joj je posustajao. "Damo Thalaso, pomogni svima njima: mojoj deci, i tvojoj." Opet je otvorila oči, ali u njima nije bilo nimalo nade. Pogleda Gundalinua. "A zašto se Tamis zahvalio tebi?"
Gundalinu slegnu ramenima. "Zato što sam bio posmatrač spolja", reče, sklanjajući pogled. Onda zagrli Lunu, zato što je bar to bilo opet njegovo pravo. Osmehnu se dole ka njoj, tužno. "Suviše sam ja mlad da budem deda", reče.
Uzvratila mu je pogled, s osmehom jednako naglim i jednako slatko-gorkim. "Na ovoj planeti ne", reče ona. "Sad si, znaš, na Tići." Pogledala ga je. "Ostani noćas sa mnom, Bi-Zi." Zagnjurila je lice u tkaninu njegove uniforme.
Klimnuo je glavom, dobro znajući da ne treba s njom da bude ove noći, ali isto tako znajući da je, kao ni Luna, nikako ne može provesti sam sa svojom nadom i svojim strahovima.
Povela ga je kroz hladne, u rokoko-stilu ukrašene hodnike dvorca, do svoje spavaće sobe; nisu imali apetita za kasnu večeru. Opružio se pored nje po krevetu, odahnuo kad ga je madrac punjen ptičjim perjem zagrlio kao naručje njegove drage. Pošto im više nije ostalo snage ni da vode ljubav, samo su ležali zagrljeni, dugo, govoreći vrlo malo, trudeći se da misle još manje. Luna je ostavila upaljenu svetiljku na stočiću pored postelje, zato što nije mogla podneti pritisak potpunog mraka.
Zaspala je, napokon, nalazeći mir u njegovom naručju. On je bdeo nad njom, osećao kako se uz njegovo telo pritiska toplina njenog, toplina koja diše; očni kapci su mu postajali sve teži, i najzad je zaspao.
Nije znao koliko je vremena prošlo, da li nekoliko sati ili nekoliko minuta; tek, vrata spavaće sobe otvorila su se, i pri tome tresnula, nimalo ceremonijalno. Trgnuo se zbog toga, i probudio. U postelji se pridigao u sedeći položaj, zbunjen, glave maglovite od sna. Luna se pridigla na lakat, povukla pokrivač preko grudi. Bili su suočeni sa pet-šest ljudi u policijskim uniformama.
"Vanu...?" reče Gundalinu s nevericom, zaklanjajući oči rukom, jer u sobi su se upalila svetla. "Šta ćeš kog vraga ti ovde? Šta ovo znači, hiljadu ti bogova!"
Vanu je stajao i gledao ih kako leže jedno pored drugog. Ono što je tada Gundalinu video u očima svog bivšeg prijatelja - žaljenje, osudu bez iole opraštanja, očajničku rešenost - bilo je dovoljan odgovor. Vanu ispravi ramena kao da će salutirati, ali to ne učini. "Sudijo Gundalinu, došao sam te uhapsit'."
"Na osnovu koje optužbe?" reče Gundalinu, još ne sasvim siguran da ovo nije noćna mora.
Vanuove usne poviše se nadole. "Moja je... teška i bolna dužnost, sudijo, da te obavestim da si optužen za izdaju."
|
