70. TIJAMAT: Karbankl

     Luna je stupala za ćutljivim policajcem, kroz tunel raznih oblika zamrljanih od kretanja - unutrašnjost štaba policije. Gledala je pravo preda se, u policajčeva uniformisana leđa. Osećala je, svud oko sebe, širenje prostora iznenađenja, poput talasa od brodskog pramca: ogovaranja, nagađanja, radoznalog zurenja. To je kraljica. Došla da vidi Gundalinua, svog ljubavnika. Uhvaćeni su sa golim dupetima, zajedno, u činu izdaje... Gundalinu heroj, Gundalinu izdajica: šta će joj kog vraga on, sad kad je u mardelju?
     Bila je zatražila od dežurnog oficira da je pusti da poseti predsednika Vrhovnog suda, Gundalinua. Ovaj je odmahnuo glavom i rekao: "Nikome nije dozvoljeno da vidi tog zatvorenika." Zatvorenika. Bez ikakve indikacije šta je bio, do juče; šta je značio svojoj naciji, šta je sve učinio za Hegemoniju. Onda je zatražila da vidi glavnu inspektorku. Dežurni ju je predao jednom policajcu i na taj način otisnuo niz ovu cev sačinjenu od zlobnih žmirkanja i govorkanja.
     Hodala je kroz to, jedva i registrujući da je predmet neželjene pažnje; njen um bio je preokupiran gubicima i pitanjima tako ogromnim da se poruga nepoznatih ljudi oko nje redukovala do besmislene buke, što je i bila; najzad su ti glasovi počeli da se stišavaju, kao da i sami to uviđaju, a onda ih je ostavila za sobom.
     "Kraljica je došla da te vidi, inspektorko." Vodič ju je uveo u jednu kancelariju, salutirao, izišao, zatvorio vrata za sobom.
     Geja Džeruša Pala-Tion iznenađeno diže pogled ka njoj, preko punog naručja raznih stvari koje je upravo nosila. Odmah izruči sve to, jednim pokretom, u nekakav prazan sanduk.
     Luna je oklevala, napola namrštena. "Šta radiš to?" reče joj. Pored radnog stola/terminala bili su i drugi sanduci, već napunjeni, naslagani jedan na drugi, a police i ormari u kancelariji bili su gotovo prazni.
     "Pakujem se", reče Džeruša glasom teškim od ironije. "Jutros me je komandant policije informisao da je optužio Bi-Zija za izdaju, i da je proglasio opsadno stanje. Takođe, da ja od danas više neću biti u službi kao glavni inspektor."
     "Sise li mu Damine!" Luna tresnu pesnicom po zatvorenim vratima. Ispuniše je uspomene na proteklu noć. Naslonila se klonulo na prastaru, nepopuštajuću površinu, malo je i skliznula niz nju. "Prokletnik! Dabogda trunuo u nekom paklu po svom izboru." Diže pogled i nađe potpunu saglasnost u očima druge žene. "Da li si videla Bi-Zija - da li si razgovarala s njim? Je li dobro?"
     Džeruša odmahnu glavom. "Vanu ne pušta nikoga kod njega, a naročito ne ma koga ko bi mogao pokušati da mu pomogne. Tako mi Čamdžije, pokušavala sam." Sede na fotelju iza radnog stola, nasloni čelo na šake.
     Luna pređe preko prostorije. "Opsadno stanje, kažeš? Odakle mu to pravo?"
     "On je u strukturi vlasti drugi, odmah posle vrhovnog sudije. Pa, kad je Bi-Zi svrgnut, on ostaje kao glavni. On tvrdi da se to zove 'vanredno stanje' i da će trajati sve dok ne dobije nova naređenja od Ce-Ka, ili dok ne pošalju novog vrhovnog sudiju. U suštini, vanredno stanje daje Vanuu moć da radi šta god hoće." Džerušino lice postade sumorno.
     "A ako se ja usprotivim...?" Luna zaćuta i okrete se, jer su se vrata kancelarije naglo otvorila iza nje.
     "U tom slučaju ja imam zakonska ovlašćenja da svoje odluke sprovodim silom", reče komandant policije ujednačenim glasom. Naklonio se malo, ali korektno. "Damo Thalaso." Pogledao je Džerušu, koja je ustala sa sedišta i kruto mu salutirala. On, bez izraza na licu, uzvrati jednakim salutiranjem.
     Luna je osećala da joj lice gori. "Pretiš li ti da ćeš napasti moje ljude?" reče ona, tresući se od gneva.
     "Neću ako mi ne daš razloga." Oči su mu bile neprobojne kao opsidijan.
     "A šta ti to znači?" Stala je jedan korak dalje od stola; ruke je držala kruto opružene nadole, uz telo.
     "Nameravam da nastavim lov na mere. Ako mi budete pravili probleme oko toga, ti ili tvoji ljudi, pristupiću odmazdi. Nepotrebno je govoriti da će u svakom konfliktu gubitnik biti vaša strana, ne Hegemonija."
     "Znači, to je smisao reči 'autonomija' za Hegemoniju?" reče Luna. "Naime, da se vi nećete mešati u naše unutrašnje stvari, osim ako vam se ne svidi da se ipak umešate? A to nastupa ako ne stavimo vaše pravo da eksploatišete naš svet iznad naše kulture, iznad naših verovanja, čak i iznad prava mera - kojima ovaj svet pripada više nego ikome od nas - da jednostavno žive a ne umiru?"
     "Vanredno stanje, to jest ratno stanje opravdano je u situaciji ekstremnih građanskih nemira ili sukoba", reče Vanu ravno. "Naš cilj ovde je da održavamo mir."
     "Meni je rečeno da tvoj narod ceni čast iznad svega drugog. Vidim da sam pogrešno informisana", reče Luna tiho. Osetila je, više nego čula, Džerušino naglo uvlačenje daha; videla je svetlucanje u Vanuovim očima, i znala da ga je žacnula.
     Vanuova usta su se stanjila. "Ja bih hodao obazrivo da sam na tvom mestu, Thalaso. Vaša mnogo hvaljena autonomija je jedino što tebe štiti od istih tih optužbi za izdaju koje sam podigao protiv vrhovnog sudije."
     Pocrvenela je još jače. "Nisi imao pravo..."
     "Nisam imao pravo?" Njegova ruka se trgla, stisnula u pesnicu. "Ti nisi imala pravo da ga zavedeš, da ga pomoću svog tela navedeš da ti odobrava sve! On nije imao prava da okrene leđa sopstvenom narodu! Nije imao prava da bude tako slab. Neko je morao zaustaviti to ludilo, inače bi Gundalinu uskoro upropastio sve što ovde imamo. Ja sam mu bio najbolji prijatelj, prokleta bila...!" Kroz njega prođoše drhtaji, kao da mora da se suzdržava da je ne dohvati šakama.
     "Najbolji prijatelj - samo dok vam je davao sve što vi želite", reče ona, tiho i hladno. "On me voli, i ja volim njega. Ali odluke je donosio ne zato što je moj voljeni, nego zato što je častan čovek."
     Vanu ju je gledao nekoliko trenutaka; usne su mu se trzale. Najzad je progunđao nešto na sandiju, i sklonio pogled sa nje. Prevela je sebi te kisele reči: varvarska kurva.
     Ona, sad na sandiju, reče: "Možemo govoriti i tvojim jezikom, komandante Vanu, ako ti to više odgovara. Ja ga znam prilično dobro."
     Ponovo ju je pogledao; bele pegice razasute po njegovom tamnom licu pocrveneše jako, kao krv. On duboko udahnu. "Mislim da je ostalo jako malo toga što mi možemo jedno drugome reći, na ma kom jeziku, Damo Thalaso", odgovori on na tijamatskom. Poče se okretati da ode.
     "Hoću da ga vidim", reče Luna. "Ne možeš mi uskratiti pravo da ga vidim."
     On se opet okrete ka njoj. "Bojim se da je to nemoguće. On više nije ovde."
     Sledila se. "Šta?"
     "Otišao." Vanu slegnu ramenima. "Na Karemof, da odgovara pred Vrhovnim sudom Hegemonije. Da je ostao ovde, postojala bi prevelika opasnost od građanskog sukoba, pa sam naredio da se deportuje odmah."
     Osetila je kako je zadovoljan, i kako se njegovo zadovoljstvo stiska oko njenog grla: davi je, kao da ju je šakama stegao za gušu. "Hoćeš li reći", procedi ona, istiskujući reči nekako, "da je postojala prevelika opasnost da je on u pravu; i da bi svima to bilo jasno kad bi čuli njegov glas?"
     "Obazrivo hodaj, Damo", ponovi on, mršteći se još jače. Opet joj se nakloni, savršeno elegantno. Okrete se, ode do vrata, otvori ih, ali tu stade i još jednom se okrete ka njoj. "Uzgred budi rečeno", nastavi on, "sada znam da su tvoje fanatizovane prognoze da ćemo mi desetkovati mersku populaciju bile ne samo praznoverice i gluposti, nego i apsolutne laži. Moji ljudi mi javljaju da su ove vode prepune mera. Ni govora nema o nekom smanjenju njihove brojnosti."
     "Ne!" Zakoračila je napred. "To nije istina, mera nema više nigde drugde - pregledajte udaljenije vode, pretražite sva mora, vi imate sredstva za to. Videćete da su prazna."
     Odmahnuo je glavom, a njegove oči su je žalile, kao da je nedostojna i prezira. Onda iziđe, bez odgovora.
     Luna je stajala nepomična usred kancelarije, sve dok očajnički gnev u njoj nije popustio. Onda se okrenula da pogleda Geju Džerušu.
     Džeruša je opet sela za svoj sto; u njenim tamnim očima bilo je puno pitanja, od kojih nijedno nije bilo umirujuće. Džeruša izvuče iz džepa pločicu sa iesta-kapsulama, ubaci nekoliko u usta, i poče ih žvakati da bi smirila nerve.
     Luna priđe jednom sedištu i teško se sruči u njega. "Pa nije moguće da su Bi-Zija odveli", reče ona, proučavajući svoje šake, koje su ležale u krilu kao umirući insekti. "Kako se to moglo dogoditi? Nemoguće."
     "Ništa nije nemoguće", progunđa Džeruša ravnim tonom.
     "Ovo jeste." Luna Svetlohodna diže glavu. "Morao je biti ovde. Njemu je sudbina namenila da bude ovde. I on, i onaj drugi. Svi smo bili na svojim mestima. I sad, najednom, baš kad smo bili spremni - njih dvojice nema." Osećala se kao da su je tukli, kao da ima unutrašnje krvarenje.
     Džeruša je pogleda, i Luna vide jedan izraz koji na njenom licu već godinama nije videla. "Bogovi..." reče Džeruša. "Opet ti je govorilo ono, je l' tako - sibilski um? Kao onom prilikom kad si mi rekla da ćeš postati Kraljica."
     Klimnula je glavom nemo.
     "Ko je taj treći?"
     "Rid... Rid Kulervo."
     Džerušine oči se raširiše. "Pa taj radi za Izvora. Bi-Zi je mislio da ga uhapsi... al' da se to izvede nezvanično. Kitaro je radila na tome, pre nego što..." Zastade. "Šta je to bilo?"
     Luna joj ispriča kako je stvar počela; pričajući uspe da prikupi svoje razmotane misli.
     "I šta je trebalo da vas troje uradite?" upita Džeruša kad je saslušala Lunu do kraja.
     "Ov-vaj - nešto u vezi sa spasavanjem mera." Luna odmahnu glavom. "Ali samo toliko ti mogu reći, ne više. Osim još ovog: meri su ključ za nešto. Kad bi taj merokoljač Vanu..." Zastade. "Kad bi samo znao kakvo je zlo naneo, ne samo merima, i ne samo nama, nego i sebi..."
     Džeruša uzdahnu. "I tako, znači, Hegiška je uzela Gundalinua za taoca, a Izvor Rida..."
     "I Arijel." Prinudila je te reči da iziđu.
     "Arijel?" Džeruša poblede. "Zašto nju, sve mu bogove?"
     "Bila se spetljala sa Ridom. Ja nisam čak ni znala... Izvor ih je odveo oboje. Zbog... onoga što znam a ne mogu kazati." Ispriča i ostalo, sve više i više obamirući od tih reči, dok ih je izgovarala; najzad u njenom glasu ne ostade nimalo emocija. "Svi odoše... a ja ne znam da l' će se iko vratiti, ikad."
     Džeruša se nasloni unazad, u svoju fotelju, i ubaci jedan daljinski upravljač u sanduk. Sumorno pogleda Lunu. "Pa, možemo li mi sada išta učiniti?"
     "Ništa", reče Luna. "Meni je sad sve ionako besmisleno." Telo kao da joj se u kamen pretvorilo dok je tu sedela; sad kao da je bilo toliko teško, toliko inertno, da više nikad neće moći da ustane. "Ništa više nema značaja."
     Džeruša se brzo nagnu napred i uključi svoj interkom. "Proer! U moju kancelariju. Odmah."
     Samo nekoliko sekundi kasnije inspektor Proer se pojavi na vratima, salutirajući. "Inspektorko?" Kratko se nakloni ka Luni, a ona spusti glavu pred njegovim pogledom.
     "Ti si ovde vršilac dužnosti dok komandant ne imenuje novog glavnog inspektora. Vidi da se ove moje stvari pošalju u moj..." pogleda Lunu, "...u štab tijamatskih pandura." Luna diže pogled osećajući da se u njoj malčice pokrenulo nešto što nije još jedan pipak očajanja. "Želim da se vratim na svoje staro radno mesto", reče Džeruša.
     "Tvoje je." Luna ustade, pogleda Proera pa Džerušu.
     Džeruša zaobiđe ugao svog radnog stola, dobaci Proeru svežanj ključ-kartica. "Evo ti. Komandantu Vanuu reci..." Ona ispljunu jednu pregrizenu kapsulu ieste u koš za otpatke. Luna vide trzaj Proerovih usana. "Reci mu... da je mekritu. Kao što su bili i svi njegovi preci, unazad sve do prvog."
     Proer je pogleda s nevericom. "Bogovi, to ja komandantu ne smem kazati..."
     "Citiraj mene", reče ona. "Ovo ti je izričito naređenje." Zastade. "Osim toga, reci ljudima da Gundalinu više nije tu."
     "Nije tu?" ponovi Proer. Lice mu se opusti. Ona klimnu glavom. "Da, inspektorko." Isprsi se i još jednom je pozdravi salutiranjem. "Smatraj da je to urađeno."
     Ona mu uzvrati pozdrav; onda se mimoiđoše. Proer je pošao ka njenom radnom stolu, njih dve ka vratima.
     Džeruša je duboko udahnula kad su napokom bile izvan štaba policije. "Baš ovo prija. Provetriti glavu, da iziđe smradež tog mesta." Pogleda iza sebe, ka ulazu u zgradu i ka dvojnom natpisu, koji je bio urađen tijamatskim slovima i sandijevskim hijeroglifima, iznad ulaza.
     "A šta je mekritu?" upita Luna tek sad.
     Geja Džeruša se osmehnula; linija njenih usana bila je slatka-i-kisela. "Najniža od niskih klasa, na Karemofu. To je kao da letnjaku kažeš da je 'meroubica', ali podignuto na deseti stepen." Njeno lice opet očvrsnu. "Jedina stvarna greška koju je Gundalinu ikad napravio sastojala se u tome što je poverovao da je taj pristrasnik s tunelskom vizijom, taj Vanu, njemu jednak." Oborila je pogled, ispljunula još jednu kapsulu, i pošla za Lunom, koja je već odmicala ka početku uličice. "Luno, da li te zanima moje mišljenje?"
     "Da." Luna je netremice gledala preda se, znajući da nema drugog izbora: mora biti u pokretu, mora izmicati sudbini koja pristiže za njom, da je obori. "Reci. Treba mi pogled sa paralaksom. Svaki izlaz koji ja vidim zaprečen je zidom vatre..." Diže pogled, u mislima joj je bila Vanuova pretnja, i vatra sa neba koja može biti ispaljena na njen svet, koja ga može i uništiti ako ona suviše pritisne Hegemoniju.
     "Onda uspori." Džerušina šaka se spusti na njenu mišicu, povuče je da sporije hoda. Luna to prihvati, i pogleda Geju Džerušu. "Sačekaj da saznamo više", reče Džeruša. "Bi-Zi ima prijatelje, ne samo ovde nego i na Karemofu. Možda će nam se on vratiti svojim snagama..." Ali njen glas je sumnjao u to. Luna se priseti priče o raznim "stupnjevima" u Kartografima, frakcijaškim rascepima prikrivenim prividnim jedinstvom. "Ili, ako se Ukres vrati sa Kulervom i sa Arijel, možda će Kulervo poslužiti kao ključ... kao vatra koja se može upotrebiti protiv vatre."
     "Meni treba voda da taj požar ugasim zauvek." Luna se protrlja po podlakticama. Bila je sve bliže bleštavilu Ulice, i osećala da se njen um polako deblokira, da počinje da radi. "U svakom slučaju, to će trajati nedeljama - možda i mesecima. Tek tada ćemo znati. U međuvremenu će meri svakodnevno ginuti." A sa svakom pogibijom mera, umiraće i sibilski um, malo-pomalo... "Znam da si u pravu; jedino mogu da čekam i da vidim. Ali, nisam prazna školjka. Bi-Zi je nameravao da obavi analizu onih informacija koje je Ukres sklopio o merskom pevanju. To mogu i ja."
     "Tvoji sistemi su uklopljeni u mrežu hegemonijske vlade, zar ne?" upita Džeruša.
     "Jesu." Luna je pogleda. "Zašto?"
     "Ovo ratno stanje. Ne znam kako će se odraziti na tvoju mogućnost pristupa. Vanu bi mogao da ti ograniči pristup, ako želi da te ometa. U svakom slučaju verovatno je da može i da nadzire sve što ti sa kompjuterom radiš."
     Luna spusti pogled; opreznim prstima dotače bodlje trokrakog znaka koji je nosila preko odeće. "Imam ja pristup do jednog sistema daleko boljeg nego što je ovaj u gradu; Vanu ne kontroliše moj odnos sa sibilskom mrežom. Mislim da znam koja pitanja treba da joj postavim da bih dobila potrebne odgovore. Sazvaću zbor Sibilskog koledža, objasniću im koliko najviše mogu o ovoj... situaciji." Grlo joj se zatvori oko te reči. "Džeruša, šta će oni uraditi Bi-Ziju, ako..."
     Džeruša je pogleda. "U Hegemoniji ne postoji smrtna kazna", reče ona, gledajući opet pravo ispred sebe, niz Ulicu. "Ali postoje neke robijašnice koje su takve da bi osuđenici ipak više voleli smrtnu kaznu... Međutim, on neće biti poslat u neku takvu", nastavi ona žurno. "Uticajan je."
     "Ako ima mnogo uticaja, ima i mnogo neprijatelja", reče Luna blago. Pogleda preko ramena, niz uličicu Plavu. "Vratiću ja njega. Tako mi Dame Thalase, i svih njihovih bogova... platiće mi oni, pa makar ja ništa drugo ne radila do kraja života." Opet pogleda napred. "A ako ne uspem, platićemo svi..."
     Džeruša je samo pogleda, ne reče ništa.
     Stigle su do ulaza u Plavu. Tu ih je čekao kraljičanski eskort, zapravo pratnja sačinjena od nekoliko tijamatskih pandura. Ona im saopšti da se Džeruša vraća; to su pozdravili osmesima i klimanjem glave. "Znači imaćemo opet nekog ko može s plavcima da priča na njihovom jeziku?" reče jedan, po imenu Klirvoter. "Komandante, za mene je sve to samo sandi", nastavi on, obraćajući se sad Džeruši, i nasmeja se.
     Ona se ironično nasmeši. Onda se okrete Luni, pogleda je prodorno. "Sad kad sam opet u tvojoj službi, Damo Thalaso, postoji li išta što bih za tebe mogla učiniti? Išta..."
     Luna je ćutala; tragala je po slikama koje su ispunjavale njen um, tragala za nekom koju bi mogla izmeniti. "Postoji", reče najzad. "Uhapsi Kirarda Seta Dalekoputova."
     Geja Džeruša se trže, zatim klimnu. "Pobrinuću se da to bude urađeno", reče ona. "Odmah sad. Povešću Klirvotera sa mnom, ako nemaš ništa protiv."
     Luna klimnu glavom. Pruži joj ruku, i njih dve se rukovaše na stari tijamatski način. "Dobrodošla kući." Luna se osmehnu, najzad.

     Džeruša je pešačila ka kući koju je, u gradu, imao Kirard Set Dalekoputov. Za njom je išao Klirvoter, koji nije postavljao nikakva pitanja iako je videla da je hteo. Bila je sigurna da je Dalekoputov u gradu; juče ga je videla kako razgleda izloge.
     Pokucala je na ulazna vrata njegove kuće, a onda čekala. Najednom je u svome duhu videla jednu neočekivanu sliku iz Arijenrodinih vremena: Kirarda pored Jame, koja je tada ječala gladno; on stoji i čeka da naiđu policijska inspektorka Pala-Tion i narednik Gundalinu. U ruci drži koštanu pištaljku kojom će krotiti vetar. Pamtila je i posle toliko godina onaj osmeh na njegovom mladalačkom, savršenom licu, kad je video brižnost na njihovim licima; i ono kako im se u dnu očiju smejao, i kako je udešavao da ih vetar malo dohvata s leđa dok ih je vodio preko provalije, na audijenciju kod Snežne Kraljice. Ona sada uvide da bi rado videla sebe i njega u obrnutoj situaciji; da to i sad želi, i sad joj je potrebno, posle toliko godina.
     Vrata se otvoriše. Ali pozdravila ju je Tiradi Grejmaunt, njegova žena; nije se pojavio Kirard. Džeruša se iznenadi dubini svog razočarenja.
     "Glavna inspektorica Pala-Tion..." progunđa Tiradi, naslanjajući se pomalo nesigurno na ragastov otvorenih vrata. Zenice su joj izgledale nenormalno raširene; Džeruša se zapita čime se ufiksala. Tiradi pogleda pored Džerušinog ramena, ka gradskom panduru, i njen kiseli izraz lica postade upitan. "Šta želiš?"
     "Došla sam da uhapsim tvog muža, Tiradi", reče Geja Džeruša.
     Ova žmirnu, kao da joj nije lako da obradi tu informaciju. "Hedža ga hapsi?"
     "Ne Hedža", reče Džeruša spuštajući pogled na plavu uniformu koju je i sad nosila. Diže pogled i slegnu ramenima. "Sad radim za Kraljicu."
     "A-ha", reče Tiradi Grejmaunt, tonom kao da to objašnjava sve. "Pa, moj muž nije kod kuće. Žao mi je što si ga promašila..." Osmehnula se čudno.
     "Pretpostavljam da nemaš nikakvu ideju gde ga mogu naći?" upita Džeruša, već očekujući predvidljivi odgovor.
     Međutim, Tiradi Grejmaunt se odgurnu od ragastova, pokretom koji je podsećao na njihanje trave na vetru. "Pa, zapravo, imam." Zagladila je unazad kosu svetle, sivo-slane boje. "Otiš'o je u 'Persefonin'... to je onaj klub. Poslom", dodala je, a njen osmeh ovog puta bio je nadasve surov. "Znaš ti gde je to. Ako požuriš, možeš ga uhvatiti tamo."
     "Hvala ti za saradnju." Džeruša je sprečila da se u njen glas uvuku ironija i iznenađenje.
     "To mi je zadovoljstvo", promrmlja Tiradi, dok su se njih dvoje okretali da odu. "Do viđenja." I zalupi vrata za njima.
     Džeruša bez ikakvog odugovlačenja krenu u "Persefonin". Usput je posvetila poneku misao i stanju braka Dalekoputovih. Mogla se dosetiti mnogih Kirardovih osobina koje bi mogle navesti nekoga da se fiksa ili da preduzima sitne osvete prema njemu.
     Uđoše u "Persefonina" proračunata usta mraka, i na ulazu zastadoše škiljeći, kao i svaki gost. Ona oseti još jedan čudan drhtaj jeze: prošlost je šaputala kroz njenu sadašnjost, kao duh viđen u groznici. "Persefonin pakao" izgledao je sasvim isto kao za vreme Arijenrodine vladavine. Klub kao da je egzistirao izvan vremena: pojavljivao se, nestajao, opet se pojavljivao. I tada, kao i sada, bio je fasada za Izvora, narko-gazdu kome se Arijenrod obratila kad je poželela da izvrši genocid nad letnjacima. Plavci su to sprečili - Džeruša lično. Ali Izvor joj je, nekako, iskliznuo iz šaka: presavio se, utonuo u svoj vlastiti singularitet i nestao.
     A sad, evo ga opet na Tijamatu, radi svoj posao i drži Lunino dete kao taoca, zahtevajući neku otkupninu koju niko čak ne može ni da imenuje. Da ga je tada zaustavila, zauvek zaustavila, ovo se sad ne bi dešavalo. Ali pretrpela je neuspeh, a sad više nema moć da ma kako izmeni taj ishod. Ipak, postoji još i Kirard Set.
     Ka njima je pošla jedna žena u crnoj haljini sa dubokim izrezom na leđima; na glavi je imala crnu periku pridržanu srebrnom mrežicom, a lice joj je bilo toliko našarano šminkom da je bilo nemoguće kazati ko je zapravo ona. Zvali su je Persefona; izgledala je isto kao pre dvadeset godina - osim što je pre dvadeset godina ispod te mazarije bila Tor Zvezdošetna, koja je nastupala da bi prikrila pravog vlasnika kluba. Ali Letnja Kraljica nije dala ovim ljudima zaštitu od plavaca, a ova osoba nije Tor Zvezdošetna: samo neka bezimena plaćenica u ulozi domaćice.
     "Dobrodošla, glavna inspektorko. Kako te mogu uslužiti?" Persefona se smeškala. Lice joj je zračilo avetinjskom fosforescencijom.
     "Dovedi mi Kirarda Seta Dalekoputova", reče Geja Džeruša ravno.
     Persefona je klimnula glavom, primakla šake prsima, pritisnula jednu uz drugu u znak uvažavanja, i nestala u dubinama kluba. Džeruša je čekala, nepokretna i nepokrenuta; Klirvoter, pored nje, zazvižda u znak divljenja, gledajući šta se oko njih radi. "Ja izgleda trošim platu na pogrešnim mestima", reče on.
     Nekoliko sekundi kasnije Džeruša vide nekoga ko je dolazio odlučnim hodom ka njima; ali to nije bila Persefona, niti Kirard. Ter-Fo. Njen mozak mu je odmah pridodao to ime. Čovek koji stvarno nadgleda funkcionisanje kluba; jedan od Izvorovih poručnika. Sa Novosklona, njene rodne planete, iako bi se po njegovom izgledu reklo da ni tamo nije boravio naročito dugo.
     "Šta hoćeš ti ovde?" reče on odmah, ne glumeći ni minimalnu učtivost.
     "Kirarda Seta Dalekoputova", odgovori ona, gledajući gore, u njegove oči. Bila je tako visoka da je retko morala u razgovoru s muškarcem gledati gore, ali ovaj je bio znatno viši, a i masivniji. Zato je imala neko osećanje nelagodnosti, ranjivosti, osobito pri pomisli da su žene, većinom, prisiljene da se ovako osećaju u svakom suočenju s muškarcima.
     "Odakle ti pomisao da bih ja znao gde je on? Mogao bi biti ma gde na Ulici", reče Ter-Fo, tijamatskim jezikom ali sa jakim tuđinskim naglaskom. Odmahnu rukom ka gomili.
     "Njegova žena je rekla da je on ovde, poslovno." Pokazala je ka onom delu kluba odakle je Ter-Fo izišao, ka skrivenim sobama i tajnim aktivnostima za koje je znala da leže iza Ter-Foa.
     "Pa možda je već otiš'o."
     "A-a", reče ona odrično. "Da jeste, ti bi to rek'o. Dovedi ga."
     "Hummm!" reče Ter-Fo. "Prvo da mi kažeš zašto ga Hedža traži."
     "Ne Hedža. Kraljica. Njegov narod."
     Potisnuo je svoju deformisanu usnu u neprijatan osmeh. "Onda zašto ga Kraljica 'oće?"
     "Pogodi", reče Džeruša.
     Zamišljeno je klimnuo glavom. "To je dovoljno dobro." Bacajući pogled preko ramena podigao je jednu ruku. "Dovedi ga", reče vazduhu.
     Videla je kako se trojica pojavljuju iz senovito crnog otvora u zidu; onaj u sredini bio je Kirard, i nije izgledao oduševljen što je tu. Prvi i treći bejahu naoružani; nije videla oružje, ali je znala po načinu kako su se kretali.
     "Letnja Kraljica te hoće", reče Ter-Fo ravnim tonom kad su Kirard i pratnja stigli do njih.
     "Kraljica...?" Kirard zaćuta, a Džeruša vide kako se po njegovom licu polako prevlači upravo onaj izraz koji je želela videti.
     "Idemo", reče ona, osmehujući se onim osmehom koga se dobro sećala.
     "Ne..." Okrenuo se Ter-Fou, ščepao ga za prsa kožne jakne. "Ne možeš im dozvoliti da me vode! Pa ja sam jedan od vas, bogove mu! Ja sam stranac daleko od kuće, ja sam Brat, Izvor mi je obećao Brats..."
     Ter-Fo mu zabi pesnicu u trbuh, lako, kao što bi neko drugi pružio ruku da se rukuje. Dalekoputov se presamiti. Ter-Fo dade drugi znak rukom, i ta dvojica njegovih ljudi povukoše Dalekoputova da se uspravi. "Ti ideš tvojoj kraljici, majkovolitelju", prošaputa u lice Kirardove očajne izdanosti. "A tamo je moli da te ne pusti da se ikad više vratiš ovamo. Ikad." Prstom ubode Kirarda iznenada, surovo, u oko; ovaj jauknu i pokri oko šakama.
     Džeruša duboko udahnu. Prinudila je svoju ruku da se udalji od pištolja i da pusti da visi, labavo, uz bok. Ter-Fo je okrenuo leđa svima njima i već se, krupnim koracima, udaljavao; dvojica stražara pođoše za njim, bez reči.
     Džeruša je sačekala da Kirardova kuknjava utihne, i da on spusti ruku sa oka iz koga su nastavljale da liju suze. "Polazi", reče ona njegovom licu bez boje, njegovom odsutnom pogledu. "Krećemo."
     Pošao je sa njom, bez protesta.