76. TIJAMAT: Pradžna, na orbiti

     Rid Kuleva Kulervo otvori oči, bunovan kao čovek koji je nedovoljno spavao; začu svoj glas kako mrsi neke zvuke koji je trebalo da budu zahtevi ili pitanja.
     "Ga-zda..." To je rekao neki drugi glas, uspešniji od njegovog. "Gazda?" Niburu. Poslednje čega se sećao bio je baš taj stvor: Niburu siv kao magla, Niburu koji se rastapa i nestaje. A gle sad, Niburuovo lice pred njim, oštro i jasno; i šaka koja prolazi kroz Ridovo vidno polje i drma njegovo rame, ne mnogo energično, ali uporno.
     "Smo stigli...?" pita Rid, i sad reči postaju razumljive. On sede, iznenađen što ga telo sluša; grabi rukonaslone svoje stolice/ležaja, da ne bi otplovio nekud, jer čamac je u stanju nulte gravitacije. Tek onda primećuje da postoje i kaiševi oko njega, koji bi ga u svakom slučaju zadržali. "U tijamatski prostor?"
     Niburu je klimnuo glavom; a Rid uspe da popuni siluetu iza njega, onu vitku i tihu, to je Ananke sa naglavnim kompletom slušalica. "A...?" Pokretom glave pokaza ka Arijelinom sedištu koje je i sad bilo poklopljeno neuznemirenim, dimno sivim štitom.
     Niburu slegnu ramenima i klimnu.
     "Sustigli su nas, Kedalione", reče Ananke. "Upravo se pričvršćuju za naša ulazna hermetička vrata."
     Rid je otkačio kaiševe koji su ga držali i nesigurno ustao. Morao se pridržavati za čvrsti naslon jednog sedišta, sve dok se njegovo osećaje ravnoteže nije ustalilo. "Šta je to sad? Uspostavili su vezu s nama?"
     "I više od toga", reče Niburu sumorno. "Ovog trenutka će upasti u naš brod. Dali su nam jedva dovoljno vremena da uđemo u orbitu, a onda su nam se popeli na leđa; sigurno su nas pratili od trenutka kad smo izišli iz ovog poslednjeg skoka. Hedža pre našeg odlaska nije imala tako histeričnu bezbednost u bliskom svemiru."
     "Polazi", reče Rid pokazujući im da pođu ka krmi Pradžne, pokretom neočekivano žestokim. "Ispadaj iz ovog čamca! Njega ćemo da zapečatimo. Neću da mi Hedžovani ovde njuškaju, da se zajebavaju sa stasisnim poljima, i da postavljaju mnogo pitanja. Brzo!"
     Pošli su za njim bez protesta; Niburu je zapečatio hermetična vrata kad su izišli, a onda ih je poveo iz tog, teretnog dela Pradžne, prema putničkom delu. Rid se zatim morao dobro pomučiti da prođe krivudavim hodnicima koje je Niburu toliko popunio dodatnim teretom da je preostalo jedva dovoljno prostora da čovek normalnog rasta prolazi a da stalno ne udara glavom o nešto. Tiho je psovao gledajući kako Ananke, ispred njega, gipko pliva kroz taj isti hodnik. Njegovo telo bilo je tromo, a od svakog pokreta hvatala ga je nova vrtoglavica. "Niburu, jebote, što nisi uključio gravitaciju?"
     "Žao mi je, gazda", reče Niburu, i osvrte se da pogleda nazad/gore/dole, ka njemu. "Ovako se brže krećem."
     Rid samo humnu. U razgovorima sa Niburuom prvo je nabacivao komentare, zatim se žalio, i najzad naređivao da se unutrašnjost broda prepravi tako da bude udobnija za čoveka njegove, Ridove, visine. Niburu je to ignorisao, pa odugovlačio, i najzad, jednom prilikom, gledajući ga oči u oči zato što se popeo na kućište jednog aparata, jasno mu kazao da odjebe. "Ovo je moja lađa", rekao je tom prilikom Niburu. "Mora da bude sređena na moj način." A Rid je, na svoje i isto toliko Niburuovo iznenađenje, prihvatio da stvar ostane na tome.
     Zavirio je dole/unutra dok su promicali pored prazne prostorije koja je bila pravo srce ove tanjiraste novčić-lađe. Odatle je Niburu pilotirao; tu su svi oni boravili kad je trebalo izdržati brutalni prolazak kroz crnu jamu. "Čaure" koje su štitile putnike tokom takvih skokova davale su izvesnu zaštitu i od stresova neizbežnih pri zvezdopogonskom nadsvetlosnom putovanju, sad kad je na ovu lađu dokrpljen taj novi pogon. U Pradžni se dogodila fuzija prošlosti i budućnosti u nesavršenu sadašnjost.
     Odbacivao se dalje, bez zaustavljanja, kroz teskobni lavirint dnevne sobe, zajedničkih prostorija, i zasebnih "pregrada" u kojima je svaki putnik mogao spavati sam. U tom njegovom kretanju nije bilo ničeg lošeg, ako se izuzmu modrice i psovke. Najzad stigoše u prostoriju zvanu "sistemski centar", baš u trenutku kad je kroz drugi, suprotni ulaz u istu prostoriju banula zbijena grupa naoružanih svemirskih pešadinaca u skafandrima.
     Niburu i Ananke su digli ruke uvis i prepustili se slobodnom plovljenju u bestežinskom stanju, videći puške naperene u njih. Rid refleksno učini isto, ali se potom poče predomišljati da li da ipak spusti ruke.
     "Ko ste vi? Zašto ste u mom brodu?" upita Niburu. Oštrina i uvređenost u njegovom glasu bili su u neskladu s držanjem tela, koje je pokazivalo da se on predaje. "Kad smo polazili, imali smo dozvolu za odlazak. Nemate nikakvog razloga da uskačete u naš brod, a kamoli da nešto pretite. Ja ću ovo da prijavim..."
     "Možeš prijaviti meni." Čovek na čelu grupe uljeza otisnuo se i zaplovio ka njima; ali je začas lupio glavom o jedan komad opreme pričvršćen za plafon. To ga je zaustavilo. Opsovao je tiho, a njegove oči su zapretile smrću svakome ko bi se, slučajno, sad nešto kreveljio. "Poručnik Rimone, Ratna flota Hegemonije. Na Tijamatu je vanredno stanje, zato pregledamo svaki brod koji stigne nenajavljen."
     "Vanredno stanje?" reče Niburu "belo". "Gledajte, ja sam slobodan trgovac. Robu ponesem kad se ukaže prilika; nemam stalni red vožnje."
     "Naša evidencija pokazuje da ste prijavili da ovde dolazite sa istim teretom kao i kad ste polazili sa Tijamata. Da li bi ti to malo objasnio?"
     Niburu slegnu ramenima. "Prop'o mi jedan pos'o. Težak je to život."
     "E lepo si pokuš'o." Poručnik pokretom pokaza svoje ljude. "Vodimo vas na naš brod, radi informativnog razgovora i verovatno privremenog ograničenja slobode kretanja."
     "Čekaj malo", reče Rid, polazeći oprezno napred, ali ruku još dignutih uvis. "Ja sam njihov vraćeni teret. Oni me dovode da vidim Gundalinua. A njega moram videti, što je skorije moguće."
     Rimone je uzvio obrve, osmotrio Ridovu glavu umotanu zavojima, zatim i pocepanu, krvavu odeću. "Vrhovnog sudiju? To će biti malo teže."
     Rid i sam pogleda dole i osmotri sopstvenu spoljašnjost, shvatajući da ona nimalo ne doprinosi njegovoj uverljivosti. "Spusti me na površinu. Stupi u vezu s njim, reci mu da sam ovde, i on će pristati da me vidi. Zovem se Rid Kulervo."
     Pukovnik je izgledao neimpresioniran. "Nije bitno kako se zoveš..."
     "Možda si čuo za mene. Zovu me Majstor."
     Svi pogledi sad su bili upereni u njega, netremice. "Majstor?" Rimone se nasmeja. "Ne postoji takav. Majstor je samo legenda. Ne postoji stvarno."
     "A ako nisi u pravu?" reče Rid, uzvraćajući mu jednakim pogledom.
     Rimone je oklevao. Lice mu se polako gužvalo ka mrštenju. "Kakva posla bi imao Majstor s vrhovnim sudijom Tijamata - ako bi Majstor uopšte postojao?" Njegova puška sada se preciznije usmeri na Ridove grudi.
     "Nešto u vezi sa 'vodom život'a", reče Rid postojano. "Njemu je potrebno ono što ja znam. Moram ga videti."
     "Baš šteta, jer - njega nema", reče poručnik smeškajući se kiselo. "A ti si uhapšen."
     "Nema? Kako to misliš nema?" reče Rid. Osetio je da se njegov um zaustavlja. Ilmarinen, ne možeš me opet napustiti.
     "Njega su vratili na Karemof, optuženog za izdaju. Komandant policije, Vanu, proglasio je vanredno stanje; on je sad vlast."
     "Ne", reče Rid. "To ne može biti. Skot prokleti..." Vide da se puške okreću tačno ka njegovom srcu. Najednom sasvim jasno shvati šta je učinio. Okrete se naglo, odgurnu Ananku i baci se ka vratima.
     Neko je opalio; paralizujući naboj energije tresnu ga posred leđa. Ostade da plovi, bespomoćan, po vazduhu, a stražari ga neslavno dovukoše nazad. Vezali su mu ruke lisicama iza leđa; isto su postupili s Anankom i Niburuom. Njega su i pretresli; gledao je, u duhu sav klonuo od očajanja, kako vade bočicu sa "vodom smrti" iz kese na njegovom opasaču, i nije mogao čak ni da se buni.
     "Čovek je bolestan", protestovao je Niburu videći da marinci konfiskuju drogu. "To mu je potrebno. To je njemu lek, dozvolite mu da ga zadrži."
     Poručnik odmahnu glavom. "Meni ne izgleda tako." Pogleda čoveka koji je držao bočicu. "To pošalji dole, s njima. Pa nek policija proveri."
     Rid sklopi oči, nemoćan da načini ma kakav zvuk. Činilo mu se da će mu se mozak, od osećanja nemoći i ogorčenja, unutra, rasprsnuti, a lobanja razleteti kao šrapnel.
     Poručnik pokaza iza sebe, ka izlazu. "Goni ove napolje. Zovi policiju." Pogleda Rida. "Živa šteta što Gundalinu ne mož' te primi, Kulervo. Zato će komandant Vanu to učiniti vrlo rado."

     Dok su stigli "na blato", njegov voljni nervni sistem se vratio u život, što mu je omogućilo da stoji i hoda sopstvenim nogama kad su ga marinci predali, zajedno sa "vodom smrti", odredu plavaca koji ih je čekao.
     Plavci su ih poveli kroz tunel koji je kao pupčana vrpca spajao zvezdanu luku sa Karbanklom. U svome sedištu Rid je sedeo klonulo, ne govoreći ništa, zureći pravo preda se, u mrak ispresecan mlazevima svetlosti.
     Nisu se povezli na uobičajeni način, liftom kroz šuplje jezgro jednog od stubova grada do nekog od izlaza na Ulicu. Umesto toga plavci su ih poterali na sumračne prostore dokova, ispod grada, prema glavnoj pristupnoj rampi koju Tijamatovci koriste za ukrcavanje i iskrcavanje sa svojih lađa.
     "Zašto idemo ovamo?" upita Rid oštro. Konačno je prekinuo svoje ćutanje, razdražljiv zbog napetosti i straha.
     Jedan od plavaca ga pogleda. "Lift ne radi", reče.
     Rid ga pogleda. Nije mu poverovao. Nervi su mu postajali preosetljivi: ispod kože je počinjao puzeći svrab, tabani su ga pekli od pritiska tla, svaka posekotina i svaki uboj na njegovom izudaranom telu donosili su zaseban, težak bol. Pokuša da ne razmišlja o tome koliko će još ovo putovanje potrajati, ako nastave pešice; koliki će to dodatni napor značiti, koliko će mu, na kraju, ostati manje vremena i snage.
     Plavci su ga, međutim, zaustavili u podnožju rampe. Druga grupa policajaca išla im je u susret. Nosili su nešto, u vreći kakva se koristi za prenos ljudskih mrtvih tela.
     Narednik koji je komandovao grupom oko Rida istupio je njima u susret, napetog lica. "Ko je to?" reče on.
     "Nije niko naš", reče policajka koja je komandovala drugom grupom. "Neki Tića."
     Izraz narednikovog lica se opustio. "Šta, neko od tih majkojebaćih letnjaka opet pao preko ograde broda?" Njegove usne malo se podviše nagore, osmehom koji je pokazivao nadu.
     Odmahnula je glavom. "Zimac. Zvao se Kirard Set Dalekoputov. Predaćemo leš gradskim pandurima."
     Rid se ukoči. "Šta mu se desilo?" upita.
     Plavkinja ga pogleda iznenađeno. "Kraljičanska pravda", reče ona kiselo. "Izgleda da tip nije bio osobito jak plivač."
     Rid oseti da se na njegovom licu steže osmeh nalik na riktus. "Zaplovio u preduboke vode..." progunđa on. Policajci ga poteraše i on poče da se penje.
     Dok su se peli uz rampu, zapazio je da još nešto nije u redu sa gradom: prostor oko njih postajao je sve mračniji umesto da svetlosti bude sve više. A Karbankl je uvek bio prepun svetlosti, i danju i noću - Rid o tome nikad nije ni razmišljao, smatrao je da se to podrazumeva, kao i automatska kontrola mikroklime u gradu. Posredi su bili mehanizmi koji su dejstvovali uvek isto, i pre dolaska Hegemonije na ovu planetu; o mehanizmima koji su bili proizvod, i zaostatak, Starog Carstva. Ridu je rečeno da Karbankl dejstvuje pomoću plimne energije, da postoje ogromne turbine u pećinama, negde duboko u steni, ispod grada. Takođe su mu pričali da je taj sistem oduvek radio savršeno, sa sposobnošću da samoga sebe održava i popravlja.
     Ali večito kretanje ne postoji. Mrak grada, mrak koji je iznad njega čekao da ga proguta, ispunjavao ga je čudnim emocijama, koje su bile mešavina jednakih količina straha i hitne želje. "Pa šta se desilo, bog te?" upita on. Ali jasno mu je šta se desilo: on poznaje ove znake, oni su važni, mora delovati sada, odmah. Kad bi samo mogao da se seti šta treba da čini...
     "Nestalo svetla", reče policajac koji je koračao uz njega. "Ugasilo se sve. Grad stao."
     "Zašto?" reče Rid Kulervo.
     "Ne znam." Plavac slegnu plećima.
     "Otkad?"
     "Već dva dana."
     "Hm. Dva od tri..." progunđa Rid.
     "Š'a?" Policajac ga zaustavi.
     "Moram da razgovaram sa Letnjom Kraljicom", reče Rid. "Moram da vidim Kraljicu."
     "A ti nešto kao znaš o ovome?" upita policajac. Njegova šaka tresnu Rida po ramenu, zato što Rid nije odgovorio. "Je li?"
     "Ne zna on ništa, tako ti bogova", reče drugi policajac. "Samo bi hteo da nas zamajava. Brže, ti..." Druga šaka tresnu Rida između pleća, odgurnu ga žestoko napred.
     Rid je išao dalje,. bez protesta, zapanjen uzavrelom mentalnom energijom koju je ovaj zamračeni grad oslobodio u njegovom mozgu. Da, pomisli on, gledajući levo i desno, u baterije prenosivih lampi postavljenih duž Ulice i na treperavi ples sveća koje su ljudi nosili po uličicama Donjeg grada, gde su stanovali uglavnom letnjaci. Da. Vratio sam se kući... Ali nije znao zašto to misli, i zašto ta misao u njemu pobuđuje samo osećanje pustoši.
     Pešačili su dalje, uz Ulicu, sporim krugovima. Svetiljke na kacigama policajaca okruživale su ga kao svici, osvetljavajući mu put. Malobrojne druge svetlosti koje je video prolazile su pored njih kao kretanje čudnih stvorenja u crnim dubinama mora. Činilo se da je većina građana kod kuće, hotimice ili prisilno. Rid je imao osećaj da je vazduh oko njega nepomičan, iako su na kraju svake uličice bili širom otvoreni providni delovi protivolujnih zidina, zahvaljujući čemu je ljudska košnica Karbankla mogla normalno da diše. Niz lice mu se u potocima slivao znoj, ali ga on nije mogao otrti, jer su mu ruke bile lisicama zadržane iza leđa.
     Šipčili su dalje, sada kroz Lavirint, iako je u mraku Ridu bilo teško čak i da ga prepozna. Čak i "Persefonin pakao" bio je zatvoren i mračan. Iza njega Kedalion opsova, bez daha; malome nije bilo lako da održi korak. Rid nije bio svestan da je i sam počeo da usporava; na to ga podseti neko od policajaca, novim guranjem u leđa. Rid nalete na Anankea, koji se nekako našao ispred njega. Od tog sudara Ananke se zatetura u stranu, nespretnošću koju Rid shvati kao namernu tek kad je Ananke naleteo na policajca koji je išao ukorak za Ridom. Iznenađeni policajac pade preko Anankea, u nagloj svetlosnoj oluji izukrštanih zraka sa kaciga.
     "Šibaj, Ride!" povika Ananke, a Rid je već izmicao mnogobrojnim rukama koje su pokušavale da ga ščepaju i izbegavao zamahe mnogih nogu. Odmakao se od uskomešane gomile, osvrnuo, začuo Anankeov jauk. Bežati, ostaviti Niburua i Anankea - on pojuri, nije se moglo ništa drugo učiniti. Moraš stići do vrha Ulice, do Palate... Jedan nasumični paralizujući hitac okrznuo ga je po ruci; on oseti u njoj peckanje, zatim tupost.
     Potrča brže uz crnu, gotovo praznu Ulicu, znajući da je pred njim još trećina uspona kroz tamu. Zapita se mogu li plavci da pozovu pojačanje. Sigurno u ovom mraku sve vrvi od policije, koja radi svoj posao, uznemirava potencijalne lopove i one koji izazivaju nevolje. Lopovi i problematični tipovi... bogovi...
     Put ispred njega i sad je bio tunel bez svetlosti na kraju; ali kad je stigao do ulaza u još jednu uličicu, poplavi ga svetlost praćena povicima da stane.
     Zaustavio se, uz jak trzaj celog tela; ukrštenim zracima bio je prikovan kao insekt. Tamne figure već su se rojile svud oko njega.
     "U'vatili smo ga! Komandante!" povika neko iza njega. Taj je već držao lisice kojima su Ridu i sad bile sputane ruke iza leđa. Rid se otrže iz tog zahvata, ali više nije imao kuda bežati. Stajao je nepomično, osim što je ponižavajuće drhtao; njegovo iscrpljeno telo nije moglo drukčije. Neko stade tačno pred njega; ovi su nosili fenjere, ali sada se opet šlemno svetlo uperi ka njemu, i to tačno u oči. Rid izgovori neku psovku, zatvarajući oči; onda ih opet otvori, jer se svetlost, neočekivano, smanjila na podnošljivu jačinu. Žmirkao je da bi vratio svoj vid na normalu, i pokušavao da razazna lice ispred sebe, očekujući da to bude onaj Vanu koji je nekad Gundalinuu bio desna ruka, onaj dupelizac i marioneta, onaj koga je Gundalinu, glupo, postavio za komandanta policije.
     Međutim, on ugleda lice neke žene, sredovečne, sa kožom boje cimeta; bila je to neka sa Novosklona, dakle, čak ni Karemovka. Glavna inspektorka... Pala-Tion, da, tako se zove. Ali ovi joj kažu "komandante". Žmireći ka njoj shvatio je da nema uniformu hegemonijske policije, i da su svi oko njih Tijamatovci - lokalna policija, ne plavci. "Heh..." reče on zbunjeno, jedva verujući. Onda, kao snimak bez uma, ponovi: "Moram videti Kraljicu."
     Suženim očima, namršteno, Pala-Tion je proučavala njegovo lice. "Ko si ti?"
     "Rid Kulervo. Potrebno je da vidim Kraljicu."
     "Da..." šapnu ona. U tom trenutku već nije gledala njega. "Hvala vam, bogovi!" reče ona prigušeno. Ali onda na drugi način osmotri njega i njegove vezane ruke - tako da on oseti novu neizvesnost.
     Pala-Tion se okrete kad ču trk brojnih nogu kako im se približavaju. Nove svetlosti pridružile su se njihovoj "barici" iluminacije.
     "Ukebali ste ga?" upita jedan glas. Rid vide plave uniforme koje su se okupljale u svetlosti fenjera koje su u rukama nosili tijamatski panduri; prepozna glas onog narednika koji ga je ranije vodio.
     "Ne daj da me oni odvedu", progunđa on gledajući Pala-Tioni u oči. "Ne daj."
     Klimnula je; bio je to jedva primetni pokret glavom. Sledećeg trenutka iskoračila je pored njega, pred plavce. Rid se okrete, žmirkajući zbog mlazeva policijske svetlosti koji su ga pronašli i izdvojili iz kruga pandura koji su se natisnuli oko njega. "Ovaj čovek je sad u našoj vlasti. Imamo preče pravo na njega."
     "Vanplanetaš je", reče narednik. "Znači pod našom je jurisdikcijom."
     "Za šta je optužen?"
     Narednik je oklevao. "On je onaj 'Majstor'."
     "Imaš neki dokaz za to?"
     Plavac okrete glavu da pogleda svoje ljude, zatim opet pogleda nju. "Pa nemam. Ne dok ne proverimo njegov identitet. A zašto ga Kraljica hoće?"
     "Kidnapov'o njenu ćerku", reče Pala-Tion, smrtonosnim glasom. "Mi smo ga uhapsili, ostaje kod nas. Ako ga Vanu hoće, neka Vanu dođe u Palatu pa nek' razgovara o tome sa Kraljicom. Ali ne treba da očekuje neku naročitu kooperativnost, dok smo pod vanrednim stanjem."
     Narednikovo lice se uvijalo; Rid ga je gledao kako odmerava ukupnu situaciju, a naročito činjenicu da su Tijamatovci brojniji od njegovih ljudi. Verovatno je ostavio deo svoje grupe sa Niburuom i Anankeom. Najzad on trže glavom. "Dobro, 'aj' zadrži ga. I reci Kraljici da, ako hoće da razgovara o ukidanju opsadnog stanja, treba prvo da uključi struju - to bi bilo prokleto dobro!" Pokretom ruke pozva ostale, oni pođoše za njim, natrag, niz Ulicu.
     "Je l' stvarno Kraljica isključila struju?" upita Rid kad su otišli.
     Pala-Tion odmahnu glavom. "Ne, ali Vanu je sklon da za to okrivi nju. Jesi li ti stvarno taj Majstor?"
     Rid skloni pogled. "Mislio sam da radiš za Vanua", reče on ignorišući pitanje. "I da si glavna inspektorka."
     "Radila sam za Gundalinua. Ali njega više nema."
     "Znam", reče Rid tiho. "Znam." Zahvatio ga je novi talas mučnine u stomaku, i nova drhtavica, kao od hladnoće. Ali nije bilo hladno. "Sranje!" uzviknu on. "Vodi me Kraljici, zaboga, nije mi ostalo još mnogo vremena!"
     "O'ladi, dečko", reče ona polažući šaku na mišicu njegove ruke, i sad vezane. Učinila je to pokretom kao da želi da ga obuzda. "Odvešćemo te tamo. Dovoljno brzo."
     Besno ju je pogledao, izvukao se iz njenog zahvata, i krenuo uzbrdo, brzim hodom i povremenim lakim trkom, prisiljavajući sve njih da ga prate.
     Nakon izvesnog vremena stigoše do trga zvanog Kraj Ulice, alabasternobelog prostora okruženog prstenom uličnih fenjera na stubovima, pred kapijom Palate. Tu je Pala-Tion pošla napred i popričala sa stražarima koji su, kao i uvek, stajali levo i desno od tih teških vrata. Vrata su se otvorila pred njima, i Rid, po prvi put, uđe u kraljičanske dvore. Stupao je dugim, akustičnim hodnikom, ukorak sa Džerušom Pala-Tion. Ples okolnih svetlosti uznemiravao je njegove oči, otkrivao mu samo na tren pojedine naslikane prizore idile - zelene bregove, vodu, nebo, sve to pod nemirnim zracima pandurskih fenjera.
     Daleko napred i gore, hodnik se najzad završavao, tačnije otvarao u jednu ogromnu, visoku halu. U vazduhu se oseti jak miris mora. Negde u visini bili su prozori nalik na one providne delove protivolujnih zidina na završetku svake uličice. Ali, za razliku od svih ostalih na oklopu grada, ove providne površine bile su zatvorene. Iza tih "prozora" noćno nebo je gorelo sjajem miliona zvezda.
     Rid opet pogleda napred. Na drugom kraju tog zatvorenog prostora video se neki drugi grozdić svetlosti. Tamo je neko čekao. "Eno ti Kraljica", reče Pala-Tion prigušeno.
     Ali između Rida i Kraljice nalazilo se još nešto... jedna traka tame opružena preko ambisa iz koga je treperila avetinjska zelena svetlost. Rid pođe pored Džeruše Pala-Tion, povučen osećajem hitnosti i nekim predznanjem.
     "Kulervo!" uzviknu Pala-Tion oštro, i dohvati ga za ruku. "Polako, ej, to je Jama. Ne možeš po mraku da prelaziš, tu nema poda."
     "Nije mrak", promrsi Rid kroz zube.
     "Mrak je, kao katran", reče ona. "Kako možeš kazati da nije?"
     "Ma pusti me." Otrgao se od nje i pošao opet napred. "Ja savršeno vidim. Moram tamo..."
     Pustila ga je bez reči. Video je, maločas, onaj izraz u njenim očima. Ona ovo svetlo ne vidi. Koža mu se ježila od užasa, utroba stezala u čvorove. On ipak pođe dalje, sam, privučen sjajem kao insekt, bespomoćno, nagonski. Dođe do početka mosta bez ikakve ograde, uzvinutog preko provalije, i tu stade. Sada će, ovde, najzad, dobiti odgovor na sva pitanja... Najzad je došao na mesto za koje je predodređen.
     Zadrža dah; prinuda je ovladala njegovim mišićima i već ga naterala da stupi na most, da počne prelaženje preko jame svetlosti bez dna. Nejasno je bio svestan da za njim ide Pala-Tion, ali na odstojanju. Koračao je dalje, trepereći od straha i strahopoštovanja; zelena svetlost posezala je gore, milovala ga kao ljubavnica, potapala njegova čula najdivnijom muzikom, osećajima svile i kadife, mirisom okeanskog vetra... "Ne", prošaputa on, kao dete, zalazeći u svetlost, "ne, neću, strah me..." a njegova svest već se rastvarala u moru osećanja i prinuda. Na sredini mosta, on se spusti na kolena, tonući sve dublje u čaroliju...
     Vanamoinen. Ta reč odjeknu kao gong kroz njegov mozak: zahtev, potvrda. Jeste... on jeste Vanamoinen, nije onaj drugi, onaj koji služi samo kao posuda od mesa i krvi, onaj nepoznati čovek koji kleči tamo na mostiću, oličenje ljudskog jada i bede. On se seća... kako je odabrao baš ovu planetu, na njoj napravio ovaj grad, ovaj složeni, nerazumljivi dragi kamen koji će, posle njegove smrti, uznemiravati misli mnogih generacija ljudskog roda. Ljudi će čuvati i održavati Karbankl zbog toga što je jedinstven, ali neće ni slutiti da on postoji samo da bi bio čioda zabodena u kartu; da bi obeležavao tajno mesto gde leži njegov, Vanamoinenov, pravi dar budućim pokolenjima: blokovi računarske memorije, u kojima je očuvano celokupno ljudsko znanje koje je on mogao sakupiti - čvorište sibilskog uma, ogledalo njegove duše.
     Ali ne samo njegove, nego i još nečije. Ilmarinen. Ovaj grad ne bi nikada postojao, on ne bi nikad ostvario svoje snove.... ne bi ni imao takve snove da nije bilo Ilmarinena, koga je voleo. Čoveka koji ga je uvek iznova zapanjivao svojom smirenom razumnošću i razumevanjem za ljudske slabosti; čoveka čije su tamne oči bile dublje od večnosti, čiji osmeh mu je značio više nego hiljadu počasnih titula i praznih pohvala od korporacijskih bogova "Interfejsa". Ilmarinen, druga polovina njegove ličnosti, njegove genijalnosti; onaj čija je duša večito spojena s njegovom, kroz konstruisanje i programiranje sibilske mašine. Jer sibilski je sistem rođen iz njihove zajedničke vizije i zajedničkog žrtvovanja, a potom je preživeo mnogo generacija posle smrti njih dvojice, čineći dobro, i šireći znanje besplatno; sibilski um, simbol svega onoga što su njih dvojica jedan drugome bili, svega u šta su verovali. Ilmarinen, pozva on. Ilmarinen...?
     Ali, mrtav je Ilmarinen. Položen je na večiti počinak, pre nekoliko hiljada godina, kao i on sam, Vanamoinen. Zapravo ne bi ni trebalo da se on sada nalazi ovde, ovako, probuđen iz vekovnog mira, vraćen u život kao potpuni stranac u jednoj stranoj, užasavajućoj egzistenciji.
     Osim što... Sad se setio - svega - svega što mu je tako dugo uskraćivano. On sam je želeo da se ovo dogodi. Posle smrti Ilmarinenove obavio je potrebne pripreme, i snimanje sadržine mozga izvedeno je uspešno. Snimak je sačuvan na tajnom mestu, koga se sećao samo sibilski um, za slučaj da mreži, u neko buduće doba, zatreba njegova pomoć.
     To doba je došlo. Njega su dozvali natrag u život; sad nije potrebno da mu neko objašnjava šta se desilo. Njih dvojica nisu načinili nijednu bitnu grešku u izgradnji i programiranju sibilske mašine; niti u genetskom inženjeringu, kad su se igrali bogova i stvorili mersku rasu. Jedina njihova greška sastojala se u tome što su potcenili ljudsku gramzivost. Nijednog trenutka nisu imali želju da ljudskim bićima daju neograničeni životni vek; to im nije bila svrha. Ali neko je zapazio dugovečnost mera, neko je otključao tajnu te dugovečnosti, i lov na mere je krenuo.
     Vekovima su meri masakrirani, i sada je, konačno, sibilski um počeo da posrće. Zato je pozvao njega - da se vrati, da ga spase, ako je spasavanje moguće. Ako on to može...
     Hodi sa mnom... govori onaj glas. Pomozi mi...
     "Hodi sa mnom..."
     Podigao je glavu i pogledao gore, u lice Letnje Kraljice. Malo-pomalo postade mu jasno da je ne samo na kolenima, nego i zguren, gotovo u položaju fetusa, na krhkom luku koji premošćuje svetleću Jamu, i da mu telo potresaju drhtaji nalik na neki moždani napad.
     "Pomozi mi", tiho je govorila Kraljica. Njene ruke su ga podizale, blago ali čvrsto. "Pomozi mi da te povedem odavde, na neko bezbedno mesto."
     "Nema..." prozbori on. "Nema bezbednog mesta, za mene."
     "Ima", šapnu ona, nežno i pouzdano. "Kod mene."
     Trapavo se pridigao na noge, privučen nečim u njenom pogledu, i dopustio da ga ona povede dalje, preko mosta, do bezbednosti druge strane. Nije nosila nikakvu svetiljku; činilo se da joj nije ni potrebna. Za njima je išla Pala-Tion; kad su stupili na čvrsto tle, Pala-Tion je izrazila svoje olakšanje tako što je čujno othuknula. Zatim je otvorila njegove lisice.
     Rid podiže ruke i pritisnu šake na oči, pokušavajući da sagori gušeće odjeke zelenog. Onda pusti da mu ruke ponovo padnu, i vide da je Kraljičin postojani, ispitivački pogled i sad uperen u njegovo lice. Video je da iza nje stoje i neke druge figure, ali je registrovao samo jednu - na tren mu se učinilo, i srce mu je od toga stalo, da to Gundalinu čeka u senkama. Ali to je bio samo Kraljičin sin, Tamis, uz koga je stajala njegova žena; izraz njenog lica bio je suzdržan i uplašen.
     Tamis nije gledao njega, nego pored njega; ukočeno je zurio ka Jami. I on vidi. Rid se pomače samo malo, da bolje vidi; primeti svetlucanje trokrakog znaka na mladićevoj tunici. A da li zna? Dopustio im je da ga povedu širokim stepeništem, u srce palate. Usput je, fasciniran, gledao oblike i ukrase koji su, uvek samo na tren, bivali obasjani njihovim prolaženjem. Nije prepoznavao ništa, a ipak je znao, nekim neuhvatljivim osećanjem prostora, tačno gde se nalazi, kao putnik koji se vratio kući posle mnogo godina odsustva.
     Uveli su ga u jednu malu salu koja je bila preuređena u biblioteku i popunjena različitim sistemima za čuvanje podataka: od onih primitivnih, pa sve do najmodernijih. Jedan zid bio je providan. Odatle se otvarao pogled na srebrno osvetljenu siluetu grada, na nebo, i na more. Rid Kulervo se osvrte: palo mu je na um da bi trebalo da sedne. Toga se setio samo zato što je njegovo telo uporno zahtevalo da se sruši. Lično Kraljica donese mu nešto u vrču, a on prihvati i poče bez komentara otpijati prohladnu, gorku tečnost. Od tog prodornog ukusa glava mu se odmah poče razbistravati.
     "Gde je moja kćer?" upita Kraljica čim je opet podigao glavu. "I gde je moj zavetovani?" Rid vide kako ga ona gleda: bilo mu je jasno da Kraljica proučava i krvave mrlje na njemu, i njegovo upropašćeno odelo, i lice.
     "Arijel je van opasnosti, u ovom trenutku", reče on. "Na mom brodu, u stasis-polju. Tvoj muž... tvoj muž je poginuo." Oborio je pogled, da ne gleda očajanje na njenom licu. "Dok nas je izvlačio, pogodilo ga je, gadno. Posle je umro. Žao mi je..."
     Kraljica, gušeći se u jadu, ispusti težak uzdah, bez reči. Okrete mu leđa i priđe prozoru. Ostade tako, zagledana u zvezde. U sobi se niko nije ni pomakao; stvorili su joj iluziju da je sama. Rid jakim pokretom spusti pehar na sedefasto-poluprovidni stočić pored svoje fotelje; želeo je da joj vikne da nema vremena za tugovanje, nema vremena... Ali je ćutao, kao i ostali, sve dok se ona nije opet okrenula ka njima.
     "A droga?" reče ona. Njenim telom prođe nehotični grč. "'Voda smrti'?"
     "Plavci su uzeli celu količinu koju sam imao." Odmahnuo je glavom. "Mislio sam da će Gundalinu biti ovde, do vraga! I da će moći da nam pomogne..."
     Kraljica Luna je ćutala nekoliko sekundi. On je pogleda i uvide da se ona bori da ovlada sobom. "Vratiće se on", reče ona konačno. "Kad mi uradimo ono što moramo."
     "Biće prekasno", reče Rid. Najednom mu se zavrte u glavi, kao da mu je glava lakša od vazduha. On tiho izgovori neku kletvu.
     "Znaš li zašto si ovde, Vanamoinen?" reče Kraljica blago. "Da li ti je reklo...?"
     Podigao je pogled, zagledao se u čudno bledilo njene kose, u porcelansku poluprozirnost njene kože. "Jeste."
     Kraljica pogleda one druge, koji su čekali iza nje. "Potrebno je da razgovaramo nasamo." Svaki je klimnuo glavom, zatim su pošli ka vratima, jedan po jedan. Pala-Tion je oklevala; njene oči su postavljale pitanje. Kraljica klimnu glavom. I Džeruša Pala-Tion ode za drugima.
     "Ne ti", reče Rid najednom, videći da se i Tamis počeo udaljavati od svoje majke. "Ti ostaješ."
     Tamis je zastao, napola se mršteći, u znak sumnje, ili iznenađenja. Merovi sklopi šaku preko njegove ruke i poče ga vući ka vratima, ali trudeći se da to ne bude primetno. Rid opazi blagu ispupčenost Merovinog trbuha i zapita se da li ona zbog toga pokušava da ga odvuče. Ali Rid se zagleda mladiću u oči, nepopustljivom upornošću. "Ti si nešto video", reče mu. "Ti nešto znaš."
     Tamis klimnu glavom a svoju ženu jednim pokretom, na način kao da joj se izvinjava, uputi da iziđe. Ona posluša. Poslednje što su videli pre nego što su se vrata zatvorila bilo je njeno pokunjeno zurenje.
     Kad su ostali sasvim sami, on reče: "Trebaju mi dva sibila. Sibilska mreža je odabrala tebe" gestom pokaza Kraljicu, "i Gundalinua. Ali Gundalinu je otišao." Opet pogleda Tamisa. "Mislim da si ti ovde da ga zameniš. Umeš da plivaš? I upotrebljaš ronilačku opremu?"
     Tamis klimnu glavom, i udobno se namesti u jednu bogato ukrašenu fotelju u uglu. "O čemu je ovde reč?"
     Kraljica sede na dugu sofu pored Rida. Primetio je podozriv pogled koji mu je dobacila. Shvatio je da ona sad ne može da odgovori Tamisu: sibilski um koji je kontrolisao Gundalinua imao je vlast i nad njom. Ali ne nad njim; a sada više nije bilo vremena za ma kakvo hoću-neću. "Veštačka inteligencija koja upravlja sibilskom mrežom - a to će reći, cela baza podataka, i svi programi - nalazi se ovde, ispod Karbankla", reče on.
     Tamis ga pogleda ukočeno. "Otkud ti to znaš?" upita. "Ja sam mislio da to ne zna niko."
     "Zna tvoja majka", reče Rid i pogleda je iskosa. "Zna i Gundalinu. Ali znam i ja, jer sam je ja tu ugradio."
     Tamis se nasmeja, s nevericom. "Sibilstvo je staro hiljadama godina! Čak ni Snežna Kraljica nije živela toliko dugo."
     "Ja nisam samo neki tip po imenu Kulervo. Sad sam nešto više. Moje ime je bilo - i opet je - Vanamoinen. Pravi Vanamoinen je davno umro; ja sam konstrukt, baza podataka... njegov avatar, ako nema bolje reči. Upotrebljavam Rida Kulerva da svršim posao koji moram, sad, ovde. Vratila me je ta ista mreža koju sam stvorio, zato što je počela da se kvari. Meri su deo tog sistema, njihova je uloga bila da povremeno stupaju u vezu sa mrežom, da bi je održavali u ispravnom stanju; to je tehnogenetski sistem, samo jedan, ali sa dva različita substratuma..." Zaćutao je videći nerazumevanje na njihovim licima. Pokuša iznova, tragajući za terminima koje bi oni mogli, uz malo sreće, koliko-toliko razumeti. "U merskim pesmama sadržane su izvesne informacije koje služe za kontrolu 'pametne materije' od koje se sastoji veliki deo tog kompjutera. Osim toga, izvesne hemikalije koje se oslobađaju u merskom ciklusu parenja služe kao okidači za sisteme samoodržavanja te 'pametne materije'. Zahvaljujući tim dejstvima kompjuter čisti sebe od grešaka i restrukturiše svoje logičke funkcije ukoliko se u njima pojavilo odstupanje."
     "Njihovo parenje?" reče Tamis. "Ja sam mislio da se oni pare na moru."
     "To je dvoetapni proces." Rid slegnu plećima. Prva faza dešavala se kad su meri bili fizički prisutni, svi odjednom, u kompjuteru. Veza sa sibilskim neksusom dovodila ih je u stanje biološke spremnosti, tako da bi kasnije, prilikom parenja, na moru, mogli začeti. On je svojevremeno sačinio plan da merska populacija bude stabilna, znajući koliko dugo će meri živeti. Ukalkulisao je i zadovoljstvo koje im je proces morao donositi, da bi se rado vraćali, da bi posao bio ne samo koristan za sibilstvo, nego i prijatan za njih.
     Osmehnuo se bolno i ironično. "Mi smo mislili da nam je plan perfektan. Ni na kraj pameti nam nije bilo da će ljudi, ti isti ljudi kojima mreža treba da služi, otpočeti genocid nad merima... Nismo znali kakve će sile početi da deluju na jedan sistem koji opstaje tako dugo, kroz toliku istoriju." Pogleda ih; njegov osmeh pretvarao se u podsmeh samome sebi. "Probaj ti da napraviš sistem otporan na kvarove, nadljudski inteligentan, sposoban da istrajava večno..." Nasmeja se jednom. "Pogrešili smo; ali, bili smo, ipak, samo ljudska bića..."
     Sada su oboje zurili u njega sa divljenjem, kao očarani. Osetio je da ga ispunjava neočekivana nežnost, dok ih tako gleda - njih, potomke, one koji su preživeli, one radi kojih je sve ovo stvorio. Video je na njima trokrake simbole, jednake onom koji je bio na njegovim prsima, tako davno; znao je da oboje nose u svojoj krvi tehnovirus koji je život započeo u njegovoj krvi. Svojevremeno je spremio i "odabirališta" da bi izdvojio ljude poput njih, jer se nadao da će uvek biti takvih, voljnih da tragaju za odabiralištima; i eto, posle više od dva milenijuma, uz tolike nedaće koje su iskrsle, njegov plan se u osnovi ostvarivao.
     Nasmešio se, iako je u tom trenutku telo Rida Kulerva nastojalo da se pomakne u manje neudoban položaj, zato što je unutar sebe trpelo sve veće kvarove. On rukavom obrisa oznojeno čelo, i najednom požele da nije popio ovo što su mu malolčas dali. I već na tu misao o pijenju, želudac mu se diže u grlo. On mučno proguta, prateći početke panike u sebi, nimalo siguran čija je to panika, ko je on... "Šta...?" reče, shvatajući da mu je Kraljica postavila neko pitanje.
     "Mogu li... mogu li ti nešto doneti?" ponovi ona. Njene su oči bile naoblačene brigom.
     Odmahnuo je glavom i protegnuo ruke da ih oslobodi grča. "Samo me slušaj. Vremena nemamo mnogo. Znaš li zašto je u gradu mrak?"
     "Ne", reče Kraljica, čiji se pogled zaoštrio. "A ti?"
     "Znam." Pogleda napolje, ka nebu i odrazu neba na vodi. U trenu se priseti jedne druge tame, one u kojoj naslućuješ samo najslabiji šapat nekog crvenog svetla, tako slabog da misliš da ti se priviđa, ali ipak dovoljnog da te to srce tame još više uplaši. Obori pogled, izoštri ga na fraktalne šare na tepihu ispod njegovih nogu. "Zato što je došlo vreme - pravo vreme, ono jedino u kome se išta može promeniti. Turbine koje daju energiju za grad, i za sibilsku mašinu, moraju da stanu po jednom u svakoj velikoj godini, kad se meri vrate u grad. U svako drugo doba, zbog okretanja tih turbina, tunel do podvodne šupljine u kojoj je sibilski kompjuter potpuno je neprolazan. Poginuo bi svako ko bi se zaleteo na lopatice. Ali tokom tri dana prolaz je slobodan, da bi meri mogli ući. Kad se turbine ponovo zavrte, kompjuter će biti nedohvatljiv sledeća dva i po veka. Svaki pokušaj da se do njega dopre na neki drugi način biće neuspešan, ili će se završiti uništenjem celog sistema."
     "Zašto tako?" reče Tamis.
     "Morao sam obezbediti da sibilska mreža nikada ne padne u šake ma koje frakcije u ljudskim igrama borbe za vlast. Zato sam preduzeo mere da lokacija sibilskog neksusa ostane u apsolutnoj tajnosti. Zato ni tvoja majka, ni Gundalinu nisu mogli da objasne šta rade."
     Tamis pogleda majku. "Onda kako si saznala?"
     "Jednom prilikom, kad sam prelazila Jamu, pozvalo me je..." reče Kraljica, čiji glas je postajao slabiji. "Mene je... odabralo, da mu pomognem. Trudila sam se, tokom svih ovih godina..." Rid vide strahovit umor u njenim očima. "Pokušavala sam da shvatim šta od mene želi... zašto je odabralo baš mene."
     "Odabralo je baš tebe zato što si se zatekla na pravom mestu u pravo vreme." Zastao je za trenutak. "Ne kažem da je bilo samo igrom slučaja..." Dotakao se po glavi. "Ali ne kažem ni da je bilo u celosti predodređeno. Ipak, ti si stvorena, ti si Arijenrodin klon, iz jednog određenog razloga." Vide mali trzaj na njenom licu. "Ariška je dokazala da ima i snagu, i inteligenciju da izvuče ono što želi, ne samo od svog naroda, nego i od stranaca, pa i onda kad se to njima ne sviđa. Ti jesi ono što jesi, Luno Svetlohodna... ali, isto tako, jesi i Dama Thalasa", nastavi on blago, "ona na koju se ovaj svet oslonio, i poklonio joj svoje poverenje. Ti si ono što je trebalo da Ariška bude. Iz razloga što su tebe odgajili letnjaci, koji... koji su ostali u miroljubivim odnosima sa sibilstvom, i štitili mere... ti imaš sposobnost da sagledaš i širu perspektivu. Arijenrod to ne bi mogla. Ti razumeš zašto je važno, zašto je zaista važno..." Zastade. "Ti si ona budućnost u koju sam želeo da verujem."
     Spustila je pogled, zatim opet pogledala Rida; sada je u njenim očima sijala zahvalnost. Ali, izraz njenog lica poče se menjati. "Kažeš da će pristup kompjuteru biti moguć samo tri dana. Više od dva je već prošlo."
     Klimnuo je. "Zato ne možemo čekati. To je jedan od razloga." Pogleda svoje nemirne šake. "Tvoj muž je imao podatke o izgubljenim elementima merske pesme. Ja to moram rekonstruisati..." Uvide, s osećanjem tonjenja, da u celom gradu verovatno ne postoji nijedan kompjuter koji bi se sad mogao upotrebiti za onakvu obradu podataka kakva njemu treba.
     "To je već urađeno za tebe", reče Kraljica.
     "Gundalinu? Je l' to on uradio pre nego što su ga uhapsili?"
     "Nije", reče ona, sa nejakim osmehom. "Sibilski koledž je dovršio njegov rad." Dotakla je trokraki znak na sebi. "Mogu ti doneti trake. Reprodukovali smo merku pesmu i ubacili nedostajuće odlomke."
     Osmehnu se i on, protiv svoje volje. "Trebaće mi ronilačka oprema za dvojicu. Za njega, i za mene." Pokretom pokaza Tamisa.
     Luna se namršti. "Šta ćete raditi?"
     "Moramo siću u... dole u..." Primeti da je već pritisnuo šaku na usta, kao neko ko se suzdržava da se ne bi ispovraćao. Silom volje vrati ruku dole. "U more, kroz turbine, u kompjuter, zajedno sa merima. Moram lično da proverim sistem, da vidim šta je zapelo i gde, da reprogramiram... Treba merima vratiti ispravne pesme."
     U more, pod vodu... Davljenje, smrt, crno. Te slike su ispunile njegov um. Opet nije znao čiji je to strah, ko se to oduvek plašio da će umreti od vode, ko je oduvek znao da će voda, ili vodica, biti njegova sudbina... Tiho opsova, želeći da krikne. Tebi je odbrojano ionako, skote gadni, pomisli on sa žestokim gađenjem prema samome sebi. Ili smrt od vode, ili voda smrti. Nije bitno kako ćeš ti da crkneš! Ali, bilo je bitno... On pogleda noć, da ne bi morao gledati u oči to dvoje ljudi koji su ga gledali.
     "Zašto mora Tamis sa tobom?" upita Kraljica, a on u njenom glasu začu da se plaši za svog sina. "Ja sam sibila; sibilska mreža je odabrala mene."
     "Upravo zato. Ti moraš ostati van vode, na nekom mestu gde si zaštićena. Bićeš duboko u transferu, satima, u umu kompjutera... On će ti pokazivati, a ti ćeš meni govoriti, šta nije kako valja i treba. Ti si mi potrebna kao vodič, a ti ćeš mi i reći kad izlečenje bude završeno. To će, već samo po sebi, biti dovoljno opasno." Osećao je vrelinu njenog otpora, i njenu neuverenost, dok je pomno gledala lice čoveka koji je otrovao njeno drugo dete. "Nećeš moći da funcionišeš, do vragova! Treba mi neko ko će moći da radi sa mnom - a to mora biti drugi sibil, koji mora delovati kao posrednik koji nas povezuje." Pokretom pokaza Tamisa.
     "Ali ja sam mislila da si ti sibil", reče ona, još namrštena, iako je u njenim očima sada pojavio tračak razumevanja.
     Nasmejao se, gorkim užasom drugog čoveka. "Ja nisam, Damo", prošaputa on, glasom drugog čoveka. "Ja nisam sibil. Sibili su sveti. Ja sam ljuska žrtva, prineta..." Tamis se strese, gledajući ga netremice.
     Kraljičino lice se promenilo. Pružila je ruku, lagano, kao da se plaši da bi on mogao pobeći, i dotakla ga po obrazu, nežno kao da dotiče svoje dete. I taj, najblaži dodir njenih prstiju izazvao je šok, koji polete kroz nervne završetke u njegovom licu. Ali on se ne odmače.
     Trenutak posle toga povukla je ruku k sebi. "Doneću ti podatke i opremu, što pre mogu", reče ona. "Ali kako ćeš stići do računara? U grad ne možeš; ako bi pokušao da se spustiš u more, videle bi te Vanuove patrole."
     "Mi ćemo sići." Protrljao je oči prisiljavajući sebe da ostane koncentrisan, da mu misli budu u žiži, da funkcioniše kao jedno ljudsko biće. "Jama je pristupni tunel, spušta se do mora. Ide tačno do onog mesta gde mi treba sad da budemo."
     "Ali, nema struje, prema tome ne funkcioniše čak ni sama Jama."
     "Proradiće za nas", reče on blago. "Ona zna da smo tu. Želim da i ti siđeš u Jamu s nama. Ne smemo rizikovati da nas ma ko prekine u poslu. A kad jednom siđemo dole, više ni Vanu neće moći da nas dohvati." Zastade, videći da se njeno lice menja. "Da li si ikada doživela produženi transfer?"
     Klimnula je. "Jesam, jednom. Bilo je..." Zaćutala je, a on vide da Lunu još proganjaju, kao aveti, uspomene na jedno beskrajno odsustvo nečega. Bilo je kao davljenje...
     "Ovog puta neće biti tako", reče on tiho. "Biće - različito od svega što ti se ikad u životu desilo. Ali, ipak, biće naporno..."
     "Znam." Pogledala ga je sa osmehom umornim i tužnim. "A zar nije sve naporno?" Ustala je sa sofe. "Idem da sredim stvari", reče ona, odjednom rasejano. Još jednom pogleda Tamisa a zatim iziđe iz sobe.

     Luna Svetlohodna uđe u sobu koja je njenome mužu, pre nego što je otputovao na Ondini, bila, u ovom dvorcu, čitav svet... u Zemlju Smrti. Prođe polako po njenom perimetru, upijajući očima svaku pojedinost, sve što se u sobi nalazilo... Studijske materijale, uvoznu elektronsku opremu, improvizovanu postelju u koju je Ukres samoga sebe prognao kad ga je ona oterala. Nikad nije dozvolio posluzi ulazak u njegov privatni radni prostor; a otkad je nestao, to nije dopuštala ni ona.
     Sela je na rub tog njegovog uskog ležaja, podigla zgužvanu košulju koju je Ukres, svojevremeno, nemarno bacio. Pritisnula ju je na lice, počela udisati dobro poznati miris njegove kože, sve dok joj se um ne ispuni slikama: ona leži pored njega, u slatkom ljubavnom prepuštanju... Naiđoše uspomene: šta su sve značili jedno drugom, toliko godina. Iako je dobro znala šta su jedno drugome učinili, šta su sve odbacili ili pustili da im isklizne kroz ruke, sećala se, u ovim trenucima, samo dobrih stvari. Jer, sada nema potrebe da se seća ma čega drugog. On je sad mrtav. Mrtav...
     Odbacila je košulju i ustala, pošla po sobi, prošla pored terminala, setila se koliko je posla Ukres uradio, sam, ne dobivši nikakvo priznanje; kakve je tajne merskog pevanja otkrio, koliko će ta otkrića sada bitno uticati na tok događaja - sada kad više niko, niko neće moći da mu kaže hvala.
     Stala je pred stočićem čiju je zaključanu ladicu pre izvesnog vremena silom otvarala. Na njemu je i sad ležalo ono što je tada povadila i bez ikakve pažnje razbacala; onog dana kad je izgubila jedinog drugog čoveka koga je ikada volela. Znak Bratstva ležao je još na podu, gde ga je ispustila: simbol Kartografa, ujedno simbol svih onih beskonačnih permutacija izdaje i izneveravanja kojima vrvi pokret Kartografa - ali, ipak, sa dragim kamenom lepim poput samog sunca, simbolom prosvećenosti, blistavim, u srcu tog priveska.
     Otkloni pogled od priveska, zatim ga i šutnu. Onda sede za sto, poče uzimati jedan po jedan predmet... drvenu čigru kojom se Ukres igrao kad je bio dečak... pramen nečije kose, mlečnobele, u bočici od duvanog stakla... izvezeni ljubavni znak u obliku torbice koji je svojeručno napravila za njega, kad su zavetovali svoje živote jedno drugome... Zašto ih tada niko nije upozorio da će godine izgledati biti toliko duge... i da će sve biti presečeno ovako, bez upozorenja? Torbicu pričvrsti sebi na unutrašnju stranu košulje, do srca; tako ju je Ukres uvek nosio, kad je bio mlad. Lice, sada mokro, poče brisati krajem rukava.
     Onda je ustala, suvih očiju. Pošla. Jer - sibilski um je čekao; njen život nije bio njen.