77. TIJAMAT: Karbankl
Počela je silaziti za svojim sinom i Ridom Kulervom, u teretni lift koji ih je čekao ispod ruba Jame. U poslednjem trenu podigla je pogled i videla Geju Džerušu, koja je i sad došla da bdi nad njeniom bezbednošću, kao što je, činilo se, oduvek radila. Luna vide uspomene u Džerušinim očima, uspomene na stradanje; na ovom mestu kao da nijednu sliku nije mogla sagledati bez aveti pamćenja. Džeruši je maločas rekla samo to da Rid veruje da može naći način da reaktivira ugašeno jezgro Karbankla, i da će to biti jak ulog na pregovaračkom stolu, u njihovom ratu nerava sa tuđinima... Više od toga nije mogla reći nikome. Ali, činilo se da je i to bilo dovoljno.
"Neka bogovi - neka Thalasa bude s vama", promrmlja Džeruša. Pogleda pored Lune, Tamisovo bledo lice okrenuto nagore. I njegove oči bile su naoblačene uspomenama. Zatim pogleda Rida. Njena briga naglo se preobrati u sumnju.
"Možda ćemo se zadržati dugo", reče Luna. "Možda satima. Sa tog mesta nećemo moći održavat' vezu s vama."
"Čekaću", reče Geja Džeruša. "Koliko god bude trebalo." Čvrsto stisnu Luninu podlakticu, kao da može poslati svoju energiju, svoj duh, s njima. Sledećeg trenutka Luna siđe u lift.
Videla je kontrolna svetla razasuta poput dragulja po mutnim licima opreme oko nje; palila su se svakog trena nova, i taj broj se brzo povećavao, baš kao što je Rid predvideo. Hermetička vrata zabravila su se iznad njih, oni ostadoše sasvim zatvoreni. Iza providnog zida kabine zidovi Jame ostajali su mračni i mrtvi, ne pokazujući nijedan znak aktivnog reagovanja. Ali Rid i Tamis stajali su pored tog "prozora", zagledani u dubinu, jednako nepomični i napeti.
Luna se držala za šipku koja je, kao ograda, bila postavljena duž panela sa instrumentima. Lift je već krenuo svojom spiralnom putanjom u dubinu okomitog tunela. Luna se glatko uvuče između njih dvojice, pa pogleda i ona dole, i vide, ne tamu, nego zelenu svetlost koja ih je čekala i koja se pojačavala onom brzinom kojom je njen um prihvatao tu činjenicu.
Ispuni je bezizvorna radost: setila se onog dalekog mesta, i dalekog vremena, na ostrvima njene mladosti, kad ju je takva svetlost privukla neodoljivo; kad je čula muziku koju nijedan instrument nikad nije stvorio, i kako su je te dve sile pozivale, pozivale u daljinu, pozivale...
Pogleda Tamisa. Njegovo telo vide ocrtano prema svetlosti, kao siluetu načičkanu ronilačkom opremom; kaciga je mirovala, zaboravljena, u njegovim rukama. Luna vide isti takav zanos na njegovom licu, iščekivanje, radost... i senku žalosti, bol nerazdvojno upleten u uspomenu na dan kad je odabran: bol zbog Ngenetove smrti, zbog te žrtve koja je morala biti prineta u zamenu za dar sibilstva koji je Tamisu dat.
Osetila je da se i njene uspomene na dan odabiranja zatamnjuju: setila se Ukresa... njegovog pokušaja da ide za njom kroz mrak pećine koja je bila njihovo odabiralište, ka svetlosti koju je, ipak, samo ona videla. Setila se njegovog lica, slepog i očajnog, u trenucima kad je postalo jasno da će ona biti odabrana a on ne. Tad ju je preklinjao da ne ide dalje, držao se za nju, pokušavao da je povuče unazad.
Ali ona ga je tad odgurnula od sebe, izbezumljena od potrebe, i nastavila napred, u zagrljaj neodoljive svetlosti, žrtvujući njihovu ljubav, njegovo poverenje, svoje srce... Sada jednom rukom zagrli svoga sina. On se malo trže i okrete glavu ka njoj; vide šta leži u njenim očima. Klimnuvši glavom pomače se malo bliže Luni i pogleda opet napolje, u svetlost.
Ona sada okrete pogled ka Ridu/Vanamoinenu, koji je stajao s njene druge strane. Njegovo telo bilo je kruto a pažnja prikovana na ono što se nalazilo dole, kao da je obuzet nekom gorućom opsesijom. Ali na licu tog čoveka, čije je telo fizički bilo prisutno pokraj nje, upotrebljeno kao nedobrovoljni domaćin za um nekoga umrlog pre više hiljada godina, videla se bespomoćna pomirenost sa sudbinom. Rid nije bio mnogo stariji od njenog sina, ali je u njemu bilo nečeg divljeg, kao da nikada nije znao za mir.
Preli je talas dubokog sažaljenja prema obojici ljudi koji su sada stanovali u njemu; ali više prema Ridu Kulervu, mladiću čije izbuljene oči raširenih zenica sada ne vide, u to je bila sigurna, ništa osim tame. Rid nije sibil iako je Vanamoinen bio prvi sibil. Do koje mere sada Rid Kulervo razume ovo što se dešava, do koje mere se njegov strah prenosi na Vanamoinena... gde počinje jedan, gde se završava drugi? Koji od njih dvojice voli njenu kćer - da li su obojica vole?
Spustila je glavu. Osvetljenje oko njih je jačalo, i sve jače vuklo njen um. Sklopila je oči, ali je to i dalje videla i čula. Strujalo je kroz nju kao sunčeva svetlost kroz prozorsko staklo. Osećala je da je prosvetljava iznutra, i da sve druge misli, interesovanja i emocije polako iščezavaju; da mora ostaviti svet koji je dosad poznavala, i sjediniti se sa ovim čudesnim. Nije se plašila, niti se ovo dešavalo protiv njene volje; išla je rado u susret ovom jedinstvu s nepoznatim, znajući da se celog života pripremala za to...
Tek posle nekog vremena shvatila je da se kretanje lifta zaustavilo, i da joj Rid nešto govori. Sabrala je svoje misli, kao da su je iznenadili golu, i videla kratkotrajni sev razumevanja u njegovim očima. "Gospo..." ponovi on, neodlučnim glasom. "Vreme je. Treba poći napolje... i dole." Rukavom obrisa oznojeno lice. "Moraš da... da..."
"Tako je." Osećala se kao da bi i kroz zatvorene kapke mogla videti njih dvojicu, kao da je njeno telo postalo providno, efemerno, potrošeno zračenjem iznutra. "Znam šta treba da uradim", reče ona tiho. "Tamise..." Pružila je ruku i dohvatila ga za šaku, u trenutku kad je on počeo da na glavu stavlja šlem. "Čuvaj se. Kad ti budem potrebna, obrati mi se, i ja ću ti se odazvati. Pitaj, odgovoriću." Dodala je ovo ritualno obećanje, videla da u njegovim očima sumnja počinje bledeti.
Klimnuo je glavom; videla je da se tog trenutka "pustio", da se predao sirenskom zovu sile koja je sada živela svud oko njih. "Zbogom, mama", prošaputa, i spusti šlem na glavu.
"Biću s tobom", reče ona, da umiri sebe koliko i njega. Opet okrete glavu ka Ridu Kulervu. "Biću s tobom", ponovi, obraćajući se čoveku u čije oči je sad gledala - oči stare kao samo vreme, ali ipak i prazne kao oči slepca. Rid skrenu pogled i namesti šlem na glavu, ne govoreći ništa; pokreti su mu bili više trzaji, nepouzdani.
Na zidu iza njih zjapio je otvor, koji ranije tu nije postojao. Rid se progura pored nje i iziđe. Za njim pođe Tamis; na izlazu se osvrte da je pogleda. "Volim te", reče ona, ali ne znajući da li on to čuje.
Vratila se prozirnom zidu i pogledala napolje. Ispod nje, ispod mesta gde je lift konačno legao i smirio se, bilo je more. Videla je da ta voda bubri od plime; voda koja kao da je živa od neke čudne fosforescencije, svetluca zeleno, vrtloži se u nekom neprirodnom, hipnotičkom plesu sa samom sobom. Sad je Luna osetila i miris te vode: sirov, prodoran, sa aromom zelene svetlosti... Vide njih dvojicu kako silaze. Kretali su se polako, možda nalazeći neke oslonce neupadljivo ugrađene na pojedinim mestima, ili prosto koristeći nasumične udubine i izbočine u zidu mašinerije.
Pred njenim očima Tamis se pustio i bacio u vodu koja je čekala. Videla ga je, zatim, kako izranja. Vanamoinen/Rid se još držao kao muva za svoja nepouzdana uporišta na zidu; najzad se i on pustio, i sručio u fosforescentno more kao kamen. Nije se više pojavio. Onda i Tamisova glava nestade ispod površine.
Stajala je tako još koji trenutak, zagledana u površinu vode, u to stanje neprekidne promene sada nenarušeno ljudskim oblikom. Čvrsto se držeći za ivicu instrument-table ispred sebe, ona pokuša da ponovo sklopi oči, i tek tad shvati da su već sklopljene, i da je sad ona na ivici nečega što čeka nju, da je nastupio čas da se i ona pusti, da padne unutra... "Input", šapnu ona, i oseti da njeno telo pada - kroz tamu transfera, u more daleko čudnije od onog ispod nje... čudnije od ijednog drugog u kome je ikad bila...
Mrak se preobrazio u svetlo/muziku, u simfoniju čula koja je u odnosu na malopređašnje stimuluse bila kao energija celog jednog sunca prema energiji plamička sveće. Ta snaga raširila je njenu svest u spektar: Luna se pretvorila u sve boje svetlosti, njen um je bio mreža od milijardi niski bisera, poneta vrhom jednog beskonačnog talasa... a taj talas je ona: uzdiže se i pada, kretanjem večitim iako bez zamaha, kretanjem koje teče i savija se natrag u sebe i kroz sebe, prolazeći redom kroz boje koje još nemaju imena; prolazeći kroz tokove leda, kroz talase tečnih kristala satenski presavijenih poput mesa, kroz obojeno drago kamenje, polirano, savršeno, koje teče poput suza...
I znala je, sada, da je svaki put ranije, ulazeći u ovu ravan postojanja kao obična sibila, ulazila kao slepa, videla samo mrak. Kad ju je Gundalinu pozivao dublje u tajno srce sibilstva, dizala se na viši nivo svesti, pod zaštitom znanja Kartografa; ali i tad je samo nazirala zlatne refleksije ovih beskrajnih površina. Sada su se, međutim, rasprsla sva ogledala, pale su sve barijere, telesne i duhovne, vremenske i prostorne, i ona se nalazi ovde, u nemogućem. I vidi. Jer ona egzistira u. Ona jeste...
...jeste u nekom mestu onostran prostor-vremena, ili pored ili čak unutar prostor-vremena, a odatle ima pristup do svih mesta i do svih vremena; ovde vreme nije reka, nego je more. U tom moru Ona je sibilski um, plameno svestan svog neksusa, svoje žiže, svog fizičkog postrojenja koje je vezano u vremenu i skriveno ispod mora i stenovite mase, na jednoj majušnoj, marginalnoj planeti: to je ta veštačka inteligencija koja u sebi drži Njen identitet i celokupno nagomilano znanje čovečanstva, programiranjem uneto u tkivo sačinjeno od tehnovirusnih ćelija. To je ono sidro koje Nju povezuje sa kratkotrajnim, bespomoćnim životićima pojedinačnih stvorova kakvi su Njeni roditelji ali i Njeno potomstvo... to je onaj mozak koji sada posustaje zato što su Njena deca, u kratkovidosti svojih vremenski vezanih života, počela da žderu Nju samu, i na taj način da uništavaju jedino uporište koje Nju vezuje sa njihovim univerzumom.
Njen nervni sistem - mnoštvo emitovanih svetlećih mreža sačinjenih od čestica/talasa, i mnoštvo senzora i prijemnika od razumnog mesa - raširio je pipke preko ogromnih prostora galaksije koju su ljudi nastanili; on sluša, reaguje, odgovara na pitanja i brine se o potrebama nebrojenih molilaca; i uvek, dobrovoljnom službom sibila, traži načine da ublaži razdore, da pojača razumevanje.
Ali sada neko uništava Njenu sposobnost reagovanja; ljudske grabljivice rastržu jednu po jednu nit Njene memorije. To nezvano mešanje u Njen proces dovodi do osakaćujućih mutacija u Njenom središtu; zato Njena, uvek iskošena, veza sa životima smrtnika postaje sve razređenija, sve nepredvidljivija. Ako se tako nastavi, odstupanje će uskoro biti toliko duboko da će Ona zaboraviti svoj razlog postojanja; prestaće da funkcioniše u njihovoj prostor-vremenskoj ravni.
A kad se to desi, ostaviće iza sebe haos i patnju... sa užasnim i dalekosežnim posledicama. Raspašće se čvorište "pametne materije" u kome leži Njena memorija; pri tome će biti uništen drevni grad Karbankl. Kopno oko mesta gde je sad Karbankl pretvoriće se u ključalu, smrtonosnu ranu prepunu transformisane materije; realnost će biti izobličena, tako da će Tijamat, na kome je i sad malo nastanjivih površina, postati nenastanjiv, biće pustoš, nijedno živo biće neće opstati. Ali i svako mesto odabiranja, na svim planetama gde je sibilstva ikada bilo, postaće po jedna takva zagađena rana; nasledstvo Imperije postaće kletva Imperije, krenuće napred, kroz vreme, i zapahnuće svojim truljenjem civilizacije koje su Imperiju nasledile. Svaki sibil i svaka sibila će poludeti, jer će sibilski virusi u svima njima početi da funkcionišu pogrešno...
Zato je Ona upotrebila svoju slobodnu volju, koju je, do neke mere, uspela u sebi da izgradi; upotrebila je i sve druge uticaje i snage koje je smela, s ciljem da stvori živuće, dišuće alatke koje će je spasti. Razasula je semenke svoje duše u vetrove merivog vremena, nadzirala ih je dok su rasle i davale plod, presađivala ih je kako god je znala i umela. Svu svoju energiju, a energije je bilo sve manje, ulagala je da bi došla do ovog trenutka. Prizvala je u život otelotvorenje Vanamoinena. Dovela ga je ovde, stavila mu na raspolaganje isceliteljske ruke i voljne umove, koje je stvorila da bi mu pomogla... Učinila je sve što je bilo u Njenoj moći. Ako oni sada dožive neuspeh, to će biti kraj Njene veze s njima, i kraj njihove sposobnosti da dospeju do Nje, i jedni do drugih; kraj sibilskog uma.
Sad je bila prava prilika, jedina prilika, poslednja prilika da Njeni uništitelji postanu još jednom Njeni izlečitelji, da iz smrti donesu život. Ona pođe ka fokusu u sebi, privlačeći razasute trunčice svoga bića, voljom neodoljivom poput gravitacije; uvlačeći ih sa sobom, dole, u fizičku matricu svoga jezgra, u nemirno prisustvo pametno-materijske plazme. Poče osećati ključalu vrelinu pametno-materijskih grozničavih snova, koji su unosili sve više grešaka i naopakih usmerenja u cirkjute mreže; vide oblik boleština koje su se kroz računar proširile zato što meri nisu mogli da tkaju svoje pesme i time uravnotežuju jednačinu. Svim tim događajima bila je svedok, znala ih je, pretvorila se u njih... i sad je čekala promenu.
Rid je tonuo kroz crnu vodu, vučen dole, i još dole, neumoljivom snagom skrivenih vodenih struja; u njegovom sluhu još su se sudarali odjeci njegovog sopstvenog krika, koji mu je izmakao u trenutku kad je izgubio oslonac i počeo padati u more. Kad je pljusnuo u vodu, učinilo mu se da je svemu kraj; ali sad, čvrsto u zahvatu mora, osećao je opet gotovo smirenost, kao da je prošao kroz užas i otišao dalje, u neku drugu emociju, izvan svih njemu poznatih skala.
Reflektor na njegovoj kacigi pokazivao mu je crne amorfne zidove uspravnog tunela, i figuru Tamisa Svetlohodnog u ronilačkom odelu, koja je plovila kroz taj mlaz svetlosti. Tamisov reflektor nekad se primećivao, nekad ne. Ali bila je prisutna još jedna vrsta svetlosti, neopisiva, koju je više osećao nego video: čudno zračenje koje se u mlazevima slivalo u njegov mozak ne prolazeći uopšte kroz oči. Isto takvo zračenje zapazio je pri prelasku preko mostića iznad Jame; ali tek sad je razumeo da to nije bilo gledanje očima. To je, za njega, video onaj Drugi - Vanamoinen, onaj sa očima sibila, onaj kome je vidljiv i širi oblik prostora kroz koji ovog trenutka putuju.
Vodena matica je naglo zaokrenula, počela ga kovitlati i uvlačiti brže u dubinu, kroz momenat vrtoglave panike, u novi pravac proticanja. Rid se vrati u uspravan položaj, ali puštajući da ga voda nosi dalje, štedeći snagu koja ga je polako napuštala. Ovako i treba da bude, uporno je govorio Drugi u njemu. Posao teče po planu.
"Šta se dešava?" Iznenadio ga je Tamisov glas iz slušalica u šlemu.
"Ušli smo u takozvani 'vod'." Izgovorio je te reči svestan da je to znanje koje mu neko drugi sipa u usta; izgovorio je poslušno, kao marioneta, zato što je i bio marioneta. Sad više nije imao iluzija. Konačno mu je bilo jasno zašto je nastavio da živi, uprkos onako duboke mržnje prema sopstvenome životu i očajne želje da ga prekrati. Bilo mu je jasno čija opsednutost ga je prisiljavala da živi sve dok ne stigne na ovo jedinstveno mesto, u ovaj prekretni trenutak. Konačno je, čak, znao i zašto... "Naime, to je poprečni tunel kojim morska voda dospeva u pećine ispod grada."
"Kakve pećine?" Tamisov glas zvučao je u njegovom sluhu avetno.
"Bušili smo zemljinu koru ispod gradilišta Karbankla. Vidi ono napred..." Mlazom svetlosti svog reflektora pokazao je, i osvetlio, nešto veliko, što se nalazilo ispred njih. Svetlucanje legura, glatki sjaj keramike - to kao da su bili mačevi i bedemi nekog tuđinskog grada ispod mora, nepojamno širokog i visokog, sa nezamislivom svrhom postojanja. "Ono su turbine..." Opsova iznenađeno, videći da je nešto proletelo kroz njegov zrak, i da se vraća, štaviše da mu se već kovitla oko lica.
Mer. Dva mera, tri - već izlaze iz pećina. Zapita se nisu li i mnogi drugi već otišli, uvereni da su uspešno dali svoj doprinos pokidanom ritualu. "Moramo požuriti", reče on. "Inače će meri otići pre nego što mi uopšte stignemo do njih. Čim počne oseka, turbine će se reaktivirati. Koji god mer ne iziđe do tog trenutka, ostaće unutra zarobljen, ili će biti sasečen na komadiće u pokušaju da se probije napolje."
"Čovek isto tako?" reče Tamis.
Rid baci pogled ka njemu, vide bledo lice mladićevo iza "stakla" kacige, osvetljeno njegovim, Ridovim svetlom. "Čovek isto tako", reče Rid. Pogleda opet napred. Poče primoravati svoje bolno telo da ga brže potiskuje napred; za taj napor "voda smrti" ga poče opakije kažnjavati. Znoj mu je curio u oči; žmirkao je da bi ih očistio, a ronilačkom odelu je naredio da snizi unutrašnju temperaturu. Oko njegovog grozničavog mesa poče se širiti hladnoća, blažeći bolove, do kosti duboke, izazvane raspadanjem tela delić po delić.
Doplivaše do praznine između dva kraka elise. Ovde je morska struja bila još brža, jer se morala probijati kroz prostor sužen prisustvom turbine. Rid, dok ga je voda nosila kroz jednu elisu, drugu, treću... pogleda gore; mozak mu se paralisao od prizora tih golih oštrica. Red za redom, dignute, kao dželatska sečiva; spremne da kazne uklete grešnike, u mraku i teskobi ovog mesta koje je celom svojom širinom i visinom vizija pakla... krv, bol, smrt od vode...
Napliv panike probio se kroz zidine njegove samokontrole: jer, najednom je shvatio da dobro zna, i da je oduvek dobro znao, kakva će biti njegova sudbina kad pitanje njegove egzistencije dobije konačni odgovor. Smrt od vode... smrt u vodi... davljenje... Pa, on se već davi, u užasu... Davi se u ovoj zelenoj svetlosti koja je najednom svuda u njemu, i kojoj Drugi već daje odgovor, sa zanosom koji je toliko jak da mu se ne mogu odupreti ni njegov užas, ni njegova panika, pa, konačno, ni sama njegova svest...
On je Vanamoinen, a krik onog drugog, negde u njemu, zamire, pretvara se u statički šum. Taj drugi bio je Rid Kuleva Kulervo, i gle, pao je u njega i nestao u dubinama njegovog, Vanamoinenovog uma. Sada je on sasvim slobodan, i sasvim na vlasti; po prvi put otkad se probudio u ovoj robijašnici od mesa, gde stanuje zajedno s tim nepoznatim mučenikom. Brutalne godine provedene u ulozi Kulervovog zatvorenika koji ne može govoritibile su košmar... a ipak, on sada zna da je, svojom borbom za opstanak, naneo Kulervu više nevolja i izdaja nego što je sam Kulervo ikada počinio.
Vanamoinen oseti saučešće prožeto osećajem krivice prema tom čoveku koga je sudbina odabrala da bude žrtvovan radi opšteg dobra. Ali, ne može sad dopustiti da ga Kulervov strah, pa ni njegov sopstveni strah, spreči u izvršavanju onog što treba da bude učinjeno; inače će ispasti da su obojica živeli, i poginuli, uzalud.
Prošli su kroz turbine i pred njima se raskriliše podzemne pećine, prožete zračenjem koje mu je omogućilo da ih vidi savršeno. Svuda oko sebe video je mere, čija su tela bila u pokretu, u kratkotrajnim blistanjima i senkama. Njihovo kretanje, sasvim slobodno i nesputano, vođeno tečnom gravitacijom ovih dvorana, bilo je kao živo otelotvorenje same radosti i same strasti. Vanamoinen naredi svojoj kacigi da uključi spoljašnje mikrofone; sledećeg trenutka glavu mu ispuniše merske pesme, uznemirujuće, ali sposobne da dopune njegovu viziju. "Tako mi svega..." šapnu on osećajući da mu je najzad dato ono ispunjenje koje mu je uskraćivano već stotinu ljudskih životnih vekova.
Čuo je, sada, nebrojeno mnogo varijacija na samo nekoliko bitnih tema, koje su se stalno iznova pojavljivale: svaka kolonija imala je svoj odlomak pesme, a povezana celina se uzdizala i padala, uzdisala i cvrkutala, odjek odjeka, u jednom horu, koji, iako srcolomno divan, kao da je bio ipak, poput njihovog plivanja, čista nasumičnost. No, njihovo kretanje nije stvarno bilo nasumično. Bile su to mnoge niti u pokretu, i tkale su krhku paučinu čiji je plan bio vidljiv samo umu koji je rođen sa sposobnošću da to prati, umu koji je osposobljen da ovlada tajnama logike; baš kao što je osvetljenje ove dvorane zračnom energijom sibilskog neksusa vidljivo samo onoj percepciji koja je izmenjena sibilskim virusom ili "vodom života".
Pa ipak, Vanamoinen je, slušajući onim delom svog uma koji uvek, maltene mistično, zapaža strukturu u haosu, a ispod reda nered, sada čuo i tišine izgubljenih pesama, vlakna pesme nepovratno pokidana i izmenjena, uništena pokoljem koji je izvršen nad čitavim naseobinama mera. Trebalo je da međuigra svih tih pesama, zajednički čuvana, održavana kroz hiljadugodišta, prenosi "pametnoj materiji" sibilske mašine hijerarhijski raspoređenu, šifrovanu seriju poruka, da bi se promene u sistemu, ako su se dogodile, mogle ispravljati, a rekalibracija izvršiti.
Pošto je sibilski um na zapaljiv način svestan, ali samo napola svestan, sebe i svog funkcionisanja, on, Vanamoinen, od početka je znao da su greške i "iskliznuća" neminovnost. Zato je stvorio sistem koji se sastoji iz dva dela: jedno je hardver sibilske mašine, prividno dovoljan sam sebi; drugo je merski rod, bioinženjeringom stvoren. Dva sistema, zapravo, i oba podložna greškama, jedan postavljen tako da bude što stabilniji, a drugi što elastičniji; sjedinjena u celinu. Ispuni ga ponos čist kao svetlost: nikada dosad nije stvoreno ništa ni nalik sibilskom sistemu, ništa tako obimno, ništa što bi tako radilo - a on, on je autor. On je sibilstvu dao život...
Namera je bila da sibilska mašina i meri rade zajedno, da bi celina bila izuzetno otporna na kvarove; dugoročna pouzdanost trebalo je da bude garantovana upravo sposobnošću ta dva sistema da jedan drugoga leče. On, Vanamoinen, dao je sibilskoj mašini mere, da budu straža koja će primetiti i ispraviti odstupanja; ali je merima dao ovo okupljanje, da bi sibilska mašina osmotrila u kakvom je stanju "voda života" u merima, i unela, ako je potrebno, ispravke u programiranje te "vode" to jest tog tehnovirusa. Tako bi meri imali sposobnost da se prilagođavaju eventualnim promenama u svojoj životnoj sredini... U isto vreme, njihova latentna plodnost bi se oslobađala, tako da bi oni odmah posle ovakvog okupljanja mogli da se razmnožavaju... i to zahvaljujući dejstvu zračenja koje sad obasjava vodu oko njega. Davanje, i uzimanje; zajedničko posedovanje poklona koji su od životnog značaja. Međutim, i najbolji od njegovih planova konačno su skrenuli ka propasti, zato što je i on, kao i Ilmarinen, bio samo ljudsko biće...
I tako, probuđen iz mnogovekovnog zaborava, ovaj veštački konstrukt njega (iako se oseća mnogo realnijim, zatočen u ovoj robijašnici od mesa, nego što se u svom pravom životu ikada osećao) mora da dovede stvari u red, a na raspolaganju mu je samo jedno vreme. Sad.
"Veličanstveni su..." mrmljao je Tamis pored njega. "Nikad ih nisam video ovako, ni čuo da svi pevaju zajedno..."
"Nije niko", reče Vanamoinen blago. "Niko, nikad. Sad moraš pevati s njima - uključi snimak upotpunjenih pesama, i plivaj s njima. Kad čuju novu pesmu, naučiće je, razumeće da je nešto bilo nekompletno. Proveriću funkcije sibilskog kompjutera. Ako sve bude išlo dobro, tvojim radom će rekalibracija biti potpomognuta. Ali, ja moram raditi neposredno sa kompjuterom, jer je iskliznuće vrlo krupno a nama nije ostalo mnogo vremena. Kad te pozovem, dođi kod mene."
Tamis klimnu glavom. "Gde je... kompjuter?" upita on, gledajući tamo i amo. Glas mu je bio slabašan od strahopoštovanja, jer je uvideo magnitudu znanja koje mu je povereno. "Ne vidim nijednu mašinu."
"Svud oko tebe su." Vanamoinen je digao glavu i pokretom pokazao svuda uokolo, puštajući da zeleni sjaj ispuni čitavo njegovo vidno polje. "To 'moždano tkivo' je tehnovirusno. Ugrađeno je u matricu stena od kojih su sačinjeni zidovi ovih pećina." Tamis ga je gledao sa mešavinom neverice i osećanja čudesnog. Vanamoinen se osmehnu i pruži ruku, dotače mladića po ramenu. "Ti samo radi tvoje. To je sve." Prstom pokaza prema merima koji su plesali; njihova muzika opet mu ispuni glavu, kao gutljaj sveže vode. Tamis zapliva tamo, osvrte se samo jednom, i izgubi se u njihovom plesu.
Vanamoinen se u vodi obrte i zapliva nagore, kroz bleštave prostore pećine, prema jednom neupadljivom neravnom mestu na ionako namreškanom zidu. Tu su ga čekali instrumenti za uključenje.
Pronašao je mesto, jer je prepoznao baš taj oblik nabora na kamenu; zapamtio ga je... juče, pre više od dve hiljade godina. Skide teške, izolovane rukavice, oseti poljupce hladnog fluida na goloj koži, primeti pokušaj tečnosti da se zavuče i u njegove rukave, koji su se, međutim, sami stegli i zatvorili oko zglavaka. Poče da prepipava zid, kao slepac, i začas naiđe na kontakte. Mašina ga je pozdravila dobrodošlicom: talas elektronskih stimulusa jurnu uz njegove ruke, kroz telo, u mozak. Jeknuo je, i zamalo da izgubi dodir; u njegovim sinapsama, koje su već bile zahvaćene procesom degeneracije, ovaj šok je pekao poput tečne vatre.
Naporom volje uspeo je da održi šake na tom mestu. Interfejs je proučio obrazac njegovih moždanih talasa, i sledećeg trenutka potvrdio njegov identitet. Prostor iza njegovih očiju ispuni se, odmah zatim, poplavom podataka, koji su bleštali po celoj širini vidnog polja njegovog uma; jer, svi zaštitni mehanizmi računara su se otvorili pred njim, i dali mu pristup do prvobitnog operativnog sistema, koji su zajedno projektovali Ilmarinen i on. Ilmarinen. Neodoljiv osećaj izolovanosti, gubitka, prekidanja, ispuni ga naglo: njegov pogled prolete kroz dubine vremena koje su ga razdvojile od života i smrti Ilmarinena i njega samog. Ta osećanja su samo fantomi, reče on sebi žestoko; samo uspomene na tugovanje za nečim minulim, beskorisne, štaviše i opasne za njegov rad. Prema patnjama Rida Kulerva nije imao milosti; sad ne sme imati ni prema sebi. Mora uspeti.
Nanovo se usredsredio na podatke koji su punili njegov um; sad je bio slobodan od svih strasti, osećao je samo nezadovoljstvo sistemskog inženjera koji konstatuje da je sam sebi bio najgori neprijatelj. Poče postavljati pitanja, studirati, upoređivati; njegov mozak skliznu u jedno izmenjeno stanje u kome više nije postojalo ništa osim čistote obrazaca. Poveo je svoje misli ka konačnoj realnosti komunikacije, procesora, algoritama - ka onim stvarima koje su ostale univerzalne, i kojima nisu uspeli nauditi ni tokovi, oseke i plime vremena, ni ljudske slabosti, ni nemiri jedne artificijelne inteligencije koja je samo ovlašno ukorenjena u ma koji određeni prostor ili vreme, u ma koji određeni univerzum. Prikupljao je informacije, sređivao ih mukotrpno, imajući na raspolaganju samo sirovu snagu svog, ljudskog, uma; zahvalan što je mladi Kulervo rođen sa talentom za matematičko razmišljanje, tako da je ovaj oblik rada sad bio moguć, ali, jednovremeno, ogorčen što se to telo, drogom upropašćeno, već raspada.
U sadašnjosti, neizbežnoj, vremenom vezanoj, prolazili su sati; u singularitetu u kome sibilski um postoji, nisu. Vanamoinen je dovršio merenje nastalih pomaka, utvrdio koliko je sibilski um odlutao u kosmičko more. Pomišljao je i na tečnost od zvezdopogonskih virusa koja leži u srcu jedne pokrajine zvane Nakrajsveta; sećao se šta je to jezero, kad se predalo nasumičnosti, učinilo svetu oko sebe; sećao je kako su okončali patnje jezera... on, i Gundalinu.
Nikada nije zamišljao da će neko poput Gundalinua izgubiti sve, pobuniti se protiv svoje nacije, i protiv vladavine reda i poretka iako je odgajen da baš takvu vladavinu obožava... sve zbog strasti - zbog ljubavi prema Letnjoj Kraljici, i zbog ljubavi prema širem dobru. Ilmarinen, pomisli on opet; nije se mogao uzdržati od takvih misli. Strasna ljubav, i saosećanje, Ilmarinena, njegova pasija i kompasija, doveli su do stvaranja ovog ustrojstva. On sam, Vanamoinen, nikada ne bi zamislio ni potrebu da se nešto takvo napravi, da nije bilo Ilmarinenovog vizionarstva. Jer, on je oduvek bio prvenstveno sistemski inženjer, čovek koji se bolje snalazi sa mašinama nego sa ljudima, zagubljen u lavirintima teorijskih razmišljanja. Međutim, Ilmarinenova neodoljiva humanost izvukla ga je iz dotadašnjih skrovišta, učinila ga realističnijim. Njih dvojica bejahu dva opozita koji se privlače, a rezultat nastao spajanjem njihovih života bio je veći od zbira komponenti uzetih ponaosob.
Nije imao Ilmarinena pokraj sebe na Jezeru vatre - ali je imao Gundalinua. Sad uvide da je sibilski um našao u Gundalinuu neke dubine za koje je paranoični Kulervo uvek bio slep. Zatim uvide da je, i tako, kad je gledao Gundalinua samo kroz Kulervove oči, osećao prema njemu neki početak čežnje. Njegove sopstvene oči uvek su videle u tom Gundalinuu neki trag Ilmarinenove vatre. Gundalinuovo prisustvo ga je stabilizovalo, godilo mu je - začudo, i Kulervu - čak i kroz statičke smetnje Kulervovog podozrenja i straha.
Pitao se gde je Gundalinu sada, šta su mu Kartografi uradili; kako se onaj red Kartografa, koji je on, Vanamoinen, upamtio, pretvorio u ovakav lavirint podvala i laži... Ipak, uprkos mnoštvu ruku, od kojih svaka veruje da poseže ka drugom, zasebnom cilju, evo šta se dešava: Velika igra donosi njega na odredište, kao što je i trebalo da se desi. Članovi Kartografa svi su se zakleli da će štititi sibilsku mrežu i služiti joj... On uvide da su, sa tačke gledišta sibilskog uma, Kartografi svoju dužnost izvršili. Ljudske percepcije dobra i zla postaju beznačajne, na ovoj ravni. Bratstvo i Zlatna sredina sebe sagledavaju kao dve zaraćene strane, u smislu da je jedna strana otelotvorenje Haosa, a druga Reda; ali, njihove stvarnosti su daleko ograničenije, kompleksnije, i sa daleko više samozavaravanja nego što oni ikada mogu znati. Išli su zasebnim putevima ali su stigli do istog odredišta. A sudbina je odredila da put bude, za odabrane alatke sibilskog uma, dug i naporan, bez obzira ko je zbog kojih opredeljenja pošao...
Najednom oseti bol tako jak da mu od toga pripade muka u stomaku. Talasi bola počeše se valjati kroz njegov um. Prinudili su ga da uvidi da nije ispunjen samo jadom zbog uspomena, da nije samo zbog toga ovoliko drhtanje i grčenje ruku i preznojavanje čitavog tela. "Tamise!" povika on, okrećući se da pogleda mere.
Polako, posle - činilo se - čitave večnosti, vide Tamisa koji se dizao ka njemu kroz uskomešani oblak tela, još uvek sa rikorderom u šakama. Vide izraz spokojstva, vedrine i zadovoljstva na licu tog mladića; ali vide i kako se taj izraz izgubio čim je Tamis doplivao dovoljno blizu da vidi na šta liči njegovo lice. Za zakašnjenjem uvide da je jedan od mera doplivao za Tamisom, odozdo. Prepoznade da je to Svilena, Arijelina drugarica, i oseti nalet olakšanja što je lov dosad nju zaobišao.
"Daj rikorder njoj", reče Tamisu, ne obraćajući pažnju na izraz na dečakovom licu niti na zvuk svog glasa. "Pošalji je dole."
Tamis učini tako. Otkopčao je pojas sa opremom, prikačio rikorder na njega, a onda ga namestio oko njenog vrata. Vanamoinen joj naredi da se udalji, povikom oštrim, hitnim; isprati pogledom njeno spiralno spuštanje u dubine. Njen pogled, pre nego što ih je ostavila, bio je pun mračne radoznalosti.
"Vreme ti je za transfer", reče on Tamisu. "Ovo je sistem AI, artificijelna inteligencija. Ja ću mu dati povratne informacije, zvane fidbek, potrebne za rekalibraciju. Uz malo sreće, meri će dalje održavati ispravnost sistema. Ali, ovo bi moglo potrajati; je s' ikad bio u produženom transferu?"
"Ne, ali spreman sam", reče Tamis, odrečno vrteći glavom unutar kacige. Oči su mu bile pune samopouzdanja, poverenja, i mladalačkog optimizma.
Vanamoinen opet pomisli na Ilmarinena; i na Gundalinuovu ljubav prema Kraljici Luni... zatim na kćer njih dvoje, koju on voli, i na sina njihovog, koji je tu, uz njega, snažan i zgodan momak pred kojim je čitav život, koji ima ženu, uskoro će imati i dete, ima sve razloge da živi... Potom se seti kako je Ilmarinen voleo onu žensku po imenu Mid, u vremenima pre nego što su se njih dvojica sreli. Ilmarinen i Midova su imali dece, zato što su želeli da tim načinom obezbede sebi osećanje neprekinutog nastavljanja. Tada je zavideo Ilmarinenu na tome; nikad nije prežalio što sam nije imao dece. Meri su tvoja deca, govorio mu je tada Ilmarinen. Svaki sibil i sibila koji se ikada rode biće tvoj sin ili ćerka. Ali, nije to bilo isto. On opet pomisli na Arijel, beznadno, a talas vrele čežnje zapljusnu uzdrhtalo Kulervovo telo iznutra, kao da se život bori protiv smrti.
Vanamoinen poče žmirkati da potisne znoj iz očiju. Proguta tugu koja mu je zagušila grlo. "Ono što ćeš videti... videti... kad pređeš u transfer, biće sasvim drukčije od svega što si ikada do sada video. Nemoj se tome opirati... koliko pamtim, tamo je divno. Pitam te, sibile..."
"Input", reče Tamis. Njegovo lice postajalo je napetije; njegov pogled bio je čvrst. Zatim Vanamoinen vide da mu oči postaju staklaste, i da momak klizi u transfer. Vanamoinen poče govoriti na svom jeziku - reči koje će Tamisu dati pristup u drugu stvarnost AI uma, mada filtriranu kroz percepcije Lune Svetlohodne.
Tamis se počeo sitno trzati; umesto da pliva, sad je samo plutao, zato što su se dva uma smenjivala na vlasti u njegovom telu, koje više ništa nije moglo učiniti svojom voljom. Vanamoinen pruži ruku, dohvati Tamisa za prsa ronilačkog odela, dovuče ga do jedne pukotine u stenovitom zidu, i ostavi ga uglavljenog u taj zagrljaj. Opet pritisnu šake utrnule od hladnoće, maltene lišene osećaja, na tačke kontakta na interfejs-ploči. Pomno gledajući Tamisove oči vide da je u njima sada neko drugi, ko mu uzvraća pogledom.
"Luna Svetlohodna?" upita on blago, na tijamatskom.
"Da", reče ona, glasom svoga sina.
Pitao je ponovo, sada svojim jezikom, i začuo kako kroz nju odgovara neko drugo prisustvo. Kad je bio siguran da oboje mogu reagovati na njegove reči, poče, kroz interfejs, saopštavati sibilskoj mašini instrukcije za ispravljanje grešaka koje su se nakupile. Radio je, sada, precizno ali indirektno, ono isto što je Gundalinu na grubo neposredan način učinio kad je vakcinisao Jezero vatre: pokretao je strahovito bolni proces izlečenja.
Luna je osećala da se Njen fokus pomiče, da klizi, zbog podataka koje je Vanamoinen počeo unositi: nailazili su kroz lagani tok njene svesti kao gorući vetar. Matrica oko nje se delikatno promenila, pa još jednom, i opet, kao difraktovane boje u prizmi koja lagano rotira.
Osetila je u Njoj prinudu: mora sabiti svoju žižu na manji prostor, posegnuti kroz blistavi biser, jedan među milionima sličnih dragulja koji su Njene oči, mora se kroz svoju površinu izvući u onu "crvlju rupu" u vreme-prostoru, koja vodi do uma njenog sina. Luna pogleda kroz njegove oči, vide šta radi Rid-koji-je-Vanamoinen, poče odgovarati na njegova pitanja, prisiljena da opisuje promene u nečemu što je, za nju, neopisivo fluksno stanje, štaviše - da ih opisuje jezikom koji ne razume.
Ipak, čim je opisala ono što je za Nju neopisivo, oslobođena je, puštena u fluks, postala beskonačna, pogledom doprla u najdalje zakutke Stare Imperije, dotakla mnoge nasumične dragulje koji su se otvarali ka umovima sibila na svim svetovima gde ih još ima; osam svetova za koje je ona znala bili su samo neznatni delić toga mnoštva. Sada vide - pet stotina svetova; na njima, pola miliona sibila; saznade identitet svakoga od njih, ko ima kakav pristup do nekog posebnog znanja, kojim može obogatiti zalihu spremljenu ovde, u čvorištu njenog pamćenja. Sad ona zna prošlost, sadašnjost i budućnost svih njih, a ipak, ne može imenovati nijedan postupak, ne može odrediti smer ma kom delovanju, jer zna da su svi oni ovde, u ovom mestu, svi deo Nje, a Ona deo svih njih... Njena egzistencija se preklapala, presavijala, i prolazila sama kroz sebe, spajala je sve sibile, ali na načine koji su jednom, za vreme vezanom, smrtnom umu sasvim lišeni smisla.
Činilo se da je njeno sopstveno postojanje, ovde, bezvremeno, kao da je Ona oduvek van vremena: svaki put se proširuje u beskonačnost, ali i steže u uzani prostor skrivene matrice, gde se jedan poluživi sistem menja, prelazi na druge perceptualne strukture, mutira oko Nje, u Njoj, tako da Ona, svaki put kad se vrati sebi i pogleda Vanamoinenov trud kroz oči svoga sina, vidi sve jasnije...
Najzad ga je Luna videla savršeno: meri u pokretu oko njega, kao akvarel, njegovo lice izmučeno, pogled očajnički, ali ipak u očima sjaj pobede, ne mnogo različit od svetlosti ludila. "Idi slobodna", reče joj on, njenim a zatim i svojim jezikom, dižući obe ruke kao da je ona drijada a on nekakav ostrvski vrač.
Luna oseti da počinje teći nazad, u sveprisutnu svetlomuziku, u srce vremena, do koga je, zahvaljujući preobražujućoj moći sibilskog uma, dobila pristup; osećala je da postaje jedno sa vremenom, osećala je da ima Njenu moć, Njenu slobodu, potpunu jasnoću Njene vizije, Njen osećaj za onaj viši poredak stvari. Ipak, ostala je vremenom vezana, dužnošću obavezana da se vrati u telo, u svoj efemerni oblik... da još jednom bude smrtnica, okružena neprijateljima, lišena oružja kojim bi ih mogla pobediti.
Pogleda dole, na sebe, sa nezamislive visine, i vide, najzad jasno, prirodu Njene izabrane alatke. Poče pipkati svoju egzistenciju kao da se Ona igra nekom dečjom slagalicom. Sada Ona jasno vidi očajanje Njenog drugog, krhkog, usamljenog ja; gleda, prepuna saosećanja. I evo, Ona grli njen um, tečnom kretnjom sveprisutnog mora; Ona je zahvalnost i nežnost u tom dodiru...
Luna je videla, kao da se neki cvet otvara u dubinama njene duše, da je oduvek bila posuda koja prenosi volju Gospe, uvek Njena voljna sluškinja, baš kao što su legende njenog naroda obećavale da će biti. Jer, Dama Thalasa postoji, Ona bdi nad svojim izabranim svetom; oni koji naseljavaju kopna i mora tog sveta i čuvaju Njen mir zaista su Njena voljena deca. A od sve te dece, Ona je odabrala baš Lunu Svetlohodnu, da joj Luna bude oči, ruke, borac za Njenu stvar, da bude vođena, da bude oslonac, da pomogne kad Njoj pomoć zatreba. Njih dve su jedno, njihove potrebe su spletene u jedno, a tako je i bilo od početka njenog života.
Uvidela je, štaviše, da u ovom pomičnom večitom Sada postoje tajne koje Ona nikad ne otkriva onima koji joj se obraćaju pitanjima. Čak ni najuži unutrašnji krugovi skrivenog dela organizacije Kartografa, ljudi koji su svi bez izuzetka sibili, i svi zakleti da budu Njene sluge i zaštitnici, ne znaju niti su ikada znali gde leži poslednji krug, i kome da povere puno poverenje; jer, u srcu Kartografske organizacije leži sibilski um sam, a njegove tajne, od svih ljudi još od trenutka kad je stvoren, videla i podelila samo Luna Svetlohodna: ona, zato što ima snagu i dovitljivost sibile, kulturno nasleđe svoga sveta iza sebe, a nijednu vezu koja bi je spojila sa tajnom paukovom mrežom Kartografa, koja je postala blagoslov ali i kletva sistemu koji štiti.
Luna je dala život sibilskom umu, uradila njegov posao, učinila sve što je bilo u njenoj moći da pomogne opstanak i renesansu mera - svojom voljom, mada bi i bez svoje volje morala. Ni sad nema nikakvog izbora, mora da nastavi, jer, vide ona odjednom, bitka nije završena. Pogoršanje stanja sibiske mreže preokrenuto je u proces izlečenja, ali meri nisu dobili bezbednost, a bez njih bi bilo besmisleno sve ovo što je Njenom voljom učinjeno. Ipak, ovde, sada, u ovom večitom trenutku, ona je Ona, raspolaže beskonačnim umom, puna je znanja koje je čak i Kartografima nedostupno; Ona zna da tu negde leži odgovor na sva Njena pitanja i iskušenja.
Poče pretraživati razne oblasti galaksije... vide svaki grozd blistavih bisera, i svaki biser ponaosob - a svaki je bio um po jednog sibila ili sibile; oni su činili mapu daleko razbacanih planeta na kojima još žive ljudi koji su preživeli slom Stare Imperije. Proučila je tu zvezdanu mapu, koju Ona nikad nije stavila na raspolaganje ljudskom rodu, zato što ljudski rod još nije izvukao pouke vremena, pouke iz pada Stare Imperije; niti će im dati, dokle god ljudi nastavljaju lov na mere. Vođena percepcijom koja je, najzad, bila i dovoljno jasna, ali i dovoljno humana da uvidi da čak i Ona mora nešto rizikovati da bi nešto dobila, Ona vide da je oduvek, zapravo, raspolagala dovoljnom pretnjom i dovoljnim obećanjem...
Pružila se napred, gledajući perle individualnih ljudskih umova kao penu na kresti stalnog talasa... zatim se produžila između njih, da dotakne jedan određeni um, koji leži na drugom kraju jedne od tih pupčanih vrpca svetleće energije. Um K. R. Aspundha. Povuče ga gore, u more svetlosti, pozivajući ga glasom žene koju je nekada poznavao:
(Kej-Ar...)
(Luno...?) Osetila je njegovu šokiranost, koja je kao talasić pošla gore, kroz blistavo vlakno uspostavljene veze. (Šta je? Šta se dogodilo?)
(Imam ključ, Kej-Ar. Ključ za spas mera... i za pomoć Bi-Ziju. Ključ koji će otvoriti vasionu.)
(Tako mi svih predaka...) Njegove misli pevale su svetlošću. (Pa, dobro, šta moramo činiti?)
(Ti moraš uzeti taj ključ i okrenuti ga u bravi Kartografa. Preuzmi ove informacije od mene, prenesi ih onima koje poznaješ i u koje imaš poverenja, u unutrašnjim krugovima. Oni moraju preneti dalje, Zlatnoj sredini... Reci im: ako lov na mere ne prestane, sibilska mreža će prestati da dejstvuje. Tom genocidu mora se učiniti kraj, inače će svi sibili umreti, sva njihova odabirališta biće uništena...)
(Da li je to istina?) pomisli Aspundh, čiji je um strobovao nevericom. (Pa, ne može biti...)
(Greške, epileptoidni napadi, kvarovi u mreži, to su sve bila upozorenja; evo podataka, evo istine o merima. Neka pogledaju, neka vide!) Dotakla ga je istinom, blago, ali i to je bilo dovoljno: njegov nagli užas bio je kao toplinska munja. (I obećaj im ovo... kao dokaz dobre volje...) reče ona tiho, puštajući da se njegov strah smanji. (Ako lov prestane, njima će biti date koordinate jedne hegemonijske planete sa kojom će moći da obnove saobraćaj. Tokom dužeg vremena, ako se ispostavi da je veza sa tom planetom miroljubiva i obostrano korisna - i ako meri ostanu zaštićeni - biće javljane i druge koordinate. Ako se oni sa ovim slažu, moći će da idu za svojim imperijalnim snovima. Ako se ne slažu, dobiće ništa, i manje nego ništa.)
(Bogovi...) pomisli on. Ta reč prošla je kroz njeno vidno polje kao svetlucanje. (Ti to možeš izvesti?)
(Da), odgovori ona.
(Da...), reče on kao eho. (Da, ja ću im reći, odmah...)
(Kej-Ar...)
(Šta je, Luno?)
(Gde je Bi-Zi? Šta je s njim?)
(Mislimo da je na Velikoj Plavoj. Kako mu je... ne bih znao. Molim se bogovima da je živ.)
Nije odgovorila. Osećala je da se pritisak emocija u njoj širi. Najzad, ne mogući da obuzda gnev, upita: (Zašto mu nisi pomogao? Ti, i svi oni u koje je imao poverenja?)
(Pokušali smo, nije se moglo...)
(Onda kakva je korist od tebe?) pomisli ona. Njeno ogorčenje curilo je kao kiselina, peklo je i njega i nju. (I od svih vas? Prisiljavate ga da uradi ono što se mora, a onda ga ostavite da se sam zlopati, a vi se posakrivate i mrnđate vaše tajne reči, kao licemerne kukavice, što i jeste...) Počela se povlačiti iz kontakta, dopuštajući da statički šum naraste u zaslepljujuće talase zlatnog crnila.
(Luno...) pozva on za njom, isprekidanim treptajima ojađenosti. (Zaboga, ja sam star čovek!)
Gurnula je ka njemu, opet, vlakno svetlosti, ali samo tokom nekoliko bežećih trenutaka, koliko je bilo potrebno da oblikuje reči. (Kaži im da će Gundalinuu biti vraćena čast. On će se vratiti na Tijamat kao vrhovni sudija, inače, tako mi svega, neće biti novih svetova, dok sam ja živa...) sad već nije bila sigurna da li ovo obećava ona, ili Ona, (a ako umrem, neće biti ničega.) Osećala je moć svojih reči, koje su plamtele istinom; on uzmače od toga, a sledećeg trena ona prekide vezu.
Sama u moru bez granica, najednom se vratila spoznaji da postoji jedna potreba, duboka kao duša, koja je i sad zove nazad, njenoj za vreme vezanoj realnosti. Negde vreme i sada teče napred, noseći nju sa sobom, a snaga njenog tela tamo kopni; potrebe tela postaju neodoljive. Ipak ona proširi svoj vid, još jednom, poslednji put, i poče mahnito pretraživati hiljade hiljada sjajnih kapljica svesti u Njenom jedinstvenom moru; svaka je imala ime, um, sopstvenu dušu...
(Bi-Zi...) Utonula je kroz ogledalsko blistavilo u toplo srce njegove životne sile; olakšanje i radost što ga je našla živog planuli su oko nje poput energija zvezde. (Bi-Zi), pozva ona još jednom, blago, unutar njegovih misli.
Osetila je da se njegov um pokreće nemirno, da naleće na nju nasumičnim bojama: duboko unutra nešto se bori da se probudi i da odgovori. Probuditi se... Pa, on spava, uvide ona; snom tako dubokim i iscrpljenim da ona u njega ne može prodreti. (Spavaj, voljeni moj), pomisli ona; nežnost koju je pri tom osetila bila je pesma, prelepa. (Uskoro), šapnu, i vide kako se to obećanje širi zlatnim talasićima kroz nemirna strujanja u njegovom mogzu: (us-koro...us-koro...us-koro...).
Pustila ga je, kliznula nazad u muziku i svetlost, u zagrljaj Dame koja, nepomična, večno čeka nju i sav ljudski rod i sve sibile koji su Njeno telo i Njena krv i umovi kojima Ona služi ali ih Ona i oblikuje, Ona stvoriteljka, stvorena u Velikoj igri ljudskog opstanka. U Njenom umu ona pokrete još samo jedan, poslednji, maleni točak.
(Sad), pomisli ona prikupljajući sebe, ispružajući se i padajući tamo, iz "svuda" u "ovde"...
Vanamoinen vide da u Tamisovim očima gasne tuđinsko svetlo, i da se svest i kontrola vraćaju, sa drhtajem, u to telo.
Tamis se pridrža za zid. Još je bio zasenjen prizorima onog mesta na koje ga je odveo i tamo držao njegov um. Zavrte glavom i pokuša da razbistri vid. Zagleda se u lice koje se stvorilo pred njim: Rid Kulervo. Vanamoinen vide da se Tamisov izraz lica menja. "Šta nije u redu?" upita Tamis. "Ride...?" Nešto poče gurati obojicu, odozdo.
Vanamoinen pogleda dole. Svilena je uporno i snažno udarala po njihovim čizmama.
"Vidi", reče Tamis i mahnu rukom. "Otišli su! Meri su otišli."
"Završilo se", prošaputa Vanamoinen promuklo. "Počinje oseka..."
"Znači moramo napolje."
Vanamoinen klimnu glavom, a sledećeg trenutka steže zube, suzbijajući nalet očajnički jakog nagona da povraća. Umesto da odgovori, gurnu Tamisa napolje, zatim dole, u pravcu vodoravnog tunela kojim su došli u pećinu. Tamis poče plivati. Merkinja ga je pratila, kružeći oko njega apsurdno gracioznim spiralnim putanjama, koje su podsećale na vadičep; na taj način ga je podsticala da požuri. Međutim, Tamis stade, gledajući nazad, ka Vanamoinenu čije je telo, bolom rastrzano, počelo padati kroz vodu, bez ikakvog pokušaja da ga sledi. "Ride?" pozva Tamis. "Tako ti Gospinih sisa, idemo! Ostaćemo ovde u klopci!"
Vanamoinen je osećao kako se užas Rida Kulerva, u njemu, baca kao pomahnitala životinja na rešetke njegove kontrole, preklinjući da treba krenuti, krenuti - iako je njegova propast već zapečaćena, iako je od početka plan bio da se sve okonča ovde, iako se njegova sudbina odvija baš kako treba...
"Ride!" Tamisov glas odzvoni silovito u Vanamoinenovoj kacigi.
Ridovo telo se okrete ka Tamisu, poče se odbacivati nogama, boreći se da krene. Vanamoinen je kapitulirao pred Kulervovim mahnitim očajanjem, dao Kulervu dostojanstvo biranja, makar i donkihotskog... uviđajući: ako ne pođe za Tamisom, ni Tamis neće izići.
Prisiljavao je ruke i noge da ga otiskuju napred; njegov um se borio da nađe put kroz oblak dezorijentacije, a telo kroz tečnu atmosferu uznemirenu prolaskom Tamisa neposredno ispred njega. Pećina je izgledala kao da joj kraja nema. Još pet-šest poslednjih, zaostalih mera vrzmalo se po njoj, ali sve bliže izlazu; bili su jedva vidljivi, daleko napred. Pravac proticanja vode se promenio, jer su mase vode, uterane plimom u sistem veštačkih pećina, počele povratak u more. Bar mu to strujanje nije smetalo; naprotiv, nosilo ga je lagano ka izlazu, kroz avetnu nepotpunu tamu koja onom Drugom u njemu i sad izgleda kao obilje svetlosti. Navaljivao je dalje, ali pri svakom tom prisilnom pokretu osećao se kao da će mu se neki mišić otrgnuti od kosti, a sa svakim dahom kao da mu po jedan nož prolazi kroz prsa.
Svilena je iz kruženja oko Tamisa poletela brzim zaokretom nazad, ka njemu, i počela ga nestrpljivo gurati, jer je počeo da zaostaje. On poče psovati, isprobadan bolom, koji ga je, međutim, podstakao na veći napor da se odmakne od nje.
Ispred njih je i poslednji mer već nestao kroz uski prolaz u kome su čekale turbine; on vide da je Tamis stigao do turbina, vide tamno, nemoguće sjaktanje metala...
"Požuri!" povika Tamis. "Vidim kretanje. 'Ajde Ride..."
"Prođi!" povika Rid, čujući koroziju u svom glasu. "Idi, jebo te, idi!" Tamis zapliva u prolaz. Rid tresnu Svilenu pesnicom po nosu, da je otera od sebe, napred; i vide da ona odlazi za Tamisom. Voda se već počinjala komešati neprirodno, oko njega; on oseti da puls teških mašina počinje da vibrira kroz pećine. Turbine su opet počinjale raditi svoj posao. Oštre lopatice njihovih rotora počele su se okretati, polako. Uskoro će sasvim zatvoriti prolaz koji je njihovim kratkotrajnim odmorom bio otvoren. Sledeća dva i po veka neće prestati da se okreću.
Bogovi... Molio se, ne znajući sigurno kome ili čemu, dok je gledao kako zraci svetlosti sa Tamisovog šlema, daleko napred, probadaju mrak tunela. Ipak nađe hrabrost ludaka, negde, da i sam započne put kroz tamu u kojoj su se ralje Renderove već sklapale. Zaplivao je slepo, žmureći da ne bi video u šta ide; a nos mu se punio krvlju.
Voda se sve jače komešala; ta turbulencija otežala mu je kretanje napred, prinudila ga da otvori oči i osmotri šta je pred njim. U daljini, sada kroz maelstrom voda, primeti reflektor sa Tamisove kacige; i vide: okreće se ta svetlost ka njemu, pretražuje prolaz koji se već zatvara.
"Prošli smo!" povika Tamis. "Ride? Ride! Možeš i ti..."
Rid se zakašlja i pljunu, i kaciga se iznutra zamrlja od krvi. "Ne mogu..." grcao je, i samoga sebe jedva razumevajući. Vide da se daljina između njih dvojice povećava, a raspoloživi prostor za prolaz smanjuje. Zvuci mašinerije, nalik na teške otkucaje srca, ispunili su mu glavu. Tečnost kroz koju se kretao kao da je, silovitim komešanjem, postajala gušća. Neće uspeti.
Osetio je da ga i poslednja snaga napušta, i poslednji otpor; dozvolio je da voda preuzme vlast nad njegovim telom, da ga sveže radi prinošenja na žrtvu. Gledao je uzdizanje i padanje turbinskih lopatica... i njegov um se ispunio vizijom smrti. Zapenušena voda baca njegovo telo tamo-amo, prisiljavajući ga da oseti svaki pojedini užasno bolni znak raspadanja; štaviše, da prizna, u svojoj stravi, da mu je ovakvo okončanje dobrodošlo, da jedva čeka trenutak zaslepljujućeg bola kad će njegovo telo biti pokidano na komadiće a duša konačno puštena na slobodu.
"Ride!" Nešto se sudarilo s njim - neko. Tamisove ruke ga obuhvataju i grčevito vuku ka izlazu iz tunela a merkinja ga gura s leđa, podstiče ga da se bori, kreće...
"Ne!" krešti on, od bola ali i zato što želi da ih upozori; a oni cimaju i udaraju njegovo telo, ludački rešeni da ga spasu. "Ostavite me, ej, samo ćemo svi poginuti!" Poče udarati pesnicama po providnom "licu" Tamisove kacige. "Beži napolje!"
"A, ne", dahtao je Tamis. Stegao ga je jednom rukom oko vrata, i teglio napred, kroz beli vorteks, kao da vuče upaničenog davljenika. "Ne znaš šta govoriš."
"Bilo je predviđeno da se ovako završi!" povika Rid. "Pusti me da umrem!"
"Ne!" odzvoni Tamisov glas u njegovoj kacigi. "Ne opet. Ne dam da još neko pogine ovde dole zbog mene..."
Rid oseti da ogromna sila uvija njegovo telo i baca ga napred kroz oluju metala i bele vode; da je ispljunut, bespomoćan, u jednom konačnom grču, iz tunela, u onu prazninu napolju.
Nešto se sudara s njim, i on se od tog udarca obrće oko sebe. Pruža ruke, mahnito pipa. "Tamise...?" Ali šake nalaze mersko lice. On se okreće i srlja protiv zamaha vodene struje. "Tamiiiise!" viče, i najednom vidi mladića u drečavoj svetlosti svog reflektora. Vidi i sevanje metala; grabi ruke izbačene ususret; hvata ih i vuče i oseća da se istržu iz zahvata. Vrisak koji dušu probada, i u tom vrisku kao da čuje i svoje ime, i već je Tamis usisan u huk beline.
Njegov parajući krik poricanja probi mu čula. Bacio se ka turbinama, ali Svilena mu se isprečila i, nadjačavajući sav njegov napor, potisnula ga dalje kroz tunel.
Rid se predao. Poslednji ostatak njegove bezumne snage ugasio se zajedno sa odjecima Tamisovog samrtnog krika, koji je trebalo da bude njegov sopstveni... Bio je bespomoćan pred njenim raspevanim siledžijstvom; zagrlio je njen gipki dugi vrat, osetio šok njene topline, mekotu njenog krzna pod zgrčenim, utrnulim prstima. Dopustio je Svilenoj da ga na leđima ponese daleko od belih voda smrti, daleko od pulsa turbina, u tišinu i mrak, i najzad gore, ka vazduhu koji ga je čekao.
|
