78. TIJAMAT: Karbankl
Luna se počela micati. Odgurnula se od poda kabine lifta. Neki zvuci su se dizali iz dubine. Ukočena od umora nije bila sigurna da li je zaspala ili pala u nesvest, niti koliko dugo je tu ležala. Um joj poče posrtati čim joj se vratila svest i saznanje šta je sve činila, i gde je sve bila, proteklih sati; vizija Nje... oseti da opet klizi u daljinu, niz neke tečne koridore, u tamne palate memorije.
Ustade držeći se za instrument-tablu, ali, jednako nepopustljivim stiskom, i za svest. Virnu napolje i dole. Daleko u dubini, u zeleno obasjanoj vodi, vide jednu figuru - pomisli u prvi mah da je to ljudsko biće. Ali, bilo je mersko biće. A ljudska figura se pentrala uza zid, ispod lifta, držeći se za uporišta koja Luna nije ni videla u tom mnoštvu izbočenih mašinskih delova. Samo jedna figura. Luna pogleda ponovo, trudeći se da pretvori merski oblik u drugog čoveka. Ali to nije mogla, a po zidu se i sad pentrao samo jedan čovek. Setila se kako je izgledalo Ridovo namučeno lice kad ga je, kroz Tamisove oči, poslednji put videla, dole u skrivenim pećinama: ponosito, ali lišeno nade... lice umirućeg.
Okrete se od instrument-table, ka otvorenim vratima kabine; i pođe, teturajući se, kao da je zaboravila kako se upotrebljava fizičko telo, tokom dugih sati koje je provela bestelesna i beskonačna. Iziđe iz lifta, na usku stazu, pridržavajući se još za vrata. Zatim pođe malo-pomalo napred, pritiskajući jednu šaku o zid da bi imala čvršći oslonac.
Glava sa kacigom izdiže se preko ivice platforme, iznad nje. Ona se, iznenađena, trže malo unazad; ali se odmah i nagnu napred, zaboravljajući slabost i vrtoglavicu, i dohvati ga za ruke. "Tamise!" Pomogla mu je da se izvuče na platformu i da se dotetura sa njom u kabinu lifta. Na samom ulazu on se sruši, pade na kolena kao da više nema snage. Prednja ploča kacige bila mu je izmrljana nečim, tako da ga nije mogla dobro videti. Pade na kolena pored njega, petljajući oko kopči kacige. Odgurnu njegove beskorisne ruke, otkopča mu kacigu i skide je.
Uzmače od mirisa bolesti i prizora krvi. Oči plave kao bistro i čisto letnje nebo uzvratile su joj zurenjem, iz lica koje je bilo neprepoznatljiva ubljuvana maska prošarana crvenim. "Rid." Osetila je da joj se srce zaustavilo.
Klimnuo je glavom, njišući se tako, na kolenima. "Thalaso..." šapnu, glasom jedva prepoznatljivim. Zaćuta i poče se truditi, uzaludno, da rukavom obriše lice.
"Gde je Tamis?" On jauknu, jer ga je uhvatila za ramena i cimnula. Sa mukom u srcu, poče ga tresti, da iznudi odgovor. "Gde je! Šta se desilo?"
Rid je opet usmerio pogled na nju. Najzad je odgovorio patnji u njenom glasu. "Nema ga..." promumla. Protrese ga grč u čitavom telu. "Turbine..."
"Ne", šapnu ona. "Šta? Kako? Ne..." Njena usta su proizvodila te reči bez smisla. "Zašto...?"
"Trebalo je ja! Morao sam da ostanem živ do izlečenja sibilske mreže... a onda da umrem." Rid klonu napred, učvorujući ruke. "On mi nije dao. Spasao je moj život, gad jedan, radi čega? On se već bio izvukao! Imao je sve... sve razloge da živi. Umesto toga, poginuo je, za mene. Trebalo je ja..."
Ispustila ga je, pustila da se sroza u baru morske vode koja se na podu stvarala oko nje. Zažmurila je da ne vidi tog čoveka; odjednom vide Miroea Ngeneta, i njegovu smrt reflektovanu u Tamisovim očima. Tamise. Tamise... "Tamise..." Čula je tiho cviljenje, uvidela da to dolazi iz njenog grla.
Kad je mogla podneti da opet otvori oči, Rid je ležao nepomično i zurio u nju. Digao je ruku, uhvatio njen rukav. "Žao mi je..." prošaputa. "Žao mi je žao mi je žao mi je... zbog ovog što sam uradio tebi - tvom sinu, tvojoj kćeri. Trebalo je da se dogodi meni. Meni..." Njegov glas se razlomi u jecanje. "Meni! Meni!"
Klečeći, nagnula se napred i povukla ga nagore, da sedne. Njene umorne ruke tresle su se od napora. Naredi liftu da ih vrati na površinu; držeći trapavu i mlitavu masu Ridovog tela gledala je kako se vrata zatvaraju a onda stapaju sa zidom kabine u jednu celinu, bez ikakve pukotine. Lift pođe, ponese ih gore kroz "bunar" Jame, još i sad mračan. Držala je jednako Rida uza se, pretvarajući se bar zakratko da vreme ne postoji, da se ona još nalazi napolju, u onom otkrovenju gde sve ima dimenziju večnosti... da je on zaista njeno dete, njeno rođeno, bezbedno u njenom zagrljaju, a ne neki napola ludi stranac koji je satro njenu porodicu delajući u ime sibilskog uma...
Ali vreme je donelo i trenutak kad je njihovo kretanje prestalo a ulazni otvor se nečujno otvorio na tavanici iznad nje. Podigla je pogled, lišena snage da učini išta više od toga, i začula glasove koji su zvali, usmereni dole, ka njoj - Džerušin glas, i Merovin. Spustila je pogled, jer ne bi mogla podneti da vidi njihova lica, njihovu reakciju na ono što će uskoro saznati.
Rid ih je čuo. Poče se pokretati; tokom čitavog putovanja gore nije rekao ni reč niti načinio ikakav pokret. Sada se nekako poče izmicati. Najzad je sedeo samostalno. Pogleda Lunu, otupelim nerazumevanjem; onda, zanemelo, skloni pogled.
"Luno...?" dođe opet glas Geje Džeruše, sada s jačim zahtevom i više zabrinutosti.
"Ovde sam..." odgovori ona. Jedva je naterala sebe da izgovori tu potvrdu. Čula je da se neko spušta lestvicama u lift, i podigla pogled u trenutku kad je Džeruša doskočila na pod, pokraj njih.
Džerušin pogled hitro je prelazio s Rida na Lunu i nazad; bore na njenom licu produbile su se. mrštenjem. Videla je šta se dešava sa njima. "Tamis", reče ona, gledajući samo Lunu; to nije stvarno bilo pitanje.
Luna odmahnu glavom.
"Bogove ti..." dahnu Džeruša. Pokrenula se napred, dodala snagu svojih ruku Luni, povukla je da ustane. Opet pogleda Rida, pa Lunu. "Ovde gore se ništa nije promenilo." To je sad bila napola izjava a napola pitanje. "Grad je još u mraku. Šta se dogodilo, Luno? Možeš li mi reći?"
Luna samo odmahnu glavom. "Vodi me... vodi nas odavde, Geja. Odavde."
Džeruša klimnu glavom i pomože Džeruši da dođe do lestava i da se počne penjati. Luna prihvati ruke koje su je gore čekale. Izvukoše je iz smrdljive robijašnice lifta. Stade u krug poznatih lica, obasjanih fenjerima. Oko nje bilo je mnogo ruku - potvrda da ona postoji u ovom svetu, potvrda da je konačno našla put kući.
Klaveli i Danakil Lu su je pridržavali, Merovi je donela jaki lekoviti čaj. Uzela ga je oberučke i popila, gledajući dve figure koje su sada izlazile iz svetlucave unutrašnjosti lifta. Prvo se pojavila Džeruša; nagnula se unutra i povukla Rida uz poslednjih nekoliko prečaga. Morala je gotovo na silu da ga izvuče na čvrsto tle ruba Jame. Čim ga je pustila, stropoštao se. Ostavila ga je da leži tako, kao polomljena lutka, na ivici provalije. Ostali se okrenuše, s izrazima iščekivanja, gledajući pored Rida. "Tamise?" pozva Merovi, čije se predosećanje pretvaralo u zabrinutost zato što se niko više nije pojavljivao.
"Merovi", reče Luna, glasom koji joj je u grlu bio gust kao sirup. "On ne dolazi."
Merovi se okrete, pogleda Lunu, onda opet Jamu, s izrazom lica koji je Luna osećala u kostima. "Dabome da dolazi", reče, insistirajući i bezumno ubeđena. "Pošao je s vama. Doći će..."
"Ne dolazi", šapnu Luna, osećajući da su joj oči prepune suza. "Poginuo je, Merovi." Šakama je grčevito stisnula mokri džemper, počela uvrtati mokru tkaninu. "Poginuo je."
Merovino lice se ispraznilo; njene šake pritisnuše blago ispupčenje stomaka. "Kako...?" Glas joj je škripnuo kao nepodmazana šarka na vratima.
"Ja sam ga ubio."
Ridov glas; svi se okrenuše. Luna vide da se Rid teturavo osovljuje na noge: čovek koji se ispentrao iz svog groba da bi stao pred njih. Začu Merovin grleni jauk. Džeruša je samo zurila u Rida.
Merovi pođe napred, lica izobličenog od gneva i bola; ali je majka uhvati i zadrža. "Zašto!" kriknu Merovi.
"Bila je nesreća", reče Luna. Te reči su ostavljale u njenom grlu ogrebotine. "Tamis je spasao Ridu život."
"Zašto? Ko je on?" uzviknu Merovi. Nije bilo nikakvog odgovora koji bi joj Luna, niti iko drugi, mogao dati. "Nije fer, mi imamo dete..."
Majka ju je držala čvrsto uza se, savlađujući otimanje njenih ruku. "Ti imaš dete..." promrmlja Klaveli, pojačavajući stisak. "Ti imaš njegovo dete, srce moje; brini se za dete..." i već poče tešiti Merovi, koja je počela da jeca. Zvuci Merovinog tugovanja povećavali su se u ogromnosti Dvorane vetra, tako da se Luni najzad činilo da celi svet plače. Klaveli i Danakil Lu pogledaše Lunu, preko skrivenog lica njihove kćeri, s naglim, strašnim razumevanjem.
Luna im okrete leđa; nije više mogla da se suočava s njihovim saučešćem, plašila se da će joj se dogoditi nervni slom. Pogleda ka Jami. "Spasla sam svet", reče tiho, "ali sam izgubila svoju decu."
Krajičkom oka vide da se Rid kreće prema provaliji. "Drž'te ga!"
Džeruša se u dva koraka stvorila pored njega i oborila ga u trenutku kad je pokušao da se baci preko ivice. Savladala ga je bez napora, i silom ga povela dalje od ruba, ka ljudima koji su stajali kao da mu ćutke sude.
On pade na kolena. Džerušine šake ostale su na njegovim plećima, držale su ga; ali Luna je videla da je to nepotreban trud. On se besno zagledao u njih; lice mu je bilo na novim mestima okrvavljeno, oči - bunari očajanja. "Hoćete da me gledate kako umirem, a?" ispljunu on. "Pa onda nek' to bude pred vašim očima, prokletnici!"
Luna pođe prema njemu. Osećala se kao da joj je telo najednom ostarilo, postalo kruto i sporo i puno bola. Stala je, zagledala se u njega. "Ko si ti?" upita ga.
Njegova glava se podiže, pa opet klonu, ćutke, čim je Luna sagledala nemoguću istinu još prisutnu u njegovim očima.
"Neću da umreš", reče ona meko. Šakama obuhvati njegovo lice videći da on pokušava da okrene glavu na drugu stranu. Dodir joj bejaše nežan - kao da drži sneg. "Želim da ti pomognem. Reci mi kako."
Lagano je okrenuo glavu levo, desno, i pri tome ovlažio njene šake krvlju. Opet je gledao gore, u nju, sasvim zbunjen. Ali, samo reče: "Ne možeš. Ni ja ne mogu."
"Rekao si da je policija zaplenila svu 'vodu smrti' koju si imao kad te je hapsila?"
"Jest", promumla on umorno.
Ona pogleda Džerušu. "Da li bi oni to čuvali?"
Džeruša slegnu ramenima. "Možda. Ali nije verovatno da bi je predali nama."
"Iz humanitarnih razloga...?"
Džeruša se kiselo nasmeja. "Da bi spasli život jednog kriminalca koga ti štitiš od Hegemonije? Pod ovim okolnostima, rekla bih da je to prokleto slabo verovatno."
Luna se udalji od Rida. "Šalji kurira Vanuu, Džeruša. Poruči: ako hoće da se svetla u gradu opet upale, poslaće mi tu drogu; nikakva pitanja neće biti postavljana."
Džeruša se netremice zagleda u nju. "Pa ja sam mislila da ti nisi ni u kakvoj vezi s nestankom struje."
"I nisam", reče Luna.
"A sad je možeš opet uključiti?"
Luna okrete pogled ka mračnim prostranstvima Dvorane vetra. "Mogu."
"Poslaću nekog ovoga trena", reče Geja Džeruša. "Gospo Thalaso." Nakloni se i brzo iziđe iz Dvorane.
Luna se okrete opet, da se suoči s Merovi i njenim roditeljima koji su čekali kao žalioci na pogrebu. "Klaveli, Dana, da li biste mi pomogli da prenesemo Rida u krevet? Želela bih da on bude smešten što je moguće udobnije." Klimnuše potvrdno, ali na njihovim licima se osim tuge videla i sumnja, a ruke su im još bile na uzdrhtalim ramenima njihove kćeri. "Merovi", reče Luna tiho, "ti si bolničarka. On trpi jake bolove. Da li bi pokušala da mu olakšaš?"
Merovi klimnu glavom; bela, šokirana praznina njenog lica poče se popunjavati bojom, i Luna na tren pomisli da je to neki novi gnev ili odbijanje. Ali Merovi se okrete, prisili sebe da pogleda Rida, i njen izraz lica se pokoleba. "Da", reče ona konačno, glasom gotovo nečujnim, obarajući pogled. Pođe, sa svojim roditeljima, napred, ali gledajući ipak dole, a šakama pritiskajući trbuh.
Rid je podigao glavu. Podozrivo je motrio kako mu prilaze a onda ipak dozvoli da, pola vođen pola nošen, krene uz povijeno stepenište, dublje u Palatu.
Luna je gledala kako ga smeštaju u postelju. Prohladnom krpom obrisala je, ona sama, krv i izbljuvke s njegovog lica. Merovi se tudila da mu pomogne što više može, s ograničenim medicinskim zalihama koje su im bile na raspolaganju. Merovino lice bilo je sad manje napeto, radila je pokretima koji su postepeno dobijali na smirenosti i pouzdanju: dodir s njegovim telom prinudio ju je da prizna njegovu ljudskost.
Rid je ležao zatvorenih očiju, usporeno dišući, kao da je u nesvesti. Ali Luna je po krutosti njegovih mišića i po upadljivoj belini zglavaka na njegovim pesnicama znala da on samo pokušava da ignoriše njeno prisustvo i njihovo netraženo mešanje u njegovu patnju.
Najzad, uverivši se da je učinila za njega sve što je mogla, prepustila ga je tuđoj nezi i vratila se, kroz čkiljavo osvetljene hodnike dvorca, dole do sale sa prestolom i onda u Dvoranu vetra. Pošla je mostom i našla se nad Jamom, osećajući zov sirenske svetlosti. Sada je u sebi imala samo još daleki odjek one raznobojne raskoši koju je, umom, zapamtila, ali i to je bilo dovoljno da njena čula zapevaju od čežnje. Thalasa...
Udahnula je miris mora koji se uzdizao iz provalije i prožimao vazduh: stalni podsetnik da postoji jedna nevidljiva sila, ona ista u koju je Luna u mladosti tako duboko verovala. Tada je u vodama okeana postojala otelotvorena boginja, koja je progovarala kroz usne svake sibile i svakog sibila, ali svoju mudrost, kao specijalni dar, davala samo letnjacima, svome izabranom narodu.
Ta vera im je uništena u čeonom sudaru sa gledištima netijamatovaca, koji su raspolagali neuporedivo većom mrežom znanja i prevare. Luna je doznala nešto što joj se tad učinilo pravom istinom o sibilskoj mreži, i tog trena izgubila nevinost. Nestala je Gospa Thalasa, osim kao prazni izvor kletvi i psovki. Stvari su tako stajale tokom svih ovih godina. Kad god joj je zatrebala snaga vere, ona je u sebi našla samo bol gubitka.
Ali sada je, napokon, videla onu veću istinu, skrivenu u manjoj istini tuđinske cinične samoobmane. Inteligencija koja vodi sibilsku mrežu nije natprirodna, ali jeste nešto više od ljudske - nešto različito od ljudske, mada podložno uticajima ljudskih potreba i želja. Nešto stvoreno, jednim delom, iz umova kao što je njen; nešto što leži i u srcu organizacije Kartografa i utiče na sudbine nebrojenih bića na nebrojeno mnogo svetova čija čak ni imena ona neće nikada čuti.
Dva zasebna, ali na sasvim izuzetan način spojena naroda ovog sveta zaista su izabrani narod Tijamata, ali to je nešto prirodno i duboko. Luna nije ni luda, niti zanesena, niti opsednuta željom da stekne vlast, niti gonjena ambicijom - nije Arijenrod. Bila je u pravu. Sve ono u šta je ranije verovala, ipak je na neki način istina.
Spustila je pogled, smirena, u zelenu svetlost; ali, čim je pogledom zaronila u dubinu, osetila je da njen um odskače kao opruga, jer setila se svog sina... setila se koliku je cenu platila da bi bila Njena izabranica, da bi poslužila potrebama prave Thalase. Drhtaj prođe kroz nju. Ona zakorači dalje, preko mosta, sada se krećući snagom sopstvene volje, sopstvene potrebe i nužde, ne više pod prinudom. Nije se zaustavila sve do druge strane, a tamo stade sama, u praznoj tišini, već izvan prostora Jame. Pritisnu oči rubovima dlanova i ostade tako sve dok jedina svetlost ne ostade gorući blesak fosfena.
Napokon diže glavu i dohvati svoj fenjer, kad ču šuplji bat nečijih koraka koji su joj se bližili. Vide da se ispred nje pojavljuje neka druga svetlost; zatim vide Džerušu: vodila je samog Vanua kroz Dvoranu.
Žurno je obrisala lice i spustila ruke niz bokove. Na Vanuu se opažala nelagodnost, koju nije uspevao sasvim da sakrije, što je u Palatu ušao bez ikakve pratnje; vide da se to pretvara u iznenađenje što nju zatiče kako ga ovde čeka, isto tako sama.
"Gospo Thalaso", reče Džeruša i nakloni se. "Komandant ima ono što si tražila."
"Iznenađuje me da si doneo lično, komandante", reče Luna uzvijajući obrve. Čula je hladnoću u svom glasu, odgovor hladnoći u njegovim očima.
Uzvratio je kratkotrajnim naklonom. "Tvoja ponuda bila je... dovoljno neobična, Damo, da ja poželim da lično saznam šta leži iza nje. I da se lično uverim da ćeš ti održati svoj deo pogodbe."
"Ja nikada ne dajem obećanja koja ne mislim ispuniti. To, što se mene tiče", reče ona. Oseti Džerušin pogled na sebi.
Vanu joj je polako prišao, zatim i stao uz nju, tako da su naporedo stajali na rubu Jame. Zadržao se u krugu svetlosti njenog fenjera ali ipak na distanci. Pokretima opet sporim izvuče srebrnastu bočicu iz odeće. "Imam to što želiš." Pruži bočicu - ali prema Jami, i zadrža je u prstima tako da je visila nad Jamom. "A sad mi reci zašto je hoćeš."
Luni zastade dah; vide iskru zadovoljstva u njegovim očima. Jednim kratkim pogledom osmotrio je, uz treptaj gađenja, njenu skromnu narodnu odeću. Luna shvati da je zaboravila čak i da se presvuče, da na sebi i sad ima isto ono što i u Jami, da joj je ta odeća mokra i zaprljana i da smrdi na Ridovo povraćanje.
Osetila je da se njen iznenadni strah sada, pod dodirom njegovih očiju, katalizuje u bes. "Šta ja nameravam da radim s time, tebe se ne tiče, komandante."
"Tvoji panduri su juče izmakli mojoj policiji jedno uhapšeno lice: čoveka kome pripada ova droga. Veoma me se tiče šta nameravaš da radiš sa drogom, i sa njim."
Luna duboko udahnu. "Tip je narkos. Moja kćer, isto tako. Droga im je potrebna da bi ostali živi."
Bacio je pogled na bočicu. "Nema je nešto mnogo." Onda je opet pogleda, bez imalo saosećanja; kratkotrajni impuls da ga zamoli za pomoć u sintetizovanju droge, zamre neizgovoren.
"To je moj problem i ja ću ga rešavati, komandante", reče ona, perverzno zadovoljna što joj je pružio razlog da ga ne moli. "Tvoj problem je da uključiš struju za ovaj grad. Ja to mogu da ti sredim, ako mi daš to što hoću."
Izvio je vrat, na neki čudan čapljast način, kao da bi hteo nekako da zaviri iza njenih reči i vidi da li su istinite. "A Majstor?" upita on oprezno.
"Ko?" upita ona. To joj je izletelo pre nego što je shvatila na koga on misli. "Misliš na Rida Kulerva."
Klimnuo je glavom, namršten. "Taj da mi bude vraćen."
"Otei mi je kćer. Kriv je za smrt mog muža", reče ona ravno. "I... udavio mi sina. Sad je moj, da ja s njim postupim kako treba." Opet oseti na sebi Džerušine oči; u njima je bila ista ona sumnja.
Vanu se jače namršti, ali ovoga puta se nekakvo kratkotrajno, protivvoljno razumevanje pokaza u njegovim očima. On najzad spusti ruku koja je držala flašicu iznad Jame. "Taj da mi bude vraćen", ponovi on, "i to živ. Suviše nam je važan..." Zastade. "Hegemoniji je važno da on bude uhapšen."
Kartografima je važno. Luna oseti taj tajni dohvat, neumoljivu moć tajnog reda kome Vanu služi vernije nego svojoj vladi. Vide i Rida, koji je ranije bio pion Bratstva, kako sad postaje pion Zlatne sredine; znala je da oni svakako žele da ga poseduju, da eksploatišu njegov briljantni, ukradeni um; žele jednako žarko kao i njihovi rivali.
"Možeš ga zadržati dok ne stigne tribunal, Damo." Vanuov izraz lica kao da postade zagonetan. "Kazni ga kako god ti je volja. Samo, da ostane živ..." Varvarko, govorile su njegove oči pune prezira. "Da li će te to zadovoljiti?" Pružio je bočicu opet, sada prema njoj, ali ipak izvan njenog domašaja. "Imajući na umu, dabome, činjenicu da bismo mi mogli upasti u ma koje doba, ako bismo to želeli. Do sada sam pokušavao da poštujem tvoj suverenitet koliko god si mi dozvoljavala - zato što očekujem da uskoro budem imenovan za novog vrhovnog sudiju." Njegove usne su krenule u osmejak.
Prekrstila je ruke i šakama stezala laktove sve dok pritisak nije bio jači od besa u njoj. "Bila bih nezahvalna ako bih odbila tvoju ponudu, kad ti pokazuješ toliko obzira prema našim tradicijama", reče ona ravno. "Zadržaću ga dok ne dobijemo novog vrhovnog sudiju. A tada..." Ona slegnu ramenima.
Dotače ga trenutak nelagodnosti; on to strese sa sebe. "Vrati električnu energiju gradu, Damo. Onda ćeš dobiti ovo." Mahnu bočicom.
Oklevala je videći koliko je on blizu ivice ambisa. Odmahnu glavom. "Prvo daj." Pružila je ruku ka njemu, vide da se on sav ukrutio od odbijanja. "Daj mi. Inače ne dobijaš ništa." Njena šaka se steže u pesnicu.
I njegova šaka se steže, oko bočice; oči su mu bile crne kao opsidijan. Gledala mu je u oči, nepokretna, ne popuštajući.
Pogledao je ka provaliji. Posle još nekoliko beskonačnih trenutaka, opet ju je pogledao, i klimnuo glavom. Ali u njegovom izrazu lica našlo se nešto neočekivanije, a još više uznemirujuće nego jednostavna kapitulacija. "Neka bude", reče on tiho. "Ali želim da vidim; da gledam dok to radiš."
Klimnula je glavom polako, iznenađena i neodlučna. Pružila je opet ruku, i Vanu joj stavi bočicu na dlan. Stegla je šaku i okrenula mu leđa, zakoračila još jednom na most. Sad se kretala bez oklevanja; u njoj nije ostalo nimalo prostora za tugu ili sumnju. Okrete se opet ka Vanuu. Sad je lebdela u prostoru koji je za njega bio mrak a za nju svetlost. Videla je njegovu sumnjičavost i jedva sakrivenu porugu... i njegovu mračnu, opsesivnu fascinaciju. Sklopila je oči, tiho rekla Input.. Zatim zahtev, samo jedan, u njenoj tišini; osetila je da se sibilski um pokreće da odgovori, u skladu s njenim ranijim naređenjem da tako bude. Na tren ugleda beskonačnost kako se valja kao beskrajno more...
Pade nazad u sadašnjost, njišući se na nogama, hvatajući dah. Spusti pogled u Jamu; vide tamo uzdizanje jednog rasporeda svetlosti - ovog puta prave svetlosti a ne tajnog zračenja kroz koje se ona kreće. Taj talas energije spiralno se uspinjao kao plamen koji lizne sad tu, sad tamo; oživljavao je mašineriju, digao se do ruba, i prelio, ispunio mračnu Dvoranu vatrenim sjajem.
Pošla je napred prema obasjanim licima i nepomičnim obličjima dvoje ljudi koji su čekali u iznenadnom, neprirodnom danu, pred njom. "Održala sam svoj deo pogodbe, komandante Vanu."
Uzmakao je kad mu se približila; zurio je u nju, zenicama i sad jako raširenim iako je sad gledao u svetlost. Drhtaj prođe kroz njega. Čitala je u njegovim očima nevericu i strah. Kako? pitale su one. Kako...? Nije ali mu je gledala u oči, postojano kao da bi mu stvarno mogla reći odgovor.
Stresao se, otrgnuo iz zablenutog transa; pogledao u bočicu koja je ostala kod nje. Potrudio se da izbriše svaku izražajnost iz svog glasa, ali je u njegovim pokretima bilo neke električne napetosti a lice mu je bilo zategnuto. "I ja sam."
Stegla je pesnicu oko bočice osećajući električni talasić trijumfa.
"Uzgred budi rečeno", reče on, napetim glasom, "čuo sam da su meri opet viđeni, i to u vodama oko grada. Ništa drugo se nije promenilo. Ako opet nestane struje, znaću ko je kriv. Reci svom narodu da nam se sklanja s puta, inače ne odgovaram za posledice. Damo..." Još jednom joj se kruto naklonio, Džeruši je oštro klimnuo glavom, i brzo pošao iz Dvorane vetra.
Luna se ugrize za usnu. Spusti pogled ka bočici u ruci. Podiže glavu i viknu prema njegovim leđima: "Vratiće ti se trostruko!"
Okrenuo se naglo, zagledao se u nju; videla je taj njegov izraz lica vrlo jasno. Onda je otišao svojim putem.
Džeruša je gledala njegov odlazak, ne trudeći se da ga isprati. Okrenula se opet Luni, očiju uznemirenih. "Kako?" reče ona. "Rekla si da nemaš nikakve veze s nestankom struje."
"To je bilo istina", reče Luna, još i sad videći, u svome umu, Vanuovo lice koje kao da se suočilo sa zlim dusima.
"Al' si vratila struju."
Slegnula je ramenima, ispražnjena: nije imala više ni snage ni misli. Poče tragati za načinom da odgovori pošteno a da ipak ne kaže istinu.
"Da li je to zbog nečeg što si uradila prilikom silaska u Jamu?"
"Da", reče Luna zahvalno, i prepusti da stvar ostane na tome.
"Luno..." Džeruša zastade. "Šta se još desilo tamo dole? Satima vas nije bilo. Tamis... je li to bila nesreća? Ili ga je Kulervo...?"
Luna odmahnu glavom. "Ne. Nije Kulervo. Tamis... Tamis se isprečio sudbini na put. Ubila ga je njegova dobrota, Džeruša." I sećanje na Miroea Ngeneta. Ali to drugo nije izgovorila. "Ne mogu... ne mogu sad o tome. Majko sviju nas..." Njena uzdrhtala ruka stegla se oko bočice. "Ne mogu."
Džeruša se držala napeto, kao da ne zna koji treba da bude njen sledeći postupak, uplašena da ne načini neki pogrešan... Uplašena.
Luna vide senku sumnje koja se držala za tu ženu još od trenutka kad je silazak u Jamu započeo. "Džeruša, bojiš li se ti mene?" reče ona.
Geja Džeruša ju je gledala nekoliko sekundi; najzad odrečno zavrte glavom. "Samo se bojim da Vanu neće mirovati dok ne sazna kako si to izvela." Gestom pokaza ka blistavom vertikalnom tunelu.
Luna pogleda iza sebe, ali samo na trenutak. Ne odgovori.
"A meri?" reče Pala-Tion. "Da li je struja za ovaj grad sve što si donela?"
Luna je oklevala. "Nije... ali je to bilo jedino što sam mogla upotrebiti za pritisak na Vanua."
Džeruša nabra čelo i Luna vide da se sumnja produbljuje, postaje neverica. "Onda bi nam možda bolje bilo da si se upornije pogađala", reče ona. Pokaza ka bočici. "Ne bi se reklo da Rid Kulervo vredi onoliko koliko si ti upravo platila za njegov život."
Luna je osećala da joj u prsima raste pritisak. "Ne samo za njegov, nego i za Arijelin život. Rid Kulervo možda može spasti moju ćerku."
Džeruša načini izvinjavajuću grimasu i klimnu glavom.
"Osim toga, on ne zaslužuje da umre, niti da ga iko više zloupotrebljava. Namera je moja da obezbedim da mu se to više ne dešava." Luna se okrete pa pođe preko mosta ka srcu Palate.
Džeruša je išla za njom bez reči, na putu kroz beskrajne odaje i dvorane, do sobe u kojoj je ostavila Rida.
Klaveli i Danakil Lu su digli pogled. Ušla je prvo Luna, za njom i Džeruša. Pored Klaveli sedela je Merovi, očiju sklopljenih; jednu ruku je držala na majčinom ramenu, a Klaveli je gladila njenu kosu umirujućim, ritmičnim pokretima.
Luna priđe Ridovom krevetu. I njegove oči bile su sklopljene. Nije ničim pokazao da je svestan njenog prisustva; izgovorila je njegovo ime. "Ride", reče ona ponovo, plašeći se ovoga puta da je on zaista ne čuje. "Imam 'vodu smrti'." Izgovaranje tog naziva ostavi joj gorčinu u ustima.
Njegove oči se otvoriše; osmotri njeno lice, zatim bočicu koju je držala u ruci.
"Možeš li napraviti još ovoga?" upita ona spuštajući se na kolena pored njega. "Naći ću ti laboratorijski prostor..."
Stresao je glavom. "Ne mož'."
"Ako popiješ..." Pružila mu je bočicu; srce joj je kucalo prejako. "Ako popiješ ovo, imaćeš snage da praviš novu količinu."
Njegova natečena šaka trgla se na krevetskom pokrivaču, podigla - i pala. "Ne vredi", šapnu on. "Poč' iz početka, predugo, dve doze ne daju dovoljno vremena. Sačuvaj. Za Gundalinua. Ako dođe, mož' ti pomogne da... spaseš nju." Arijel. Opet je sklopio oči, kao da je prizor te bočice neka vrsta torture.
"Nije prekasno. Mora postojati način da se pomogne tebi..." Položila je dlan na njegovu ruku.
Jauknuo je i opsovao; ona brzo trže ruku ka sebi. "Ima. Da me zakolješ", reče on. Oči su mu bile pune mržnje.
Podigla se na noge, držeći bočicu; zastala. "Koliko voliš moju kćer?" upita blago, i vide da se njegovo lice puni bolom. Spusti pogled na bočicu. Polako, kao da se kreće ispod vode, digla je slobodnu ruku i skinula zatvarač sa vrha.
"Ne!" reče Rid. "Zaustavite je..."
"Luno!" Džeruša priskoči i uhvati je za ruku. "Tako ti Thalase i svih bogova, šta to činiš?"
Luna joj se zagleda u oči i ostade tako sve dok Džerušina ruka ne spade s nje. "Bi-Zi je rekao da je 'voda smrti' neuspešna forma 'vode života'. To znači da za osnovu ima neku vrstu 'pametne materije' - zar ne?" Pogleda Rida.
"Da, ali..." Pridigao se na lakat, psujući zbog tog napora. "Defektna. Nisam imao... pravo kontrolno okruženje... niti opremu, kad sam je pravio. Ne može se popraviti. Pokušavao sam, pokušavao... i nisam našao način."
"Sibilski virus je takođe jedan oblik 'pametne materije', zar ne?" upita Luna. "Sve njene postojeće forme su srodne."
Klimnuo je glavom, mršteći se.
"Po Bi-Zijevim rečima, ti i on ste zajednički našli način da reprogramirate zvezdopogonsku plazmu koja je bila oštećena... da je 'vakcinišete', rekao je on, da izmenite njeno funkcionisanje."
"A-ha", reče on. "I šta s tim?"
"U mom telu postoji jedan oblik 'pametne materije' koji radi savršeno. Kroz njega deluje sibilski um. Ako uzmem 'vodu smrti' i pređem u transfer, ja ću biti laboratorija - mreža može da deluje kroz mene, i izmeni dejstvo 'vode smrti'."
"Luno!" Danakil Lu ustade. "Rekao je da se to ne može izvesti. Nemaš ni najmanji nagoveštaj da će to uspeti..."
"Nemaš ako ne probaš", dovrši ona za njega. Okrete se opet Ridu. "Može li, po tvom mišljenju, sibilska... to jest, artificijelna inteligencija to uraditi?"
"Bogovi. Ne znam..." Zaječao je tiho, sručio se nazad u krevet: izdala ga je snaga. "Možda... možda bi mogla. Ali ako nisi u pravu", njegove oči opet nađoše njene, "umrećeš ovako."
Sklonila je pogled s njegovog lica, osmotrila srebrnastu bočicu bezazlenog izgleda koja je, sada otvorena, ležala na njenom dlanu.
Džerušina šaka joj se opet spusti na rame. "Tako ti skota Čamdžije, Luno..." prošaputa ona. "Sin ti je mrtav, neće ga Rid Kulervo zameniti! On je čovek koji je navukao tvoju ćerku na jednu fatalnu drogu! Ne možeš toliko rizikovati za nekog takvog. Šta ako oboje umrete?"
"Onda ćete nas valjda sahraniti na moru", reče Luna.
"A Hegemonija? Meri?"
"Šta s njima?" reče Luna ogorčeno. "Sibilska mreža me je godinama prisiljavala da joj dajem ono što je ona htela, bez obzira koliko me je to koštalo. Pola života mi je ukrala. I njemu." Pogleda Rida, osećajući da ljudi oko njih zure bez razumevanja. Oni su za sibilski um učinili sve što ljudsko biće može da učini. "Sad je vreme da nam se mreža revanšira, da nam pruži nešto što je nama potrebno. I pružiće, inače nikad više neće ništa dobiti od mene." Gospo-koja-si-more, čuj moju molitvu... Ispuni je osećanje nemoguće slobode i strahotne odlučnosti, i ona uvide da je božanska prinuda koja ju je tako dugo kontrolisala sad konačno, i stvarno, iščezla. Diže bočicu do usana i popi pola sadržine, jednim gutljajem, tako brzo da je zaustaviti nije mogao niko - pa ni ona sama. Flašicu sa ostatkom uzorka utisnu u Džerušine ispružene ruke. Input...
Stropoštala se u onaj skriveni vertikalni tunel u njenom umu, onaj koji daje pristup u drugu dimenziju, gde je svojevremeno videla samo tamu i totalnu tišinu - što sibile nazivaju Nigdinom ili Mestom Ničega. Ali sada, kad je znala kako da sluša, i kako da vidi, njena vizija otvori koridor svetlosti kojim je ona bila spojena s Njom, sa ujedinjenim umovima stvaralaca mreže i sa umom same Thalase, sa mestom gde su prošlost i budućnost sjedinjeni u jedno, Snevalište. Damo pomozi, mislila je, molila se, zahtevala. U ime ljubavi Vanamoinenove, vrati nam ono što je po pravu naše, ništa više. Vrati nam živote naše. Isceli me. Pogleda, kroz zlatno vlakno kojim je bila spojena sa sibilskim umom, nazad, i vide svoje telo kao svetlucavu mrežu u kojoj, ćelija za ćelijom, zasvetluca kad "voda smrti", umnožavajući se, prodire u nju i osvaja vlast: smrt koja oponaša život.
Ono što je ona videla, i Ona je videla... prisiljena da gleda unatrag, kroz oči svoje vremenski vezane inkarnacije, da vidi neduge, lomne životiće onih koji su Njene sluge, njeni nervni završeci, Njeni alati; da bude svedok njihovog bola, vizijom neizbežno ljudskom. Vide Rida Kuleva Kulerva: potrošnog prenosioca, koji je poneo esenciju uma Vanamoinena. Čovek - živa posuda, namenjen da posle upotrebe bude razbijen na paramparčad: čim Vanamoinen dovrši zadatak zbog koga je doveden; jer kad bi Vanamoinenov um nastavio egzistirati, u istom kontinuumu s Njenim neprijateljima, to bi bila opasnost za Nju... Ipak, Njene ljudske oči svedočile su o njegovoj ljudskoj patnji, prisiljavale je da shvati da je, u svom očajničkom naporu da opstane i bude izlečena, pogazila i sam razlog svog postojanja. Izdala je svoje sluge, iako je sama stvorena zato da bi njima služila; u svome stradanju ranila je upravo one delove sebe koji su bili prizvani u život da bi izlečili njene rane.
Ali, izlečili su je, i zato je sada, najzad, mogla videti jasno: prvo, očajničku glad Rida/Vanamoinena da opstane, da uzme svoj kratki trenutak u vremenu, sad kad je njegova volja oslobođena. Drugo, u bezvremenskom moru Njene egzistencije, činjenicu da opstanak ili smrt Rida/Vanamoinena jesu/bili su/biće samo kružni talasić nasumičnosti...
Osim toga, Ona je videla kobnu grešku koja se kao otrov širila kroz telo Njene avatarke, jasno kao što je videla i nemilosrdne lance koje je sama iskovala da bi prinudila Lunu Svetlohodnu na čin prkosnog samouništenja, čin koji je ujedno i molitva. Ali Ona više nije bez milosti, bez duše, niti slepa. Nju ispunjava ogromno saosećanje, Ona zna da je to upravo zato što je izlečena, i da upravo zato mora nastojati da izleči njihove rane, ako može...
Zatim Luna vide da je svojim zalaženjem u skriveni neksus, i svojom svešću koja je usmeravala čin reprogramiranja, ostavila odraz na Njenoj duši, baš kao što su to Ilmarinen i Vanamoinen učinili u svom prvobitnom činu kreacije. Sad više nije bila sigurna da li se na svoju egzistenciju osvrće sopstvenim umom ili njegovom ogledalskom slikom u sibilskom umu. Znala je, međutim, da to nije važno. U ovom trenu, ona je zbir svih stvari, može ispuniti i svoje želje, sve koje su u domašaju Njene moći. Ako se u neistraženim dubinama Njenog znanja nalazi odgovor, ona će ga naći.
Zavirila je unutra, kroz otvorene prozore sibilskog virusa, koji je i ranije postojao u svakoj ćeliji njenog tela... znajući da u svakoj od tih već izmenjenih ćelija leži potencijalna klopka za ovog novog zavojevača, zamka koja će stupiti u dejstvo samo ako ona pronađe okidač. Gledanjem koje je davalo paralelni uvid u svaku promenu u aktivnosti svih tih ćelija, svake ponaosob, precizno kao da udeva konac u iglu, analizovala je strukturu "vode smrti", zapažala programske sličnosti s ispravnom "pametnom materijom", beležila majušne, kobne strukturne pogreške.
Imajući slobodan pristup celokupnom spektru tehnološkog znanja Stare Imperije, i procesnoj moći jednog računara raširenog preko mnogo svetova, tragala je za tajnama skrivenim još od Pada; za znanjem koje je bilo takvo da su oni pojedinci koji su ga doveli do vrhunca, ocenili da je bolje da bude zaboravljeno. Manipulišući interakcijama u svome telu, probala je mnogo ključeva, jedan po jedan, u bravi "vode smrti". Svaki put uzaludno.
Tragala je dublje, još dublje, kroz srce Njene egzistencije, kroz način rada tehnovirusa koji je suština Nje same, Njen sopstveni ključ kojim se otvaraju skrivene dveri vaseljene... zašla je u neistražene dubine mudrosti i nemudrosti svojih davno mrtvih predaka...
I, najposle, našla: transformacioni proces koji će, delovanjem korak po korak, učiniti smrtonosnog osvajača njenog tela inertnim i bezopasnim, prepustiti ga da bude spran i odnet normalnim procesima njenih ponovo uspostavljenih telesnih funkcija. Ali, njeno olakšanje oboji se tugom jer u tom istom trenu ona vide da čak i čudo nešto košta. No, ona nema izbora, mora da plati... Uputila je elektrohemijsku sekvencu otvorenoj interaktivnoj mreži, kompjuteru od mesa i krvi, živoj laboratoriji - svom telu, koje je čekalo na kraju blistave niti kojom je ona vezana za Nju...
Čim je ta sekvenca dovršena, ona oseti zov koji je prinudi, jednako neumoljivo kao nekad, sa jednakim neobaziranjem na njenu volju, da se vrati u svoj sopstveni život, da transferu bude kraj. Sa sobom ponese samo odjek svetlomuzike, kao materinski blagoslov. Veza se poče gasiti, pa se zatalasa, preokrete.
"Luno..." Oko nje, glasovi, suviše jasni, suviše realni, kao i ove ruke koje obuzdavaju njeno telo; a boje beskrajnog spektra srozane su do bezbojne svetlosti dana. "Majko..." šapuće ona, "hvala ti, Majko..." Na kolenima je; pušta sebe da padne napred, oseća meka, rukom utkana vlakna ćilima kako joj pritiskaju obraz.
Nešto se i sad dešava u njoj, zaostatak promena na molekularnom nivou, koje su jednako duboke kao one koje su joj se desile u prvim trenucima infekcije sibilskim virusom. Jednako neopozive...
Pridiže se, bliska nesvestici i vrtoglavici; nađe se suočena sa Merovinim zabrinutim, neodlučnim pogledom.
"Jesi li dobro, Ama?" reče Merovi tiho i dotače Lunino rame nežno, oklevajući.
Klimnula je glavom, sela, protrljala lice i oči. "Ahhh, Damo Thalaso..." prošaputa, nemoćna da ma šta drugo učini, jer upravo je prolazila kroz jedno uviđanje u drugo, pa u sledeće, i tako redom, iz vilajeta bezoblične zračnosti u spektar koherentnog razmišljanja. Dopustila je sebi, malo po malo, saznanje da će ostati živa, da je pošteđena, da je sama uslišila svoje sopstvene molitve... Poče uviđati, nešto laganije, šta preostaje da se uradi. Poče i shvatati koliko je koštalo. Sedela je, bez snage i pokreta, još koji trenutak, nastojeći da pribere misli dovoljno da može progovoriti. "Merovi... donesi tvoju medicinsku opremu ovamo."
Merovi joj donese torbu. Uz Lunu su bili Klaveli i Danakil Lu; pridržavali su je. "Imaš špric za injekcije?" upita Luna. "Veliki, za izvlačenje krvi." Merovi klimnu glavom. "Izvuci izvesnu količinu moje krvi. Ubrizgaj Ridu u venu. 'Voda smrti' je mrtva."
Luna ustade. U glavi joj se mutilo a krvni sudovi su joj goreli kao da joj je krv pregrejana. Klaveli i Danakil Lu ustadoše s njom, i sad je pridržavajući. "Ride", reče ona; vide oči bolom ispunjene, koje su je već gledale; vide da se on ne usuđuje da se nada.
Merovi diže pogled sa medicinske opreme. "Ali..."
"Luno", reče Klaveli, "ako to uradiš, zarazićeš ga sibilskim virusom."
Luna odmahnu glavom, okrete pogled ka njima. "Neću", reče nejako. "Nisam više sibila."
"Nisi sibila..." poče Danakil Lu.
Klaveline oči se raširiše. "Ali ja sam mislila da se to ne može izgubiti", reče ona.
"Eto", reče Luna i nasmeja se drhtavo. "Postoji jedno mesto gde se sve može." Pokrete se prema Ridu. Merovi se pomače za njom, a onda joj izvuče krv iz ruke. Luna je gledala kako se krv uliva u špric, krv duboke crvene boje; gledala je neobično ravnodušno, gotovo razočarana što se u krvi ne vide iskrice one čudne svetlosti.
Merovi se okrete Ridu i pogleda ga, držeći podignut špric; Luna vide da joj ruka malo drhti. Onda Merovi pogleda opet u nju. Merovine oči je podsetiše da niko nije postigao da se njihov sin i muž vrati iz mrtvih.
Luna skloni pogled.
"Damo..." šapnu Rid. "Da li je to istina...?" Podiže ruku, pruži je ka njoj.
"Jeste." Šake opuštene uz bokove Luna sad steže u pesnice; nešto u njoj, ophrvano silnom tugom, odbijalo je da prihvati njegovu pruženu ruku. Onda ona, ipak, pruži ruku, prstima nežno obuhvati njegovu natečenu šaku. Zadrža je nepomično, a Merovi duboko udahnu, da bi se umirila, i ubrizga mu krv u modro krivudanje vene koja je umirala od trovanja.
Rid se sav ukoči, a iz njegovog grla iziđe zvuk od koga se sva stresla. On poče nešto mrmoriti na nekom jeziku koji je njoj bio nepoznat, čim mu je Merovi izvukla iglu iz ruke. Zatim njegovo telo klonu a šaka se izmače iz njenog zahvata.
Luna je gledala kako Merovi proverava njegov puls. "Još je živ, Ama..." reče Merovi i nasmeja se, kratko: bio je to cvrkut olakšanja ali i gorke ironije.
Luna dohvati Ridovu ruku koja se mlitavo opustila prema podu, i namesti je nežno uz njegovo telo, na postelju. Okrete se i izgubi ravnotežu: sustigla ju je reakcija. Zakorači napred i poče padati, pravo u Džerušine ruke. To je bilo poslednje što je upamtila.
|
