79. VELIKA PLAVA: Silagong, muški logor broj 7

     "Nešto si mi mnogo veseo", reče Panduroubica kad vide Gundalinua kako, vukući ranac, izlazi iz svoje škriputave kolibe.
     Gundalinu je ukrutio noge spremajući se da se izloži punom udaru vetra. Šakom je zaklanjao oči od kovitlanja pepela i šljake po vazduhu i od zaslepljujućeg sjaja zalazećeg sunca. Tokom radnog vremena on je obično jedva primećivao ujede hladnog vazduha i ubode šljake na koži. Sada oseti da se osmehuje; to nije mogao sprečiti. "Lepo sam sanjao prošle noći", reče. I sad je, po navici, vreme provedeno u spavanju označavao kao "noć", iako je to zapravo bio dan ovoga sveta; tokom glavnine trajanja tog dana, sunce je bilo pomračeno, zaklonjeno Velikom Plavom, tako da su oko njih danju vladali mrkli mrak i ledena hladnoća. Robijaši su radili noću, u beskonačnom sumraku reflektovane planetne svetlosti sa Velike Plave. Istinsku dnevnu svetlost viđali su samo na po nekoliko kratkih minuta, pri izlasku i zalasku sunca.
     On sada pogleda ka suncu: obuhvati ga vizija zlatne svetlosti u kojoj njen glas šapuće, Spavaj, voljeni moj... uskoro... "Lep san", progunđa on.
     "Uopšte ne sumnjam", progunđa Panduroubica češkajući se po bradi. Kako je vreme prolazilo, Gundalinu se navikao na njegov pomereni način govora, tako da ga je sad razumeo bez mnogo teškoća. "Inače bi' mislio da si poludeo, Izdajo. Ovde se samo ludi smeškaju u radno vreme. Ili van radnog vremena..." Slegnuo je ramenima. "Dobri snovi su možda dobri znaci sudbine. Mož' nađemo svežu žetvu danas."
     Gundalinu uzdahnu navlačeći ranac na leđa. "Lepa misao", reče, trpajući u usta komad dvopeka iz svoje porcije. Obično je baš on prvi ustajao, spremao se, i čekao, da bi izbegao zapaljivi temperament Panduroubice i da ga Pirat ne bi zapazio u nepovoljnim okolnostima. Danas se, međutim, uspavao jer ga je halucinantna realnost sna uspavala i opustila, tako da ovog puta, možda po prvi put, nije priželjkivao da radno vreme što pre dođe i da prekine hladne, beskonačne sate koji su ovde smatrani vremenom odmora.
     Žvakao je i gutao a Panduroubica ga je gledao ravnodušno. Ukus i sastav dvopeka bili su takvi da je to mogao biti i kolač od presovane strugotine; ali, od te hrane Gundalinu je ostajao živ, pa je na osnovu toga pretpostavljao da je hranljiva. Sprao ju je gutljajem vode iz čuturice. Tokom većine robijaških dana jelo ga je samo činilo gladnijim a buđenje iz snova praznijim. "'Ajmo."
     Panduroubica dohvati konopac njihovih sanki i povuče ih trzajem, a Gundalinu ih poče gurati odostrag. Salinci su cičali klizeći po šljaci, oglašavajući se tim svojim protestom bez kraja, dok su saonice klizile kroz logor prema beživotnoj ravnici. Gundalinu u prolazu baci pogled na Piratovu čatrlju; to je činio svaki put kad je polazio na posao. Osmotri mrtvu biljku koja je sedela pored vrata. Bio je to sasušeni izdanak u kanti punoj pepela. Pirat je potajno doneo semenje pri povratku s jedne od trgovačkih postaja; pokušao da ga navede da raste. Seme je proklijalo, kao nada... i kao nada, sparušilo se a onda umrlo. Ovde nije bilo dovoljno svetlosti za fotosintezu. Ovde su opstajale samo bakterije i paraziti na živim ljudskim telima.
     "Sanj'o si o onoj tvojoj?" upita Panduroubica baš kad je Gundalinu počeo misliti da ovaj to ipak neće pitati. Gundalinu je retko govorio ako mu se neko ne obrati prvi; i sad se donekle plašio, posle onoga što su mu uradili kad je stigao, da bi čak i Panduroubica mogao iznenada da ga napadne i da mu slomi vrat zbog neke olako rečene primedbe.
     "Da", reče on, i oseti kako zvuk njenog glasa ispunjava njegovo vidno polje, još jednom, bojama čija imena je gotovo zaboravio u ovom monohromatskom sutonu. U snu nije video Lunino lice, ali je njeno prisustvo osetio realnije nego u ma kom ranijem trenutku, osim kad su vodili ljubav u Noći-pod-maskama i doživeli, posle velikog čekanja, ono sasvim izuzetno spajanje svojih duša koje ih je ponelo izvan granica vremena. "Rekla je da ću biti slobodan, uskoro..."
     "Prođe to čoveka", reče Panduroubica. "I bolje da prođe."
     Gundalinu ne reče ništa. Držao se svoje unutrašnje vizije. Sužavajući očne kapke zagleda se u bockavu stvarnost peska uskovitlanog vetrom.
     Lutali su satima bez mere, kroz pomične brežuljke i dolje, po ravnima šljake na njihovoj teritoriji; našli su samo malo kristala, preostalih na rubovima jama koje su im već bile poznate. Gundalinu još nije razvio ono neprirodno precizno osećanje vremena koje su drugi robijaši u njegovom odredu imali, i koje im je govorilo kad da počnu rad, kad da jedu, kad da spavaju. Ljudsko telo ima svoje ritmove, govorio mu je Pirat; ali Gundalinu nikada dosad nije bio prisiljen da na te ritmove obraća pažnju.
     "Prestani da guraš", reče Panduroubica. "Mora pišam."
     Gundalinu stade, više nego zadovoljan što je dobio pauzu, mada je strogo pazio da je nikad ne zatraži. Ali ovog puta, umesto da se sroza na sanke i sedne, poče se penjati na obližnje uzdignuće, još i sad gonjen nemirom koji ga je od trenutka buđenja držao. Svetli srp Velike Plave visio je iznad njega kao džinovo oko: gledalo je svaki njegov pokret, na način kako je on, kao dečak na Karemofu, gledao borbu insekata na sivom kamenju, na jednom delu imanja. Diže pogled i vide da ih nadleće patrolni brodić čija poziciona svetla izgledaju kao zvezde na ovom sumornom nebu.
     Spustio je pogled, zaklonio šakom oči, i osmotrio horizont koliko je najviše mogao sa vrha te uzvisine. U daljinama vide perjanicu prašine, dokaz da tamo idu neke druge sanke, drugi radni tandem, verovatno Pirat i Plaćeni Ubica, i pretražuju svoj teren.
     Tle mu se zadrma ispod nogu. Gundalinu se jako zanese, ali, pukim slučajem, nekako ostade na nogama. Čvrsto se zagleda u šljaku ispod svojih nogu; posle nekog vremena bio je siguran da je opet bezbedan. Baci pogled niz padinu tog brežuljka, i skameni se: ugledao je karakteristične crne usne kratera na mestu gde nikad ranije nije video krater. Zurio je nekoliko trenutaka, da se uveri da ga oči ne varaju, a onda se okrenuo. "Panduroubico!" povika. "Naš'o sam! Naš'o sam ga!"
     Panduroubica potrča gore ka njemu. Klizanje podloge zanosilo ga je, ponekad i vraćalo malo unazad. Uskoro stade uz Gundalinua. "Jebotebog", reče. "S'varno si naš'o." Nasmejao se: prvi put je Gundalinu čuo taj zvuk od njega.
     Sišli su niz nagib prema krateru; pepeo i šljaka su im padali na čizme kao slapovi. Stigoše do crnih usta novog kratera. "Možd' ovo tvoj srećan dan, Izdajo", reče Panduroubica. "Al' je zubat! Izvoli ti prvi..." Pokaza pokretom ruke.
     Gundalinu je kleknuo i skinuo ranac. Nepožnjeveni kristali ležali su kao čudan buket pred njim: još nikada nije video takav netaknuti bokor. Imali su neobičnu asimetričnu eleganciju koja se primicala lepoti više nego išta drugo što je u ovom gorkom pejzažu ikada video. Navuče zaštitne rukavice i pruži ruku da uzbere prvu kristalnu bodlju.
     Zemljište se poče bacakati. Gundalinu izgubi ravnotežu i pade napred, njegova šaka se zabi u kristale koji se polomiše i poleteše u grlo kratera. Sledeći, još jači potres umalo da pošalje Gundalinua naglavačke za kristalima; on se mahnito baci unazad.
     Čuo je da Panduroubica viče nešto nerazumljivo, video ga kako pada. Zemljotres nije prestajao. Tutnjava, tako duboka i sveobuhvatna da on u prvi mah nije ni shvatio da je to zvuk, dizala se, vibracijama nošena, kroz tle; kroz vazduh; kroz svaki atom njegovog tela. Ležao je paralisan nevericom i strahom, sve dok Panduroubica nije dopuzao do njega i grubo ga gurnuo. "Ustaj!" viknu Panduroubica. "Gore! Diš' se! Ovde nema zašta se držiš..."
     Gundalinu je osetio da instinkti preuzimaju vlast nad njim i da ga dižu na kolena. Telo se poče pentrati uz padinu, kao da je on u unutrašnjosti neke mašine koju ne kontroliše.
     Padina se bacala uvis, i opet padala; talasala se pod njim, kao brod na burnom moru; padao je opružen po surovom tlu. Opsova videći da kliza unatrag.
     Začu krik Panduroubice, iza i ispod sebe. Prevrte se na leđa da bolje vidi tog čoveka, i vide kako se namučeno tle cepa na dnu njihove udoline, kako guta njihov bogati krater a u zamenu daje vodoskoke gasova i pepela. Panduroubica je klizio nadole, prema toj neočekivanoj pukotini u realnosti.
     Gundalinu se prevrte opet na stomak, zapliva niz padinu, kroz dim, i dograbi Panduroubicu za zglavak stopala. Ostade tako ležeći, raširenih ruku i nogu, nastojeći da se stopalima i slobodnom šakom ukopa što dublje u podlogu koja se jednako gibala. "Ne daj se!" povika, ne znajući da li ga Panduroubica čuje i da li i on sam sebe čuje.
     Najzad, posle, činilo mu se, cele večnosti, uvide da je tle ispod njega nepomično, i da u njegovom sluhu više nema onog urlanja nalik na viku htonskih bogova; doduše, i sad su mu se pričinjavali buka i pokreti, ali to su bili samo odrazi udara u njegovom umu. Samo je njegov strah još bio stvaran.
     Ležao je tamo, bez snage da makar i glavu podigne. Osećao je da još drži nogu Panduroubice, samrtnički čvrstim stiskom šake u rukavici. Najzad je izbledeo čak i strah a um ostao bela divljina slična poljanama pod snegom. Onda vide njenu kosu, takođe nalik na snežna polja; kosu koja pada oko njenog lica, duž njenih ramena; njenu kožu svetlucavo poluprozirnu, poput mesečine; njene oči nalik na izmaglicu i mahovinski ahat...
     "Izdajo!" Neko ga drma, viče njegovo ime - zapravo, ono što je sad postalo njegovo ime, kao da on nikada nije bio neko drugi; kao da nikakve druge egzistencije nije bilo. Strese glavom, više ni u šta nije siguran, jedino zna da je to pored njega Panduroubica koji pokušava da ga podigne na noge i natera na ma kakvu reakciju. Gundalinu zastenja, ispljunu šljaku i pepeo, protrlja lice i oseti bol od ogrebotina na koži. "Bogovi..." graknu on. "Si dobro?"
     Panduroubica klimnu glavom, zatim pokaza ka zjapećoj rani na površini tla, ni dva metra od njih. "A-ha..." Rukavom obrisa čelo. "Ovog puta je Skriveni namestio dobru zamku, tako mi Hanua!" Glas mu postade ogorčen pri pogledu na mesto gde je do pre nekoliko minuta, ili vekova, bilo u njihovim šakama najveće bogatstvo koje je ova zanoćena zemlja mogla ponuditi. "U pakao sve!" Panduroubica hitnu punu šaku pepela nekud, od sebe, onda se zagleda u Gundalinua. Nekoliko trenutaka ga je tako gledao, a Gundalinu začu, u njegovom ćutanju, reči koje mu neka nezalečena uspomena nije dopuštala izgovoriti.
     Gundalinu klimnu glavom. "Aj' vidimo je l' još imamo sanke", reče tiho. Pogleda uz brežuljak i prinudi sebe da se počne penjati, ali sa vrlo malo stvarnog uspeha, jer ga je klizanje podloge uporno vraćalo nazad. Telo mu je, od šoka, bilo kao guma. Panduroubica se pentrao za njim. Zajedno stigoše na vrh uzvisine. Sanke sa njihovom današnjom žetvom i sa glavninom njihovih najvažnijih zaliha ležale su s druge strane, prevrnute ali neoštećene. On odahnu.
     Panduroubica zadovoljno humnu i ispravi se. Okrete se, pogleda niz padinu, zatim pogleda Gundalinua. "Izdajo, učini mi uslugu. Nemoj sanjaš više nijedan dobar san."
     Gundalinu poslednji put pogleda preko ramena. Onda, ćutke, pođe za Panduroubicom dole.