80. TIJAMAT: Karbankl

     Pada...
     Luna otvori oči, a krik strave zamre na njenim usnama: našla se u svom svetu, u sopstvenoj sobi, u svom krevetu. Podiže se, sede, pritisnu šaku na prsa; njen sunovrat iz nekih nemogućih visina zaustavio se na ovom mestu u vazduhu, prestao je postojati.
     Klonula je napred, podržala glavu rukama, udišući duboko... ubodno zadovoljna što je budna, i živa; ali samo na tren zadovoljna, jer sledećeg trena se doseti ko je.
     Pomače se na ivicu široke postelje, zatim razgrnu pokrivače sa sebe, i spusti stopala preko ivice, silovitim povratkom pamćenja naterana u nerazumnu žurbu. Ali stade, i ostade tako, sleđena, s jednim stopalom spuštenim na krzneni sag pored kreveta.
     Rid Kulervo je sedeo u fotelji, na drugoj strani sobe; gledao ju je ćutke. Ona skloni pogled od njega, potraži ima li u sobi još koga.
     On odmahnu glavom. Na usnama mu je bila samo avet osmeha. "Samo sam ja, Damo. I to bez snage da uvalim sebe u nevolju; inače bi me Pala-Tionka vezala za ovu fotelju." Slegnu ramenima, diže ruke. "Hteo sam da budem ovde kad se probudiš. Da bi znala."
     Luna pritisnu šake na telo, preko tkanine spavaćice. "Kako ti je?" upita ga nejakim glasom. Na sebi je imao široku košulju ručno tkanu i nekakve bezoblične pantalone; iznenadilo ju je koliko tijamatski izgleda. Mogao je proći kao ostrvljanin.
     "Osećam se kao govno", reče on. Njegov osmeh postao je žalostan. "Ali to je prokleto bolje nego što sam se osećao juče. Tvoja vakcina je zaustavila pogoršanje stanja mojih ćelija. Sad moram da izlečim ovo što je od mene ostalo, bez pomoći one vode. A ima da se leči i leči..." Pogleda dole. "Štošta neće nikad biti kako valja." Diže pogled ka njoj; oči su mu bile bistre i duboke kao nebo. "Ne razumem zašto... zašto si učinila ovo za mene. Bogovi, pa i ja sam sam smatrao da zaslužujem da umrem! Sibilski um..."On zaćuta.
     "...se predomislio", reče Luna nežno. "Možda je i promenio svoju perspektivu."
     Rid prođe nesigurnim prstima kroz kosu. "A ti? Pala-Tion je rekla da Vanu traži da budem izručen njemu." Vide uznemireno saznanje koje se uvlačilo u njegove oči. "Kaže da od tebe zavisi da li ostajem ili idem."
     "Tvoj dolazak oslobodio me je božanskog tereta, Vanamoinen", reče ona tiho. "Sad sam te poslednji put tako oslovila", dodade, videći da je on zaustio da protestuje. "Dao si mi jednu vrstu slobode. Zato bih volela da ja tebi dam onoliko slobode koliko mogu. Možeš ostati ovde, pod mojom zaštitom, dokle god želiš." Splela je prste, stavila ih u krilo, zagledala se u njih.
     "Hvala", prošaputa on. Luna ne diže pogled. Posle nekoliko trenutaka on upita: "Je li istina da više nisi sibila?"
     Klimnula je glavom, osećajući se čudnovato bestelesnom u trenutku tog priznanja, kao da je izgubila uporište, kao da sad pluta nošena plimom.
     "Možeš li mi oprostiti?" upita on, jedva čujno.
     "Biti sibila, to je sve što sam u životu ikada želela." Podiže glavu. "Ali, ovo je nekakva sloboda..." A u njoj su uspomene još bile žive, uspomene koje će uvek živeti: šta je postigla, šta je videla, s one strane dveri vremena. Samo toliko joj je ostavljeno; poklon na rastanku. "Arijel je ona koju ćeš morati da moliš da ti oprosti."
     Iskrivio je lice, klimnuo glavom. Luna sebi dočara kako Arijel sad izgleda: pluta u kosmosu, daleko iznad njih, u kovčegu stasis-polja, u brodu koji je nevidljivim konopcem gravitacije vezan za ovaj svet; a njen život vezan je nečim daleko lomnijim. "Ride, koliko nam vremena treba da stignemo do Arijel, da je - iscelimo?"
     "Ne možeš ti to, Gospo. Ne sada. Vanu je ukebao moj brod. Ako imamo sreće, on ga neće ponovo pretraživati, dokle god zna gde sam. Ako sazna o njoj..." Nije to dovršio.
     Luna duboko udahnu. "Boginjo!" Začu početke drhtanja u svom glasu, oseti da joj vlast nad sobom, ionako ne mnogo čvrsta, izmiče. "Kad će ovo prestati...?"
     On je pogleda, i Luna shvati da čovek koji se nalazi iza tih očiju nju najednom sagledava nezamislivim paralaksnim pogledom. "Nikad to ne prestaje..." reče on. "Nije napravljeno da prestane. To je ono u čemu smo ti i ja. Pred nama su bili pokidani krajevi vremena, uzeli smo ih i spojili u sibilskom umu. Njegov krug je sada opet kompletan, zahvaljujući nama. Pomisli na to, Damo! Pomisli šta smo zajedno uradili, šta je već postignuto. Izlečili smo mrežu! Ja sam taj proces započeo, pre nekoliko milenijuma; a sad, zahvaljujući tebi... i meni..." pogleda dole, svoje telo, "...proces će se nastaviti kao što je bilo predviđeno. Već smo izveli čudo. Dva čuda..." On se dotače po licu. Oči su mu sijale, prenoseći želju da Luna veruje i da pamti. "Točak se i sad okreće", reče on. "Budi strpljiva. Imaj vere. Moramo mu dati vremena."
     Klimnula je i uzdahnula. Osećala je, dok joj je gledao u oči, kako se vera bori da stigne do svetlosti, u njoj.
     On napokon skloni pogled. "Kontaktirala si s unutrašnjim krugovima Kartografa, zar ne, dok si bila u transferu i u simbiozi s matricom?"
     Trgla se. "Jesam", reče. "Ja - to jest, mreža - zapretili smo im šta će se desiti ako se pokolj mera nastavi, i obećali im pristup do zvezdanih mapa ako prekinu lov na mere. Mislim da će to preokrenuti plimu; ali ne znam koliko će vremena biti potrebno..."
     "Onda čekamo." Odmahnuo je glavom. "Ništa drugo ne možemo."
     Ispravila se i pogledala u prozor iza njega, sada zaklonjen navučenim zavesama tako da se more nije videlo. "Meri su opet u vodama oko grada; Vanu je rekao da će ih goniti. Da li je Džeruša pozvala brodove...?" Luna ustade.
     "Nema potrebe", reče Rid. Ustade sa fotelje, kruto priđe zavesama i razgrnu tešku brokatnu tkaninu. "Meri su zaštićeni."
     Luna ostade na istom mestu, zureći bez razumevanja u prostranstvo sivila bez granica koje se otvorilo pred njenim očima. Nigde okeana, nigde neba; samo oluja, koja ih je stopila u jedno, ustalasana besomučnost vetra i vode u zajedničkom jurišu od koga je nesalomljiva površina prozora drhtala.
     "Morska furioza..." reče Luna pridržavajući se za stočić. Rid se osvrte da je pogleda. "Tako zimci zovu oluju ove vrste, kad neme razlike između mora i neba." Nikada to nije doživela, ali je znala zimce koji jesu. "Letnjaci kažu da to nastaje kad se Majka-koja-je-more razbesni."
     Rid se neobično osmehivao, gledajući je i sad. Zatim još jednom pogleda oluju. "Baš se pitam..." reče.
     "Mi već danima slušamo izveštaje da obalom ide oluja", reče ona. "I to gadna. Ali, rekli su da će otići na kopno i promašiti grad."
     "Umesto toga došla je na kopno tačno na mestu gde je Karbankl."
     Luna se nađe kako prvi put posle mnogo godina čini trijadni znak Majke sasvim iskreno. Iznenada pomisli na Kapelu Dobraventuru - seti je se po prvi put bez bola. "Vanu neće moći da pošalje svoje lovce dok se ovo ne završi. Do tada će meri bar koliko-toliko da odmaknu."
     Klimnuo je glavom, gledajući opet oluju. I Luna se, kao hipnotisana, zagleda tamo.
     Vrata njene sobe naglo se otvoriše i jedna služavka uđe. "Damo!" jeknu ona, i duboko klimnu glavom u znak izvinjenja. "Tuđinci su u Palati! Nismo ih mogli zaustaviti..."
     U prostor iza nje nagrnuše figure u plavim uniformama, sa oružjem u rukama. Luna pogleda Rida, koji je stajao skamenjen pokraj prozora još pridržavajući zavesu.
     Ona spusti pogled ka podu: tamo joj je neko ostavio poslužavnik sa hranom. Podiže ga, priđe Ridu ne obazirući se uopšte na uljeze koji su prodirali u sobu, i predade poslužavnik u njegove pasivne ruke. "To će biti sve. Možeš ići", reče, podstičući ga očima.
     Živnuo je. Uze poslužavnik od nje, ne previše trapavo. "Da, Gospo..." promrmlja, saginjući glavu. Zatim pođe, noseći poslužavnik, ka vratima; hodao je bogaljasto, a ramena su mu bila zgrčena od napetosti. Policajci su se pomakli u stranu, puštajući ga da prođe. Žena koja je donela upozorenje izvukla se napolje, klizeći ukorak za njim, praćena zlovoljnim zurenjem policajaca.
     Ti pogledi se prenesoše na nju. Radoznalost i nešto malo radosti uvukoše se u poglede tih muškaraca: dobili su priliku da vide kako Kraljica stoji pred njima, raskuštrane kose, umorna, u spavaćici. "Komandant Vanu te traži..." poče narednik koji ih je predvodio.
     Osetila je da se njena postiđenost pretvara u bes. "Sačekaćete napolju, da se obučem", reče ona, dižući ruku. "Sad."
     Zgledali su se neodlučno, zatim spustili oružje, izišli jedan po jedan, i zatvorili vrata za sobom.
     Kad je Luna otvorila vrata čekali su, njih desetak. Ignorišući podignuto oružje, ona reče glasom poput stakla: "Šta hoćeš? Ako hoćeš Rida Kulerva, tvoj komandant mi je dao reč da..."
     "Ne, Damo", reče narednik. "On samo hoće da tebe dovedemo pred njega."
     "Gde je Džeruša Pala-Tion?" upita Luna oštro.
     Narednik spusti pogled, ali samo na trenutak. "Uhapšena. Zbog opstrukcije pravde."
     "Pravde", promrmlja Luna. Pruži šake ka njemu. "Da li komandant Vanu traži da budem vezana?"
     Narednik načini grimasu, zatim klimnu glavom. Opet su svi gledali u nju, njeno grlo. Čak i bez priveska preko odeće, sibilski znak ostao je na njoj, tetoviran. Jedan od policajaca joj pristupi, ispunjavajući narednikovu oštru zapovest: zavrte joj ruke na leđa i namesti lisice. Njoj se sve okrete u glavi: nije verovala da će oni to zaista učiniti.
     Povedoše je kroz hodnike, pored ukočenih, neodlučnih pogleda dvorjana. Rida nije nigde videla. Nije pitala kuda je vode.
     Povezoše je lebdilicom, narednik i još dvojica, niz grad; gledala je iznenađeno, ne bez straha, kako vozilo proleće pored štaba policije i nastavlja put nadole - kroz Lavirint, pa kroz Donji grad. Nisu joj ponudili nikakvo objašnjenje. Setila se Arijenrod, svoje majke, svog drugog ja: setila se onog Arijenrodinog poslednjeg silaznog putovanja kroz grad, u smrt. Arijenrod je pokušavala da izmeni svoj svet, prkosila je inostranstvu... i završila jednim ovakvim putovanjem. Postoji samo jedno zamislivo odredište ka kome bi oni sada mogli ići... a izvan zidina Karbankla besni oluja.
     Najzad su stali navrh rampe koja vodi dole, ka dokovima. Isteraše je napolje čim su se vrata lebdilice podigla. Poslušala je ali se, s rukama vezanim na leđima, kretala nezgrapno. Vetar grunu u nju i zamalo da je obori; pridrža je jedan policajac. Pesnica vetra bacila ih je oboje, sledećim naletom, na bočnu stranu letilice. Luna izgubi vazduh iz pluća; začu iznenađeno i bolno policajčevo psovanje. Ostade mokra do kože, iako nije primetila kako se to desilo.
     Ostali policajci se okupiše oko nje; povukoše je napred, krećući se svi zajedno, spletenih ruku, kao da treba da odguraju neku ljutitu gomilu ljudi. Nije videla ništa, zaslepljena pljuskom koji ju je šibao po licu, ali je čula vrištanje vetra i potmulo gruvanje olujnih talasa koji su se razbijali o dokove, daleko ispod njenih nogu. Osećala je da i sam grad, kao celina, podrhtava od tih udaraca. Zagazi u vodu do članaka: more je pojurilo uz rampu, potopilo pločnik, slilo se.
     Vanu ih je čekao, i dvanaestak policajaca oko njega, u policijskoj kontrolnoj baraci s jedne strane rampe. Oni koji su vodili Lunu veoma rado su se nagurali unutra, uvlačeći i nju; tako se nađoše izvan direktnog udara vetra. Ali vetar ih je i unutra pronalazio: mlazići kiše i rasprsnutih kapi šibali su i kroz baraku, lepršali njenom kosom, bacali joj kosu izluđujuće uporno u oči.
     Vanu se progura između svojih ljudi; nađe se licem u lice s njom. U njegovim očima bilo je nešto od čega je poželela da uzmakne.
     Ali ne uzmače ni malo, čak ni kad je Vanu zadro u njen lični prostor, natiskujući se telom sasvim uz nju. Bilo je to fizičko zastrašivanje, pod izgovorom da mora prići blizu da bi ga ona čula. "Šta hoćeš?" povika ona, da nadjača fijukanje i mukanje vetra. "Zašto sam ovde?"
     "Zbog ovog!" zaurla on. Uhvati je bolno za mišicu jedne ruke, okrete je, gurnu je između mnogih tela, do širokog prozora barake. Ona samo na trenutak sagleda rampu koja je vodila, činilo se, samo u okean i ni u šta drugo. Nije se video nijedan brod, nijedan gat, samo komešanje vode i neprepoznatljivih komada materijala. Pred njenim očima, još jedan talas se razbi o stubove-nosače grada; vrhom prođe tik ispod donje ivice grada, koja je bila petnaest metara iznad normalne visine plime. Luna oseti novi drhtaj grada pod tim naletom; vide kako masa vode nadire uz rampu, u otvoreno grlo grada. Zatim voda, razbijena i vetrom bačena, zapljusnu prozor ispred nje, tako da Luna više ništa nije videla. Oseti da joj hladna voda opet zapljuskuje zglavke stopala, i uzmače.
     Okrete se i suoči s fanatičnim besom u Vanuovom pogledu, potresena više izgledom njegovog lica nego prizorom oluje.
     "Tražim da ovo prekineš!" povika on zamahujući rukom prema ludilu elemenata iza nje.
     Zurila je u njega, osećajući da se pažnja svih policajaca opet prikovala samo za njih dvoje. "Šta?" uzviknu.
     "Zaustavi to!" Povuče je do ulaza u baraku; Luna oseti da je sila orkana mazi, provocira, nastoji da primami njeno telo u zagrljaj svog besa. Pokuša da se povuče u baraku, ali je Vanu zadrža; postigao je to da je oluja sad zlostavljala i napola davila njih oboje. "Čula si me! Uradi to sad!"
     Izvila je glavu pokušavajući da jasno vidi njegovo lice. "Ne mogu!"
     "Nemoj me lagati!" reče on furiozno. "Ti kontrolišeš struju za ovaj grad, kako ti se hoće! Od Gundalinua si napravila izdajnika! Čak se priča da si reinkarnacija stare kraljice. A sad si uključila oluju, da ja ne dobijem mere! Uništila si tvom narodu sredstva kojima je zarađivao za život. Prokletnice, grad će biti u haosu kad tribunal stigne! A stigao je u orbitu, samo ne može čak ni da sleti. Šta si ti, veštica nekakva? Kako to radiš? Odakle to dolazi?"
     Odmahnula je glavom, zabacila kosu potpuno natopljenu vodom, udahnula duboko, uz jecaj, dok je oluja otrzala dah iz njenih pluća. Nasmejala bi se tada, toliko je duboka bila njena neverica; ali, znala je da Vanu ozbiljno misli sve to što je rekao. O, Damo Thalaso, pomisli ona, Damo, Damo... Ali u njoj ništa nije reagovalo na taj poziv. "Niko ne može zaustaviti oluju!" povika ona. "Mora da se istutnji sama!"
     "Znači priznaješ da si je ti pokrenula?"
     "Nisam!" povika Luna.
     Opet ju je stegao za ruku, toliko jako da su morale ostati modrice. "Zaustavi oluju, inače naređujem da se iz orbite otvori vatra na grad!"
     Ne možeš! Suzbila je te reči koje su joj došle na usne. Na njegovom licu videla je nešto nalik na paniku. "Ne možeš", reče ona, ali to nije bio protest, bila je to pretnja.
     On zausti da nešto besno uzvrati, ali te reči zamreše. "Šta ti to znači?" povika, jednako stiskajući njene ruke. Protrese Lunu, grad se zadrma ispod njih a hladna voda im se pope uz noge i povuče, ostavljajući trag od naplavina.
     "Tvoje oružje neće funkcionisati", reče ona, i zagleda mu se u oči, iznenadnim zverskim besom. "Nišanski sistemi će davati netačne podatke. Ako probaš da pucaš na Karbankl, lako je moguće da ćeš promašiti. Pogodićeš, na primer, kosmodromske građevine, ili neki od vaših brodova, ili..."
     On uzviknu neku psovku. Njegova šaka polete na nju, niotkud, tresnu je preko lica i obori na pločnik, u vetar i kišu.
     Borila se da nekako dovuče noge poda se i ustane, bez pomoći ruku; ošamućena od bola, pod novim naletima oluje. Iza sebe začu nerazumljive glasove koji su razmenjivali neke ljutite reči. Dvojica policajaca stvoriše se uz nju, dovukoše je nazad u kakav-takav zaklon barake.
     Grabila je vazduh; u ustima je osećala ukus krvi. Ta dvojica su je držali uspravno. Drugi su držali Vanua da ne jurne na nju. Grad se uzdrma pod novim udarcem. Jedan oficir poče nešto užurbano govoriti Vanuu, na njihovom jeziku; nije čula šta. Ali bes lagano napusti Vanuovo telo, ono se smiri. Policajci ga pustiše i odmakoše se od njega. Zagledao se besno u Lunu, spaljujući je očima, i istovremeno potežući i cedeći mokru, nepopustljivu tkaninu rukava svoje uniforme. "Vodite je", reče ravno. "U haps."
     Trojica policajaca odvedoše je do lebdilice, koja ih ponese uz Ulicu, sve do štaba Policije. Nisu joj se obraćali, ali su s njom postupali oprezno, gotovo kao da se izvinjavaju. Sedela je na jednom kraju svog sedišta, naslonjena na prozor lebdilice, otupela i lišena snage; izbegavala je njihove poglede. Ulice su bile gotovo puste. Pitala se zašto njen narod ostaje u kućama, da li je to zbog opsadnog stanja ili zbog užasavajuće oluje koja je drmala protivolujne zidove na kraju svake uličice. Zapita se, umorno, kako bi narod reagovao da je vidi ovakvu... Ali, tu misao nije mogla poneti dalje. Bila je nevidljiva za one malobrojne koji su se odvažili da iziđu iz kuća, skrivena iza reflektivnih prozora policijskog vozila.
     Konačno stigoše do Plave uličice. Provedoše Lunu kroz policijsku stanicu, pored pedesetak pogleda kojima ništa nije bilo jasno, u ćeliju negde duboko u srcu zgrade. Oko njene ćelije bile su i druge; pretraživala ih je pogledom tražeći Geju Džerušu. Ali sve su bile prazne. Policajci skinuše lisice s njenih bolnih zglavkova i ostaviše je samu, zatvorenu jednim providnim zidom koji je bacao varnice kad ga je pokušala dodirnuti.
     U ćeliji je bilo hladno; Luna poče drhtati, ne samo zbog reakcije nego i zbog mokrog zagrljaja odeće. Rukom je otrla krv sa ugla usana, i zagledala se u to lepljivo crvenilo, ne znajući šta da radi s njim. Duž jednog zida ćelije bio je uzani ležaj, na čijem uznožju je ležalo presavijeno ćebe, samo jedno. Luna se umota u ćebe i leže, sva ukočena od umora; njene misli bile su jednako prazne kao prostor oko nje. Sklopila je oči, pustila da njen duh i telo pobegnu u zaborav.
     Probudila se iz nemirnog, košmarnog sna, odgurnula ćebe; još jednom se probudila, posle novih grozničavih snova, i pokrila se, tresući se, zato što je bilo ledeno. Vreme je prolazilo bezmernim tokom, a njeno spavanje je malo-pomalo postajalo dublje, smirenije, manje uznemiravano snovima.
     Najzad se probudila bistrog uma. Sela je na krevet, zbacila opet ćebe; morala se, međutim, odmah nasloniti leđima na zid jer ju je telo iznenadilo slabošću. Usta su joj bila sasvim suva, zapečena, i ona shvati da je njena slabost jednim delom posledica gladi i žeđi. Na podu je, u prednjem delu ćelije, ležao poslužavnik sa hranom, nadomak unutrašnje strane barijere. Zapita se koliko dugo ta hrana čeka. Nije imala ništa što bi joj kazalo koliko je vremena prošlo.
     Ustala je i nekako podigla tanjir i šolju punu nekog pića koje joj nije bilo poznato. Stigla je da opet sedne, držeći te dve stvari, pre nego što ju je savladao novi napad vrtoglavice. Onda je čekala, nepokretna, a srce joj je gruvalo u prsima. Posle toga je jela, polako, nastojeći da uživa u svakom zalogaju jednostavno pripremljene tijamatske hrane; utoliko duže je mogla odlagati potrebu da misli o stvarima koje slede posle sadašnjeg trenutka.
     Kad je završila, njen um opet poče funkcionisati. Odeća joj je bila sasvim suva; poče je potezati tamo i amo, i dovede je koliko-toliko u red. Povuče umršenu masu kose unazad, uplete je nanovo u dugu, urednu kiku. Primeti da na krevetu sad postoji još jedno ćebe: neko je dolazio i proveravao kako joj je, njoj, dok je spavala.
     Ustala je opet, pošla u prednji deo ćelije, i počela da viče. Odgovoriše joj samo odjeci. Imajući u vidu Vanuov patološki strah od nje, podozrevala je da je ipak izložena posmatranju s neke strane; ali činilo se da u čitavom tom bloku ćelija nema drugog ljudskog bića. Ta izolacija morala je biti namerna. Vanu verovatno želi da sakrije čak i njenu tačnu lokaciju od svakoga ko bi je mogao tražiti.
     Dotače modricu na obrazu, gde ju je udario, i oseti kako je ispunjava jedna hladnoća bez ikakve veze s temperaturom vazduha. Zašto je ona ovde? Šta Vanu namerava da uradi s njom? Može li se očekivati da će je deportovati, a da to niko i ne sazna, kao što je deportovao Gundalinua? Ali, da mu je to bila namera, sigurno bi to već učinio...
     Vratila se ležaju i sela, suzbijajući gnev i osećanje nemoći koji su je obuzeli kad je uvidela da ništa ne može da učini. Pomisli na Arijel... i odmah se, zaslepljena od bola, jako potrudi da ne misli na Arijel. Zapita se da li Džerušu i sad drže u zatočeništvu, negde; da li je Vanu naredio da se cela Palata pretraži; da li su odveli Rida Kulerva. Kad nema Džeruše na slobodi, nema nikoga ko bi mogao išta izmeniti, išta zaustaviti, pomoći joj da se izbavi odavde... Poče se njihati lagano napred i nazad, pesnicama stežući ispresavijane nabore odeće.
     Odjednom pomisli na sudsko veće koje, po Vanuovim rečima, dolazi da odvaga njegovu verziju istine naspram njene. Šta je ono Vanu rekao za tribunal, u poplavi drugih optužbi, u oluji? Stigao je u orbitu, samo ne može čak ni da sleti.
     Možda on nju drži da bi im je pokazao kao neprijatelja Hegemonije, uzročnicu Gundalinuovog pada? Ili će, možda, ona jednostavno biti zadržana ovde, pod ključem, bez prilike da ma šta kaže sve dok tribunal ne otputuje, a Vanu ostane na vlasti? Šta ako on pokuša silom da iščupa istinu iz nje...? Puštala je da misli tako nailaze, donoseći sve strašnije vizije; da joj ispunjavaju um scenarijima mogućeg. Pipkala ih je kao zrnevlje u ogrlici, pokušavajući za svaku da nađe neko rešenje, zato što je misao bila jedino nad čime je još imala ikakvu kontrolu.
     Najzad začu odjeke glasova i bat koraka. Znala je: ma u kom pravcu da kreće njena sudbina, ona će vrlo brzo znati ishod.
     Ustala je, opet ispravila zgužvanu odeću. Dolazili su policajci da je izvedu iz ćelije, i to, ovog puta, drugi ljudi, ne oni koji su gledali kako njihov komandant bije zatvorenicu koja nema nikakve odbrane.
     "Kud me vodite?" upita, glasom koji je ostao ravan iako su joj baš u tom trenutku vezivali ruke na leđa.
     "Na kosmodrom", reče jedan.
     "Zašto?"
     "Naredio komandant", reče on. Povedoše je nazad, kroz sumorne hodnike, iz policijske zgrade, bez daljih objašnjenja.
     Morska furioza je prošla; Luna vide bistru dnevnu svetlost kroz protivolujne zidove na kraju uličice Plave. Zapita se sumorno kako se njen narod snalazi u ovoj katastrofi - koliko je ljudi oluja uhvatila izvan bezbednosti gradskih zidina, koliko je povređenih i udavljenih u divljim vodama. Priseti se prizora luke ispod grada, u kojoj nije imalo šta da se vidi osim nemogućeg jurišanja olujnih talasa i vrtloga punih razlupanog komađa materijala. Pretpostavila je da su ljudi već sišli u luku i razišli se po obalama u pokušaju da nađu ono što im je oluja ostavila, i da nekako srede svoj život. Zapita se kako će narod shvatiti njen nestanak, usred svega ovoga. Dvorjani znaju da ju je odvela policija; panduri sigurno znaju da je Geju Džerušu takođe uhapsila policija. Da li će se proneti glas...
     Ali, oluja koja je spasla mere i navela Vanua na ovakvu osvetu mogla bi, na kraju, ipak biti njemu u korist: rad na obnovi uništene imovine doprineće da svaki eventualni protest Tijamatovaca bude znatno oslabljen. Luna takođe nije imala iluzija u pogledu prestola: Vanu je sigurno bio hitar da nekog drugog dovede na njeno mesto, verovatno neku zimkinju. Kirard Set je otišao Majci, ali u gradu ima još premnogo njegovih starih prijatelja koji samo čekaju priliku da povrate izgubljenu moć Zime. Sad više ne postoji niko ko bi imao vlast ili uticaj da od njih zaštiti interese letnjaka...
     Već su ušli u tunel prema kosmodromu: nosio ih je vagon koji se prodevao kroz prstenove svetla kao igla kroz tamu. Znala je iz iskustva da će vagon stići na kosmodrom već kroz minut-dva. A onda... "Da li me deportuju?" upita ona, najednom nesposobna da dalje trpi pritisak neizvesnosti. "Da li ću nestati, kao vrhovni sudija? Kuda me vodite? Ja sam kraljica. Imam pravo da znam. Hoću da znam kuda me vodite!"
     Odred policajaca u inače praznom vagonu poče se zgledati. "Komandant je rekao da te dovedemo na kosmodrom, Damo. Nije rekao zbog čega." Taj policajac, isti onaj koji je ranije razgovarao s njom, slegnu ramenima i spusti pogled. Niko drugi nije progovorio. Izbegavali su njene oči.
     Šatl-vagon je stigao na kraj svoje putanje. Poveli su je uz stepenište, kroz unutrašnjost kosmodromskih zgrada. Konačno stigoše u salu za prijem gostiju, onu istu u kojoj je svojevremeno primila premijera i poslanike hegemonijske Skupštine. Široki zid-prozor na drugom kraju sale omogućio joj je da vidi žareći sjaj energetskih mreža na poletno-sletnom polju, koje je počinjalo ispod tog zida i prostiralo se u daljinu.
     Ušla je u salu i videla Vanua kako se okreće da se zagleda netremice u nju, preko velikog prostranstva dubokog plavog tepiha. Oko njega je stajala grupica državnih zvaničnika; većinu je poznavala. Gledao ju je netremice, dok je išla ka njemu; taj pogled bio je negde između nelagodnosti i satisfakcije. Gledale su je i druge osobe oko njega, nejasnih izraza lica.
     Njena instinktivna reakcija, kad ih je videla tu, bila je: olakšanje. Da je Vanu mislio da je deportuje tajno, ne bi to ovako uradio. Ali ako mu nije bila namera da je deportuje, onda Luna odjednom nije pojma imala šta bi njeno prisustvo u ovoj sali moglo značiti.
     Policajci je zaustaviše pored Vanua, koji uzvrati na njihovo salutiranje. Sklanjajući pogled od njegovih očiju, ona se ukoči videći da u salu, s druge strane, ulazi neko.
     Videći njen pogled i Vanu se okrete tamo, a i ostali s njim. Novopristigli su uvedeni u salu: dvanaestak Karemovaca, različitih godina, oba pola; svi su imali aristokratske crte lica i nesvesno arogantan manir teha. Neki su bili u uniformama, drugi u diskretno prefinjenoj, bespolnoj odeći građana visokog roda. Na jednome od njih Luna vide sibilski trokrak. Znala je, iako joj niko nije rekao, da je to tribunal čiji dolazak je Vanu čekao.
     Izgledali su kao ljudi manje ili više umorni, i obuzeti olakšanjem i zadovoljstvom što su se napokon našli na kraju putovanja. I - svi zadovoljni što ih čeka tako velika delegacija za doček, pa i pomalo radoznali otkud to.
     Luna opet pogleda Vanua. Vide kako se njegovo lice preliva prepoznavanjem i zadovoljstvom. "Pernate-sadhu!" uzviknu on polazeći napred, da pozdravi vođu te grupe. Čovek kome se tako obratio osmehnu se i diže ruku. Vanu je dotače podignutim dlanom: pozdrav jednakih. Počeše razgovarati na brzom sandiju; Luna je čula da jedan drugoga oslovljavaju neformalnim "ti", a ne službenim "Vi", i shvatila da su njih dvojica prijatelji, možda i nekakvi rođaci.
     Čekala je. Sad joj je bilo jasno kakva je njena uloga ovde; osetila je kako se gasi i poslednji plamičak nade. Vanu povede članove tribunala bliže njoj. Dovedena je ovde da bi bila izložena kao žrtvena koza. Međutim Vanu se nije usudio da joj veže usta; ona još može da govori u svoju odbranu. Poče prikupljati misli, gledajući kako joj Karemovci prilaze.
     "...nego, Vanu, možemo li mi to sve malo da odložimo? Svi smo ekstremno umorni", bunio se Pernate, čija je početna živost naglo posustajala.
     "Oprosti mi što te pritiskam", reče Vanu. "Ali, od našeg poslednjeg razgovora nastupila je serija događaja zbog kojih je od vitalnog značaja da razgovaramo sad, pre nego što uđemo u grad." Pogledao je Lunu; pri tome je njegovo lice počelo stvrdnjavati.
     "Je l'?" reče Pernate, sa tonom nezadovoljstva. Prateći Vanuov pogled naiđe na Lunino lice. "Šta je ovo?" upita, mršteći se.
     "Ova žena je razlog", reče Vanu pokazujući je gestom, "što te moram u nezgodan čas opterećivati."
     Pernate stade pred nju. "Ovo bledo stvorenje u dronjcima? Neka Tijamatovka? Ne izgleda baš kao da je sposobna da bilo koga optereti..."
     "Ona zna sandi", reče Vanu.
     "A." Pernate je opet pogleda.
     "To je Letnja Kraljica."
     "Stvarno?"
     "Jesam", reče Luna kruto. "I nije mi potrebno da komandant Vanu govori u moje ime."
     Pernate se opet namršti, pogleda Vanua. "I ti si je ovde doveo kao uhapšenicu? To je drastičan korak. Šta se ovo, u ime hiljadu predaka, dešava?"
     "Pa to je potrebno da ti objasnim", reče Vanu, lica oštrog i sumornog.
     Pernate klimnu glavom, tek sad. "Pouzdajem se da ćeš govoriti sažeto i preći pravo na stvar." Nije više gledao Lunu, niti pokazivao da je svestan njenog oprisustva. Ostali članovi vrhovnog sudskog veća Karemofa raširili su se iza njega kao lepeza; slušali su i gledali, umorno pomireni sa sudbinom.
     "Da, sadhu, tako ću." Vanu se isprsi. Napetost koja je zračila iz njega i iz zvaničnika grupisanih iza njega bila je gotovo kao fizička vrelina.
     "To je ta žena? Gundalinu je optužen da je s njom počinio izdaju?" upita Pernate, kao da mu ni sad nije lako da poveruje.
     Vanu klimnu glavom. "Ona je više nego što izgleda. Smatram da je neophodno da je udaljimo sa Tijamata što je pre moguće, i da joj nikad ne dozvolimo povratak. Treba je odvesti na Karemof na intenzivno ispitivanje i istragu. Ne samo što je postigla da se Gundalinu odrekne svog porekla i počini blud, nego ga je navela i na izopačenje hegemonijske politike u skladu s njenim primitivnim praznovericama..."
     Luna se ukruti i pođe jedan korak napred, stražari je potisnuše nazad. Istovremeno Pernate reče: "Da, da, sve je to u izveštaju. Ali ona je suvereni vladar jedne nezavisne države, i ma kako nama bili odvratni njeni postupci, ne bi se baš reklo da je opravdano uzimati je za taoca zbog..."
     "To nije sve", reče Vanu s oštrinom koja navede glave da se okrenu. "Ova žena kontroliše - neke sile, neki izvor energije o kome mi ništa ne znamo, tako da je u stanju da čini stvari koje bi trebalo da budu nemoguće."
     Pernate je svojim izgledom pokazao blagu nevericu. "Na primer...?"
     "Uključuje i isključuje struju u Karbanklu kad joj se hoće. Upravlja olujama. Preuzela je kontrolu nad našim orbitalnim naoružanjem, tako da ga nisam smeo upotrebiti..."
     "Šta?" Sad je Pernateova neverica bila jasna.
     "Grad je... u neredu", reče Vanu glasom koji je zapinjao. "Nisam bio u mogućnosti da pribavim one količine 'vode života' koje sam obećao, iako - eto gde je ona takođe lagala - u morima sve vrvi od mera. Zavela je Gundalinua da bi ga naterala da prekine lov na mere; a kad sam ja uzeo vlast od njega, podbunila je narod protiv nas. Ali ni to joj nije bilo dovoljno, nego je isključila struju tako da smo jedva održali red. Kad sam je prisilio da vrati električnu energiju, prizvala je oluju koja je uništila skoro sva plovila u gradskoj luci. Kad sam zapretio da ću otvoriti vatru iz našeg orbitalnog naoružanja ako ona ne zaustavi oluju, rekla je da ću promašiti, da ću pogoditi kosmodrom..." Zaćuta, videći Pernateov izraz lica i čujući sve jače mrmljanje ljudi iza Pernatea. "Znam, ovo ti zvuči apsurdno, zvuči nemoguće; ali desilo se!"
     Pernate duboko uvuče vazduh, kao da mu je do tog trenutka neko držao glavu pod vodom. "Ovo je... baš neočekivano, Vanu-sadhu." Sklonio je pogled od Vanua, prešao preko napetih, neodlučnih lica iza njega. "Da li vi svi tumačite događaje na taj način...?"
     "Nismo bili baš svedoci svih tih događanja koja ti je komandant Vanu ispričao, ujače", reče Tilhone oprezno. "Ali ono što znamo o Kraljici, dokazuje, neosporno, da je ona uzročnik naših teškoća u sakupljanju 'vode života', i da je Gundalinu stupio s njom u ličnu vezu, koja je negativno uticala na njegovu sposobnost da donosi odluke u svojstvu vrhovnog sudije, posebno o merima."
     "A-ha." Pernate zbora usne. Poče se okretati polako, kao da se njegovo telo opire toj kretnji, ali se najzad ipak nađe licem u lice s Lunom. Sad je pogleda pravo u oči i upita: "A koji je tvoj odgovor na ova pitanja? Imaš li odgovor...?"
     "...Damo", dovrši ona rečenicu umesto njega, na sandiju, videći da Pernate pojma nema kako bi trebalo da joj se obrati. "Imam ja mnogo odgovora, građanine Pernate", reče. Oslovljavala ga je na način kako bi se to na Karemofu očekivalo od neplanetašice. "Odakle da počnem?" Oseti da joj se krv diže u lice: njeno postojanje odjednom je postalo realno za sve ovo ljude oko nje. Pogledom samo okrznu Vanuovu zaleđenu mržnju, pa se vrati Pernateovoj protivvoljnoj pažnji. Pernate reče: "Oduvek su mi govorili da je Karbankl u pogledu energije u celosti oslonjen na svoj sopstveni, samonapajajući sistem. Imaš li ti neki tajni način da ga kontrolišeš?"
     "Ne", reče ona.
     "Onda kako objašnavaš nestanak struje koji je trajao puna tri dana?" upita Tilhone. "Nema podataka da se tako nešto desilo ikada ranije."
     "Jednom u svakoj velikoj godini, Karbankl se isključuje", reče ona pažljivo, "zato što mora obnoviti svoje sisteme. To se dešava samo u stoleću Velikog leta; a Hegemonija nikad ranije nije bila prisutna na Tijamatu u doba Leta."
     "Onda kako ti znaš za tu pojavu", reče Pernate, "ako se dogodi samo jedanput u svakih dvesta pedeset godina?"
     "O tome svedoče vekovne tradicije mog naroda."
     "A-ma vid'o sam svojim očima kako si uključila struju!" reče Vanu.
     Nije skidala pogled sa Pernatea. "Znala sam da se bliži trenutak uključenja. To bi se u svakom slučaju desilo. Odglumila sam da ja uključujem."
     "A na grad se sručila oluja?" reče Pernate.
     Klimnula je. "Da, ali to je bila volja Majke-koja-je-more... božja volja, rekli biste vi."
     Njegovo mrštenje se vratilo. "Imaš li, međutim, neki stvarni način da kontrolišeš naše sisteme naoružanja u svemiru?"
     Osmehnula se i najzad okrenula glavu ka Vanuu; ali nije pamtila da je takav osmeh ikada ranije dotakao njeno lice. "To je bila laž."
     "Šta?" reče Vanu. Cimnuo se kao da bi hteo da jurne napred, ali se zaustavio. "Ne! Ona je rekla..."
     "Konkretno: jesi li testirao te sisteme naoružanja, Vanu?" reče Pernate.
     "Nisam, plašio sam se da..."
     "Verovao si ono što si hteo da veruješ, komandante", reče Luna puštajući da gađenje koje je osećala prema njemu postane primetno u njenom tonu. "Hteo si da veruješ da sam ja - šta? Veštica? Da se Gundalinu mogao zaljubiti u mene jedino ako sam... nekom magijom izazvala seksualnu opsesiju kod njega. Da nije mogao imati baš nijedan razlog da se protivi pokolju nad merima, osim moje vlasti nad njim. Da je jedini mogući moj motiv za štićenje mera bio praznoverje... i jedini moj razlog da povedem Gundalinua u postelju, namera da ga koristim i da vladam njime. Ništa..." Zastala je, duboko udahnula. Pogleda opet Pernatea. "Ništa od toga nema nikakve veze s istinom."
     Pernate je zurio u nju nekoliko dugih trenutaka, i Luna ne nađe nimalo razumevanja u njegovim očima; ali, na svoje iznenađenje, nađe verovanje. "Znači ti tvrdiš da je sve što si činila, i sve što je Gundalinu činio, bilo u cilju zaštite mera, za koje si tvrdila da su inteligentna tuđinska živa vrsta, a ne samo životinje?"
     "Da", reče ona.
     Pogledao je dole, pa onda u daljinu, nemirno. "Iskreno rečeno", nastavi on, "meni je ideja da su meri možda inteligentni bila gotovo neprihvatljiva."
     Luna zausti da nešto kaže.
     "Ali..." Pernate diže šaku. "Prisiljen sam da tu ideju prihvatim... ne samo ja, nego svi mi." Pokaza ka članovima tribunala, oko sebe.
     Nije znala da li je neverica kompletnija na njenom ili na Vanuovom licu. "Šta to govoriš ti?" reče Vanu. "Prihvataš ovo što ti je ova strankinja pričala iako ja svedočim drugačije?"
     "Ne." Pernate ga pogleda brižno. "Kažem da... se dogodilo... da smo postali svesni određenih relevantnih novih informacija, novih otkrića, a izvori iz kojih je to došlo su iznad svake sumnje." Pažljivo je naglašavao reči. "Rezultat toga jeste promena u politici Hegemonije. Centralni koordinacioni komitet izvršio je zaokret u pogledu statusa mera; proglasio je da su meri zasebna inteligentna rasa. Neće više biti lovljeni i ubijani; neće više biti 'vode života'." Dok je izgovarao te rečinjegove oči postale su sumorne.
     "Šta?" reče Vanu. "Nemoguće! Oče svih mojih dedova, ne verujem da se ovo dešava!"
     Pernateov kiseli izraz lica produbio se u neodobravanje. "Znam da ovo dolazi kao udarac za tebe, kao i za sve nas. Možeš se uveriti, ako želiš - imamo ovde jednog sibila." Pokretom ruke pokazao je onog člana tribunala koji je na prsima nosio sibilski privezak.
     Vanu odrečno zatrese glavom i duboko udahnu. "Ne. To neće biti potrebno. Tvoja reč je dovoljna, Pernate-sadhu... Ali, ako više neće biti 'vode života', onda kakve svrhe za nas ima čak i kontakt sa planetom kao što je ova?"
     "Možda nema mnogo svrhe", odgovori Pernate. "Mada je isticano da, s obzirom na malobrojnost nastanjivih svetova, nijedan svet na kome ljudi uspešno opstaju nije nedostojan naše pažnje. Čak i pre nego što je postao vrhovni sudija, Gundalinu je davao dokumentovane, opširne izveštaje u kojima je ukazivao da dugoročno razvijanje tijamatskih prirodnih resursa ne mora biti beskoristan, niti nerentabilan projekt. Pa, imajući u vidu da sada druge alternative nemamo..." Okrete se opet Luni. "U svetlosti ovih novih događaja, Damo, stiče se utisak da je tvoje protivljenje hegemonijskom zakonu bilo opravdano. Neki bi ga čak mogli nazvati i časnim." Podiže opet ruku. "Oslobodite je", reče policajcima.
     Pogledaše Vanua, čekajući potvrdu. Pogleda ga i Luna. Njegovo lice se izobličavalo od osećanja izdanosti. "Ne!" reče on. "Tako mi svih bogova, to se neće desiti! Ova žena mora biti lišena svog uticaja i položaja. Mora se otvoriti istraga nad njom, kad bude na Karemofu. Ona je u dosluhu sa nekom grupom, ili nekom silom..."
     Pernate stupi napred i uhvati Vanuovu šaku koja je grčevito sekla vazduh. "Vanu..." reče on, glasom koji je bio tih ali ipak takav da ga nije bilo moguće ignorisati. "Bio si pod velikim pritiskom, znam. Bio si poslednjih meseci suočen sa mnogim teškim odlukama, i nastojao si da se ponašaš časno. Ali, moraš se osloboditi ove opsednutosti. Situacija se ovde promenila. Ova žena nije samo sibila, nego je i lider svoje nacije."
     "Mora biti zamenjena!" istrajavao je Vanu.
     "Ali ne da je ti menjaš. Ni mi", reče Pernate, čija se brada stezala. "Vanu, naći da se čovek kao Gundalinu mogao svesno upustiti u jednu takvu zaljubljenost prema..." pogleda Lunu "...jednoj strankinji, jednako je neshvatljivo i neprivlačno sa stanovišta mojih uverenja, kao i tvojih. A ipak, sve se najednom promenilo, crno je postalo belo. Ono što je Gundalinu uradio, više nije izdajnički, nego je..." zastade za trenutak. "...natprirodno mudro. Kako možemo objasniti promene kroz koje čovek prolazi kad je stranac daleko od svog doma?"
     Vanu se skameni. Sav otpor nestade iz njega.
     "Mislim da bi bilo pametno da se vratiš na Karemof sa mnom, Vanu-sadhu", reče Pernate, opet sniženim tonom. "Potrebno ti je da se odmoriš i da promeniš perspektivu. Siguran sam da negde postoji manje naporan položaj, tebi primereniji."
     Vanu je zurio u Pernatea, u ojađenom ćutanju. Onda se, stisnutih usana, okrete Luni. Ne potvrđujući pogledom njeno prisustvo, dade signal da je puste.
     Luna iskorači napred, masirajući šake. Pernate joj se nakloni, pravim i punim dvorskim klanjanjem. "Oprosti mi, Damo, za nevolje i poniženja koja si zbog nepravičnih optužbi moje vlade bila prisiljena da trpiš", reče on, savršeno se držeći i savršeno izgovarajući svaku reč. "Budi sigurna da ćemo preduzeti sve korake za reparaciju štete i ponovno uspostavljanje naših ranijih odnosa poverenja i dobre volje sa tvojim narodom."
     Luna je udahnula, a onda zadržavala dah sve dok je pluća nisu zabolela. "Prihvatam tvoje izvinjenje, građanine Pernate... pod uslovom da se optužbe protiv vrhovnog sudije Gundalinua ponište, i da on bude vraćen na svoj raniji položaj čelnika hegemonijske vlade na Tijamatu."
     Klimnuo je, ne pokazujući ni najmanje iznenađenje. "Tvoj zahtev će biti ispunjen najvećom brzinom koja se pomoću zvezdopogonske tehnologije može postići, Damo. Siguran sam da je to zahtev koji će naići na potpuno odobravanje svih onih koji su sa time u nekoj vezi." Samo jedva primetni trzaj jedne obrve pokazao je trag nekakve emocije.
     "Hvala ti", reče Luna i osmehnu se sasvim od srca. "Onda biste ti i članovi tvoje ekipe možda pristali da budete moji gosti na večeri u vašu čast, u Palati, sutra... da bismo mogli razgovarati o daljim promenama politike u prijatnijem ambijentu."
     Osmehnu se i Pernate, polako, gotovo kao protiv svoje volje. "To će nam biti zadovoljstvo", reče on. Okrete glavu ka Vanuu. "A sada, Vanu, ako bi bio ljubazan da nas uputiš do prostorija gde ćemo biti smešteni, i gde ćemo najzad imati priliku za stvarno zasluženi odmor."
     Vanu kruto klimnu. Njegovo lice bilo je maska aristokratske pristojnosti, a oči sasvim prazne, kad je okrenuo leđa Karemovcima i poveo ih iz sale.