82. TIJAMAT: Karbankl

     Rid Kuleva Kulervo je stajao na skrivenom balkonu sa koga se otvarao pogled na balsku dvoranu. Naslonio se na ogradu, kao voajer: već satima je posmatrao tu gomilu ljudi, svevideći ali neviđen. Bejaše to samo jedna od mnogih skrivenih soba i posmatrčkih tačaka u Palati; njemu su ih članovi Sibilskog koledža pokazali sve, posle hapšenja Kraljice. Stara, slepa upravnica Koledža naredila im je da ga zaštite kad plavci dođu da ga love; i štitili su ga, čak i ono dvoje čija trudna kćer je udovica Tamisa Svetlohodnog. Setio se Merovi Blustoun; smirenog i odmerenog načina kako ga je lečila; njenih očiju...
     Uzdahnuo je, ispunio svoje vidno polje pokretima i bojama dvorane u kojoj je, dole, bilo toliko ljudi. Više se nije mogao setiti da li je, u doba kad je sanjao o izgradnji Karbankla, sam smislio sve ove građevinske neobičnosti, ili su one nadodate kasnije, u dugim, izgubljenim vekovima između njegova dva života, onog bivšeg i onog budućeg.
     Bio je sada zahvalan što takvi arhitektonski elementi postoje, bez obzira da li su rezultat njegove dalekovidosti ili nisu; jer, spasli su mu život, a sad mu, evo, omogućavaju da posmatra zatvaranje kruga u čijoj je kreaciji učestvovao. Jer ona zabava dole, u kojoj se netijamatski zvaničnici i Tijamatovci mešaju u krhkom plesu diplomatije, zakazana je da bi se proslavio povratak vrhovnog sudije, B. Z. Gundalinua.
     Rid se nije usuđivao da siđe dokle god u Palati ima ijednog Karemovca; plašio se da bi njegovo lice, ili neka njegova slučajna reakcija, mogli otkriti neželjenoj pažnji Zlatne sredine činjenicu da je ovde prisutan Majstor. Zato je sa balkončića gledao kako se dvorana lagano puni, proučavao raznolike boje kože, kose i odela, varijacije na teme razmetljivosti, prefinjenosti i jednostavnosti; uživao je u senzualnom zadovoljstvu obrazaca koji su dejstvom tih prizora ucrtavani u njegov um.
     Kraljica se kretala između njih; njena putanja bila je prividno nasumična, za sve oči sem za njegove. On je video da Kraljica prečesto plovi ka ulazu u dvoranu, i prečesto baca poglede na tu stranu, zaglađuje kosu, gleda na sat, sve to s nestrpljenjem.
     Tako je bilo sve do časa na koji su oboje, ne shvatajući to sasvim, čekali: Gundalinu je došao. U dvorani prestade muzika i svako kretanje. Prestade ples, jelo, ogovaranje, politika; svi ostadoše zamrznuti u veličanstveni nepokretni prizor.
     Gundalinu uđe u salu, praćen Džerušom Pala-Tion, koja je stupala u uniformi i sa oznakama svog novog položaja - komandant policije. Tišinu prekide aplauz. Gundalinu je stao, u malom prostoru koji mu se otvorio oko ulaznih vrata dvorane, kao da pomišlja da uzmakne od ovog bučnog odobravanja. Stajao je dignute glave, ne uzvraćajući ničim na dobrodošlicu; na tren se činilo kao da je i ne primećuje; njegove oči su pretraživale gomilu.
     Onda nađe ono za čim je tragao - Kraljicu, koja mu je dolazila u susret. Gosti su joj se sklanjali s puta. Kosa kao sneg, odežda od šaputavog mahovinastozelenog i tananog tečnog plavetnila letnjeg neba. Mnoštvo kristalnih perli koje svetlucaju kao zvezde, kao suze mora. Umesto krune, na glavi samo jednostavni venčić od cveća; ona mu prilazi, ruku ispruženih u znak dobrodošlice.
     Najzad se Gundalinu pomače, zakorači napred da prihvati njene ispružene ruke. Stadoše, licem u lice, usuđujući se da se zagrle samo vrhovima prstiju; ali taj tren dodira, to neizrecivo intimno splitanje, donese im ekstazu čistu kao da su oči nebrojenih svedoka doprinos svetosti a ne smetnja.
     Njihove šake se pustiše i najzad padoše, sporo, kao da je gravitacija prestala u prostoru oko njih. Gundalinu se na trenutak okrete i reče nešto Džeruši Pala-Tion, gestom pokazujući ka suprotnom kraju sale. Pala-Tion klimnu i pođe tamo, a Kraljica povede Gundalinua u plimu čestitanja, među one koji su izricali dobre želje, bivše neprijatelje i prijatelje koji se sad ni po čemu nisu mogli razlikovati niti će se, bar tokom sledećih nekoliko sati, moći razlikovati. Prvo su ga pozdravili Pernate i ostali članovi hegemonijskog tribunala; Vanu, bivši komandant policije, bio je primećen samo kao odsutan.
     Najmljeni muzičari, koji su mirovali od trenutka Gundalinuovog dolaska, najednom nastaviše svirku. Bila je to neka divna pesma, Ridu nepoznata; Gundalinu kao da ju je čekao. Gundalinuovo lice, koje, osim očiju, do sada nije pokazivalo nikakav čitljiv izraz, najednom se osmehnu. Nagnuo se prema Kraljici i prozborio joj nešto u uvo. Ona okrete lice ka njemu, očigledno iznenađena. On je tu kretnju protumačio kao pristanak, dohvatio ponovo njenu ruku, i poveo je na ples.
     Gomila je oko njih uzmicala, mrmljajući, gledajući taj par koji se graciozno, muzikom nošen, u sve širim krugovima kretao po balskoj sali. Gledao je to i Rid, pomišljajući da ni najokoreliji karemovski teh-konzervativac ne može biti zapanjen toliko kao on, Rid, pred činjenicom da Gundalinu neskriveno pleše sa ženom koju voli. Drugi parovi, jedan po jedan, počeše se otiskivati na plesni prostor, tako da se uskoro stvorilo more blistavog pokreta.
     Rid je posmatrao ples Gundalinua i Kraljice; nije gledao nikog drugog u balskoj sali. Njihova lica, dirljivo kontrastna; bolne dihotomije koje razdvajaju njihova dva sveta... u njihovim očima - istina koju on, Rid, zna.
     Seti se Mundilfere, dopusti da moćna lepota njenog lica ispuni njegov um... seti se svega što mu je ona značila, svega što mu je uradila, i kako se žrtvovala za njega. Onda pomisli na Ilmarinena, koga je voleo... i zaplaka, u svom usamljenom kutku, sam.
     Kad se taj ples završio, vide kako se Gundalinu i Kraljica kreću kroz gomilu, razgovaraju, jedu, jednako zajedno, primoravajući sve prisutne da vide i prihvate njihovu neizrečenu vezu.
     Konačno gosti počeše odlaziti, nestajati kao perle sa prekinutog konca ogrlice. Elita Hegemonije otišla je prva, čim je to bilo moguće izvesti "na nivou"; jedino Gundalinu nije pokazivao nijedan znak nemira. Rid se pomače kad vide da je poslednji "plavac" otišao; odjednom je u njega samoga ušao nemir, kao da je oslobođen nekog tereta.
     Trže se i okrete, jer iza njega se začuo neki zvuk. Oslonjen sada leđima o ogradu balkona, reče: "Arijel?" Ona se ćutke materijalizovala ispred njega. Nije više bila obučena onako kao kad ju je poslednji put video: prkosno-senzualnu, stroboskopirajuće-šarenu, uz telo pripijenu tuđinsku odeću zamenila je dugom, bezobličnom tijamatskom haljinom preko koje je obukla jaknu. Ogrlice od nekoliko namotaja teških perli visile su joj oko vrata - u njima i polirane školjke, i ahati, i karbankli.
     Stajala je neodlučno, a on tek tada postade svestan kako je reagovao: stao i zgrabio šakama ogradu kao da očekuje napadače... ili duha.
     Pusti ogradu i ispravi se. "Gde si bila?" upita je lako se mršteći, delimično zbog zabrinutosti a delimično zbog sopstvene reakcije. Osmotri njeno lice. "Video sam te u sali kad su počeli da dolaze. Onda si nestala."
     Oborila je pogled i sasvim mu prišla u tom alkovu. On pruži ruku, koj kliznu oko nje, ali lice joj ostade okrenuto na drugu stranu; zagledala se u prizor dole, kao, do maločas, on. Osetio je da njegovu šaku pokriva Arijelina, ne naročito odlučna, ali topla. Još od buđenja izgledala je nekako bestelesno; još od onih dana kad ju je majka vratila iz mrtvih. "Radila sam ono što se od mene tražilo", reče ona. "Pozdravljala sam strance licemerno i ulizički, kako treba. Onda sam otišla u sobu gde sam se kao dete igrala, i pogledala sve igračke koje su nekada bile moje, moje i... Tamisove..." Njen glas oslabi, do tišine. Ćutala je nekoliko sekundi. "Uzela sam da čitam neke knjige, uz topao čaj i medene kolačiće, kao da sam opet devojčica. Bilo je vrlo mirno, tamo, u mojoj sobi." Diže pogled ka njemu. "Je l' ti celo veče piljiš odavde?"
     "Ja sam isto tuđin", reče on dodirujući njeno lice; to nije bio odgovor na njeno pitanje.
     "Nisi kao oni." Trgla je glavom prezrivo, prema Karemovcima koji nisu više bili u sali ispod njih ali čije senke su ostale kao oblak nad njihovom budućnošću.
     "Tvoj tata je tuđin", reče on. Arijel se, na to, okrete ka njemu, sa ljutnjom i bolom. "Zapravo, bio je", ispravi se on, blažim glasom. Baci pogled preko ograde nevidljive odozdo, vide da su Kraljica i Gundalinu i sad rame uz rame, vezani nevidljivom potrebome. Arijel je pratila njegov pogled i, vide on, namrštila se. "Pusti ih da budu srećni... I on je hteo da budu. Zaslužili su."
     Stajala je nepomično, gledala to dvoje dole, a njeno mrštenje polako se gubilo, dok joj na kraju lice ne ostade bez ikakvog izraza. Najzad ona klimnu glavom.
     "Evo." Rid povuče ruku kojom ju je dotad držao oko struka, i uze iz kese na svom opasaču nešto što je dotad nosio zaboravljeno. "On je želeo da... da ti se ovo vrati." Dade joj Ukresovu sviralu načinjenu od morske školjke u obliku prave cevi sa spiralnim navojima po dužini, na kojoj su se videli vrlo tanki prelomi zalepljeni u dalekoj prošlosti.
     Arijelina usta su se otvorila, ali iz njih se ništa ne začu. Uzela je frulicu, držala ju je, pritisnula na obraz, sklapajući oči. "Rado bih otišla odavde - iz grada - i nikad se ne vratila. Tetka Džeruša je rekla da možemo živeti na njenoj plantaži. Da budemo sami, samo sa merima..."
     "To je rekla?" On šakama opet steže šipku ograde, kao da mu je telo najednom ostalo bez težine. "Mogli bismo..." prošaputa. "Mogli bismo. Jest, to bi dobro bilo... mnooo-go dobro."
     Digla je opet pogled ka njemu; na njenim pepeljastim obrazima pojavili su se cvetovi boje a puna mekota njenih usana sazrela je osmehom.
     Uzeo ju je za ruku, pogledao te duge, vitke prste, blede čak i u poređenju s njegovima, i prsten sa solijusom koji je nosila, parnjak njegovom prstenu. Grlo mu se stezalo oko reči koje je sad pokušavao da izgovori; zagrli je, pritisnu je sebi na srce, udišući njen slatki topli miris i plesnivi, antički zadah zidova. Posle nekog vremena upita: "Zašto si došla ovde gore?"
     Odvojila se od njega, samo da bi ga pogledala još jednom, s osmehom. U sali ispod njih ponovo poče muzika, ali sada sasvim različita od dosadašnje, pune rafinirane harmonije namenjene umirivanju hiperkritičnog tehovskog senzibiliteta. Rid baci pogled preko ograde, da se uveri da su ti muzičari koje sluša zaista oni isti: jer sad su izvijali naherene i neozbiljne tonove jedne tradicionalne letnjačke plesne melodije. "Sad počinje prava zabava", reče Arijel. "Htela sam da siđeš sa mnom, tamo..." Pružila je ruku ka njegovoj ruci, zastala, osmehnula se, jer on je već pošao s njom, svojom voljom, gotovo željno.
     Siđoše, rame uz rame, stepeništem, uđoše u more tela i lica, u kome njihov dolazak izazva jedva talasić. Imao je utisak da većinu ljudi koji su se našli oko njega, nikada nije video; tek tu i tamo prepoznade ponekog. Vide Merovi Bluston; njihovi se pogledi sjediniše, ali on brzo uspe da otrgne pogled od njenih očiju. Silaskom u salu izgubio je mogućnost da prati kretanje Gundalinua i Kraljice.
     Arijel ga je dovela do jednog otvorenog prostora u kome je ples gostiju bio jednako spontan kao i sama ta muzika. Ona ga povuče u ples, natera ga da igra s njom. Koraci su bili prosti, i on ju je poslušao; osećao se trapavim i nesigurnim, zato što još nije sasvim prihvatio činjenicu da njegovo telo više nije ona savršena mašina u koju se, pod dejstvom "vode smrti" pretvaralo. Ali hrabro je nastavljao da igra, i uskoro otkrio da njegovo telo voli da pleše - da je to oduvek volelo, shvati on, mada se nije mogao jasno setiti ijednog ranijeg plesanja. Plesali su, sada, i Arijel i on, ali ne uvek jedno s drugim: bilo je tu i grljenja sa svim drugim plesačima, uz muziku veselu ali povremeno sa tužnim prizvucima, sve dok Arijelino lice nije bilo rumeno i nasmejano kao i njegovo.
     Ali njegovo nekada neumorno telo prinudilo ih je da odu u stranu, da jedu kiseljenu ribu i piju vino čudnog ukusa. To su radili sve dok njegova čula ne počeše zujati. "Sećam se ovoga..." prozbori on, već pripit, kroz neujednačeni smeh.
     Arijel diže pogled ka njemu. "Šta?"
     Od potrebe da odgovori spase ga nečiji glas, dozivajući ga po imenu. Rid pogleda kroz gomilu, i vide tri figure kako nastupaju ka njima. Neočekivani kontrast oblika: ona Tijamatovka koja vodi biznis u klubu "Kod Zvezdošetne", a levo i desno od nje - njegov pilot i njegov član posade.
     "Eeeeej, gazda", reče Niburu, uz naglo cerenje koje Ridu pokaza da je i Niburu verovatno gucnuo malo više.
     "Ej, bokca ti", reče Rid, gledajući ih jedno po jedno i osećajući da njegovo lice čini neke čudne stvari. "Gde ste vas troje, do vragova, bili?"
     Bili su sve troje u hapsu, sve dok Pala-Tion nije konačno imenovana za komandanta policije i svojom odlukom ih oslobodila. On ih od tada tako reći nije ni video; sad je, pijan od vina i umora, mogao priznati da mu je to znatno smetalo.
     Niburu ga pogleda, onda ironično pogleda preko njegovog ramena, ka Arijel. "Tu i tamo po varoši, pomagali smo u raščišćavanju krša posle oluje", reče on. Zagrli Tor Zvezdošetnu jednom rukom oko struka, pokretom čoveka koji je u vrlo bliskim odnosima s njom. Njena ruka zmijasto pođe preko njegovih pleća i poče mu masirati prsa.
     Rid uzvi obrve. "Vrlina biva nagrađena, rek'o bi' ja."
     Niburu slegnu ramenima, uzvi obrve. "Ovoj se dopalo kako ja kuvam."
     Tor se osmehnu. "Kuva prosto", reče ona, "al' kako zasiti..." Niburu pocrvene. Iza njih je stajala Ananke, noseći kvola u platnenoj nosiljci, osmehnuta ali ćutljiva; uvek kriptična senka. "Nije ti nešto mnogo treb'o skeledžija u poslednje vreme", reče Niburu.
     "Jest, istina", progunđa Rid, bacajući pogled ka Arijel. "Nije treb'o." Njegova šaka dotače njenu.
     "Znači", reče Niburu posle nekog vremena, "š'a ćemo sad?"
     "Da jedemo, igramo, provodimo se", reče on.
     "Mislim, posle toga", reče Niburu. "Sutra. Sledeće sedmice. Za nekoliko meseci?"
     Rid je oklevao, gledajući to troje, raznolike izraze na njihovim licima, videći da je to, nekako, sve jedan isti izraz. "Mi - Arijel i ja", reče on spuštajući pogled, "idemo dole, na jug, duž obale. Pokušaćemo..." Zastade. Da nađemo oproštaj. "Da nađemo... nešto što smo izgubili."
     Niburu klimnu glavom, kao da je zadovoljan, pomisli Rid. "Znači opet ti neće trebati pilot."
     "Jest, istina", ponovi Rid. "Voliš brodove?"
     "Ne volim brodove", reče Niburu. "Oni tonu. Nisam ih voleo na Samathi. Ne gajim ih ni sad. A ni on." Pokretom pokaza Ananke.
     Rid ih pogleda čudno. "Vi bi da idete", reče. "Da date ostavku."
     "Sad ima ko da se brine o tebi, gazda", reče Niburu i osmehnu se. "Ne trebamo ti mi, više." Zastade. "Dugo je i bilo. Možda svi propuštamo ponešto."
     Tor spusti pogled ka njemu. "Pričaš k'o da se nikad nećeš vratiš", reče ona.
     "Pa, voljena, nisam to rek'o." On diže pogled ka njoj, sa bledim osmejkom koji postade jači. "Nikad ne kažem nikad. Ako sam išta naučio od njega..." pokretom pokaza Rida, uz osmeh sada slatko-kiseo, "to je to, 'nikad ne reci nikad'..." Tor ga poljubi u teme. On poljubi njen goli pupak. Ananke prevrte oči.
     A Rid oseti udarac bezizvornog bola u utrobi. Zaklučujući da je za to krivo piće, ostavi čašu na sto iza sebe. "Dobro, onda kad odlazite?" upita, ne dižući pogled.
     Niburu nekoliko trenutaka nije odgovarao, kao da čeka nešto drugo, ili kao da je očekivao drugačiju reakciju. "Čim sredim da dobijemo neki tovar. Nekoliko dana."
     "Nekoliko noći?" upita Tor prolazeći mu prstima kroz kosu.
     "I to", reče on, dižući pogled. Rid ga najzad pogleda u lice. "Paaaa, dobro", nastavi Niburu, "pretpostavljam da ćemo pre polaska svratiti da se oprostimo..."
     "A, ja mrzim duga opraštanja", reče Rid. "Nemoj to da radite." Primeti da mu nos nešto malo curi, i obrisa ga rukavom. "Nazeb'o sam", reče, i zakašlja se.
     "Gledaj da to izlečiš", reče Niburu čije su se oči punile i nevericom i jednom vrstom zadivljenog čuđenja.
     "Gledajte vi da se dobro čuvate i pazite." Rid mu pruži ruku, a Niburu prihvati. Rukovali su se: susret dva jednaka žiga na njihovim dlanovima.
     Niburuov osmeh opet se proširi i na usne. "To će nam biti lako, sad kad ne radimo za tebe."
     Rid se nasmeja. "Hvala..." reče, znajući da Niburu zna za šta mu se, u stvari, zahvaljuje. Pruži ruku pored Niburua, do Ananke; pogladi kvola koji je ležao, zadovoljan kao i obično, u platnenom "džepu" nosiljke. Bio je to prvi put da ga je pomazio, još odkad ga je izvukao iz bunara, davno, na Ondiniju. Kvol poče nešto brboriti, iznenađen ali dobre volje, gledajući ga okom crnim i sjajnim poput staklenog zrna. "Da čuvaš i ovo stvorenjce. Spasao si mu život, znači imaš odgovornost za njegov život, zauvek; znaš za ta pravila."
     Ananke takođe poče gladiti kvola, tako da se njihovi prsti dodirnuše, ali ne zadugo. "Znam, gazda", reče, glasom blagim ali napetim. "Zbogom", reče, i na tom licu se pojavi nešto za šta je Rid mogao pomisliti da je čežnja, osim što to ne bi imalo nikakvog smisla.
     Muzika se opet promeni, navede sve njih da dignu poglede. Počela je nova pesma, ali iznad mešavine "urođeničkih", tijamatskih instrumenata i onih uvezenih sa drugih svetova, plovio je jedan novi zvuk, visok, zvuk koji je uznemiravao dušu, različit od svega što je Rid ikad ranije čuo - ali, shvati on, na neki način sličan pesmi mera.
     Okrete se, pogledom potraži Arijel, i vide da ona više nije kraj njega.
     Tor ga dotače po mišici i pokaza prema orkestru. Rid diže glavu, pogleda tamo, i vide Arijel među muzičarima; shvati da je to zvuk flautice njenog oca. Znao je i ranije da Arijel ima talenta za muziku, i za mimikriju, ali nije znao da ona i svira.
     Ta muzika, i njegovo sopstveno iznenađenje, držali su ga nekoliko dugih trenutaka u nepomičnosti. Kad se opet okrenuo, našao je da ono troje već plove daleko od njega, da su izvan domašaja, već sa druge strane podijuma za igru. Ananke se u jednom trenutku osvrte, diže ruku za zbogom, a onda ih više nije bilo.
     Rid pođe kroz gomilu nastojeći da se primakne mestu gde su Arijel i muzičari svirali. Opet vide Merovi Bluston, koja je sad stajala pored Kraljice. Luna ju je držala rukom oko struka. Obe žene su stajale nepomično, i slušale; njihova lica bila su ispunjena jednakim zaprepašćenjem i jednakom tugom. On se seti da je Tamis nosio sviralu; verovatno je i on znao da svira na njoj, kao i njegova sestra... kao i Ukres Svetlohodni, u svoje vreme. Poče razmatrati čudnovate sheme koje nastaju preplitajima naslednih faktora i životne sredine, ljubavi i žalosti; pa požele da je mnogo pijaniji, ili bar da nije pijan nimalo.
     "Kulervo", reče jedan glas. Okrete se i vide Gundalinua, koji je maločas stajao Kraljici s druge strane a sad mu prišao.
     "Dobrodošao natrag", reče Rid, bez osmeha. "U zemlju živih."
     Gundalinu ga pogleda iznenađeno, kao da je rekao nešto sasvim nerazumljivo. Ali onda klimnu glavom, takođe bez osmeha. "Da..." reče. "Hvala ti. Hvala ti za tvoje učešće u tome."
     Rid malo slegnu ramenima. Videći Gundalinua najzad iz blizine, bio je iznenađen koliko je to lice ispijeno, brazde produbljene - bili su to tragovi muka pretrpljenih na robiji, tragovi koji naglim pomilovanjem nisu ni počeli nestajati. Strogost crne i srebrne uniforme, reflektovana svetlost značaka i medalja na njemu, i među medaljama surove povijene bodlje trolista, samo su bili odjek teškog gubitka iluzija, koji se video u Gundalinuovim očima. "Možda smo time izjednačili rezultat", reče Rid.
     Gundalinu se tada, jedva primetno, osmehnu; kao da su njegova usta zaboravila kako se taj izraz pravi.
     Kraljica se okrete kad ču glasove njih dvojice iza sebe. Merovi je nekud nestala; Rid zaključi da je, verovatno, njegovo prisustvo uzrok tome. Kad mu je Kraljica prišla i stala tik uz Gundalinua, Rida začudi prizor koji su njih dvoje davali: kao dva ogledala, nameštena tako da se patnja jednog odražava u drugom; njihova zasebna stradanja bila su zapravo manifestacije jednog istog stradanja. Uvide da nije bio ni svestan, do ovog momenta, koliko se Kraljica promenila - bio je previše preokupiran dubinskim promenama u sebi. Zapita se šta li oni vide na njegovom licu.
     "Nisam znao da ona ume da svira", reče bacajući pogled ka Arijeli, koja je još bila izgubljena u zanosu svoje muzike. Oseti da ga ispunjava čežnja, slična slatkom i tužnom veselju pesme koja se dizala kroz vazduh.
     "Ni ja", reče Gundalinu tiho, pomalo setno.
     "Ni ja..." Kraljičin glas bio je odjek radosti i tuge te muzike. Gundalinu obuhvati Kraljicu jednom rukom i privuče je uza se.
     Podigla je glavu ka njemu i klimnula, kao da je nešto rekao; kao da između njih dvoje više ne postoji stvarna potreba za izgovaranjem reči. Onda opet pogleda Rida, očima koje su bile dva bunara pamćenja. Rid zakorači u stranu, da ih propusti, i oni prođoše. Onda ih je gledao kako se udaljavaju kroz gomilu, sve proređeniju; zaputili su se ka istom onom stepeništu niz koje je on sišao. Video je njihov izlazak, baš kao što je video i njihov ulazak: zatvaranje jednog kruga.
     Okrete leđa tom stepeništu, sada praznom, prepuštajući ih njihovoj privatnosti; usmeri se na muziku, na Arijel. Pustio je da se misli rastope u tečnoj melodiji, i da se Rid Kulervo izgubi u gomili.
     Luna je vodila Gundalinua tihim hodnikom, uz još jedno stepenište, pa nekim drugim hodnicima, držeći ga za šaku. Nije joj postavio nijedno pitanje, išao je za njom popustljiv i poslušan - kao da je i sad zatvorenik. Osvrtala se ka njemu; u sebi je osećala bol. Mislila je da ga vodi u spavaću sobu, ali do tih vrata su došli, i prošli. Gundalinu joj uputi kratak pogled radoznalosti, bez reči, bez pitanja.
     Provodila je svaki dan u periodu od dolaska tribunala do Gundalinuovog povratka - nekoliko nedelja, beskonačno otegnutih - radeći od zore do kasne noći, odasvud pritisnuta zahtevima koji su proisticali iz potrebe da se redefinišu odnosi između Tijamata i Hegemonije i da se nadzire oporavak grada od katastrofalnih posledica oluje. Ali, svake noći, kad bi konačno legla u postelju, sama, zamišljala je da on leži pored nje; čula njegovo disanje, otkucaje njegovog srca; i toplinu njegovog dodira koji će vratiti njeno hladno, jadom rastrgnuto telo u život.
     A ipak, sada, ovde, kad su ostali najzad sami, znala je da to nije ono što želi, ono što joj treba. Prvi vrtoglavi talas radosti koji su osetili kad su se videli preneo ih je elegantno i bezbolno kroz poglede javnosti. Ali ovde, u ovim praznim prostorima, taj blistavi nemisleći trenutak zadovoljstva je zgasnuo, prepuštajući da uspomene ovladaju njome, da senke i seni uđu. Podiže pogled ka njegovom licu premreženom senkama i umorom, i shvati da ni on to ne želi: nije mu potrebno požurivanje u intimnost.
     Stoga ga je povela kroz hodnike pa uz poslednje stepenište, do svoje privatne sobe na samom vrhu Palate, i celoga grada. Noćno nebo se otvori oko njih, žareći se vatrom nebrojenih sunaca. Prohladno, plavosrebrno lice velikog meseca, tijamatskog jedinog, bilo je svetleća misterija koja se uzdiže iz mora.
     Začu kako Gundalinu zapanjeno uvlači vazduh. "Pojma nisam imao da ovo postoji..." reče on kad osmotri šta leži oko i ispod njega; nije znala da li on misli na postojanje ove tajne sobe, ili ovako predivne panorame. Nasloni glavu na njegovo rame. Stajali su zajedno, i gledali napolje; zagrljeni, ali savršeno nepomični, jer su zaboravili svoje postojanje.
     Nešto je izronilo iz vode, daleko na mirnom mračno-sjajnom ogledalu okeana: jedna silueta, pa druga, treća, i još mnoge. Prošivale su crnim koncima svetlucavu plohu vode; podsećale na sve ono što se događa dole, ispod iluzije mira. "Jesu ono meri?" upita on.
     "Mislim da jesu", reče Luna nežno. "Ne mogu bit' sigurna, na ovoj udaljenosti."
     Uzdahnuo je. "Mislio sam da neću doživeti da opet vidim ovaj svet", reče. "Mislio sam da nikad više neću videti tvoje lice..." Okrete pogled od okeana, u njene oči; dodirnu njeno lice, samo malo, kao da isprobava, rukom izbrazdanom od rada. "Pokušali su da me ubiju..." reče posle nekog vremena.
     "Ko?" Htela je da nastavi da ga gleda u oči, ali on opet okrete pogled na pučinu.
     "Isti oni koji su hteli i mere da ubijaju." Lice mu otvrdnu kao pesnica. "Verovatno isti oni koji su mi čestitali što sam se vratio, i lizali mi čizme, večeras, u balskoj sali. Nisu imali dovoljno uticaja - ili hrabrosti - da me neposredno ubiju. Zato su me poslali tamo..." Zaćuta. "Nadali su se da će vreme da sredi tu stvar. Međutim, ti si mi spasla život, još jednom." Izraz lica mu se ublaži, i on je poljubi u kosu, nežno, bez strasti.
     Nije odgovorila, niti se pomakla, njeno telo bilo je bez osećaja i reakcije; sećala se kako je tanka membrana između života i smrti, sećala se svih onih stvari koje sada ne mogu, nikako i nikad više, biti izmenjene.
     "Luno..." Zagrlio ju je, ponet saosećanjem. "Žao mi je, tako mi je žao..." U njegovom slomljenom glasu ona začu sećanje na zvuke koji su se istrgli iz njenog grla, ne tako davno, u trenucima kad je žalila za poginulim.
     Osetila je na obrazu, toplom od uzbuđenja, laki dodir prohladne, tuđe tkanine njegove uniforme; osetila je oklop, sačinjen od tvrdoivičnih medalja na njemu, kako se utiskuje u njena leđa, u njen vrat, kad ju je zagrlio. Ali nije se osećala nimalo utešenom. "Majko sviju nas", šapnu ona gledajući prostranstvo mora, "radije bih da sam umrla nego ovako da mi srce bude iščupano." Onda pomisli na Arijenrod - na njene kosti koje će se celu večnost valjati kroz mračne dubine mora - sa sažaljenjem i užasom.
     Nije imao nikakav odgovor, ovoga puta; samo ju je jednako držao tako, dok nije osetila da toplina njegovog tela prožima njenu kožu kao melem. "Vidi", reče on najzad. "Meri su. Sad se jasno vidi." Njegove ruke držale su je čvrsto a glas je insistirao da pogleda.
     Digla je glavu, videla ih, celu jednu koloniju, kako se raduju u noći na dodirnu dvaju svetova. Njihovi životi opet su bili potpuni, razlog što postoje jasan; iako je Luna videla, u skrivenoj harmoniji njihovog nemarnog plivanja, u njihovom plesu udvaranja, da u njihovom svetu gde vreme ne postoji, postojanje samo po sebi može biti dovoljan razlog. Meri su imali mnogo više zajedničkog sa sibilskim umom nego sa ljudima koji su takođe, samo na drugi način, bili sluge toga uma. Gledala je kako se pojavljuju, pa nestaju, ostavljajući prefinjene obrasce svog prolaženja urezane u njen um; kao namigivanje, tako su nastajali i nestajali, na zvezdanoj površini vode. "Ja im zavidim..." prošaputa ona. "Žive bez žaljenja ma za čim."
     "Njihov život se neće prekidati na neprirodan način. Zahvaljujući nama", promrmlja Gundalinu, njoj u kosu. "Niti će ikada više ljudski životi biti neprirodno produžavani pogibijom mera. Jedna ravnoteža ponovo je uspostavljena... Možda sad možemo nastaviti da živimo naš život. Naš zajednički. Izgubili smo tako mnogo vremena, koje nikad neće moći da nam se vrati..."
     Luna sklopi oči, priseti se jedne večnosti u kojoj strela vremena ne zna na koju bi stranu pošla, pa zato pokazuje na sve strane u isti mah. Opet otvori oči, pogleda more i nebo razbuktalo od zvezda. Nije mogla odrediti gde je ona crta na kojoj jedno prestaje, a drugo počinje; kao da ta razdvojenost i ne postoji, kao da samo jedan kontinuum teče iz dubina okeana u dubine svemira. "'Vreme će da sredi tu stvar'", ponovi ona nežno, ponavljajući njegove ogorčene reči. "Sredilo je... i srediće. Duguje nam bar toliko." Pogleda ga, vide odsjaj noći u njegovim tamnim očima.
     Osmehnuo se i klimnuo joj glavom, grleći je, grejući je. "S radošću gledam u budućnost", reče on, "u kojoj ću ostariti s tobom."