8. TIAMAT: Karbankl

     "Dakle, rođače, biće stvarno divan dan!"
     Danakil Lu Dalekoputov diže pogled, trgnuvši se, zato što su mu se istovremeno dve šake spustila na ramena, u stilu neke velike bliskosti. Pritisak tih šaka izazvao je bol koji polete niz Danakilova artritična leđa; on steže zube. Njegov rođak Kirard Set, poglavar klana Dalekoputova, smešako se sa blaženim iščekivanjem, nesvestan Danakilove muke; Danakil Lu se namršti. "Je l' ti to kažeš o vremenskim prilikama?" reče.
     Kirard Set se nasmeja. "Vremenske prilike. E, jesi dobar, Dani." Začkilji pogledom ka svom rođaku. "Nije mi jasno da l' me vučeš za nos, ili si stvarno tako dugo stanovao među ribojedima da sad ovo ozbiljno pitaš. Ali, u oba slučaja, odličan si."
     Danakil Lu, koji nije pitao stvarno ozbiljno, oćuta.
     "Govorio sam to o predstojećoj odluci o novoj željezari, dabome."
     "Onda ne treba mene da pitaš o tome", reče Danakil Lu ravno. Bilo je mnogo zimačkih plemića spremnih da ga optuže za protekciju, zato što je bio jedan od ukupno dva postojeća zimca u Sibilskom koledžu, i Dalekoputov uz to; iako je konačnu odluku donosila Kraljica. Danakil se teško nasloni na sto, nastojeći da nađe položaj u kome će mu biti udobno. Nije više mogao da se sasvim uspravi, ni u sedećem ni u stojećem položaju.
     "Hmmmm", reče Kirard Set. "Ti, rođo, ne samo što izgledaš mator, nego se i ponašaš kao mator. Nije trebalo da odeš iz grada." Na pola pokreta sedanja pored Danakil Lua, zaustavio se, pa se pomerio dalje oko velikog, iz razloga taktičnosti okruglog stola, da bi seo pored nekog drugog, ko će mu biti bolje društvo tokom sednice.
     "Jesam li mogao da biram?" promrmlja Danakil Lu, govoreći vazduhu. Njegova šaka se uzdiže, da opipa duboke ožiljke na obrazima i donjoj vilici. Iza njegovih očiju gorela je uspomena na dan kad su ga prognali iz Karbankla, uspomena odjednom tako živa kao da se sve dogodilo juče. Sad je bilo teško poverovati da je od tada prošlo još jednom onoliko godina koliko je tada bio star. Bio je dečak, bio je zanemeo od čuđenja, i zapravo potpuno strana osoba u poređenju sa osobom u koju se pretvorio kasnije, živeći u Letu; jednako teško bilo je poverovati da je proteklo već skoro osam godina od kad se, sa pobedom Leta, vratio u Karbankl. On strese sa sebe osećanje dezorijentacije, pokretom koji mu zadade još bola.
     Miroe Ngenet, Kraljičin lekar, u saradnji sa Klavali, i u konsultaciji sa sibilskom mrežom, pokušava da iznova stvori neki lek iz arhajskih vremena, ili neku hiruršku tehniku isto tako davnu, da bi mu pomogao. U međuvremenu on jedino može da živi sa svojom bolešću. Sad se kreće kao starac, i oseća se kao starac; ima dana kad mu je teško ne poverovati da starac jeste, osobito kad vidi ovog Kirarda Seta. Pa, Kirard Set je dovoljno star da mu bude pradeda, ali izgleda više kao da mu je sin. Kirard Set je bio miljenik Snežne Kraljice, i zato je od nje dobijao vodicu života...
     Sad, međutim, Ariške više nema, nema. Prve staračke bore pojavljuju se na uglovima očiju Kirarda Seta. Danakil Lu se upusti u razmišljanje o ovome, i prestade se osećati toliko starim. Ako ništa drugo, fizičke tegobe života su manje, ovde u gradu. Da se nisu doselili u Karbankl, Klavali nikad ne bi sebi dozvolila da zatrudni, i zato sad ne bi imali svoju divnu kćer koja ih toliko oduševljava, i koja skreće njegovu pažnju - i Klavalinu - sa njegove opsednutosti pitanjima njegovog zdravlja. Leto je došlo u grad, i u njihove živote, najzad. Dobro je biti kod kuće.
     On opet diže pogled, primećujući sa izvesnim iznenađenjem da je Kirard odabrao baš ono prazno mesto do Ukresa Svetlohodnog, Kraljičinog družbenika - sedište na koje bi, po Danakilovom mišljenju, trebalo valjda da sedne Kraljica sama. Ukres se, po svemu sudeći, nije pobunio, pa je Kirard Set osmehivao zadovoljno, polažući na sto šaku preko šake.
     "Dooo-vragova!"
     Danakil Lu opet diže pogled: neko drugi se sručio u sedište pored njega. Bora Klirvoter, koji je sad frktao kao kli kroz debelu belu četku svojih brkova, i još mumlao zloslutno. Danakil Lu stisnu usne, da se ne osmehne; a taj od njega stariji čovek obuzda svoje ponašanje.
     Bora Klirvoter je njemu bio nekakav ujak, po majčinoj liniji, ako se Danakil Lu dobro sećao; džangrizavi matori kamen, vlasnik prostranih plantaža južno od grada, čova koji je u grad dolazio samo kad ga velika nevolja natera. Ovog puta nevolja je bila u vezi sa klanom Dalekoputova; Kirard Set je agitovao da mu se odobri prolaz kroz teritorije Bore Klirvotera, prečica ka moru, a to je bio samo deo Kirardove 'ofanzive' da ubedi Kraljicu da njemu odobri zidanje železare, na njegovoj teritoriji koja je 'kopneno zaključana' tojest nema sopstveni izlaz na more. Današnji dolazak Bore Klirvotera nagoveštavao je da se Klirvoter boji da bi Setova kombinacija mogla uspeti.
     Danakil Lu pogleda druge ljude oko okruglog stola. Bilo je još i praznih mesta, ali samo nekoliko. Nekakav komentar o njegovom društvenom statusu mogao se izvući iz činjenice da je Bora Klirvoter odlučio da sedne baš do njega - i da su svi drugi odlučili da sednu negde drugde; radilo se tu možda o Danakilovom sibilstvu, ili o Danakilovom otuđenju od sopstvene stranke, Zime. Njemu se činilo da se te dve zadnje mogućnosti svode na isto.
     Opipao je trolist koji mu je visio preko košulje, i pogledao sedište levo od sebe, gde još niko nije hteo da sedne. Predvodnica klana Zelenlugovih koja je sedela sa suprotne strane okruglog stola pogleda ga, opreznog izraza lica. Ova Letnja Kraljica je naterala članove partije Zime da prihvate nešto što nikad nisu verovali da će prihvatiti: istinu, iako su vekovima gutali hegemonijske laži; istinu da su sibile i sibili zapravo ljudski kompjuterski terminali uključeni u jednu međuzvezdanu informacionu mrežu. Kraljica je pokazala narodu ovog grada da im sibile mogu vratiti tehnologiju za kojom oni toliko gladuju; da sibile nisu jednostavno zaražene ludakinje, kako su stranci uvek tvrdili da bi zadržali Tiamat, i u vreme svoga odsustva, u neznanju i zaostalosti. Ali neverice koje je neko gajio celog života ne mogu nestati preko noći... pa ni za samo osam godina...
     "Dobro, ti bar ne mirišeš na kupanje u šećeru, kao većina mojih rođaka, Danakil Lu Dalekoputov", reče Bora Klirvoter naglo, kao da je čitao Danakilove misli. "I ne izgledaš kao majkonapušteni stranac u plastičnom odelu. Dabogda se ja udavio ako ne bih radije sedeo sa ludacima i letnjacima nego sa tim od-grada-omekšalim popišancima, koji imaju te svoje kretenske ideje o dizanju mrtvih." Pogledao je Danakil Lua kao da očekuje saglasnost; njegove sive oči bile su prodorne kao oči grabljive zveri, i otprilike toliko prijateljske.
     Danakil je osećao da mu se usne razvlače, malo po malo, u još jedan osmeh. "I ja", reče iskreno.
     Klirvoter zamumla; njemu ni toliko ohrabrenja nije bilo potrebno. "Dođoši-otiđoši, sa njima otišla i tehnika; sad, čega nema, nema. Celog veka sam se privikavao na tu ideju. Neka je otišlo - baš dobro." Danakil Lu ovog puta ne reče ništa, misleći u sebi: kad bi svi za ovim stolom bili stari kao Klirvoter, možda bi svima bilo lako da se odreknu prošlosti i pomire sa neizbežnim. Ali nisu svi takvi, nisu još spremni da prestanu da žive, u tome je razlika... Mada je bilo dana kada je, pokušavajući da ustane ujutro, maltene mogao da sagleda Borinu tačku gledišta. "Prokleto je dosadna - ova ženturača, ova Letnja Kraljica; Kirard Set me dovuk'o sa pola obale, zbog ovog..."
     Danakil Lu diže šaku, ućutkavajući ga naglo, bez razmišljanja. "Kraljica", promrmlja. Bora Klirvoter se okrete, prateći Danakilov pogled ka drugoj strani sobe.
     "Prokletstvo..." dahnu Bora. Zazvučalo je to više kao divljenje nego kao kletva; Danakil Lu se pitao kakva emocija leži iza te reči. Njegov pogled ostajao je na Kraljici dok je ulazila u dvoranu i prelazila je pod čekajućim zurenjem stotinu očiju; bilo mu je, kao i uvek, teško da odvoji pogled od nje. Nije mogao reći šta je to na njoj što toliko utiče na njega. Bledilo njene kose činilo je iznenađujući kontrast u odnosu na prigušenu zelenu boju njene tradicionalne odore, koja se nadimala i talasala za njom kao more. Njene oči, znao je, imaju boju onih ahata koje tiamatsko more ponekad izbaci na obalu: njihove promenljive dubine sadrže zemlju, more, nebo. Ona nije visoka, nije ni izuzetno lepa, a vitka je i sad kao ona devojka koja je bila kad su je on i Klavali uveli u sibilstvo. Ali, postojalo je nešto u njoj, neki naboj verovanja, urgentna lepota zategnutog luka, nešto što se pokazivalo čak i u njenim pokretima prilikom prelaženja te sobe; i to nešto prisiljavalo ga je da posmatra svaki njen pokret, da sluša svaku njenu reč. Znao je da nije jedini sa tim osećanjem.
     Viđa je skoro svaki dan, od kad su se Klavali i on doselili u grad. Među prvima su pristupili Sibilskom koledžu koji je Luna uspostavila u okviru svojih nastojanja da, polazeći od nule, iznova stvori tehnologiju. Posmatrao je kako Luna stiče pouzdanje i iskustvo, kako od nespretne ostrvske cure postaje lukava, odlučna žena koja sve više bitaka dobija veštinom, i čiji opstanak na prestolu sve manje zavisi od 'Thalasine sreće'. Ako su glasine u narodu istinite - a Danakil je smatrao da jesu - Luna je prirodnim putem stekla svoje sposobnosti vođe. Međutim, odakle joj vizija koja je goni ka iskivanju jedne sasvim nove budućnosti za ovaj svet, posle odrastanja među starinski nastrojenim, tehnomrzećim letnjacima ostrvljanima, to nije mogao ni zamisliti. To je bilo deo njene misterije... koja je, možda, bila deo njene moći.
     Danakil Lu se opet izoštri ka gledanju ove sobe, ovog trenutka: Luna Svetlohodna je odabrala da sedne baš na ono prazno mesto koje je ostalo levo od njega. Stojeći, i obuhvatajući šakama totemska bića izrezbarena u naslonu stolice, ona pozva okupljene na tišinu da bi sastanak počeo. U tišini sede. Danakil Lu spusti pogled na svoju beležnicu, vide sibilske trokrake oznake koje je rasejano nacrtao. Leđa ga ubijaju, a sastanak tek počeo. Dugi su dani kad se Koledž sastane sa Savetom. On uzdahnu, priželjkujući da i on ima jednoumnu odlučnost ove Kraljice; pomišljajući koliko je bolje bilo da je danas na njega, a ne na Klavali, pao red da bude onaj roditelj koji ostaje kod kuće. Pokri te simbole šakom, u trenutku kad je Kraljica počela da govori, a Bora Klirvoter da mrmori nešto, kao kontrapunkt, s druge njegove strane.
     Danas je bilo prisutno nekoliko članova Sibilskog koledža, među kojima i slepa Sudba Rejvenglas, predsednica koledža i još uvek jedina druga osoba iz Zime u njemu. Bili su tu i Džeruša Pala-Tion i njen muž Miroe Ngenet, kao i nekoliko zimaca koji su uspeli da steknu ponešto tehničkog znanja iz svojih dodira sa strancima. Takvi su se borili da postanu istraživači, inženjeri tiamatske budućnosti; postavljali su pitanja i sarađivali sa sibilama da bi podatke iz sibilske mreže pretvarali u opipljivi progres.
     Starešine raznih zimačkih i letnjačkih klanova ili njihovi izaslanici popunili su većinu drugih sedišta, i ispunili vazduh svojim daj-dam. Oni su se prvi učlanili u Savet krune, koji je Kraljica uspostavila u isto vreme kad i Koledž sibila. I pre toga bili su vođi svojih proširenih porodičnih grupa; formiranjem ovog Saveta dobili su forum u kome su mogli da zastupaju, i glasanjem štite, interese i posede svojih klanova.
     Jedan takav Savet postojao je i za vreme vladavine Snežne kraljice, i radio je kao nekakva imitacija tuđinske vlade, naročito njenih sudskih funkcija; ali u njemu su smeli sedeti jedino zimci, a većinu su u njemu činili samozvani 'plemići', u suštini Arienrodini miljenici. Još nikad nije postojao Savet u kome bi sedeli i članovi stranke/naroda Leta. Uostalom, letnjaci i zimci po pravilu su se mešali kao ulje i voda. Laknulo mu je kad je video da Kapela Dobraventura danas ne prisustvuje; nije prepoznao ženu koja je došla kao Kapelina zamena. Iznenadilo ga je da Kapela nije lično došla da zastupi Dobraventure. Ona je retko kad propuštala priliku da se usprotivi svakom novom predlogu koji bi došao od Sibilskog koledža ili od Kraljice.
     Koristeći ogromne zalihe znanja dostupne kroz sibilsku mrežu, Kraljica je već počela da sadi seme napretka svuda - i ono je već klijalo, kao kad prolećna trava počne da se probija kroz sneg. Novi resursi, novi metodi proizvodnje, novi alati, nove pogodnosti i udobnosti, sve je to već stizalo kao nagrada narodu Tiamata, nagrada koju je narod svojim napornim radom i zaslužio. Bio je to tek početak; ali, obećanje onog što bi predstojeći vek mogao doneti već je delovalo na tiamatski narod podsticajnije nego Kraljičino uporno insistiranje da Tiamat hoće, i mora, postići tehnološku nezavisnost da bi mogao strance sačekati kao sebi ravne, kad se sledeći put pojave.
     Zimci su većinu Kraljičinih ideja prihvatali sa poletom koji je nadoknađivao letnjačka oklevanja. Često su zimci bili poletni i preko mere, otimali su se između sebe za priliku da na svojim plantažama eksploatišu mineralno blago ili da se nove laboratorije i radionice za izradu prototipova konstruišu kod njih. Danas su navaljivali na Kraljicu u vezi sa odlukom o izgradnji hidroelektrane severno od grada.
     "...jer bi se daleko brže napredovalo ako bismo imali dovoljno struje za nove fabrike", brzao je Gedon Prekobrežni, tonom hitnosti, kao i uvek. "Neće biti zagađenja vazduha, ni mora..."
     "Ali će veštačko jezero poplaviti zemlju, pretežno letnjačku, koja se sad koristi za poljoprivredu i stočarstvo", usprotivi se Del Nizvetrinac.
     Prekobrežni mahnu rukom kao da to otpisuje. "To su tereni na kojima je jedva moguće uzgajati bilo useve bilo stoku. Nije neka velika šteta."
     "Možda nije tebi, zimče!" reče predstavnica Dobraventura. "Neko mora da obezbedi hranu za sve vas glupane, dok zanemarujete svoje plantaže da biste se zamajavali sa vašim novim pronalascima."
     "Onda se ti brini za more, koje vi letnjaci toliko volite", odgovori Sjua Stormprins. "Kako ono vi volite uvek da kažete, 'Thalasa će dati, pa će dobro biti.' Ovo vam neće zagađivati more."
     "Sibilski koledž se konsultovao sa Mrežom po ovom pitanju", reče Kraljica, pojačavajući glas da bi ih ućutkala, što je često morala da radi. Letnjaci nisu rado prihvatali pravila diskusije, a zimci, opet, nisu dopuštali da ih letnjaci nadviču. "Nalaze Koledža saopštiće vam Danakil Lu."
     "Koješta. Ludo pa blesavo", progunđa Bora Klirvoter, tako da ga je čula cela soba.
     Danakil Lu duboko udahnu, poslednji put pogleda spremljene beleške, i diže pogled ka iščekujućim licima Saveta. "Podaci primljeni transferom kroz sibilsku mrežu nagoveštavaju da je takav projekat neizvodiv, iz nekoliko razloga..." Nastavio je, uprkos naglo uzdignutim glasovima protesta. "Naš prvenstveni razlog za izjašnjavanje protiv ovog projekta je taj što bi njime, kao što letnjaci kažu, bile izgubljene velike zemljišne površine. Osim toga, naša sposobnost da izgradimo takvu branu a da ona bude sasvim bezbedna, čak i ako dobijemo sve planove i specifikacije materijala od sibilske mreže, nije jasna, na ovom stupnju našeg razvoja. Trebalo bi da brana funkcioniše ne samo u relativno blagim vremenskim prilikama sredine Leta, kad voda pritiče izobilno, nego i za vreme dugotrajne oštre hladnoće sredinom Zime, kad je sve zamrznuto. Nemamo veliki prostor za nekažnjeno grešenje, za razliku od nekih planeta..."
     "Damo i svi bogovi", upade mu Prekobrežni u reč. "Kako ćemo ikad prevazići 'ovaj stupanj' ako nešto i ne rizikujemo!"
     "Sibilski um nas vodi", prekide ga Kraljica, tonom maltene oštrim; postupak za koji ne bi imala dovoljno samopouzdanja još do pre dve ili tri godine. Navikavajući se da bude kraljičanstvena, postajala je sve pouzdanija kao lider; u isto vreme, svakome je postajalo jasno da sibilska mreža, na koju se Kraljica oslanjala verno kao da je to stvarno glas Majke-koja-je-more, raspolaže sveznanjem ništa manje nego ma koja boginja, kad se radi o pitanjima mudrosti i nemudrosti u životu tiamatskog naroda. "On nam je pokazao da je naš svet jedva nastanjiv, po standardima većine svetova na kojima ljudska bića žive. Moramo ostvariti tehnološki napredak ako hoćemo ikad da živimo bezbednijim i lakšim životom ovde. Ipak, ostaje nam na raspolaganju još skoro ceo jedan vek do povratka Hegemonije, a sibilski um će nam pokazivati najpraviju i najbržu stazu do naše budućnosti. Bez njegovog usmeravanja, ne bismo postigli ni desetinu od ovog što smo već postigli. Moramo imati poverenja u njega, ili ćemo završiti tako što ćemo uništiti svoj svet. Iz tih razloga, podržavam letnjake u ovoj stvari."
     "Onda gde ćemo naći novi izvor energije za naša proizvodna postrojenja?" upita Prekobrežni.
     "Ako dozvoliš da Danakil Lu Dalekoputov dovrši svoj izveštaj", reče Kraljica sa nagoveštajem nestrpljenja, "videćeš da postoje alternativna rešenja." Prekobrežni utonu u svoje sedište i u ćutanje, a ona baci pogled ka Danakilu.
     "Ponuđen nam je alternativni metod proizvodnje energije", reče Danakil Lu videći da mu je klimnula glavom. "Tu se radi o turbinama na pogon vetra, koje se mogu postaviti i na polja i na brda, jer neće sprečavati poljoprivredne radove niti ispašu. Vetar će nam davati svu potrebnu energiju za sledećih desetak godina, a do tada ćemo možda biti u stanju da konstruišemo turbine na plimni pogon, dakle da uzimamo energiju neposredno iz okeana. Od plime i Karbankl dobija energiju, a energetski sistem Karbankla savršeno radi vać vekovima..."
     "Šta, kao, neke vetrenjače?" reče Abo Vin Grejmont. "Viđao sam da vetrenjača pokrene poneku pumpu za vodu, ali za potrebe naših fabrika - tu vrstu energije nećete dobiti iz vetrenjača, pa makar ih podigli pola miliona!"
     "Vetrenjaču ovakve konstrukcije još nisi video", upade Miroe Ngenet. "Ja već godinama koristim takve, na mojoj plantaži. Daleko su efikasnije od ičeg drugog što si ikad video."
     Grejmont slegnu ramenima, neubeđen.
     "Razvijanje detaljnih planova za projekat 'Vetroenergija' i raspravu o tačnim lokacijama i materijalima počećemo na sledećem sastanku. Možda će se moći iskoristiti zalihe koje su stranci ostavili u pojedinim gradskim magacinima", reče Kraljica, sa izgledom olakšanja, dok se žamor diskusije stišavao ka mrmoru spekulacije među zimcima i ka neoduševljenom ćutanju letnjaka.
     Bora Klirvoter je prigušeno gunđao dok je Danakil Lu, kome je laknulo što više ne mora biti u centru pažnje, tražio mogućnost da se namesti nekako udobnije. Rado je prepustio Kraljičinim savetnicima razrešavanje svih daljih pitanja u ovoj raspravi. Sedeo je, napola slušajući a napola preokupiran svojim bolovima; nastavljala se beskonačna litanija starog protiv novog.
     Konačno progovori Kirard Set, koji je sedeo u vedrom iščekivanju čitavo vreme dok je Bora Klirvoter tiho kipeo od besa. Upita, sa prizvucima prefinjenog samopouzdanja, da li je Kraljica razmotrila njegovu ponudu za najnoviju željezaru, i pitanje prava prolaženja kroz teritoriju Klirvotera.
     Kraljica klimnu glavom. "Jesam, starešino Dalekoputova", reče ona, prelistavajući svoju hrpu rukom ispisanih listova hartije. "Tvoja lokacija izgleda idealna za željezaru, pogotovu zato što je tako blizu nalazišta gvozdene rude. Tvoja ponuda da finansiraš početne građevinske radove je veoma velikodušna. Ne vidim nikakve značajne prepreke odobravanju tvog zahteva. Ima li starešina Klirvotera ikakvu primedbu u pogledu prava prolaženja...?" Pogledala je oko stola. Danakil Lu nije bio siguran da li je iko uopšte prisutan u ime klana Klirvotera.
     "Imam primedbu ja, do vragova!" Bora je odjednom stajao nadnoseći se nad njega, i bacajući besne poglede na Kirarda Seta. "To je moja plantaža, i tako mi svih bogova, ne dam da ijedan Dalekoputov pipne ma i trun prašine na njoj!" Dok je stigao do poslednjih reči, već se okrenuo prema Kraljici, dernjajući se kao da je ona na drugoj strani planete a ne gotovo neposredno do njega. Danakil Lu pokri šakama uši.
     Kraljica diže ka Bori pogled pomešane uzbunjenosti i neverice. "Ali on je samo tražio dopuštenja da..."
     "To danas! A sutra ima da te podmiti da... Ej! Ruke s mene!" Ovo poslednje namenio je dvojici gradskih policajaca-patroldžija koji su do tad stajali ispred vrata a sad ušli zato što ih je Džeruša Pala-Tion pozvala. Držeći ga za mišice ruku, izvedoše ga silom napolje; celim putem je galamio i bunio se.
     Danakil Lu pusti da mu ruke padnu u krilo. Odmahnu glavom, suoči se sa Kraljičinim zapanjenim zurenjem; a soba oko njih se talasala smehom olakšanja. Ona opet skloni pogled sa njega, i pogleda Kirarda Seta. "Tvoj zahtev je odobren, starešino Dalekoputova", reče, izgledajući smireno i na neki način zadovoljno.
     Kirard Set se osmehnu, klimnu glavom na način koji kao da je značio zahvalnost i odavanje priznanja. Ali, Danakil Lu uhvati u njegovim očima i svetlac radosti zbog nekog drugog znanja, nekakvo tajno podrazumevanje saučesništva; na to Kraljica nije svojim izrazom lica nimalo uzvratila, zapravo činilo se da nije ni primetila. Danakil Lu baci pogled ka praznim izlaznim vratima. Učini mu se da još čuje kako glas Bore Klirvotera odjekuje hodnicima Sibilskog koledža.
     Ustade, sporo i trapavo. Mrmljajući izvinjenja Kraljici, iziđe iz sobe državnog Saveta, kroz ta ista vrata.