2.

     Otac mi je jednom kazao da je poštovanje istine blizu toga da predstavlja temelj svekolike moralnosti. 'Nešto ne može nastati ni iz čega', rekao je on. Ovo je veoma duboka misao, ukoliko shvatite da 'istina' može biti krajnje nepouzdana.

     Iz 'Razgovora sa Muad'Dibom' princeze Irulan

     "Oduvek sam se dičio time što mogu da vidim stvari onakve kakve one zaista jesu", reče Tufir Havat. "To je glavno odličje Mentata. Naprosto niste u stanju da prekinete analizu podataka."
     Smežurano, staro lice izgledalo je pribrano u tami praskozorja, izgovarajući te reči. Usne boje safoa stajale su mu u jednoj liniji, dok su se borice lepezasto širile povrh njih.
     Jedan čovek, odeven u tuniku, bez reči je čučao na pesku, preko puta Havata, ostavši potpuno ravnodušan prema onome što je čuo.
     Nalazili su se ispred jedne stene, koja se nadnosila na široku i plitku udolinu. Svitanje se širilo preko izlomljene linije grebena iznad bazena, optačući sve ružičastim prelivima. Pod ispustom bilo je hladno; suva i prodorna studen koja je preostala iz minule noći. Topli vetar podigao se neposredno pre svanuća, ali do sada se već ohladio. Havat je čuo cvokotanje zuba nekolicine vojnika koji su još bili sa njim, sedeći nešto dublje pod ispustom.
     Čovek koji je čučao naspram Havata bio je Slobodnjak koji je došao preko udoline u prvom ciku lažne zore, klizeći preko peska, ponirući među dine, jedva uočljivim kretnjama.
     Slobodnjak pruži prst prema pesku između njih i nacrta na njemu jednu figuru. Ličila je na luk iz koga upravo poleće strela. "Ima mnogo Harkonenovih patrola", reče on, a zatim podiže prst i upravi ga preko grebena sa kojih su se spustili Havat i njegovi ljudi.
     Havat klimnu glavom.
     Mnogo patrola. Da.
     Ali, još nije bio načisto sa tim šta Slobodnjak hoće, i to ga je onespokojavalo. Mentatska obučenost trebalo je da pruži priliku da se razaberu pobude.
     Bila je to najteža noć u Havatovom životu. Nalazio se u Tsimpou, garnizonskom seocetu, predstraži pređašnjeg glavnog grada Kartaga, kada su počeli da stižu izveštaji o napadu. Prvo što mu je palo na um bilo je: to je samo prepad; Harkoneni nas kušaju.
     Ali izveštaji su sve brže pristizali.
     Dve legije spustile su se u Kartagu.
     Pet legija - pedeset brigada! - napalo je Vojvodinu glavnu bazu u Arakenu.
     Jedna legija na Arsunt.
     Dve borbene grupe na Razmrskanu Stenu.
     A onda su izveštaji postali podrobniji - među napadačima se nalaze Carevi Sardaukari, verovatno dve legije. Ubrzo se takođe ispostavilo da su napadači savršeno dobro znali koje snage gde da upute. Savršeno! Prvorazredna obaveštajna služba.
     Srdžba koja je počela da kulja u Havatu zapretila je da mu osujeti normalno funkcionisanje mentatskih sposobnosti. Razmere napada delovale su na njegov um poput fizičkog udarca.
     Dok je sada čučao skriven ispod pustinjske stene, on klimnu glavom samome sebi, zaogrnuvši se poderanom i izbušenom tunikom koja ga je jedina štitila od studeni senke.
     Razmere napada.
     Sve vreme je očekivao da će neprijatelj iznajmiti lake brodove od Esnafa za kratke, provokativne upade. Bila je to uobičajena igra u ovakvim okršajima Velikih Kuća. Laki brodovi dolazili su u pravilnim razmacima na Arakis da bi prevozili začin za Kuću Atreida. Havat je preduzeo sve mere predostrožnosti da bi osujetio neočekivane napade lažnih teretnih brodova za transport začina. Pretpostavljalo se da u glavnom napadu neće učestvovati više od deset brigada.
     Ali, prema poslednjoj proceni, na Arakis se spustilo više od dve hiljade brodova - i to ne samo teretnjaka, već i fregata, izviđačkih letelica, monitora, razarača, transportera vojnika, skladištara...
     Više od stotinu brigada - deset legija!
     Ni pedesetogodišnji prihod Arakisa ostvaren na začinu ne bi bio dovoljan da se pokriju troškovi ovakvog poduhvata.
     Ne, ne bi bio.
     Potcenio sam sumu koju je Baron bio spreman da potroši na napad na nas, pomisli Havat. Izneverio sam mog Vojvodu.
     A onda je tu još bio izdajica.
     Poživeću dovoljno dugo da ga vidim ugušenog!, pomisli on. Trebalo je da ubijem onu benegeseritsku vešticu kada mi se ukazala prilika. Za njega više uopšte nije bilo sumnje u pogledu toga ko ih je izdao - gospa Džesika. Svi podaci koje je doznao išli su tome u prilog.
     "Vaš čovek Gurni Halek i deo njegovih vojnika bezbedni su kod naših prijatelja krijumčara", reče Slobodnjak.
     "Dobro."
     Gurni će, dakle, otići sa ove paklene planete. Nismo, znači, svi gotovi.
     Havat se osvrnu i pogleda četu svojih ljudi. Kada je pala noć, imao je oko sebe tri stotine najboljih boraca. Sada ih je preostalo jedva dvadesetak, a čak polovina bila je ranjena. Neki su sada spavali, u stojećem položaju, oslonjeni o stenu, opruženi na pesku ispod stene. Njihov poslednji topter, koji su koristili kao površinsko vozilo za prevoz ranjenika, otkazao je malo pre zore. Dokrajčili su ga laserskim pištoljima i sakrili ostatke, a zatim se probili do ovog skrivenog mesta na rubu bazena.
     Havat je imao samo približnu predstavu o tome gde se trenutno nalaze - otprilike dve stotine kilometara jugoistočno od Arakena. Glavi putevi između siečkih zajednica Zaštitnog Zida bili su negde južnije.
     Slobodnjak koji je čučao naspram Havata zabaci kapuljaču i skide kapu pustinjskog odela, otkrivši peščanu kosu i bradu. Kosa mu je bila začešljana unazad, tako da mu je do izražaja došlo visoko čelo. Imao je nedokučive oči, čija je potpuno plava boja poticala od začinske ishrane. Brada i brkovi bili su mu umrljani sa jedne strane ustiju, a dlačice slepljene usled pritiska omčaste sabirne cevi, koja je vodila iz priključnica za nos.
     Čovek izvadi ove priključnice i ponovo ih namesti, a zatim protrlja ožiljak pokraj nosa.
     "Ako noćas budete prešli preko sinka", reče Slobodnjak, "nemojte koristiti štitnike. Postoji procep u zidu..." On se okrenu na petama i pokaza prema jugu. "...tamo, a do erga je otvoren pesak. Štitnici bi privukli..." On zastade za trenutak. "...crva. Oni obično ne zalaze ovamo, ali štitnik bi sigurno domamio bar jednog."
     Kazao je 'crv', pomisli Havat, a nameravao je da kaže nešto drugo. Šta? I šta on hoće od nas?
     Havat uzdahnu.
     Nije mogao da se seti kada je ranije bio ovako umoran. Energetske pilule nisu mogle da ublaže iznurenost mišića koju je osećao.
     Prokleti Sardaukari!
     Osetivši najednom ogorčenost prema samome sebi, on se suoči sa pomišlju o vojnicima-fanaticima i carskoj izdaji koju su oni otelovljavali. Mentatska procena podataka jasno mu je stavila do znanja da su više nego mali izgledi da dokaze o ovoj izdaji izloži pred Velikim Većem Landsrada, od koga se jedino mogla očekivati pravda.
     "Želite li da odete kod krijumačara?" upita Slobodnjak.
     "Je li to moguće?"
     "Put je dug."
     Slobodnjaci ne vole da kažu ne, jednom mu je rekao Ajdaho.
     Havat reče: "Još mi nisi kazao da li tvoji ljudi mogu da pomognu mojim ranjenicima?"
     "Oni su ranjenici."
     Svaki put taj isti vražji odgovor!
     "Znamo da su ranjenici", odbrusi Havat. "Nije stvar u tome..."
     "Polako, prijatelju", upozori ga Slobodnjak. "Šta kažu tvoji ranjenici? Ima li među njima i takvih koji uviđaju da je tvom plemenu potrebna voda?"
     "Nismo razgovarali o vodi", reče Havat. "Mi..."
     "Shvatam tvoje protivljenje", reče Slobodnjak. "Oni su tvoji prijatelji, tvoji saplemenici. Imate li vode?"
     "Ne mnogo."
     Slobodnjak pokaza rukom na Havatovu tuniku, ispod koje se mestimično videla koža. "Bili ste zatečeni unutar sieča, bez pustinjskih odela. Morate doneti odluku o vodi, prijatelju."
     "Možemo li da računamo na tvoju pomoć, uz dobru nadoknadu?"
     Slobodnjak slegnu ramenima. "Nemate vode." On baci pogled na grupu iza Havata. "Koliko si ranjenika spreman da izgubiš?"
     Havat za trenutak ne odgovori ništa, netremice gledajući u sagovornika. Kao Mentatu, bilo mu je jasno da je veza među njima u prekidu. Reči ovde nisu povezivane na normalan način.
     "Ja sam Tufir Havat", reče on. "Ovlašćen sam da govorim u ime mog Vojvode. To mi daje pravo da se obavežem na račun tvoje pomoći. Pomoć mi je potrebna u ograničenom vidu, kako bih dovoljno dugo sačuvao snagu da ubijem izdajnika koji misli da ga osvetnička ruka neće stići."
     "Hoćeš, dakle, da uzmem udela u osveti?"
     "Sam ću izvesti osvetu. Želim jedino da budem oslobođen odgovornosti za ranjenike."
     Slobodnjak nabra obrve. "Kako možeš da budeš odgovoran za ranjenike? Pa oni su sami za sebe odgovorni. Problem je voda, Tufire Havate. Želiš li da donesem odluku umesto tebe?"
     Čovek stavi ruku na oružje koje je imao skriveno ispod odore.
     Havat se nape, pitajući se: da nije ovde posredi izdaja?
     "Čega se bojiš?" upita ga Slobodnjak.
     Ah, ti ljudi i njihova uznemirujuća neposrednost! "Glava mi je ucenjena", odgovori on oprezno.
     "Ah-h-h-h." Slobodnjak diže ruku sa oružja. "Misliš da smo podmitljivi. Ne poznaješ nas. Harkoneni nemaju dovoljno vode da njome potkupe čak ni naše najmanje dete."
     Ali su ipak platili Esnafu za prevoz dve hiljade borbenih brodova, pomisli Havat. Preteranost te cene još ga je ošamućivala.
     "I vi i mi se borimo protiv Harkonena", reče Havat. "Zar ne bi trebalo da su nam zajednički problemi i načini ratovanja sa njima?"
     "Zajednički su nam", uzvrati Slobodnjak. "Video sam te kako se boriš protiv Harkonena. Dobar si ratnik. Bilo bi trenutaka kada bih voleo da mi stojiš uz bok."
     "Dovoljno je samo da kažeš gde i kada ti moje oružje može biti na usluzi", reče Havat.
     "Ko to zna?" upita Slobodnjak. "Harkonenovih snaga ima posvuda. Ali ti još nisi doneo odluku o vodi. Ili možda želiš da to učine sami ranjenici?"
     Moram biti oprezan, pomisli Havat. Postoji ovde nešto što ne razumem.
     On reče: "Da li bi mi otkrio tvoj metod? Arakiski metod?"
     "Tipičan stav stranaca", reče Slobodnjak glasom u kome se osećao podrugljiv prizvuk. On pokaza u pravcu severozapada, preko vrha grebena. "Posmatrali smo vas noćas kako dolazite preko peska." On spusti ruku. "Držiš svoje ljude na trošnoj strani dine. To nije dobro. Nemate pustinjska odela, niti vodu. Nećete dugo izdržati."
     "Nije lako saživeti se sa Arakisom", uzvrati Havat.
     "Tačno. Ali mi smo ubijali Harkonene."
     "Šta vi radite sa ranjenicima?" upita Havat.
     "Zar čovek ne zna kada vredi truda da bude spasen?" uzvrati pitanjem Slobodnjak. "Tvoji ranjenici znaju da nemate vode. I ranjenici i zdravi moraju da misle na budućnost plemena."
     Budućnost plemena, pomisli Havat. Plemena Atreida. Ima smisla u tome. On nagna sebe da postavi pitanje koje je do tada izbegavao.
     "Imaš li vesti o mom Vojvodi ili o njegovom sinu?"
     Nedokučive plave oči podigoše se prema Havatu. "Vesti?"
     "Kakva im je sudbina?!" uzviknu Havat.
     "Sudbina je za sve ista", uzvrati Slobodnjak. "Kažu da se tvoj Vojvoda suočio sa svojom sudbinom. Što se tiče Lisana al-Gaiba, njegovog sina, sve je u Lietovim rukama. Liet nije ništa rekao."
     Znam odgovor i bez pitanja, pomisli Havat.
     On se osvrnu prema svojim ljudima. Svi su već bili budni i čuli njihov razgovor. Gledali su negde preko peska, dok im se na licu čitalo uviđanje neumitnosti: nije bilo povratka na Kaladan, a sada je i Arakis bio izgubljen.
     Havat se ponovo okrenu prema Slobodnjaku. "Jesi li čuo nešto o Dankanu Ajdahu?"
     "Nalazio se u velikoj kući kada je štitnik isključen", uzvrati Slobodnjak. "Samo sam to čuo... i ništa više."
     Ona je isključila štitnik i pustila unutra Harkonene, pomisli on. Ovoga puta sam ja bio taj ko je sedeo sa leđima okrenutim vratima. Kako je to mogla da učini, kada je time istupila i protiv rođenog sina? Ali... ko zna kakve se misli motaju po glavama tih benegeseritskih veštica... ako se to uopšte mogu nazvati misli."
     Havat pokuša da proguta pljuvačku kroz suvo grlo. "Kada ćeš nešto saznati o dečaku?"
     "Malo znamo o onome što se događa u Arakenu", reče Slobodnjak, slegnuvši ramenima. "Ko zna?"
     "Imate li načina da doznate?"
     "Možda." Slobodnjak protrlja ožiljak pokraj nosa. "Reci mi, Tufire Havate, znaš li nešto o velikom oružju koje su Harkoneni upotrebili?"
     Artiljerija, pomisli Havat sa gorčinom. Ko bi mogao da pomisli da će primeniti artiljeriju u ovom dobu štitnika?
     "Misliš na artiljeriju koju su upotrebili da bi zarobili naše ljude u pećinama", reče on. "Raspolažem izvesnim... teorijskim... znanjem o tom eksplozivnom naoružanju."
     "Svaki čovek koji se povuče u pećinu samo sa jednim otvorom zaslužuje da umre", reče Slobodnjak.
     "Zašto pitaš za to oružje?"
     "Liet to želi."
     Da li je to što hoće od nas, upita se Havat. On reče: "Jesi li došao ovamo da zatražiš obaveštenja o velikim topovima?"
     "Liet želi da ispita to oružje."
     "Pa onda pođite i uzmite jedan top", odbrusi Havat.
     "Da", uzvrati Slobodnjak. "Učinili smo to. Uzeli smo to oružje i sakrili ga na mesto gde ga Stilgar može proučiti za Lieta i gde ga Liet lično može videti, ako to bude želeo. Ali, sumnjam u to: oružje nije baš najbolje. Slabog je sastava za Arakis."
     "Uzeli ste... top?" upita Havat.
     "Posle dobrog okršaja", odgovori Slobodnjak. "Izgubili smo samo dva čoveka, a prosuli vodu iz više od stotinu njihovih."
     Uz svaki top nalazili su se Sardaukari, pomisli Havat. Ovaj pustinjski ludak govori tako nehajno o gubitku svega dva čoveka u borbi sa Sardaukarima!
     "Ne bismo ni tu dvojicu izgubili da nije bilo onih koji su se borili na strani Harkonena", reče Slobodnjak. "Ima među njima dobrih boraca."
     Jedan od Havatovih ljudi priđe hramajući i pogleda Slobodnjaka, koji je još čučao. "Govoriš li to o Sardaukarima?"
     "Da, o Sardaukarima govori", uzvrati Havat.
     "Sardaukari!" reče Slobodnjak sa prizvukom radosti u glasu. "Ah-h-h, to je, znači, posredi! Baš smo proveli dobru noć. Sardaukari. Koja Legija? Da li znaš?"
     "Mi... ovaj... ne znamo", reče Havat.
     "Sardaukari", ponovi Slobodnjak. "Nosili su, međutim, harkonensku uniformu. Nije li to čudno?"
     "Car ne želi da se raščuje kako se bori protiv jedne Velike Kuće", reče Havat.
     "Ali ti znaš da su oni Sardaukari."
     "Ko sam ja?" upita Havat sa prizvukom gorčine.
     "Ti si Tufir Havat", uzvrati čovek poslovnim glasom. "No, dobro, već ćemo sve saznati. Poslali smo trojicu koje smo uhvatili da ih ispitaju Lietovi ljudi."
     Havatov oficir progovori polako, dok mu se u svakoj reči očitovala neverica: "Vi ste... uhvatili Sardaukare?"
     "Samo trojicu", uzvrati Slobodnjak. "Dobro su se borili."
     Da smo samo imali vremena da se povežemo sa ovim Slobodnjacima, pomisli Havat, ne mogavši da obuzda plimu tuge. Da smo samo stigli da ih obučimo i naoružamo. Velika Majko, kakvu smo onda borbenu silu mogli da imamo!
     "Možda oklevaš zbog brige za Lisana al-Gaiba", reče Slobodnjak. "Ako je on stvarno Lisan al-Gaib, onda mu ništa ne može biti. Ne razbijaj glavu oko nečega što još nije dokazano."
     "Služio sam... Lisana al-Gaiba", reče Havat. "Njegova bezbednost je moja briga. Zavetovao sam se na to."
     "Zavetovao si se njegovoj vodi?"
     Havat baci pogled na svog oficira, koji je i dalje zurio u Slobodnjaka, a zatim ponovo upravi pažnju na čučeću priliku. "Da, njegovoj vodi."
     "Želiš da se vratiš u Araken, na mesto njegove vode?"
     "U... da, na mesto njegove vode."
     "Zašto nisi odmah kazao da je u pitanju voda?" Slobodnjak ustade i pričvrsti nosne utičnice.
     Havat dade glavom znak svom oficiru da se vrati ostalima. Čovek umorno slegnu ramenima i posluša. Havat začu kako ljudi nešto tiho počinju da pričaju.
     Slobodnjak reče: "Uvek postoji put do vode."
     Iza Havata jedan čovek opsova. Oficir ga pozva: "Tufire! Umro je Arki."
     Slobodnjak stavi pesnicu na uho. "Zavet vode! To je znak!" On pogleda Havata. "Imamo u blizini mesto za prihvatanje vode. Da pozovem moje ljude?"
     Oficir priđe Havatu i reče mu: "Tufire, nekoliko ljudi ostavilo je žene u Arakenu. Oni su... ovaj, znaš već kako je u ovakvom času."
     Slobodnjak je i dalje držao pesnicu na uhu. "Je li to zavet vode, Tufire Havate?" upita on.
     Havatov um munjevito je radio. Osetio je sada na šta Slobodnjak cilja, ali se bojao reakcije umornih ljudi pod stenom, kada budu shvatili šta je posredi.
     "Zavet vode", reče Havat.
     "Neka nam se plemena ujedine", reče Slobodnjak, spustivši pesnicu.
     Kao da je to bio signal, četiri čoveka skliznuše sa stene nad njima. Brzo uđoše pod zaklon, obmotaše mrtvaca u tkaninu, podigoše ga i počeše da trče sa ovim teretom duž zida grebena, sa desne strane. Njihova hitra stopala podizala su oblačiće prašine.
     Sve je bilo gotovo pre no što su Havatovi umorni ljudi stigli da dođu k sebi. Grupa sa lešom, koji je, obmotan tkaninom, ličio na oveću vreću, već je zašla za jednu stenu.
     Jedan od Havatovih ljudi povika: "Kuda su se deli sa Arkijem? Pa on je..."
     "Nose ga... da ga sahrane", reče Havat.
     "Slobodnjaci ne sahranjuju svoje mrtvace!" uzviknu čovek. "Ne pale ti trikovi kod nas, Tufire. Znamo mi šta oni rade. Arki je bio jedan od..."
     "Raj čeka svakog ko umre u službi Lisana al-Gaiba", reče Slobodnjak. "Ako je tačno da služite Lisana al-Gaiba, kao što ste kazali, čemu onda to oplakivanje? Sećanje na nekoga ko je umro na taj način biće zauvek živo."
     Ali Havatovi ljudi nastaviše da se primiču, ljutitih izraza lica. Jedan od njih maši se za laserski pištolj i poče da ga izvlači.
     "Da nisi mrdnuo dalje!" odbrusi mu Havat. Upirao se da obuzda umor koji mu je slamao mišiće. "Ovi ljudi poštuju naše mrtve. Običaji se razlikuju, ali značenje im je isto."
     "Istopiće Arkija zbog njegove vode", uzvrati nepopustljivo čovek sa laserskim pištoljem.
     "Žele li to tvoji ljudi da i oni prisustvuju ceremoniji", upita Slobodnjak.
     On čak i ne shvata u čemu je problem, pomisli Havat. Naivnost Slobodnjaka bila je zastrašujuća.
     "Zabrinuti su za sudbinu pokojnika koji im je bio poštovan i omiljen drug", reče Havat.
     "Postupićemo sa vašim drugom uz iste počasti koje uživaju naši ljudi", uzvrati Slobodnjak. "To je zavet vode. Poznajemo mi obrede. Čovekovo telo samo je njegovo; jedino voda pripada plemenu."
     Havat brzo progovori, pošto se čovek sa laserskim pištoljem približio još jedan korak. "Hoćete li sada da pomognete našim ranjenicima?"
     "Pa zavetovali smo se na to", uzvrati Slobodnjak. "Učinićemo za vas ono što se čini za članove svog plemena. Najpre vas sve moramo odenuti i pobrinuti se za ostale potrebe."
     Čovek sa laserskim pištoljem zastade.
     Havatov oficir reče: "Kupujemo li mi to pomoć Arkijevom... vodom."
     "Ništa ne kupujemo", uzvrati Havat. "Pridružili smo se ovim ljudima."
     "Običaji se razlikuju", promrmlja jedan od ljudi.
     Havatu malo laknu.
     "I pomoći će nam da stignemo do Arakena?"
     "Poubijaćemo sve Harkonene", reče Slobodnjak, iscerivši se pri tom. "I Sardaukare." On se povuče korak nazad, stavi šake oko ušiju i zabaci malo glavu, osluškujući. A onda spusti ruke i reče: "Dolazi neka letelica. Sakrijte se ispod stene i ne mrdajte."
     Na Havatov znak rukom ljudi poslušaše.
     Slobodnjak uhvati Havata za ruku i povuče ga prema ostalima. "Borićemo se kada kucne čas za borbu", reče čovek, a zatim posegnu u nabore odore, izvadi odande kavez i izvuče iz njega neku životinjicu.
     Havat prepoznade sićušnog šišmiša. Životinjica okrenu glavu i Havat primeti njene poptuno plave oči.
     Slobodnjak pogladi šišmiša umirujući ga i nešto mu tiho čavrljajući. Zatim se naže prema glavi životinjice i sa jezika pusti kap pljuvačke u podignuta šišmiševa usta. Šišmiš raširi krila, ali ostade na Slobodnjakovoj ruci. Čovek uze jednu cevčicu, podiže je do šišmiševe glave i nešto promrmlja u nju; a onda, vinu životinjicu visoko i pusti je u vazduh.
     Šišmiš prhnu iza grebena i nestade sa vidika.
     Slobodnjak sklopi kavez i ponovo ga zavuče u nabore svoje odore. Zatim opet zabaci glavu, osluškujući. "Pročešljavaju gornje terene", reče on. "Pitam se koga traže tamo."
     "Poznato je da smo se mi povukli u ovom pravcu", reče Havat.
     "Čovek nikada ne sme da pretpostavi da je on jedina lovina", reče Slobodnjak. "Baci pogled na drugu stranu bazena. Videćeš nešto."
     Vreme je proticalo.
     Havatovi ljudi se uskomešaše i počeše nešto da šapuću.
     "Budite nečujni kao zaplašene životinje", opomenu ih Slobodnjak prigušenim glasom.
     Havat opazi neku kretnju blizu naspramnog grebena - žućkasta mrlja na žućkastoj podlozi.
     "Moj mali prijatelj nosi svoju poruku", reče Slobodnjak. "On je dobar glasnik - bilo danju ili noću. Biće mi žao ako ga izgubim."
     Kretnje sa druge strane sinka nestade. Na peščanom prostranstvu promera četiri ili pet kilometara nije preostalo ništa drugo do sve snažniji pritisak dnevne toplote - titravi stubovi vazduha koji se diže.
     "A sad se sasvim primirite", prošaputa Slobodnjak.
     Kolona gegavih prilika izbi iz jednog procepa u naspramnom grebenu i krenu pravo preko sinka. Havatu se učini da su posredi Slobodnjaci, premda im je nastup bio neobično nevešt. Izbrojao je šestoricu ljudi kako se teškog koraka kreću preko dina.
     Sa desne strane, iza Havatove grupe, u visini se začu lepet ornitopterovih krila. Letelica se pojavi iznad zida grebena, gde su se oni nalazili skriveni: atreidski topter išaran harkonenskim ratnim bojama. Letelica se uputi prema ljudima koji su prelazili preko sinka.
     Grupa se zaustavi na prevoju dine i mahnu.
     Topter napravi jedan uzan krug iznad njih, a zatim se vrati nešto nazad i spusti se ispred Slobodnjaka, podigavši oblak prašine. Petorica iskočiše iz toptera i Havat ugleda svetlucanje štitnika, koji su odbijali zrnca prašine i peska; trenutak potom, u čvrstim i odlučnim kretnjama ljudi iz letelice on prepoznade karakterističan nastup Sardaukara.
     "Auhh! Pa oni koriste svoje glupe štitnike", prosikta Slobodnjak pored Havata, a zatim baci pogled prema otvorenom južnom zidu sinka.
     "To su Sardaukari", prošaputa Havat.
     "Dobro."
     Sardaukari se približiše grupi Slobodnjaka koja ih je čekala, napravivši formaciju polukruga. Isukane oštrice resko su pravile sunčeve odseve. Slobodnjaci su stajali u zbijenoj grupi, na izgled ravnodušni.
     Najednom, iz peska oko dve grupe pokuljaše Slobodnjaci. Trenutak potom, našli su se i pored ornitoptera, a zatim u njemu. Oblak uskovitlane prašine obavio je žestoko komešanje na mestu gde su se dve grupe srele.
     A onda se prašina slegla. Samo su Slobodnjaci ostali da stoje.
     "Ostavili su samo tri čoveka u topteru", reče Slobodnjak pokraj Havata. "Srećna okolnost. Nismo morali da oštetimo letilicu dok smo je preuzimali."
     Iza Havata, jedan čovek prošaputa "Pa to su bili Sardaukari!"
     "Jesi li primetio kako se dobro bore?" upita Slobodnjak.
     Havat duboko udahnu vazduh. Počeo je da oseća nagorelu prašinu oko sebe, toplotu, sušnost. Glasom koji nije bio ništa manje suv, on reče: "Da, veoma su se dobro borili."
     Zarobljeni topter uzlete uz bučni lepet krila, a zatim krenu prema jugu, počevši da pravi strm uspon.
     Slobodnjaci, dakle, umeju da upravljaju i topterima, pomisli Havat.
     Na udaljenoj dini, jedan Slobodnjak mahnu zelenom, četvrtastom tkaninom: jednom... dva puta.
     "Još ih dolazi!" procedi kroz zube Slobodnjak pored Havata. "Budite spremni. Nadao sam se da ćemo moći da se povučemo bez novih neprilika."
     Neprilika, pomisli Havat.
     Narednog trenutka, ugledao je dva nova toptera kako se sa zapada obrušavaju prema mestu na pesku, gde se najednom nije video nijedan Slobodnjak. Preostalo je samo osam plavih mrlja - tela Sardaukara u harkonenskim uniformama - na poprištu minule bitke.
     Još jedan topter sliznu povrh zida grebena iznad Havata. On oseti kako ga je nešto štrecnulo kada je ugledao letelicu: veliki transporter trupa. Leteo je lagano i sa potpuno raširenim krilima, što je značilo da je pod punim opterećenjem - sličan džinovskoj ptici koja se vraća u gnezdo.
     U daljini, purpurni snop laserskog pištolja sunu iz jednog toptera koji se obrušavalo. Hitac zapara peskom, podigavši oštar, prašinasti trag za sobom.
     "Kukavice!" progunđa Slobodnjak pored Havata.
     Transporter trupa uputi se prema mestu gde su ležali leševi u plavim uniformama. Krila su mu sasvim bila raširena, da bi se, trenutak pre no što je dodirnuo pesak, brzo skupila.
     Havatovu pažnju privuče odblesak sunca o nešto metalno na jugu: bio je to topter koji se obrušavao sa krilima čvrsto pripijenim uz bokove i mlaznicama koje su ličile na zlatni plam spram tamnosrebrnastog sivila neba. Ustremio se poput strele prema transporteru trupa, koji nije imao uključen štitnik usled laserske aktivnosti unaokolo. Topter se nije zaustavio, niti je promenio pravac, već se strmoglavio pravo u transporter.
     Plamena grmljavina razleže se bazenom. Stene stadoše da se stropoštavaju sa zidova grebena svuda unaokolo. Crvenonarandžasti gejzir šiknu prema nebu sa mesta na pesku gde su se nalazili transporter i prateći topteri; sve je bilo zahvaćeno plamenom.
     Bio je to Slobodnjak koji je uzleteo u zarobljenom topteru, pomisli Havat. Svesno se žrtvovao da uništi onaj transporter. Velika Majko! Šta su ovi Slobodnjaci?
     "Dobar potez", reče Slobodnjak pored Havata. "U nosaču mora da se nalazilo najmanje tri stotine vojnika. Moramo se sada pobrinuti o njihovoj vodi i steći novu letelicu." On zakorači da iziđe iz senke pod stenovitim ispustom, gde su bili skriveni.
     Istog časa, međutim, prava kiša plavih uniformi sruči se sa zida grebena iznad njega, mekano dodirujući tle zahvaljujući upotrebi suspenzora. Havat u trenu primeti da su posredi Sardaukari: gruba lica obuzeta ratničkom mahnitošću. Nisu imali uključene štitnike, a svako je u jednoj ruci držao nož, a u drugoj ošamućivač.
     Munjevito bačen nož pogodi Slobodnjaka u vrat; Havatov prijatelj zatetura se unazad, dok mu se lice zgrči od bola. Havat je imao samo toliko vremena da izvuče nož, pre no što ga je hitac iz ošamućivača bacio u carstvo tame.