5.
Već u petnaestoj godini naučio je tišinu.
Iz 'Istorije Muad'Diba za decu' princeze Irulan
Boreći se sa kontrolnim uređajima toptera, Pol je polako postajao svestan da se otima prepletenim olujnim silama; govorio mu je to njegov više nego mentatski um, obavljajući složena izračunavanja na osnovu sićušnih pojedinosti. Osećao je frontove prašine, talasanja, mešanja turbulencija, povremene kovitlace.
Unutrašnjost kabine ličila je na uzavrelu kutiju, obasjanu zelenim sjajem panela sa očitavalima i brojčanicima. Žućkasti protok prašine napolju izgledao je bezobličan, ali njegovo unutrašnje čulo počelo je da prozire tu koprenu.
Moram pronaći pravi vrtlog, pomisli on.
Sada je već poprilično vremena osećao kako silina oluje jenjava, premda ih je još žestoko drmala. Čekao je da naiđu na novu turbulenciju.
Vrtlog je započeo kao iznenadno talasanje, koje je potreslo ceo brod. Pol potisnu strah u sebi i nagnu topter skroz na levu stranu.
Džesika primeti taj manevar jedino na globusu za visinu.
"Pole!" uzviknu ona.
Vrtlog je stao da ih okreće, izvija, pretura. Podizao je topter poput iverke na gejziru - a onda ih najednom šiknuo žestoko uvis i napolje, kao kakvo krilato zrnce prašine, zapretano u srcu uskovitlanog peska, obasjanog svetlošću drugog meseca.
Pol baci pogled dole i ugleda prašinasti stub vrelog vetra koji ih je izbljunuo, ugleda zamiruću oluju kako krivudavo nastavlja svoj put bez njih, slična suvoj reci u pustinji; ta kretnja, optočena mesečevim sivilom, postojala je sve neprimetnija pod njima kako su oni grabili uvis.
"Izišli smo", prošaputa Džesika.
Pol je usmerio letelicu u smeru suprotnom od oluje i žestoko je poterao napred, osmatrajući pri tom noćno nebo.
"Umakli smo neprijatelju", reče on.
Džesika oseti srce kako joj snažno kuca. Prisilila je sebe da se primiri, a onda bacila pogled prema oluji u daljini. Čulo za vreme kazalo joj je da su se gotovo četiri časa nosili sa tom smešom elementarnih sila, ali je jednim delom uma osećala da je boravak u srcu uragana trajao čitavu večnost. Imala je utisak da je ponovo rođena.
Ličilo je na litaniju, pomisli ona. Suočili smo se sa olujom i nismo joj se odupreli. Ona je prošla kroz nas i oko nas. Sada je otišla, ali smo mi ostali.
"Ne dopada mi se zvuk naših krila", reče Pol. "Mora da smo pretrpeli neko oštećenje."
Po reagovanju komandnih uređaja na kontrolnoj tabli razabrao je da im je let postao nepravilan, neujednačen. Nalazili su se izvan oluje, ali još ne u punom vidokrugu njegove proročke vizije. Pa ipak, pošlo im je za rukom da se spasu - i Pol najednom oseti kako drhti na rubu otkrovenja.
Prože ga jeza.
Taj osećaj bio je magnetski i užasavajući; iznenada poče da ga mori pitanje šta je izazvalo tu uzdrhtalu svest. Deo odgovora po svoj prilici se krio u arakenskoj ishrani, koja je obilovala začinom. Ali podozrevao je da je uzročnik delimično i litanija; kao da su njene reči imale neku naročitu, svojstvenu snagu.
Neću se plašiti...
Uzrok i posledica: ostao je živ uprkos dejstvu pogubnih sila, a i osećao je da se nalazi na rubu samosvesti, do koje nije mogao da dođe bez čarolije litanije.
Reči iz Oranjske Katoličke Biblije odjeknuše mu na površini sećanja: Koja nam čula nedostaju, te nismo kadri da vidimo i čujemo drugi svet svuda oko nas?
"Svuda unaokolo su stene", reče Džesika.
Pol upravi pažnju na spuštanje toptera, zatresavši glavom da bi je malo razbistrio. Pogledao je u pravcu gde mu je majka pokazala i ugledao uzdignuta stenovita obličja, crna spram peska koji se pružao ispred i sa desne strane. Osećao je struju vetra oko članaka i sićušne kovitlace prašine u kabini. Negde je postojala rupa - još jedno nasledstvo koje im je ostalo od oluje.
"Najbolje bi bilo da se odmah spustimo na pesak", reče Džesika. "Možda nećemo moći da usporimo krilima."
On pokaza glavom u pravcu jednog mesta pred njima, gde su se peskom optočene grbine uzdizale na mesečini povrh dina. "Spustiću se negde blizu onih stena. Proveri da li si dobro vezana."
Ona ga posluša, pomislivši pri tom: Imamo vode i pustinjska odela. Ako pronađemo hranu, moći ćemo dugo da opstanemo u pustinji. I Slobodnjaci ovde žive. A ono što mogu oni, možemo i mi.
"Pojuri prema onim stenama čim se spustimo", reče Pol. "Ja ću poneti balu."
"Da pojur...", zausti ona, ali onda zaćuta klimnuvši glavom. "Crvi."
"Naši prijatelji crvi", ispravi je on. "Progutaće ovaj topter tako da neće ostati ni traga na mestu gde se budemo spustili."
Kako mu brzo radi um, pomisli ona.
Počeli su da se spuštaju... sve niže... i niže...
Poniranje se na izgled odvijalo veoma brzo: pored njih su promicale nejasne senke dina, a stene su se uzdizale poput ostrva u peščanom moru. A onda topter dodirnu vrh jedne dine uz blag trzaj, prelete preko peščane udoline i ponovo okrznu izbočinu naredne dine.
Smanjuje brzinu na pesku, pomisli Džesika, osetivši divljenje prema sinovljevoj umešnosti.
"Drži se dobro!" upozori je Pol.
On pritisnu krilne kočnice, najpre lagano, a onda sve jače. Osetio je kako se krila suprotstavljaju vazduhu, obuzdavajući silinu kretanja. Vetar je urlao kroz preklope i pokrivke na krilima.
Najednom, uz jedva primetan trzaj upozorenja, levo krilo, oštećeno u oluji, izvi se nagore i povi unutra, tresnuvši o bok toptera. Letelica se zanese preko vrha jedne dine i okrenu na levu stranu. Trenutak potom stropoštavala se niz blagu kosinu peščane izbočine i zarila nos u narednu dinu, usred kaskade peska. Zaustavili su se na strani sa slomljenim krilom, tako da im je zdravo bilo upravljeno prema zvezdama.
Pol hitro otkači sigurnosni pojas i podiže se iznad majke, otvorivši vrata snažnim cimajem. Istog časa pesak poče da se sliva oko njih u kabinu, donevši sa sobom suv miris sagorelog kremena. Zgrabio je balu iz stražnjeg dela letelice i primetio da mu se i majka oslobodila sigurnosnog pojasa. Iskobeljala se pored desnog sedišta i izašla na spoljni oklop toptera. Pol krenu za njom, vukući balu za remenove.
"Trči!" naredi joj on.
Pokazao je negde iza pročelja dine, u pravcu gde se videla kamena kula, potkresana žestokim peščanim vetrovima.
Džesika skoči sa toptera i potrča, grabeći i hitajući uz dinu. Čula je Pola kako dahtavo napreduje za njom. Ubrzo su izbili na peščanu grbinu, koja je zavojito vodila prema stenama.
"Idi grbinom", naredi joj Pol. "To je najbrže."
Oni pojuriše prema stenama dok im je pesak škripao pod stopalima.
A onda do njih stade da dopire novi zvuk: prigušeni šapat, pisak, oporo gamizanje.
"Crv", reče Pol.
Zvuk postade snažniji.
"Brže!" uzviknu Pol.
Prva kamena ploča, poput obale koja se uzdiže iz peščanog mora, bila je udaljena jedva desetak metara, kada začuše krckanje i lom metala iza sebe.
Pol podiže balu u desnu ruku, držeći je za remene. Udarala mu je o bok dok je trčao. Drugom rukom uhvatio je majku. Uspentraše se na uzdignutu stenu, čija je površina bila prekrivena prilepljenim oblucima, iskoristivši jedan krivudav kanal, koji je izdubio vetar. Dah im je bio suv i isprekidan kada su zastali.
"Ne mogu dalje", iznemoglo prodahta Džesika.
Pol zastade, gurnu majku u jedno udubljenje u steni, a onda se okrenu i pogleda prema pustinji. Jedno uzdignuće, slično kakvoj humci, jurilo je uporedo sa njihovim kamenim ostrvom - mreškanje obasjano mesečinom, peščani talasi, izbočen prokop gotovo na istom nivou kao i Polove oči, premda udaljen gotovo kilometar. Poravnate dine na mestu gde je crv prošao oblikovale su samo jednu krivinu - kratku petlju duž poteza pustinje, koja je hitala u susret skrhanom ornitopteru.
A onda, tamo gde je stigao crv više nije bilo ni traga od letelice.
Prokopana humka krenu tada natrag prema pustinji, idući vlastitim tragom i još istražujući.
"Veći je od esnafskog svemirskog broda", prošaputa Pol. "Rečeno mi je da crvi iz srca pustinje dostižu ogromne razmere, ali ni slutio nisam... da mogu biti ovoliki."
"Nisam ni ja", prodahta Džesika.
Čudovište ponovo skrenu od stena i zakrivljenom putanjom ubrza prema obzorju. Osluškivali su sve dok se zvuk njegovog kretanja nije utopio u prigušenu škripu peska koja ih je okružavala.
Pol duboko udahnu vazduh, podiže pogled prema strmini optočenoj mesečinom i reče jedan navod iz Kitab al-Ibara: Putuj noću, a odmaraj se u tamnoj senci danju. On pogleda majku: "Noć će potrajati još nekoliko časova. Možeš li da nastaviš put?"
"Samo još trenutak."
Pol zakorači na kameni ispust, podiže balu na rame i podesi remenove. Zastao je tu nekoliko časaka, držeći parakompas u ruci.
"Krenućemo čim budeš spremna", reče on.
Ona se odgurnu od stene, osetivši kako joj se snaga vraća. "Kuda idemo?"
"Tamo gde se pruža ona grbina", pokaza on.
"U srcu pustinje", reče ona.
"Slobodnjačke pustinje", prošaputa Pol.
A onda zastade, obuzet najednom sećanjem na jasan prizor proročke vizije koju je iskusio na Kaladanu. Video je ovu pustinju. Ali, ustrojstvo njegove vizije delimično se razlikovalo, poput kakve optičke slike koja mu je nestala u ponorima svesti, gde ju je apsorbovalo sećanje, da bi sada, suočena sa pravim prizorom, doživela izvesna tanušna odstupanja. Vizija kao da se malo pomerila i prišla mu iz drugog ugla, dok je on ostao nepomičan.
Ajdaho je bio sa nama u viziji, priseti se on. Ali, Ajdaho je sada mrtav.
"Znaš li kuda treba da idemo?" upita ga Džesika, rđavo protumačivši njegovo oklevanje.
"Ne", uzvrati on, "ali u svakom slučaju moramo krenuti."
On pritegnu balu na leđima, a zatim krenu jednim kanalom u steni, prekrivenim peskom. Kanal je izbio na kamenitu zaravan obasjanu mesečinom; podalje, na jugu, pljosnata ispupčenja pela su se prema nebu.
Pol krenu prema prvom od njih, pope se na njega, a to isto uradi i Džesika.
Ubrzo je postala svesna da njihovo kretanje predstavlja spoj improvizacije i kompromisa. Peščani džepovi između stena, gde su usporavali korake, vetrom izoštreni hrbati koji su im sekli ruke, prepreke koje su nalagale izbor: zaobići ih ili preći? Teren je nalagao osoben tempo napredovanja. Razgovarali su jedino kada je to bilo neophodno, ali i tada glasovi su im bili hrapavi od napora.
"Pazi ovde - ispupčenje je klizavo od peska."
"Vodi računa da ne udariš glavom o ovaj ispust."
"Ostani ispod grebena; mesec nam je za leđima, tako da bi nas svako ko se nalazi ispred lako otkrio po senci."
Pol zastade kod jedne uvučene stene i spusti balu na jedno nisko ispupčenje.
Džesika se nasloni pokraj njega, zadovoljna zbog kratkotrajnog odmora. Začula je kako Pol sisa na cev u svom pustinjskom odelu, pa i ona otpi nekoliko gutljaja vlastite sakupljene vode. Imala je bljutav ukus i ona se tada seti voda Kaladana - visokog vrela, koje kao da šiklja sve do samog neba, raskošnog obilja tečnosti, koja je sama po sebi bila beznačajna... Jedino je bio važan njen oblik, odsjaji ili zvuci koje je slušala dok je stajala u blizini.
Zaustaviti se, pomisli ona. Zaustaviti se... i stvarno odmoriti.
Tog trenutka joj pade na um da se prava sreća sastoji upravo u tome: zaustaviti se, makar i na trenutak. Tamo gde je to bilo nemoguće, ni sreća nije mogla da postoji.
Pol se okrenu od stenovitog ispupčenja, okrenu se i pope uz strmi nagib. Uzdahnuvši, Džesika krenu za njim.
Spustili su se na jednu prostranu platformu, koja je vodila oko neke okomite kamene litice. Ponovo su morali da se pokore neujednačenom ritmu kretanja po ovom neravnom terenu.
Džesika postade svesna kako je najjači osećaj u noći poticao od sitnih predmeta koje je gazila nogama ili pritiskala šakama - obluci, šljunak, kamenčići, skamenjeni pesak, obični pesak, krupni pesak, prašina, fini prah.
Taj prah je lako prodirao kroz nosne filtre i morao se izduvati. Šljunak i skamenjeni pesak kotrljali su se po čvrstoj površini, tako da se o njih lako moglo okliznuti. Izbočine stena sekle su im šake.
A nepregledno more peska usporavalo je hod umornih nogu.
Pol se naglo zaustavi na jednoj kamenoj izbočini, zadržavši majku koja je naletela na njega.
On pokaza na levu stranu i ona pogleda u tom pravcu, videvši da stoje na vrhu jednog grebena, oko koga se pružala pustinja, slična kakvom nepomičnom okeanu, dve stotine metara ispod. Prostranstvo je ležalo okamenjeno, sa ukočenim talasima, optočenim srebrnastom patinom mesečine - senke uglova koje su se pretapale u blage krivine, a ove, u daljini, podizale u maglovito sivilo novih uzvisina i strmina.
"Otvorena pustinja", reče ona.
"Potrebno je mnogo vremena da bi se prešla", reče Pol; glas mu je zazvučao promenjeno usled filtera koji su mu stajali preko lica.
Džesika se osvrnu levo i desno - pod njima nije bilo ničeg drugog do peska.
Polov pogled bio je uprt pravo napred preko otvorenih dina; posmatrao je kretanja senki izazvanih prolaskom meseca. "Ima tri ili četiri kilometra", reče on.
"A crvi?" upita ona.
"Sigurno ih ima."
Ona upravi svu pažnju na iznurenost koja je počela da je slama, na mišiće čiji joj je bol otupljivao čula. "Da se odmorimo malo i pojedemo nešto?"
Pol skide balu, sede i nasloni se na nju. Džesika se uhvatila za sinovljevo rame dok se spuštala na stenu pokraj njega. Osetila je kako se Pol okrenuo kada se smestila i začula ga je kako pretura po vreći.
"Evo", reče on.
Osetila je suvoću njegove ruke kada joj je dodao dve energetske kapsule.
Progutala ih je odmah, otpivši preko volje malo vode iz cevi u pustinjskom odelu.
"Ispij svu vodu", reče Pol. "Pravilo glasi: najbolje mesto za očuvanje vode jeste vlastito telo. Tako ti se održava energija. Postaješ snažniji. Imaj poverenja u pustinjsko odelo."
Ona ga posluša i iskapi sabirnice, osetivši kako joj se snaga vraća. Na um joj tada pade kako je ovde mirno i spokojno u ovom trenutku umora - i priseti se da je jednom čula pevača-ratnika Gurnija Haleka, koji je rekao: 'Bolje suva korica i mir uz nju nego kuća puna žrtvi i razdora.'
Džesika ponovi te reči Polu.
"Tipično za Gurnija", reče on.
Ona razabra poseban ton njegovog glasa, kao da govori o nekome ko je mrtav, i pomisli: Da, nije isključeno da je jadni Gurni mrtav. Snage Atreida bile su mrtve, uhvaćene ili izgubljene poput njih negde na prostranstvima ovog bezvodnog sveta.
"Gurni je uvek imao spreman prikladan navod", reče Pol. "Kao da ga sad čujem: 'Isušiću ove reke i rasprodaću zemlju rđavima: zatim ću opustošiti zemlju i sve što je na njoj rukama stranaca.'"
Džesika zaklopi oči, osetivši kako se nalazi na rubu da zaplače, ganuta patosom u sinovljevim rečima i glasu.
Posle nekoliko trenutaka Pol reče: "Kako se... osećaš?"
Shvatila je da se pitanje ticalo njene trudnoće i zato odgovori: "Proći će još mnogo meseci pre no što ti se sestra rodi. Fizički je... još sve u redu sa mnom."
Istog trenutka, kroz glavu joj prostruja: Kako ukrućeno formalno razgovaram sa sopstvenim sinom! A onda, budući da je to bio benegeseritski način da se u vlastitom biću potraže odgovori na slične neobičnosti, ona posegnu u sebe i uskoro otkri izvor tog zvaničnog držanja: Bojim se svog sina; plašim se njegove čudnovatosti; strah me je od onoga što može da vidi pred nama u vremenu, onoga što može da mi kaže.
Pol navuče kapuljaču preko očiju i stade da osluškuje šaputave šumove noći. Pluća su mu bila ispunjena sopstvenom tišinom. Nos ga je svrbeo. Protrljao ga je, skinuo filter i postao svestan obilnog mirisa cimeta.
"U blizini ima melanža", reče on.
Blagi vetar pomilova ga po obrazima i zaleluja nabore njegovog burnusa. Ali, lahor nije nosio u sebi znamenje predstojeće oluje; Pol je već bio kadar da uočava ovakve tananosti.
"Uskoro će svanuti", reče on.
Džesika klimnu glavom.
"Postoji način da se bezbedno prevali put preko otvorenog peska", reče Pol. "Slobodnjacima to uspeva."
"A crvi?"
"Ako uzmemo jedan udarač iz bale za opremu i postavimo ga tamo, pozadi, na stene", uzvrati Pol, "to će neko vreme zadržati crva."
On baci pogled na prostranstvo pustinje koja se kupala u mesečini između njih i narednog uzdignuća. "Hoće li biti dovoljno vremena da prevalimo četiri kilometra?"
"Možda. A ako prilikom prelaska budemo proizvodili samo prirodne zvuke, koji ne privlače crve..."
Pol se zadubio u osmatranje pustinje, prebirajući po svom proročkom sećanju, razmišljajući o tajanstvenim aluzijama vezanim za udarače i tvorčeve kuke u priručniku za upotrebu stvari iz bale, koji su dobili usput. Bilo mu je čudno što ga jedino obuzima užas pri pomisli na crve. Znao je, negde na rubu svesti, da crve valja poštovati, a ne bojati ih se... ako... ako...
On zatrese glavom.
"To bi trebalo da budu zvuci bez ritma", reče Džesika.
"Šta? Oh. Da. Ako budemo hodali nepravilnim korakom... pesak se svaki čas pomera. Crvi ne mogu da proveravaju baš svaki šušanj. Moramo se, međutim, potpuno odmoriti pre no što preduzmemo tako nešto."
On baci pogled prema pročelju velike stene sa druge strane pustinjskog bazena, opazivši znamenje protoka vremena u okomitim mesečevim senkama. "Svanuće kroz jedan sat."
"Gde ćemo provesti dan?" upita ga ona.
Pol se okrenu na levu stranu i pokaza tamo. "Greben skreće prema severu. Po ožiljcima koje je ostavio vetar vidi se da je ta strana stalno izložena olujama. Tamo mora da bude pukotina - i to dubokih."
"Kako bi bilo da odmah krenemo?" upita ona.
On ustade, a zatim pomože i njoj. "Jesi li dovoljno odmorna za spuštanje? Želeo bih da se približimo što je moguće više nivou pustinje pre no što se ulogorimo."
"Dovoljno je." Ona mu dade glavom znak da krenu.
On zastade za trenutak, a onda podiže balu, smesti je na pleća i okrenu se prema grebenu.
Kada bismo samo imali suspenzore, pomisli Džesika. Bez po muke bismo skočili do dole. Ali, možda suspenzore takođe treba izbegavati u otvorenoj pustinji. Nije isključeno da i oni privlače crve, kao štitnici.
Naišli su na niz grebena, koji su se spuštali nadole i nestajali sa vidika, i ugledali jednu pukotinu, čije su ivice bile ocrtane mesečevom senkom koja je prodirala unutra.
Pol poče da se spušta, krećući se oprezno, ali i žurno, pošto je bilo očigledno da mesečina neće još dugo potrajati. Vijugavo su išli nadole, ulazeći u svet sve dubljih senki. Kruta kamena obličja uspinjala su se put zvezda oko njih. Širina pukotine smanjila se na samo desetak metara na rubu tamnosive peščane strmine, koja je oštro ponirala u tamu.
"Možemo li dole?" prošaputa Džesika.
"Mislim da možemo."
On oprezno opipa nogom površinu.
"Otklizaćemo se do dole", reče Pol. "Idem ja prvi. Pođi za mnom kad čuješ da sam se zaustavio."
"Budi oprezan", reče ona.
On zakorači niz strminu i stade da klizi nizbrdo po mekoj površini, sve dok nije stigao do gotovo ravnog terena od nabijenog peska. Mesto se nalazilo duboko zapretano u kamenim zidovima.
Iza njega se začu zvuk peska koji se kliže. On pokuša da podigne pogled uz strminu koja je bila u tami, ali gotovo ga zatrpa peščana kaskada. Ovaj suvi pljusak potrajao je nekoliko trenutaka, a onda je sve ponovo utonulo u tišinu.
"Majko?" reče on.
Nije bilo odgovora.
"Majko?"
On odbaci balu i pohita uz strminu grabeći, kopajući, odbacujući pesak poput ludaka. "Majko!" prodahta on ponovo. "Majko, gde si?"
Na njega se sruči nova kaskada peska, zatrpavši ga do pasa. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da se iskobelja.
Prekrila ju je peščana lavina, pomisli on. Zatrpana je. Moram da budem staložen i da pažljivo postupam. Neće se odmah ugušiti. Ući će u stanje bindu suspenzije kako bi smanjila potrebe za kiseonikom. Zna da ću je iskopati.
Na benegeseritski način, kome ga je ona naučila, Pol najpre primiri mahnite otkucaje srca, a zatim potpuno isprazni um od svih drugih utisaka, kako bi poslednjih nekoliko minuta potpuno došlo do izražaja u njemu. Svaka kretnja i mreškanje klizišta ponovili su mu se u pamćenju, odvijajući se osobenom unutrašnjom dostojanstvenošću i usporenošću, koja je stajala nasuprot deliću sekunde stvarnog vremena, potrebnog za dokučivanje sveukupnog sećanja.
Trenutak potom, Pol krenu iskosa uz strminu, ispipavajući oprezno, sve dok nije pronašao zid pukotine, ispupčenu, oblu stenu. Počeo je da kopa, brižljivo uklanjajući pesak, kako ne bi izazvao novo obrušavanje. A onda mu se pod rukom nađe komad neke tkanine. On pođe za njim i uskoro otkri ruku. Blago je stao da razgrće pesak oko nje, došao do ramena i konačno oslobodio lice.
"Čuješ li me?" prošaputa on.
Nije bilo odgovora.
Počeo je da kopa brže i oslobodio i drugo rame. Osećao je da joj je telo mlitavo i opušteno, ali je ipak uspeo da napipa spore otkucaje srca.
Bindu suspenzija, reče on u sebi.
Uspeo je da joj očisti pesak do pojasa, zatim joj prebacio ruke preko svojih ramena i stao da je izvlači, najpre polako, a zatim što je brže mogao, osećajući kako pesak polako popušta iznad njega. Izvlačio ju je sve hitrije, dahćući od napora i boreći se da očuva ravnotežu. Konačno je stao na čvrsto tlo pukotine, podigavši majku na ramena, da bi se odmah potom dao u mahniti trk, pošto je čitav peščani obronak stao da klizi nadole, uz bučni pisak, čiji su odjeci pojačano odzvanjali niz kamene litice.
Zastao je na rubu pukotine, bacivši pogled prema uzdignutim dinama pustinje. Zatim blago spusti majku na pesak i stade da mrmlja reči koje je trebalo da je povrate iz ukočenosti.
Ona je dolazila k sebi polako, sve dublje udišući vazduh.
"Znala sam da ćeš me pronaći", prošaputa Džesika.
On se osvrnu prema pukotini. "Možda bi bilo bolje da nisam."
"Pole!"
"Izgubio sam balu", reče on. "Zatrpana je ispod stotinu tona peska... najmanje."
"Sve?"
"Rezerve vode, pustinjski šator - sve što je važno." On se potapša po džepu. "Tu mi je još parakompas." Zatim opipa opasač. "Nož i dogled. Bar možemo dobro da osmotrimo mesto gde ćemo umreti."
Tog trenutka sunce se podiže iznad obzorja negde na levoj strani, povrh ruba pukotine. Boje se rasprsnuše po pesku otvorene pustinje. Hor ptica oglasi se gromkim pojem iz skrovitih mesta u stenama.
Ali Džesika je imala oči samo za očaj na Polovom licu. Izabravši boju glasa začinjenu primesom prezira, ona reče: "Jesmo li te tako naučili?"
"Zar ne shvataš?" upita on. "Sve što nam je neophodno da bismo opstali na ovom mestu nalazi se pod onim brdom peska."
"Pronašao si mene", reče ona sada glasom koji je zvučao blago, uviđavno.
Pol čučnu pokraj nje.
Posle nekoliko trenutaka on podiže pogled uz pukotinu prema novoj strmini, proučavajući je, ispitujući trošnost peska.
"Kada bismo mogli da imobilišemo malo područje te strmine, a zatim da iskopamo rupu u pesku, došli bismo do bale. Voda bi nam u tome mnogo pomogla, ali nje nemamo dovoljno ni za..." Pol najednom zaćuta, a onda izusti: "Pena."
Džesika ostade nepomična kako ne bi omela hiperfunkcionisanje sinovljevog uma.
Pol pogleda prema otvorenim dinama, tragajući istovremeno očima i nozdrvama; kada je pronašao traženi pravac, upravio je pažnju na zatamnjeni potez peska pod njima.
"Začin", reče on. "Njegov koncentrat je veoma alkalan. A ja imam parakompas. Baterija mu je na bazi kiseline."
Džesika se uspravi uz stenu.
Pol ne obrati pažnju na majku, već skoči na noge i pohita niz nagib, očvrsnuo od dejstva vetra, koji je vodio od ruba pukotine do nivoa pustinje.
Posmatrala ga je kako korača nepravilnim hodom: korak... pauza, korak-korak... klizanje... pauza...
Nije postojala nikakva pravilnost u tome koja bi stavila do znanja nekom pljačkaški nastrojenom crvu da se pustinjom kreće nešto strano.
Pol stiže do poteza sa začinom, zahvati izvesnu količinu u skut odore i vrati se do pukotine. Izručio je začin na pesak pred Džesikom, čučnuo i počeo da rastavlja parakompas, koristeći za to vrh noža. Najpre je odvojio prednji deo kompasa. Zatim je skinuo opasač i rasprostro unutrašnje delove kompasa po njemu, da bi najzad stigao do baterije. Onda je došao na red mehanizam sa brojčanikom i pokazateljem, tako da je na kraju od instrumenta ostao samo šupalj metalni okvir.
"Biće ti potrebna voda", reče Džesika.
Pol uze sabirnu cev sa vratnog dela pustinjskog odela, isisa iz nje puna usta tečnosti i ispljunu je u šupalj metalni okvir.
Ako ne uspe, biće to bačena voda, pomisli Džesika. Ali, u tom slučaju biće ionako svejedno.
Pomoću noža Pol otvori bateriju i izruči njene kristale u vodu. Napravila se blaga pena, a zatim se talog slegao.
Džesika slučajno opazi kretnju iznad njih. Ona podiže pogled i spazi niz sokolova duž ivice pukotine. Netremice su zurili u otvorenu vodu.
Velika Majko, pomisli ona. U stanju su da osete vodu čak i sa te udaljnosti!
Pol je vratio poklopac na parakompas, izostavivši dugme za ponovno stavljanje u pogon, tako da je ostala rupica koja je vodila do tečnosti. Uzevši delimično sklopljeni uređaj u jednu ruku i pregršt začina u drugu, Pol se uputi u pukotinu, proučavajući pogledom oblik strmine. Odora mu se blago vijorila, pošto je više nije držao opasač. Uspeo se komad puta uz strminu, izazivajući pojavu peščanih potočića, kovitlaca prašine.
A onda zastade, usu malo začina u parakompas i promućka novu sadržinu kutije uređaja.
Zelena pena stade da izbija iz rupe gde se nalazilo dugme za ponovno stavljanje u pogon. Pol je upravi prema strmini, rasu tanak sloj po njoj, a onda poče da odstranjuje pesak koji se nalazio ispod, imobilišući pri tom gornju plohu dodatnim naslagama pene.
Džesika priđe do podnožja strmine i upita ga: "Mogu li da ti pomognem?"
"Popni se i kopaj", uzvrati on. "Moramo da prodremo do dubine od oko tri metra. Nije mnogo daleko." Dok je to govorio, pena je prestala da ističe iz uređaja.
"Brzo", reče Pol. "Ne znam koliko će pena da drži pesak."
Džesika se uspela do Pola upravo u trenutku kada je on dodao novu količinu začina u rupicu i promućkao kutiju parakompasa. Pena ponovo pokulja iz nje.
Dok je Pol nanosio novi sloj pene, Džesika je stala da rukama kopa rupu, odbacujući pesak niz strminu. "Na kojoj dubini?" prodahta ona.
"Oko tri metra", reče on. "Mogu samo približno da odredim položaj. Možda ćemo morati da proširujemo rupu." On koraknu u stranu, okliznuvši se o trošan pesak. "Odbacuj iskopani pesak pozadi. Nemoj pravo dole."
Džesika ga posluša.
Kopanje rupe lagano je napredovalo, sve dok nisu stigli do nivoa površine pustinje, ali još nije bilo ni traga od bale.
Zar sam pogrešio u proračunu, upita se Pol. Obuzela me je panika i zbog toga sam negde pogrešio. Strah mi je ugrozio sposobnosti.
On zaviri u parakompas. Preostalo je manje od dve unce kiseline rastvorene u vodi.
Džesika se ispravi u rupi i prevuče šakom prljavom od pene preko obraza. Pogled joj se sretnu sa Polovim.
"Gornji deo", reče Pol. "Lagano sada." Dodao je novu količinu začina u kontejner i osetio kako pena vri oko Džesikinih ruku dok je počinjala da pravi okomit rez u gornjoj kosini rupe. Prilikom drugog zahvata šake joj naiđoše na nešto tvrdo. Lagano, ona razgrnu pesak oko jednog remena sa plastičnom kopčom.
"Ne mrdaj više sa tim", reče Pol gotovo šapatom. "Nemamo više pene."
Džesika steže remen jednom rukom i podiže pogled prema sinu.
Pol odbaci prazan parakompas u pustinju i reče: "Pruži mi slobodnu ruku i pažljivo me slušaj. Vući ću te u stranu i nadole. Nipošto ne ispuštaj remen. Odozgo se neće sručiti mnogo peska. Nagib se stabilizovao. Jedino je važno da ti zadržim ruku iznad peska. Čak i ako se rupa bude zatrpala, moći ću da te iskopam i izvučem balu."
"Razumela sam", reče ona.
"Spremna?"
"Spremna." Ona čvršće obavi prste oko remena.
Uz snažan cimaj Pol izvuče majku do pola iz rupe, držeći joj glavu što je mogao više kada je barijera pene popustila i pesak stao da kulja dole. Kada je lavina prestala, Džesika je ostala zatrpana do pojasa; zbog kosine rupe, leva ruka i rame još su joj bili pod peskom, a bradu joj je štitio nabor Polove odore. Rame ju je žestoko bolelo od napora kome je bilo izloženo.
"Još držim remen", reče ona.
Lagano, Pol zavuče ruku u pesak pokraj majke i pronađe remen. "Zajedno", reče on. "Postojano i ravnomerno vučenje. Ne smemo ga prekinuti."
Pesak se neprekidno slivao dok su se upirali da razgrnu balu. Kada su sasvim oslobodili remen, Pol zastade i najpre izvuče majku iz peska. Zatim, udruženim snagama, konačno iščupaše balu iz stupice u kojoj je ležala zapretana.
Nekoliko trenutaka potom, stajali su na čvrstom dnu pukotine, držeći među sobom dragoceni ranac.
Pol pogleda majku. Lice joj je bilo umrljano od pene, baš kao i odora. Pesak se nahvatao na mestima gde se pena osušila. Ličila je na metu za gađanje lopticama od vlažnog, zelenog peska.
"Sva si musava", reče on.
"Ni ti ne izgledaš mnogo lepše", uzvrati ona.
Oboje se nasmejaše, a zatim zamukoše.
"Nije trebalo da dođe do cele stvari", reče Pol. "Ja sam bio neoprezan."
Ona slegnu ramenima, osećajući kako joj zgrudvani pesak otpada sa odore.
"Postaviću šator", reče on. "Svuci tu odoru i dobro je istresi." On se okrenu i uze balu.
Džesika klimnu glavom, osetivši se najednom odveć umornom da bi bilo šta odgovorila.
"Postoje rupe od kočeva u steni", reče Pol. "Neko je već ranije ovde podizao bivak."
A što da ne?, pomisli ona, čisteći odoru. Mesto je bilo sasvim prikladno - duboko u kamenim nedrima, a naspram drugog grebena, udaljenog oko četiri kilometra - na popriličnoj visini iznad pustinje, tako da nije postojala opasnost od crva, ali i dovoljno blizu za lako spuštanje pre prelaska.
Ona se okrenu i vide da je Pol postavio šator; rebrasta kupola već se stopila sa kamenim zidovima pukotine. Pol prođe pokraj majke, podigavši dogled. Brzim pokretom podesio je unutrašnji pritisak naprave, doveo u žižu uljana sočiva i bacio pogled prema drugom grebenu, koji se uzdizao zlatnožut spram jutarnjeg svetla preko otvorenog peska.
Džesika ga je posmatrala dok je proučavao pogledom apokaliptični predeo, zavirujući u peščane reke i kanjone.
"Postoji neko rastinje tamo", reče joj on.
Džesika pronađe rezervni dogled u bali pokraj šatora i priđe Polu.
"Tamo", reče on, držeći dogled jednom rukom, a pokazujući drugom.
Ona pogleda u tom pravcu.
"Saguaro", reče ona. "Kržljava biljka."
"Možda ima ljudi u blizini", reče Pol.
"Nije isključeno da su to samo ostaci botaničke ogledne stanice", uzvrati ona.
"Ona je prilično južno u pustinji", odgovori on. Zatim spusti dogled, počeša se ispod filterske pregrade i pomisli na neuobičajenu suvoću i ispucalost usana, osetivši prašnjav ukus žeđi u ustima. "Pre mi liči na slobodnjačko mesto", reče on.
"Jesi li siguran da će Slobodnjaci biti prijateljski nastrojeni?" upita ga ona.
"Kines nam je obećao njihovu pomoć."
Ali, narod pustinje obuzet je očajanjem, pomisli ona. I mene danas obuzima isto osećanje. A očajnici bi mogli da nas poubijaju zbog vode.
Ona zaklopi oči i, kao protivtežu pustoši koja ju je okružavala, prizva u mislima jedan prizor sa Kaladana. Setila se jednog putovanja na koje su Vojvoda Leto i ona pošli pre Polovog rođenja. Leteli su iznad južnih džungli, povrh bučnih stepskih prostranstava i pirinčanih polja u deltama. Videli su mravolike kolone u zelenom rastinju - čete ljudi koji nose svoj tovar na suspenzorskim podupiračima pričvršćenim za ramena. A na morskim prostranstvima stajale su bele latice trimaranskih jedara.
Sad je sve to nestalo.
Džesika otvori oči i ponovo se zagleda u stvarnost pustinje; unaokolo je vladala tišina, a toplota predstojećeg dana polako je rasla. Neumorni vragovi vrućine već su počeli da nagone vazduh da podrhtava povrh otvorenog peska. Pročelje naspramnog grebena sve više je ličilo na stvar viđenu kroz nepravilno staklo.
Peščani odron za trenutak je prevukao zastor preko otvorenog kraja pukotine. Padao je uz pisak, raspršivan naletima jutarnjeg povetarca i lepetom krila sokolova, koji su stali da uzleću sa vrha stene. Kada je odron prestao, ona je još čula njegov piskutav zvuk. A kada se pisak pojačao, shvatila je da to nije odjek odrona; ko je jednom čuo taj zvuk, nikada ga više nije mogao pobrkati sa nekim drugim.
"Crv", prošaputa Pol.
Došao je sa desne strane; nastup mu se odlikovao svojevrsnom nehajnom veličanstvenošću, koja se nije mogla prenebreći. Izvijena prokop-humka peska koja je sekla dinu u njihovom vidnom polju. Humka je bila podignuta prednjim delom, raspršujući pesak unaokolo, slično pramčanom talasu u vodi. A onda je čudovište nestalo, pošto je najednom skrenulo levo i izgubilo se iz vidika.
Zvuk je postajao sve prigušeniji, da bi konačno zamro.
"Video sam svemirske fregate koje su bile manje", prošaputa Pol.
Ona klimnu glavom, i dalje zureći preko pustinje. Na mestu gde je crv prošao ostao je uznemirujući procep. Trag se pružao unedogled pred njima, a činilo im se da mogu da ga vide i ispod mesta gde je zašao za obzorje.
"Kada se budemo odmorili", reče Džesika, "nastavićemo tvoje lekcije."
Obuzdavši iznenadnu plimu srdžbe, on reče: "Majko, zar ne misliš da bismo mogli i bez..."
"Danas te je obuzela panika", prekide ga ona. "Ti možda poznaješ svoj um i bindu nervno ustrojstvo bolje nego ja, ali još mnogo imaš da naučiš o telesnoj prana muskulaturi. Telo ponekad čini izvesne stvari samo od sebe, Pole, a ja bih želela da te podučim u tome. Moraš da stekneš sposobnost da upravljaš svakim mišićem, svakim vlaknom svog tela. Najpre ćemo razmotriti ruke. Počećemo sa mišićima prstiju, tetivama dlana i osetljivošću jabučica." Ona se okrenu. "Hodi u šator sada."
On opruži prste leve ruke, posmatrajući je kako se provlači kroz steznički ventil; znao je da je ne može odvratiti od tog nauma... da mora popustiti.
Ma šta da mi je učinjeno, bio sam deo toga, pomisli on.
Ponovo razmatranje ruku!
On pogleda vlastitu šaku. Kako je samo neprilično izgledala u poređenju sa jednim takvim stvorenjem kao što je crv.
|
