9. MARŠ PREMA KRIZI

     Pre zore, nova družina je doručkovala, zapakovala zalihe i uspela se na najbliži breg da dočeka sunce sa kamenom pod nogama. Kovenant je iscrpljeno posmatrao istok, napola se plašeći da se Kob Sunca možda već ubrzala do ciklusa od samo jednog dana. Ali kada se Sunce uspelo nad obzorje, vazduh oko njega bio je plav poput venca, zadajući i dalje natopljenom i sivom predelu preliv azuran poput nagoveštaja veličanstvenosti - kao da bi, pomisli Kovenant mrgodno, Kob Sunca u bilo čijim drugim rukama izuzev Kletnikovih bila stvar lepote. Ali tada tmina poče da se prikuplja prema zapadu; a svetlost se po bregovima pomrači. Prvi prsti vetra počeše da se igraju Kovenantovom bradom, da mu se podruguju.
     Sunder mu se okrete. Oblareve oči bile su tvrde poput oblutaka kada je izvukao umotani zavežljaj krila: glas mu se oštro prenosio preko vetra: "Neverniče, kako glasi tvoja volja? Kada si mi prvi put dao kril u ruke, savetovao si me da ga koristim kao što bih rukh - da se usaglasim sa njime i povučem mu moć za svoje svrhe. To sam činio. Moja ljubav podučavala me je" - on baci pogled na Holian - "ali učio sam lekciju svom snagom." Prešao je veliki put i odlučio da ga nužda ne zatekne nespremnog. "Zbog toga sam u stanju da nam olakšam put - da požurim putovanje. Ali čineći tako, svakako ću obznaniti naše prisustvo Klavi, i Gibon na-Mhoram biće upozoren na nas." On kruto ponovi: "Kako glasi tvoja volja?"
     Kovenant je na trenutak raspravljao sa sobom. Ukoliko Gibon bude upozoren, mogao bi da poubija još zatvorenika da bi podjario Vatrokob. Ali bilo je moguće da je već svestan opasnosti. Sunder je to nagovestio prethodnog dana. Ukoliko Kovenant bude putovao oprezno, mogao bi naprosto da pruži na-Mhoramu više vremena za pripreme.
     Kovenantova ramena pogrbiše se da bi zagušila to dvoumljenje. "Upotrebi kril", promrmlja on. "Već sam izgubio previše vremena."
     Oblar klimnu, kao da nije očekivao nikakav drugi odgovor.
     Iz prsnika izvuče sunčev kamen.
     Bila je to ona vrsta stene kakvu su nekadašnji Domajini meštri znanstva kamena nazvali orkrest. Bio je veliki kao polovina njegove šake, nepravilnog oblika, ali gladak; a površina mu je odavala neobičan utisak prozračnosti bez providnosti, otvor prema dimenziji u kojoj ne postoji ništa izuzev nje.
     Sunder spretno strže tkaninu sa krilovog dragulja i odasla blistavi srebrni sjaj u tminu zgusnutu od kiše. Onda je dodirnuo sunčev kamen i taj dragulj.
     Odjednom, stub bronzane moći briznu sa orkresta pravo prema skrivenom srcu Sunca. Piskajući besno, zrak probi kišne kapi i olujne oblake da bi povukao silu pravo ka Kobi Sunca. A kril zablista kao da njegova svetlost može da odbaci kišu odakle je došla.
     Uz riku pljuska i tešku grmljavinu, oluja zapljusnu vrh brega. Ravni, crveni stub orkresta kao da je prizivao munje poput uvrede nebesa. Ali Sunder je stajao, ne uzmičući, nedirnut ikakvom vatrom.
     Na družinu nije padala ni kap kiše. Vetar je šibao čitavom oblašću: grmljavina je treskala: munje su skakale po tmini poput vriske. Ali Sunderova moć obrazovala je džep u oluji, zonu slobodnu od nasilja.
     Činio je isto što i Klava - koristio je Kob Sunca da služi njegovim svrhama. Ali taj napor nije se plaćao krvlju. Niko nije uništen da bi mu bila data snaga.
     Ta razlika bila je dovoljna za Kovenanta. Mrgodnim gestom, on naredi pokret družine.
     Brzo su se poređali oko Sundera. Sa Holian koja ga je vodila, oblar se okrenuo prema zapadu. Držeći orkrest i kril stegnute jedno uz drugo tako da su plamteli poput izazova, pošao je u smeru Veselkamena. Njegova zaštita kretala se sa njime, pokrivajući čitavu družinu.
     Lagano, grimizni preliv privuče se blistavilu krila, kaljajući svetlost kao da je srce dragulja počelo da krvari; a dugi bleskovi srebra izbrazdaše stub vatre Kobi Sunca. Ali Sunder pomeri šake, malčice razdvoji dve sile da bi ih održao čistim. Kada je to učinio, njegova zona malo se smanji, ali ne dovoljno da bi omela napredovanje družine.
     Šibao ih je vetar. Blato im je zaprečavalo hodanje, činilo svaki korak varljivim. Bujice koje su se slivale niz padine tukle su ih po nogama, udruživale se jedna sa drugom da bi obrazovale male reke i pokušavale da odnesu putnike. Kovenant bi već odavno pao, samo da nije bilo Kailove pomoći. Linden se čvrsto držala za Folovo rame. Čitav svet pretvorio se u gromoviti vodeni zid - neprobojni pljusak osvetljen bleskom bronze i srebra, prosecan munjama. Niko nije ni pokušavao da progovori: samo bi džinovi mogli da budu dovoljno glasni da bi ih iko čuo. Pa ipak, Sunderova zaštita omogućavala je družini da putuje brže nego što je Kob Sunca ikada dozvoljavala.
     Negde tokom dana, dva siva, zamućena obličja pojaviše se poput otelotvorenja oluje i zađoše u džep bez kiše, predstavivši se Kovenantu. Bili su to haručaji. Kada ih je primio, oni pristupiše družini bez ijedne reči.
     Napetost sa kojom je Linden posmatrala Sundera rekla je Kovenantu nešto što je već znao: oblarevo vladanje nad dva tako različita amuleta predstavljalo je za njega užasan napor. Pa ipak, bio je kamendolac. Urođena čvrstina njegovog naroda bila je uslovljena pokolenjama preživljavanja ispod Kobi Sunca. A njegov osećaj svrhe bio je čist. Kada se putovanje konačno okončalo i kada je pustio da mu se vatre pogase, delovao je tako iznureno da je jedva stajao - ali nije bio savladan iscrpljenošću više od Kovenanta, koji nije radio ništa osim što se probijao preko deset milja blatišta i vode. Ne prvi put, Kovenant pomisli da je oblar bio više nego što on to zaslužuje.
     Dok je vetar bičevao oblake prema zapadu, družina se ulogorila u otvorenoj ravnici koja je podsećala Kovenanta na šturi teren u blizini Veselkamena. U davno prošlo doba, tu oblast učinila je plodnom marljivost njenih ratara i stočara - i dobroćudna moć poglavara. Sada je sve bilo bolno izmenjeno. Osećao je kako se nalazi na ivici neposrednog poseda Klave - da družina samo što nije zašla u granice na-Mhoramovog Konaka.
     Nervozno, on upita Holian kakvo će biti sunce sledećeg dana. U znak odgovora, ona izvadi tanku granu lianora. Njegova uglačana površina blistala je poput drevnog drveta Domaje dok ga je držala uspravnog u svetlosti logorske vatre.
     Poput Sunderove leve podlaktice, njen desni dlan bio je izbrazdan starim ožiljcima - posekotinama iz kojih je uzimala krv za predviđanja. Ali krv joj više nije bila potrebna. Sunder se nasmeši i pruži joj umotani kril: otkrila ga je tek toliko da pusti jedan beli snop u noć. A onda, puna obožavanja, poput žene koja nikada nije upoznala išta drugo izuzev poštovanja za sopstvene sposobnosti, ona dodirnu snop svetlosti lianarom.
     Plamen je rastao poput biljke u šumi. Lomni pupoljci zamahaše vazduhom: rascvetaše se pupovi filigranske vatre: lišće se razvijalo i otvaralo. Ne povređujući ni nju, niti drvo, plamenovi su se širili oko nje kao uzrastanje tajanstva.
     Bili su zeleni i sočni poput proleća i mladih jabuka.
     Pred tim prizorom, Kovenantovi živci se i protiv svoje volje zgrčiše.
     Holian nije morala da objašnjava njemu i Lindeni šta joj vatra znači: osvedočili su se u to nekoliko puta u prošlosti. Ali zbog džinova koji su gledali širom otvorenih očiju, ona tiho reče: "Sutrašnji dan dovešće sunce plodnosti."
     Kovenant baci pogled na Linden. Ali ona je proučavala haručaije, ispitivala ih je, ne bi li videla ma kakav znak opasnosti. Međutim, Sunder je rekao da se Gibonov zahvat pruža na samo dan puta od kapija Veselkamena; kada je Linden najzad pogledala Kovenanta u oči, ona samo nemo zatrese glavom.
     Još dva dana, pomisli on. Jedan do trenutka kada će Besomuk moći da nas dohvati. Ukoliko ne odluči da ponovo oproba grim. Zlo koje smatraš najužasnijim... Te noći, more ga napregoše sve dok nije poverovao da će se sigurno slomiti. Svi su se pretvorili u jednu zaraznu viziju, a u njoj njegova vatra bila je crna poput otrova.
     U pre-zelenom odsjaju svitanja, još jedan par haručaija stiže da bi stupio u družinu. Njihova lica bila su kamena i uzvišena poput planina u kojima su živeli; pa ipak, Kovenant je stekao zbunjujući utisak da su mu došli u strahu. Ne u strahu od smrti, već od onoga na šta bi ih Klava mogla prisiliti.
     Njihove muke su prokletstvo. Prihvatio ih je. Ali to nije bilo dovoljno. Banor mu je zapovedio da ih iskupi.
     Kada se sunce podiglo, obojilo je ogoljeni predeo bolesnim prelivom koji ga je podsetio na Kamen Zlozemlja.
     Šest dana prošlo je otkako je pustinjsko sunce otopilo svaki trag rastinja sa Gornje Zemlje. Kao ishod toga, čitava ravnica bila je pustošna. Ali zemljište je bilo toliko natopljeno vodom da se pušilo gde god bi ga sunce dodirnulo; a para kao da je dizala fine pupove vresa i paprati paničnom naglošću. Tamo gde je blato počivalo u senci, ostajalo je ogoljeno poput oglodanih kostiju; ali svuda drugde razvijale su se zeleni izdanci i rasli očajnički dok ih je šibala Kob Sunca, nahranjeni sa dva dana kiše. Za nekoliko trenutaka, rastinje će doseći visinu Kovenantovih golenica. Ukoliko bi nepokretno stajao još duže, možda uopšte ne bi bio u stanju da se pokrene.
     Ali pred njime Zapadnik Planine pružale su svoje iskrzane, snegom pokrivene vrhove iznad obzorja. A jedan ogranak planinskog venca ležao je na pravoj liniji Sunderovog puta. Možda je Veselkamen već bio vidljiv pogledu džinova sa veće visine.
     Ukoliko i jeste, ništa nisu govorili o tome. Lupižena je posmatrao neprirodno vresište sa izrazom gađenja. Maglovalova sumnja poprimila je izgled ratobornosti, kao da mu je bilo krivo zbog načina na koji ga je Fol zamenio pored Linden - a ipak je verovao da ne može da se opravda. Prva podiže svoj mač, procenjujući svoju snagu nasuprot rastinju. Samo je Brusobol željno proučavao jugozapad; ali njegovo mrko lice nije otkrivalo ništa izuzev odjeka ranijeg suda: Ovo je svet koji je moj brat kupio svojom dušom. Smatraš li takav svet vrednim života?
     Međutim, nije bilo potrebno da Prva proseca put družini. Sunder upotrebi sunčev kamen i kril kao što su Jahači upotrebljavali rukh, koristeći Kob Sunca da otvara put. Bronzanom vatrom i belim svetlom oblar je sravnjivao rastinje ispred družine, uzoravao put kroz njega. Neometani bujicama, pljuskovima i glibom, putnici su mogli da ubrzaju ritam od prethodnog dana.
     Pre nego što su vres i paprat porasli toliko da su zaklonili Kovenantov pogled na planine, on nazre kako crveni snop nalik Sunderovom stoji na litici okrenut prema Suncu. Uz drhtaj duboko u sebi, on ga prepozna. Da bi bio vidljiv sa tolikog rastojanja, morao je biti ogroman.
     Stub Vatrokobi.
     Onda gmizavo rastinje obrisa čitav jugozapad sa vidika.
     Izvesno vreme, napeto iščekivanje otvoreno tim pogledom obuzelo mu je čitavu pažnju. Vatrokob. Video ga je jednom, dok je proždirao krv vrtoglavom vrelinom i opakošću koja je ispunjavala visoku šupljinu svetog opklona. Čak i na nivou gde su Jahači držali vrhorukh, to buktanje udarilo ga je žežućom silinom, spaljivalo mu misli dok samo pepeo ne ostane. Jednostavno sećanje natera ga da se lecne. Jedva da je mogao da poveruje kako mu je čak i neobuzdana divlja magija ravna: sukob između tolikih moći mogao bi biti tako žestok da razori planine. A Svod Vremena? Nije znao odgovor.
     Do prepodneva Sunder poče da se tetura; a Kovenantova pažnja upravila se prema spoljašnjem svetu. Oblar je koristio amulete kao da zajedno obrazuju posebnu vrstu rukha; ali nisu. Rukhovi Jahača izvlačili su svoju pravu snagu pravo iz vrhorukha i Vatrokobi, tako da je svakom Jahaču bilo potrebno samo onoliko ličnog naprezanja koliko da se drži otvoren kanal moći prema Veselkamenu: Vatrokob je činila ostalo. Ali Sunder je nosio sunčev kamen i kril.
     Napor ga je iscrpljivao.
     Linden pročita njegovo stanje jednim pogledom. "Dajte mu alem-vina", promrmlja kruto. Njeno oporo odupiranje zlu rastinja činilo je da zvuči udaljeno, bezlično. "I nosite ga. Sa njime će biti sve u redu, ukoliko se budemo postarali za njega." Trenutak potom, ona dodade: "Dovoljno je tvrdoglav da izdrži."
     Sunder joj se slabašno nasmeši. Bledilo je počivalo ispod boje njegove kože; ali dok je pio napitak džinova postajao je primetno jači. Pa ipak, nije se pobunio kada ga Brusobol odiže u vazduh. Seo je leđima uz Majstorove grudi, nogu povijenih preko ruku džina, i ponovo razvio svoje moći; a družina nastavi putovanje.
     Nedugo posle podneva još dva haručaija pridružiše se Kovenantu, podigavši na desetoricu broj pripadnika njihovog naroda koji se zaštitnički rasporedio sa obe strane oko njega i njegovih drugova.
     On ih kruto pozdravi; ali od njihovog prisustva samo je osećao više straha. Nije znao kako da ih odbrani od Gibona.
     A strah mu je jačao kako je Sunder postajao sve slabiji. Čak i sa sunčevim kamenom i krilom, oblar je bio samo jedan usamljeni čovek. Dok su se prepreke koje su se množile pred njima sastojale od jednostavne paprati i vresa bio je u stanju da ih krči delotvorno poput Jahača. Ali onda se tle promenilo: teren se pretvorio u džunglu poludelih rododendrona, jakarande i kukavičnjaka. Kroz taj gustiš nipošto nije mogao da se probija uz onu besprekornu tačnost koju je omogućavala Vatrokob. Morao je da pipa za linijom najmanjeg otpora; a džungla se zatvarala iza putnika kao da su izgubljeni.
     Sunce se spustilo blizu Zapadnik Planina, a svetlost je postala tek nešto više od proceđene tmine, kada Linden i Holian istovremeno jeknuše: "Sundere!"
     Brusobol se naglo zaustavi. Prva se okrete da bi se zagledala u oblara. Kovenantovo grlo zateže se u panici dok se probijao iza Lindeninih leđa.
     Majstor spusti Sundera, a družina se okupi oko njega. Sunderova kolena u istom trenutku popustiše. Ruke su mu se tresle divljom grozničavošću.
     Kovenant se probi između Prve i Lupižene da bi pogledao oblara u oči. Od uviđanja Holianino lice je prebledelo, učinilo njenu gavranovu kosu oštrom poput naricanja. Lindenine oči letele su napred-nazad između sunčevog kamena i krila.
     Bronzani stub koji je izbijao iz orkresta prema zalazećem suncu imao je loman i nagrižen izgled, kao da ga je gutala nekakva vrelija vatra. A u srcu bistrog dragulja krila plamteo je čvrsti čvor crnila poput tumora.
     "Na-Mhoram pokušava da ga osvoji!" očajno jeknu Holian. "Kako da se sačuva, kada je toliko silno iznuren?"
     Sunderove oči bile su uprte u nešto što više nije mogao da vidi. Nove linije izbrazdale su mu pepeljavo lice, ispresecano otrovnim znojem koji mu je kožu učinio lepljivom. Drhtaji su mu se učvorili u mišićima. Izraz mu je bio go i zgrožen poput napada bolesti.
     "Spusti ih na zemlju!" siknu Linden na njega, digavši glas da bi probila njegopvu opčinjenost. "Ostavi ih! Ne puštaj ga da ti to učini!"
     Uglovi Sunderovih vilica opasno nabreknuše. Uz ječanje kao da slama sopstvenu ruku, on se prisili da spusti sunčev kamen, baci ga na zemlju. U trenutku, njegov grimizni snop nestade: orkrest se vrati u varljivu prozračnost.
     Ali crnilo u središtu krila nabreknu i postade jače.
     Sunder mrgodno obujmi slobodnom rukom omotače noža. Vrelina je sjala sa metala. Pognuvši glavu, on dograbi kril u zahvat poput groznice i poče da se bori da zbaci dodir Klave - borio se istim onim ljudskim i nesavladivim očajanjem koje je svojevremeno zamalo ubedilo Gibona da je Kovenant mrtav.
     Linden je vikala: "Sundere! Prekini! To te ubija!" Ali oblar je nije čuo.
     Kovenant ispruži troprstu šaku. Vatra briznu sa prstena kao da je jednostavna blizina Gibonove moći učinila srebrnobelu burmu neugasivom.
     Findejlov protest zaori se kroz džunglu. Kovenant nije obraćao pažnju. Sunder mu je bio prijatelj, a on je već previše često doživljavao neuspehe. Možda nije bio spreman da oproba sebe protiv Klave i Vatrokobi. Možda nikada neće biti spreman. Ali nije oklevao. Odlučno je dograbio kril. Silinom vatre, isščupao je sečivo iz Sunderovog zahvata kao da su se oblarevi mišići pretvorili u pesak.
     Ali kada je sklopio divlju magiju oko krila, sav njegov plamen pocrne.
     Ponoćni požar gladan poput mržnje briznu usred družine, šiknu između drveća. Bes tmine divljao je iz njega kao da je otrov na kraju likovao i postao celokupna istina njegove moći.
     Na trenutak, on se trže od straha. Onda ga doseže Lindenin divlji povik.
     Divljačan od krajnjeg naprezanja, on istrgnu svoju vatru iz vazduha, baci je dole poput tapiserije sa zidova sopstvenog uma. Kril mu iskliznu između obamrlih prstiju i zabi se vrhom nadole u oskrnavljeno tlo.
     Pre nego što je stigao da se pokrene, da reaguje, dahne, da pokuša da zadrži užas koji je zvečao njegovim srcem poput zvona očajanja, težak udarac bi zadat iza njegovih leđa; Kail se zatetura kroz rastinje.
     Novi udarac: pesnica poput kamena. Kovenant polete napred, tresnu o grubo stablo rododendrona i opruži se na leđa, dahćući kao da je sav vazduh odnet sa sveta. Blistaji sunčevog zalaska probijali su se kroz lišće poput smaragdnih zvezda, vrtoglavo se okrećući preko njegovog vidnog polja.
     Oko njega, borba je treskala među drvećem. Ali nije stvarala nikakvog zvuka. Sluh mu je nestao. Lindenin produženi povik bio je nem: bes Prve nije sadržavao glas.
     Galvanizovana mahnitošću, Holian odvuče Sundera sa puta bitke. Ona prođe ispred Kovenanta, zatvori mu vidik na trenutak. Ali ništa nije moglo da zakloni blistavu, zadihanu vrtoglavicu koja se okretala u njemu, nasilna i proklinjuća poput oreola Crva.
     Kail i džinovi stupili su u borbu protiv Harna, Durisa i ostalih haručaija.
     Pokreti napadača bili su neobično nespretni, neprecizni: delovalo je kao da ne gospodare sobom. Ali zadavali su udarce punom silinom urođene snage - udarce tako oštre da su se čak i džinovi teturali. Lupižena pade pod teškom silinom Fola i još jednog haručaija. Izmahujuću pljosnatom stranom svoga sečiva, Prva se probi u pomoć mužu. Brusobol je sravnio po jednog haručaija svakom pesnicom: Kailovi sunarodnici više nisu imali ravnotežu niti spretnost da izbegnu silovite udarce. Ali napadači su se dizali na noge kao da su imuni na bol i ponovo napadali. Magloval obujmi jednog haručaija u medveđi stisak, obori drugog udarcem noge. Ali haručaji mu zada takav udarac u lice da mu glava prasnu unazad, a stisak popusti.
     Krećući se kruto poput čoveka u geasu, Harn je sledio Kaila kroz bitku. Kail ga je lako izbegavao; ali Harn nije popuštao. Delovao je bezumno poput Durisa, Fola i ostalih.
     Njima je ovladala Klava.
     Lagano, vrtoglavica koja se okretala Kovenantovim vidnim poljem usredsredi se; on zateče sebe kako pilji u kril. Ovaj je stajao u blatu poput malog krsta na par stopa od njegovog lica. Iako je borba udarala i preturala sve, niko nije ni dodirnuo Lorikovo čarobno sečivo.
     Dragi kamen blistao je bistrim, čistim srebrom: nikakvo zaprljanje nije kaljalo čiste dubine dragulja.
     Gibonov pokušaj da ga obuzme bio je varka - način da zadrži pažnju družine sve dok ne bude uspeo da obuzme sve haručaije.
     Sve izuzev Kaila.
     Sa snoviđajnom odvojenošću nastalom usled gubitka kiseonika, Kovenant se upita šta je to učinilo Kaila imunim.
     Naglo, grčenje njegovih mišića prekide se. On uvuče vazduh u pluća; grizao je njegove sirove komade nasuprot omamljenom grču koji ga je sprečavao da diše; a zvuk poče da se prikrada nazad u džunglu - obaranje rastinja, dahtanje i trzaji napora. Na trenutak, nije bilo glasova: boj se vodio gorko nem. Ali onda, kao sa velikog rastojanja, on začu Linden kako više: "Kaile! Samožene! Ti si im pobegao!"
     Kovenant se odiže sa tla na vreme da vidi Kailovu reakciju.
     Naglošću pantera, Kail se baci na Harna. Harn je bio previše letargičan da bi delotvorno parirao. Saginjući se ispod Harnovih direktnih udaraca, Kail ga izbaci iz ravnoteže, a onda ga dograbi za rame i kuk i baci ga u vazduh. Harnu je nedostajalo jednostavno samosavlađivanje da se izvije u stranu kada ga je Kail bacio prema kolenu dignutom i spremnom da mu prebije kičmu.
     Pa ipak, u poslednjem trenutku Harn se ipak izvi u stranu. Kada su Brin i Kail uhvaćeni u trans samožena, Linden je zapretila da će slomiti Brinovu ruku; i ta opasnost ga je povratila. Harn se istrže iz Kailovog stiska i dočeka se na noge, okrenut svome srodniku.
     Na trenutak ravnodušno su gledali jedan drugoga, kao da se ništa nije dogodilo. Onda Harn klimnu. On i Kail skočiše da pomognu džinovima.
     I dalje kašljući za vazduhom, Kovenant se odiže uz drvo i stade da gleda ostatak bitke.
     Nije dugo trajalo. Kada su Kail i Harn oslobodili Fola i Durisa iz Gibonove vlasti njih četvoro brzo je bilo u stanju da izvuče preostalu šestoricu.
     Lupižena i Magloval izvukoše izudarana tela iz grmlja. Prva se oštro obazirala oko sebe, držeći spreman mač. Brusobol previ ruke preko grudi da bi zadržao siloviti nalet sopstvenog gneva. Ali haručaji nisu obraćali pažnju na džinove. Oni se okrenuše i suočiše jedni sa drugim, razgovarajući um sa umom nemom smirenošću svoga naroda. I pored onoga što se upravo dogodilo, nisu delovali pokolebano ili preneraženo.
     Kada je razgovor bio gotov, Kail pogleda džinove i Linden, a onda se okrete licem u lice prema Kovenantu. Nije se izvinjavao. Njegov narod bili su haručaji, a povređivanje njihove ispravnosti zalazilo je preduboko za jednostavnu skrušenost. Glasom u potpunosti lišenim bilo kakve obojenosti, bez ikakvog nagoveštaja opravdavanja ili žaljenja, on reče: "Došlo je do saglasnosti da takva bezvrednost kao što je moja ima svojih prednosti. Kakvu god nadoknadu da narediš, ispunićemo je. Ali nećemo ponovo izgubiti vlast nad sobom na ovaj način."
     Kovenant nije znao šta da kaže. Dugo je već poznavao haručaije, a i krvnu gardu pre njih; pa ipak ga je i dalje zapanjivala silovitost njihovih sudova. I bio je siguran da ne bi bio u stanju da još dugo podnosi da ga služe takvu ljudi. Jednostavna želja da ih zasluži naterala bi ga da podivlja.
     Kako je bilo moguće da mu je bela vatra postala crna za tako kratko vreme?
     Lupižena promrmlja nešto poput pošalice u pola glasa, a onda iskrivi lice kada niko ne uzvrati. Brusobol je postao previše turoban za veselje. U osujećenoj želji da se dokaže pred samim sobom, Magloval je zaboravio na smeh. A Prvu nije primirio Kailov govor. Haručaji su joj pobudili borbeni nagon; a lice joj je bilo poput njene oštrice, nabrušeno za borbu.
     Zbog toga što je sunce zalazilo, a Sunder bio iscrpljen, ona naredi Majstoru i Maglovalu da pripreme logor i obrok. Pa ipak, odluka da otpočinu nije joj smanjila napetost. Mrgodno je koračala po okolini i sekla rastinje da bi obrazovala srazmerno čist prostor za logorište.
     Kovenant je stajao i posmatrao je. Udarac koji je primio učinio je sve u njemu lomnim. Čak i njegova srubljena čula nisu bila slepa za njen bolni gnev.
     Linden nije htela da mu priđe. Držala se najdalje što joj je čistina Prve dozvoljavala, izbegavala ga kao da želi da što je više moguće smanji njegovo dejstvo na sopstveno opažanje.
     Pogledi koje je Holian bacala prema njemu preko Sundera bili su natopljeni užasom i nesigurnošću u sve dubljem sumraku. Samo su se Vain, Findejl i haručaji ponašali kao da ne mare.
     Kovenant pođe da pokrije lice, zatim ponovo spusti ruke. Njihova obamrlost postala mu je ogavna. Crte su mu delovale krto i lomno. Brada mu je zaudarala na znoj: čitavo telo mu je zaudaralo, bio je nečist i smrdljiv od glave do pete. Strahovao je da bi glas mogao da mu pukne; ali prisilio se da ga upotrebi.
     "U redu. Recite to. Bilo ko."
     Prva zada siloviti udarac koji saseče izdanak kukavičnjaka debeo poput njene podlaktice, a onda mu se okrete. Vrh njene oštrice uperio je optužbe na njega.
     Linden se lecnu na bes Prve, ali se nije mešala.
     "Džinoljube", prosikta vođa Potrage kao da joj to ime vređa usta. "Ugledali smo veliko zlo. Da li je zaista tvoja namera da upotrebiš tu mračnu vatru protiv Klave?"
     Uzdizala se nad Kovenantom, a svetlost Maglovalove logorske vatre činilo je da izgleda gospodarski i poput nužnosti. Osećao se previše krhko da bi odvratio. Jednom je pokušao da iseče otrov iz podlaktice na eh-Zubljinom parčetu stene. Ti slabašni ožiljci širili su se poput ukrasne šare oko prvobitnih tragova Maridovih očnjaka. Ali sada je bio pametniji. Pažljivo je rekao: "Neće mi to učiniti i proći nekažnjeno."
     Prva se nije pokolebala. "A šta je sa Zemljom?"
     Od njenog tona oči su mu gorele, ali ne suzama. Svaka reč njegovog odgovora bila je razgovetna poput užarenog ugljevlja. "Nekada davno", sa krvlju napola bezumnih Jamnika na glavi, "zakleo sam se da više nikada neću ubiti. Ali to me nije zaustavilo." Sa obe ruke zabio je nož u grudi čoveku koji je ubio Lenu; i taj udar vratio se da ga prokune. Nije imao pojma koliko je Bhrathaira izginulo prilikom pada Kemperovog Vrha. "Poslednji put kada sam bio tamo, pobio sam ih dvadeset jednog." Dvadeset jednog muškarca i ženu, od kojih većina nije ni znala da su im životi zli. "Muka mi je od krivice. Ukoliko misliš da ću učiniti išta što će uništiti Svod Vremena, onda bolje pokušaj smesta da me zaustaviš."
     Na to, oči joj se skupiše kao da razmišlja o posledicama zabijanja mača u njegovo grlo. Holian i Linden gledale su razrogačenih očiju; a Sunder se pripremio da skoči Kovenantu u pomoć. Ali i Prva je bila Nevernikov prijatelj. Dala mu je titulu koju je najviše cenio. Naglo, izazov njenog mača pade. "Ne, Džinoljube", uzdahnu ona. "Predaleko smo otišli. Verovaću ti ili ništa drugo nema smisla."
     Ona grubo gurnu mač u kanije i okrete se.
     Svetlost vatre blistala je u vlažnim prugama Lindenine brige i olakšanja. Trenutak kasnije, ona priđe Kovenantu. Nije ga gledala u oči. Ali nakratko mu je spustila šaku na desnu podlakticu kao priznanje da nije nalik njenom ocu.
     Dok je taj dodir trajao, žudeo je da joj dograbi šaku i digne je do usana. Ali nije se pokrenuo. Verovao je da bi se sigurno raspao da je to učinio. A svako obećanje koje je zadao bilo bi izgubljeno.
     Sledećeg dana plodovi zelenog sunca bili su gori: pokrivali su tlo obilnom, neprohodnom mahnitošću mora u oluji. A Sunderov umor zašao je preduboko da bi ga izlečila jedna noć sna izazvanog alem-vinom, jednim gutljajem retkog i moćnog okrepljivača koji je stvorio Lupižena mešanjem svog napitka sa vitrimom. Ali Klava više nije pokušavala da preuzme kontrolu nad krilom ili haručajima. Senke drveća zadržavale su deo rastinja u podnošljivim razmerama. Ni grim, niti ikakav drugi napad nije stigao iz Veselkamena da bi im zaprečio put. A putnici su tako dobro napredovali tokom poslednja dva dana da sada nisu morali da žure. Niko nije sumnjao da je Konak na-Mhorama na dohvat ruke. U nepravilnim razmacima nepravilan raspored džungle omogućavao im je da bace pogled na jugozapadno nebo; a tada su svi pripadnici družine bili u prilici da vide vreli, divlji stub Vatrokobi koji je plamteo prema Suncu poput neizlečive opekotine vazduha obojenog u zeleno.
     Svaki pogled na njega činio je Lindenine zategnute, prefinjene crte za nijansu bleđim: sećanja i zračenje moći napadali su njena ranjiva čula. Svojevremeno je bila zarobljenik Gibona-Besomuka u Veselkamenu i njegov dodir odigao je tminu omotanu oko korena njene duše do nivoa na kome je ova činila čitavu noć. Pa ipak, nije posustajala. Usmerila je družinu prema tom mestu snagom sopstvene volje, iščupala to obećanje od Kovenanta kada je bio nepokretan od očaja. I pored njene neutoljene gladi i mučnine prema moći, nije dopuštala sebi da poklekne.
     Kamendolci su se takođe čvrsto držali. Imali su da izravnaju račune sa Klavom, dug koji se protezao od zauzimanja Veselkamena i uništenja naselja sve do temelja njihovih života koje je uobličila Vatrokob. Kad god je Sunderova potreba za odmorom postajala preoštra, sama Holian uzela bi orkrest i kril, iako je bila nevešta u takvom činjenju, tako da staza koju je stvarala nije bila čista kao njegova. Nemo plođenje i umnožavanje izmučenog rastinja zaprečavalo je tlo na svakom koraku; ali družina je nalazila put kroz nju.
     Kada sunce poče da silazi prema visokom grebenu Zapadnik Planina - i dalje udaljenih prema jugu i zapadu, iza one oblasti koja je nekada nazivana Trotgardom, ali gotovo nadomak ruke u kraku venca koji je virio prema istoku - družina stiže na ivicu džungle ispod kamenitih i golih predbrđa visokog Konaka.
     Zaustavivši se u poslednjem zaklonu drveća, oni digoše pogled prema svome odredištu.
     Veselkamen: nekada ponositi bastion i uporište drevnih poglavara koji su služili Domaju; sada dom na-Mhorama i Klave.
     Ovde, na najdaljoj tački isturenog venca, vrhunci su se spuštali da bi obrazovali uzvišenu visoravan sa vrhom prema istoku i pruženu na sever. Svi zidovi visoravni bili su goli, delotvorni poput zidina tvrđave; a na središtu visoravni počivao je Zlatosinj, začarano planinsko jezero čije vode Kob Sunca nije doticala sve dok se u bujici ne bi spustile preko Steg Vodopada na dugačkoj južnoj litici venca i prošli van opsega izvora svoje moći. Ali sam Konak stajao je istočno od Zlatosinja i Steg Vodopada. Bezemljaši su uklesali grad poglavara u istočni klin visoravni, ispunivši taj ispust čvrste utrobne stene Zemlje nastambama i odbrambenim zdanjima.
     Pravo nad družinom stajala je stražarska kula, na vrhu klina. Uži od visoravni, njegov gornji stub dizao se slobodan sa masiva glavnog dela Konaka iza njega; ali donja polovina bila mu je pribijena zidovima od žive stene za ostatak klina. Na taj način bio je branjen jedini ulaz u Veselkamen. Nekada davno, masivne kapije na jugozapadnoj krivini osnovice stražarske kule štitile su prolaz ispod kule - tunel koji je pružao pristup samo u zatvoreno dvorište između kule i glavnine Konaka, gde se nalazio drugi par dveri. Tokom poslednjeg rata, opsada Veselkamena probila je spoljašnje dveri, pretvorivši ih u paramparčad. Ali Kovenant je iz iskustva znao da su se unutrašnje dveri i dalje držale i čuvale Klavu svojom nezamislivom debljinom i težinom.
     Na granici iznad otvora, obli stub stražarske kule bio je obeležen oružnim otvorima i bojnim prorezima sve do zakošenog ruba njegove krune. Ovi su bili nepravilni i nepredvidljivi, oblikovani da prate unutrašnje zavoje kule. Pa ipak, lice stražarske kule bilo je jednostavno kao da su ga deca pravila, u poređenju sa dramatičnom složenošću zidova glavnine Konaka. Sve do zapanjujuće dubine prema unutrašnjosti visoravni, Bezemljaši su obradili gole litice - ispisali ih balkonima i mostićima, grudobranima i prolazima, i izbušili prozorima svakakvih opisa, streljačkim otvorima na nižim nivoima, prozorima-galerijama i zaklonjenim osmatračnicama na većoj visini - obilno i naizgled spontano umnožavanje pojedinosti koje je Kovenantu uvek odavalo utisak zdanja koja počiva ispod svega toga i čije su značenje samo džinovi umeli da čitaju. Slabašni, zeleni zalazak sunca plesao je i bacao odsjaj na južnoj strani, zbunjujući njegovu ljudsku sposobnost da pojmi organizaciju nečega tako visokog, veličanstvenog i bezvremenog.
     Ali čak i njegova površna čula osetila su silnu snagu snopa Vatrokobi dok je ova brizgala u pravcu Sunca ukoso preko ogromnog Konaka. Jednim udarcem, ta crvena sila prevazilazila je sva njegova sećanja o veličanstvenosti i uzvišenosti, menjala ponositu nastambu poglavara u mesto kobne opasnosti. Kada se pre toliko dana primakao Veselkamenu da izbavi Linden, Sundera i Holian, opsedao ga je bol zbog džinova, poglavara i lepote koju je Domaja izgubila. Ali sada je grč besa koji je odabrao bio previše pritegnut da bi mu dopustio tugu.
     Nameravao je da razruši čitavo mesto ukoliko je to neophodno da bi iskopao Klavu - a sama pomisao da bi mogao biti prisiljen da ošteti Veselkamen dovodila ga je do mahnitosti.
     Pa ipak, kada je pogledao svoje drugove, kada je video ushićena lica džinova, gnev mu donekle popusti. Konak je sadržavao moć da ih očara. Lupiženin izraz bio je širok od radosti divljenja; oči Prve blistale su od ponosa pred delom ruku njenih davno umrlih sunarodnika: Magloval je gledao naviše gladno, na trenutak zaboravivši sva premišljanja. Čak je i Brusobol na trenutak izgubio izgled neumitnog usuda, kao da je naslućivao da će mu Veselkamen pružiti priliku za iskupljenje.
     Protivurečna osećanja digoše se u Kovenantovom grlu. Hrapavim glasom on upita: "Jeste li u stanju da ga čitate? Znate li šta znači? Bio sam ovde tri puta" - četiri, računajući kratko prelazno razdoblje tokom koga je odbio Mhoramovo prizivanje - "ali niko nije nikada bio u stanju da mi kaže šta znači."
     Na trenutak, nijedan džin mu ne odgovori. Nisu mogli da se odvoje od divote Konaka. Videli su Koerkri u Primorju i divili mu se; ali za njih je Veselkamen predstavljao otkrovenje. Gledajući ih, Kovenant uz snažni trzaj bola shvati da se sada nikada neće okrenuti nazad - da nikakvo zamislivo ubeđivanje ne bi moglo da ih navede da odlože Potragu i lične namere i da prepuste Kob Sunca i poglavara Kletnika njemu. Kob Sunca nagrizla ih je u samoj osnovi, grizla im sposobnost da poveruju da bi Potraga zapravo mogla da doživi uspeh. Šta su džinovi mogli učiniti da pomognu Domaji u kojoj je sama priroda postala izvor užasa? Ali prizor Veselkamena vratio ih je sebi. Nikada neće odustati od rešenosti da se bore.
     Ukoliko Kovenant ne bude u stanju da uskoro pronađe sopstveni odgovor, neće biti u stanju da ih izbavi.
     Teško progutavši, Lupižena promrmlja: "Nikakve reči... Nema takvih. Vaš slabašni ljudski jezik lišen je..." Suze linuše preko pregiba njegovog lica, iscrtaše mape osećanja.
     Ali Prva reče umesto njega. "Nijedan jezik, Džinoljube. Nijedan jezik ne sadrži takve reči. To je u granitnoj veličanstvenosti srca sveta i ne može se izreći rečima. Svi drugi izrazi moraju zanemeti kada čisti kamen progovori. A ovde je taj govor izražen kao... Ah, srce moje!" Glas joj se diže kao da želi da istovremeno zapeva i jadikuje. Ali ni za nju nije bilo odgovarajućih reči. Ona blago zaključi: "Džinove Domaje gubitak doma naučio je mnogim stvarima. Osećam najveću poniznost pred njima."
     Na trenutak, Kovenant nije bio u stanju da odgovori. Ali onda mu se vrati sećanje - spominjanje na formalne pozdrave koje su ljudi Veselkamena nekada upućivali džinovima. Živeo i dobro došao, nasledniče odanosti Domaji. Dobro došao zdrav ili povređen, u obilju ili kobi - traži ili daj. Svakome zahtevu ćemo udovoljiti... Hrapavim glasom, on dahnu:
     "Veselkamenu, džinova vero, drevni zabranu... Srce si i dveri Zemljorodne siline: Očuvaj istinu mačem snage danu, Ti čuvaru era, vladaru planine."
     Na to, Prva mu se okrenu; i na trenutak lice joj je bilo usresređeno u plaču kao da je dotakla duboku ljubav džinova prema kamenu. Ali smesta je povratila čvrstinu - premda ne pre nego što je video koliko je beskrajno sada spremna da ga služi. Ona hrapavo reče: "Tomase Kovenante, imenovala sam te Džinoljubom, ali to nije dovoljno. Ti si Zemljorod. Nijedno drugo ime nije dovoljno."
     Onda ode i obgrli muža.
     Ali Kovenant zaječa u sebi: 'Zemljorod.' Bože, pomozi mi! Ta titula pripadala je Bereku Troprstu, koji je izradio Žezlo Zakona i osnovao veće poglavara. Nije pripadalo čoveku koji je nosio uništenje Svoda Vremena u zatrovanim rukama. Čoveku koji je pretvorio u ruševine sva Berekova dostignuća.
     On ošinu pogledom Konak. Sunce je počelo da zalazi iza Zapadnik Planina i njegova svetlost u očima kvarila mu je vidik; ali nije razaznao nikakvog znaka da je stražarska kula zauzeta. Imao je isti utisak i poslednji put kada je bio tu - i nije mu verovao ni tada, kao ni sada. Iako su spoljašnje dveri bile probijene, kula je i dalje mogla da služi kao ključni deo odbrane Konaka. Morao bi da bude pripremljen za bitku istog trenutka kada kroči u taj tunel. Ukoliko Klava ne pokuša da ga napadne pre toga.
     Ramena mu se pogrbiše poput nagoveštaja nasilja; on se okrete od Konaka i povuče na kratko rastojanje u rastinje do stenovite površine na kojoj je družina mogla da se ulogori da bi prenoćila.
     Ubrzo potom, pratioci okupiše se oko njega. Džinovi napustiše oduševljeno proučavanje Veselkamena da bi raščistili teren, založili vatru i pripremili hranu. Kao da se lecaju, Sunder i Holian neprekidno su se osvrtali prema Konaku, tamo gde je zlo njihovih života imalo središte i gde svojevremeno samo što nisu izginuli; ali sedeli su sa Kovenantom kao da im je on izvor hrabrosti. Haručaji su se razmestili zaštitnički oko te oblasti. Findejl je stajao poput senke na rubu sve jače svetlosti vatre.
     Lindenin nemir bio je gotovo opipljiv. Briga joj je nabrala čelo: pogled joj je napeto pretraživao sumrak. Kovenant nasluti da to ona oseća blizinu Besomuka; i nije znao kako da joj pruži utehu. Tokom svih borbi Domaje protiv Opačije niko još nije otkrio način da ubije Besomuka. Sve dok je poglavar Kletnik opstajao, njegove sluge ostajale su u životu. Šumnik Garotinog Čestara, tvorac i nekadašnji gospodar Kaer-Kaverala, pokazao je da Herem, Šeol i Jehanum mogu biti bolno povređeni ili potisnuti ukoliko tela koja posedaju budu ubijena, a da njima samima ne bude dozvoljeno da pobegnu. Ali samo je telo umiralo: duh Besomuka je preživljavao. Kovenant nije verovao da će se Domaja ikada osloboditi onoga što je posednulo Gibona. I nije znao šta drugo da ponudi što bi smirilo Linden.
     Ali onda ona sama označi neposredni uzrok svog nemira; nije reč bila o na-Mhoramu. Okrenuvši se Kovenantu, ona neočekivano reče: "Vain je nestao."
     Zatečen, na trenutak samo je treptao pred njom. Onda skoči na noge i poče da se osvrće po logoru i džungli oko njega.
     Demonokota nije bilo nigde na vidiku.
     Kovenant se okrete Kailu. Ravnim glasom, haručaji reče: "Zaustavio se na dobačaj kamena." On klimnu prema putu kojim je družina došla. "Povremeno smo ga nadgledali, ali uopšte se ne pokreće. Da li ti je želja da stražarimo oko njega?"
     Kovenant zavrte glavom, pokušavajući da shvati. Kada su se on i Vain primakli Veselkamenu u potrazi za Linden, Sunderom i Holian, Klava je pokušala da zadrži Vaina napolju - i povredila ga pri tom. Pa ipak je uspeo da prodre u Konak i našao okove Žezla zakona. Ali posle toga pokoravao se Jahačima kao da se plašio šta bi mu mogli učiniti. Da li je u tome bila stvar? Pošto je iz Veselkamena dobio šta je tražio, sada se držao na odstojanju da Klava ne bi mogla da ga ponovo povredi?
     Ali kako to da je demonijski soj bilo uopšte moguće povrediti, kada Kob Sunca nije delovala na njega, pa se čak i vatra grima naprosto kotrljala sa njegove crne kože?
     "Zbog toga što on, u stvari, jeste", promrmlja Linden kao da je Kovenantovo pitanje bilo opipljivo u vazduhu. Raspravljali su ranije o toj temi; ona je tada nagovestila da možda Klava zna više o Vainu od družine. Ali sada je imala drugačiji odgovor. "On je biće čistog poretka. Ništa izuzev poretka - poput kostura bez ijednog mišića, bez krvi ili života. Otelotvorena krutost. Ne može ga povrediti ništa što nije usredsređeno ravno na njega." Lagano, kao da je nesvesna šta čini, ona se okrete prema Veselkamenu, diže lice neosvetljenom Konaku. "Ali Kob Sunca čini upravo to. Klava to čini. Oni kvare Zakon - narušavaju poredak. Skrnave red. Ukoliko bi se dovoljno potrudili" - mrgodila se kao da je u stanju da vidi Gibona kako je čeka u svojoj zlobi i zluradom veselju - "mogli bi ga potpuno rasturiti i ne bi ga ostalo dovoljno čak ni da se priseti zbog čega je uopšte stvoren. Nikakvo čudo što neće da priđe bliže."
     Kovenant zadrža dah, nadajući se da će Linden nastaviti - da će u tom raspoloženju opažanja ili proricanja odrediti svrhu zbog koje je Vain stvoren. Ali nije. Postepeno je spustila pogled. "Prokleto neka je to kopile, uostalom", promrmlja ona tiho. "U pakao s njime."
     Njegovo ćutanje bilo je jeka njenog. Vain je bio takva zagonetka da ga je Kovenant neprekidno zaboravljao - zaboravljao koliko je ključan za skrivene mahinacije Elohima, ako već ne i za bezbednost Zemlje. Ali Findejl nije ovde oklevao da napusti ovaj izdanak demonijskog soja; a njegove bolne, žute oči nisu iskazivale zanimanje ni za šta drugo izuzev za pretnju Kovenantove vatre. Kovenant oseti kako mu podlakticom prolazi predosećajni svrab. Lecnuvši se, on se obrati Kailu.
     "Bez brige. Snaći će se on za sebe. Uvek to čini."
     Onda se mrgodno vratio svom sedištu pored vatre.
     Družina je ostala tiha dok je večerala; svako je žvakao svoje pojedinačne misli uz hranu. Ali kada su završili, Prva se okrete Kovenantu preko zadimljenog blistavila i napravi pokret koji je označavao da je spremna. "A sada, Zemljorode." Ton joj je podsećao na uglačanu oštricu, željnu da bude upotrebljena. "Da progovorimo o ovom ponositom i vrlom Konaku."
     Kovenant je pogleda u oči i iskrivi lice u naporu da zadrži ličnu rastrzanost izvan dometa Lindeninih opažaja.
     "To je stameno delo", reče Prva čvrstim glasom. "U njemu se rad Bezemljaša pokazao zavidno valjanim. Dveri mu je probila sila koja prkosi razumu - ali ukoliko nisam zavedena, onostran kule opet su dveri. A svakako si video da ovi zidovi neće dozvoliti uspinjanje. Bili bismo satrti pri takvom pokušaju. Klava je moćna, a nas premalo. Zemljorode", zaključi ona kao da se pripremila da odbaci svako objašnjenje koje joj ponudi, "kako zamišljaš da napadnemo ovu tvrđavu?"
     U znak odgovora on se mračno namrgodi. Očekivao je to pitanje - i užasavao ga se. Kada bi pokušao da odgovori kao da je zdrav, rešenost bi mu se mogla slomiti poput trule kosti. Prijatelji bi mu bili zgroženi. I možda bi pokušali da ga zaustave. Čak i ako ne bi, bio je siguran poput smrti da bi njihov užas bio više nego što bi mogao podneti.
     Pa ipak, od njega se zahtevao nekakav odgovor. Previše života zavisilo je od toga šta je nameravao. Okolišeći ne bi li dobio na hrabrosti, on pogleda prema Holian. Glas mu zastade u grlu dok je pitao: "Kakvo ćemo sunce imati sutra?"
     Tamna kosa uokvirila joj je lice, a njegove crte bile su narušene prljavštinom dugog putovanja; pa ipak, nekim trikom svetlosti vatre - ili njene prirode - delovala je nemoguće čisto, držanja nezablaćenog sumnjom ili očajem. Pokreti su joj bili blagi i neuznemireni dok je prihvatala kril od Sundera, vadila lianar i prizivala prefinjeni plamen svog predskazanja.
     Trenutak kasnije, vatra procveta iz njenog štapa. Boja mu je imala prašnjavi preliv pustinjskog sunca.
     Kovenant klimnu za sebe. Pustinjsko sunce. Slučajno ili planski, data mu je faza Kobi Sunca koju bi i sam izabrao za svoj naum. Jačinom te male milosti bio je u stanju da se ponovo suoči sa Prvom.
     "Pre nego što budemo rizikovali išta drugo, nameravam da izazovem Gibona. Da pokušam da ga navedem da se lično bori protiv mene. Ne mislim da će to učiniti" - iako će Besomuk svakako žudeti za belim prstenom za samoga sebe i zbog toga bi mogao biti voljan da prkosi gospodarevoj volji - "ali ukoliko to učini, mogu slomiti kičmu Klavi, a da ne povredim više nikoga." Čak i ukoliko je Gibon sadržavao celokupnu silu Kobi Sunca: Kovenant je bio spreman i na to.
     Ali Prva nije bila zadovoljna. "A ako ne?" upita ona spremno. "Ukoliko ostane unutar svoga tabora i izazove nas da ga ugrozimo?" Kovenant naglo skoči na noge. Lindenin pogled sledio ga je vatrom uzbune kada je uhvatila nagoveštaj onoga što ga je pokretalo; ali nije joj dopustio da progovori. Komadići mesečine cedili su se kroz gusto lišće; a iza stabala, Mesec je bio pun - naduven do prskanja od obećanja koja Kovenant nije bio u stanju da održi. Nad njim, zidovi i grudobrani Veselkamena zadržavali su srebrnu svetlost kao da su i dalje divni. To nije mogao da podnese.
     Iako se gušio, on proreža: "Smisliću nešto." Onda pobeže iz logora, naslepo pođe između grmlja dok ne stiže do podnožja pobrđa.
     Veliki Konak uzdizao se tamo, tih i natopljen mesečinom poput mogile za sve snove koje je nekada sadržavao. Nikakvo osvetljenje života nije se probijalo iz njega ni na jednom mestu. Požele da glasno krikne zbog toga. Šta su ti to učinili? Ali znao je da ga kamen ne bi uslišio. Bio je gluv za njega, slep na sopstveno skrnavljenje - bespomoćan protiv zla poput same Zemlje. Misao da bi to mogao oštetiti natera ga da zadrhti.
     Kail ga je čuvao poput božanstva noćnog muka. Zbog toga što je prevazišao granicu onoga što je mogao da izdrži, on se okrete haručaiju i hrapavo prošapta: "Spavaću ovde. Želim da budem sam. Nemoj da ih puštaš blizu mene."
     Nije spavao: proveo je noć piljeći u grad kao da misli da je to poslednja prepreka između njegovog vrelog jada i likovanja poglavara Kletnika. Nekoliko puta čuo je kako mu se prijatelji približavaju kroz grmlje. Svaki put Kail ih je okrenuo nazad. Linden se pobuni zbog njegovog odbijanja, ali ga nije mogla zaobići.
     Ta usamljena i prisna vernost omogućila je Kovenantu da se drži do zore.
     Ugledao je prvu svetlost na rubu glavnine Konaka iza grudobrana stražarske kule, kada je stub Vatrokobi briznuo prema istoku. Ovo svitanje imalo je boju pustinje, a sunce je dalo visokom, sivom kamenu smeđi preliv. Holian je opet tačno prorekla Kob Sunca. Dok je uspravljao umorne i naprezanjem povređene kosti, on pomisli na eh-Zublju sa neobičnim drhtajem osećanja. Venčani detetom koje je nosila, ona i Sunder neprekidno su se zbližavali - a Kovenant nije znao kako da zaleči rane između sebe i Linden.
     Iza sebe začu kako se Linden obraća Kailu drugi put. Kada je haručaji ponovo odbi, ona siknu u očajanju: "Mora da jede. Još je bar toliko ljudsko biće." Glas joj je zvučao iznureno, kao da nije spavala. Možda je vazduh oko Veselkamena bio prepun ukusa Besomuka da bi joj dopustio da spava. Gibon joj je pokazao onaj njen deo koji je izrastao u želji da oduzme majčin život. Pa ipak, sada, na tom kobnom mestu, mislila je na Kovenanta, a ne na sebe. Oprostila bi mu odavno - da joj je ijednom pružio priliku.
     Kruto, kao da su mu svaki mišić okamenili noć i dugo očajanje, on krenu uz breg prema Veselkamenu.
     Nije mogao sada da se suoči sa Linden, plašio se da joj dozvoli da ga pogleda gotovo isto toliko koliko se plašio masivne granitne pretnje Konaka. Skrivanje za njega više nije bilo moguće; a užasavao se toga kako će ona reagovati na ono što bude ugledala.
     Svetlost je padala na stražarsku kulu, bojila je poput pustare i naglo opadala prema padinama. Na rubu pogleda sa svake strane video je kako krošnje drveća počinju da se rastaču; ali središte vidnog polja ispunjavala je kula. Njeni prozori i oružni otvori bili su prazni, a od tame iza njih delovali su poput očiju u kojima je ugašena svetlost života. Svetlost života i obesvećenje, pomisli on neodređeno, kao da je preslab od iscrpljenosti i straha da bi ga uznemiravale protivurečnosti. Znao je kako da se snađe sa njima: našao je taj odgovor u prestonoj dvorani Kletnikovog Tabora, kada su ga nemogućnost da poveruje u istinitost Domaje i nemogućnost da poveruje u njenu neistinitost naterali da zauzme uporište u mrtvoj tački sile u središtu svoje vrtoglave muke. Ali takva uviđanja sada mu nisu vredela. Sav bes iscurio je iz njega tokom noći; uspinjao se prema razjapljenim ustima Veselkamena poput ljuske za spaljivanje.
     Pa ipak, ono što je izgledalo kao napuštenost grada u njemu je izazivalo nemir. Da li je bilo moguće da je Klava pobegla - da je samo njegovo približavanje nateralo Jahače u skrivanje? Ne. Opakost zraka Vatrokobi nije davala nikakvog nagoveštaja da je ostavljena i da se niko više ne stara o njoj. A ni poglavar Kletnik ne bi dopustio nikakvo povlačenje. Koja bi pobeda bila bolja za Opakog nego kada bi Kovenant oborio Svod Vremena u sukobu protiv Klave?
     Poglavar Kletnik je rekao: Na kraju ćeš imati samo jedan izbor i načinićeš ga u očajanju. To je obećao i smejao se.
     Nešto što bi moglo biti moć promeškolji se u Kovenantu. Šake mu se skupiše u pesnice i on nastavi uspon.
     Sunce mu je bacalo senku na ogolelu zemlju pred njime. Vrelina mu se uprla u zatiljak, tragala je za vlaknima njegove volje na isti onaj način na koji će svesti sve čudovišno zelenilo Gornje Zemlje u sivi prah i pustinju. Činilo mu se da vidi sebe raspetog na zemlji radi žrtvovanja - izloženog drugi put udarcu ubitačnom poput noža koji mu je probio grudi, nade izbodene i izbačene iz njegovog života. Svrab nalik slabašnom čeprkanju otrova širio mu se u desnoj podlaktici. Nesvesno, on ubrza korak.
     Onda je stigao do ravnog tla kod osnovice kule, a tunel je stajao otvoren pred njime među razrušenim dverima. Prolaz je bio mračan poput groba sve do slabašnog osvetljenja koje se odražavalo u dvorište sa pročelja glavnine Konaka. On nejasno ugleda unutrašnje dveri na daljoj strani dvorišta. Bile su zaptivene samo da on ne bi prošao.
     Nevoljno, on spusti pogled prema mestu gde su mu se ulogorili drugovi. Najpre mu sunce uđe u oči i ništa nije mogao da razazna izuzev unakaženog sivog blatišta koje se protezalo do obzorja poput mora dok je Kob Sunca sterilisala život sa tla. Ali kada je zaklonio oči, on ugleda družinu.
     Prijatelji su mu stajali u grupi neposredno iza ivice gliba. Prva i dva haručaija zadržavali su Brusobola. Lupižena je vraćao Linden.
     Kovenant se okrete u bolu da bi se ponovo suočio sa tunelom.
     Nije ušao u njega. Bio je upoznat sa prozorima u njegovoj tavanici koji su dozvoljavali braniocima Konaka da napadnu svakoga ko zađe u njegovo ždrelo. I nije podizao glas. Sada je nagonski bio siguran da Veselkamen pažljivo sluša, u pritaji i skrivenom strahu. Zvučao je sitno pred prašnjavim vazduhom ogromnog grada i rastuće pustinje dok je govorio.
     "Došao sam po tebe, Gibone. Po tebe. Ukoliko ti iziđeš, pustiću ostale Jahače da prežive." Odjeci su mu se podrugivali iz tunela, a zatim uminuše. "Ukoliko to ne učiniš, razneću ovo mesto da bih te našao.
     Znaš da to mogu da učinim. Mogao sam i prošli put - a sada sam jači." Sada si opasniji nego ikada. "Kletnik ne misli da možeš da me pobediš. On te koristi da bih ja pobedio samoga sebe. Ali više ne marim za to. U svakom slučaju, ti ćeš umreti. Iziđi, pa da završimo s tim."
     Izgledalo je da reči zamiru pre nego što stignu do kraja prolaza. Veselkamen se uzdizao nad njime poput lešine grada koji je ubijen pre mnogo godina. Pritisak sunca izvlačio mu je struju gorkog znoja niz kičmu.
     A u tunelu se pojavi jedna prilika. Crna naspram odraza dvorišta, kretala se napolje. Stopala su joj stvarala slabe, zveketave odjeke po kamenu.
     Kovenant pokuša da proguta - ali nije mogao. Pustinjsko sunce dograbilo ga je za grlo.
     Dva vrela bola prostreliše mu podlakticu. Ožiljci zablistaše poput očnjaka. Nevidljiva tmina tekla je iz prolaza prema njemu, prekrivala mu vatru pokrovom otrova. Zvuk koraka se pojačavao.
     Onda noge u sandalama i rub crvene odore zablistaše na suncu; a Kovenantu se na trenutak zavrti od uviđanja da mu je prvi gambit doživeo neuspeh. Svetlost se brzo pružala uz linije jarko grimizne tkanine prema crnom stiharu koji je činio odoru formalnijom. Pojaviše se ruke, bez osobenog rukha, crne, gvozdene šipke nalik skiptru sa otvorenim trouglom učvršćenim povrh njih, mada je Jahač trebalo da ga drži. Pa ipak, bio je to svakako Jahač. Ne Gibon: na-Mhoram odevao se u crno. Ovaj je nosio svešteničku palicu visoku poput njega samoga. Uobičajeni izraz blaženstva ili dosade na okruglom licu narušavao je samo crveni odsjaj njegovih očiju. Čovek koji je izišao da dočeka Kovenanta nije bio Gibon.
     Jahač, dakle. Trup mu je delovao zdepasto, iako su mu članci na rukama i zglavci na nogama bili tanki, a bradati obrazi izgledali izmršaveli gotovo do ispijenosti drskošću ili strahom. Čuperci nepokorne kose držali su se poput fanatizma njegove glave koja je počela da ćelavi. Oči su mu delovale staklasto.
     Otvorio je dlanove ispred sebe, kao da želi da pokaže da je došao nenaoružan.
     Kovenant suzbi slabost, natera malo vlage u grlo da bi mogao da govori. Tonom koji je trebalo da upozori Jahača, on reče: "Ne traći moje vreme. Hoću Gibona."
     "Troprste, pozdravljam te", odvrati čovek. Glas mu je nagoveštavao piskavost panike. "Gibon na-Mhoram u potpunosti je svestan tvog prisustva i neće zarad tebe da traći ni vreme, ni život. Koja ti je svrha ovde?"
     Utisak opasnosti uvuče se među Kovenantove lopatice. Usta su mu bila puna bakarnog ukusa straha. Jahačev trup delovao je neprirodno zdepasto; a odora kao da mu se malo kretala za sopstveni račun, kao da tkanina ključa. Kovenantovi ožiljci počeše da plamte poput pacova koji mu grizu meso. Jedva da je čuo sebe kako uzvraća: "Ovo traje predugo. Od vas čitav svet zaudara. Hoću to da prekinem."
     Jahač ogoli zube - neuspeli osmeh. Pogled mu nije bio usredsređen na Kovenanta. "Onda moram da ti kažem da na-Mhoram ne namerava da razgovara sa tobom. Njegova reč preneta mi je da je ja izgovorim, ukoliko želiš da je čuješ."
     Kovenant zausti da upita: 'Kakva reč?' Ali pitanje ostade neizgovoreno. Obema rukama Jahač raskopča pojas odore. U užasu predosećanja, Kovenant je posmatrao kako je otvara prema suncu.
     Od linije njegovih ramena, pa do pregiba kolena, čitavo telo bilo mu je prekriveno osama.
     Ogromnim, žutim osama, velikim poput Kovenantovog palca.
     Kada ih svetlost dodirnu, one počeše da zuje.
     Jedan jezivi trenutak, komešale su se tamo gde su bile; a Jahač ih je nosio kao da je jedan od onih koje je Kob Sunca izobličila, učinila mahnitim i ogavnim od izopačavanja. Onda se roj baci na Kovenanta.
     U tom trenutku, svet pocrne. Otrov mu tresnu u srce poput udarca kovačkog čekića.
     Crna vatra - crni otrov - crno uništenje. Plamen koji mu je divljao sa prstena trebalo je da bude čist i srebrn poput metala iz koga je izvirao; ali nije bio, nije bio. Bio je ponor koji je zinuo oko njega, rascep koji je grabio kroz vazduh, kroz zemljište i kroz Konak da ga proguta, da proguta svet i ne ostavi ni traga za sobom. A svaki napor da pretvori mračnu vatru u belu, da je prisili nazad do čiste boje njene prave prirode samo je dizao plamen sve više, širio prazninu. Hitro, ona postade ogromna poput padine, gladna uništenja.
     Linden nije vikala na njega. Da je i iskidala srce od vrištanja, ne bi bio u stanju da je čuje: bila je predaleko, a sve bliža kataklizma njegove moći ispunjavala mu je sva čula. Pa ipak, čuo ju je u svom umu - čuo je kao kada je svojevremeno vrisnula kroz oreol Crva i erupciju belog prstena: To Kletnik upravo želi! - osetio je upamćeno hvatanje njenih ruku dok se upinjala da ga otrgne od sudbine. Ukoliko bude pustio to sažiganje da naraste, svi će izginuti, ona i ostali koje je voleo i Domaja koja je bila njegovo blago, svi zajedno istrgnuti tminom iz života i smisla.
     Napor samoovladavanja daleko mu je prevazišao sve granice. Bio je oteran u produženo i napregnuto očajanje iz koga nikada neće biti u stanju da se vrati - u tvrdu, divlju muku koju će morati da isprati sve do njenog kraja, bio on dobar ili loš, do uništenja ili iskupljenja. Ali samo uviđanje da neće biti u stanju da se okrene i da nije nameravao to ni da pokuša omogućila mu je da zadavi uništenje koje se izlivalo iz njega.
     Naglo, vidno polje mu se raščisti: nije bio ujeden. Hiljade malih, ugljenisanih telašaca još se pušilo na ogoljenom tlu. Nije ostala nijedna osa koja bi ga ugrožavala.
     Jahač je ostao da stoji otvorenih usta i belih očiju, čudom nedirnut i zaprepašćen.
     Kovenant se nije osećao slavobitno: predaleko je otišao za likovanje. Ali sada je bio siguran u sebe, bar u tom trenutku. Jahaču je rekao: "Reci Gibonu da je prokockao priliku." Glas mu nije sadržavao ni sumnju, niti milost. "Sada dolazim po njega."
     Lagano, zapanjenost se iscedi sa čovekovog lica. Mahnitost i zluradost stale su da se urušavaju u njemu, kao da je pretrpeo nagli povratak smrtnosti. Pa ipak, ostao je Jahač Klave i znao je svog neprijatelja. Čitavu Domaju učili su da veruje kako je Kovenant izdajnik. Čovek je delovao ljudski i lomno, nekako sitniji u neuspehu; ali nije se odrekao vere.
     "Jači si od mene, Troprste." Glas mu je drhtao. "Naučio si da nosiš - i da se suzdržavaš. Ali došao si da uništiš dugu službu naših života i mi ti to nećemo dozvoliti. Postaraj se za svoju moć, jer protiv nas neće ti pomoći."
     Okrenuvši se kao da je i dalje u stanju da odbaci svako razmatranje Kovenanta, sledio je odjeke svojih stopala nazad po tunelu pod stražarskom kulom.
     Kovenant je gledao kako ide i proklinjao podmuklost koja je omogućavala poglavaru Kletniku da uzima takve muškarce i žene, ljude urođene hrabrosti i posvećenosti, i da uspeva da ih ubedi kako su pljačke Klave vrlina. Veselkamen je bio pun pojedinaca koji su verovali da su odgovorni za preživljavanje Domaje. I oni će prvi izginuti: Opaki će ih žrtvovati pre nego što ugrozi svoje prave sluge.
     Pa ipak, Kovenant sada nije mogao da stane čak ni zbog njih. Vatra je i dalje mahnitala unutar njega. Nije je ugasio: samo ju je zatvorio u unutrašnjost, zapečatio joj divljanje unutar sebe. Da nije neprekidno radio na tome, probila bi se dvostrukom žestinom i više nikada ne bi bio u stanju da je zadrži.
     Nasilja napregnutog u mišicama, on kruto krenu niz padinu prema svojim prijateljima.
     Oni počeše da se uspinju da bi ga susreli. Brižno su proučavali način na koji se kretao, kao da su ga gledali kako izlazi iz čeljusti pakla, i gotovo da nisu mogli da poveruju u ono što vide.
     Pre nego što je stigao do njih, on začu ravnu grmljavinu kopita.
     Nije se zaustavio: bio je napregnuto posvećen svojoj svrsi i nedostupan. Ali okrenuo se prema Veselkamenu preko ramena.
     Između razvaljenih dveri pojaviše se Jahači koji su osedlali honje: njih pola tuceta tutnjalo je u punom naletu niz padinu. Honji koje je rasplodila Kob Sunca bili su dovoljno krupni da ponesu četiri ili pet običnih muškaraca i žena ili jednog džina. Imali su opake oči, njuške i očnjake sabljastih tigrova, kovrdžavo krzno i otrovne mamuze iza svakog kolena. A Jahači su držali rukhove visoko, blistave od plamena dok su napadali. Zajedno su hitali naniže kao da veruju da bi mogli da zbrišu družinu sa padine.
     Pa ipak, i pored sveg besa i brzine delovali su više nalik na šaradu nego na pravi napad. Vatrokob ih je činila opasnim; ali bilo ih je samo šestoro, a bacali su se na deset haručaija, četiri džina, Određenog Elohima i četiri ljudska bića čiju snagu još nisu u potpunosti odmerili. Sam Kovenant već je ubijao. Namerno, on prepusti napad drugovima i nastavi da korača.
     Iza njega, honji odjednom podivljaše.
     Sunder je izvadio Sunčev kamen i kril; ali sada nije uzimao snagu od Sunca. Umesto toga povukao je ogromni snop Vatrokobi. A dobro je poznavao honje. U svoje vreme naučio je da koristi rukh da bi ovladao grupom tih zveri: umeo je da im zapoveda. Silovito crveno sevanje šibalo je napred i nazad kroz belu svetlost krila dok je bacao njegove sile ka napadu; ali nije se pokolebao.
     Udarac protivurečnih naredbi napravi haos među honjima. Dva padoše pokušavši da skoče u nekoliko smerova istovremeno. Treći se saplete preko njih. Ostali napadoše one koji su pali, pokušavajući da ih pobiju.
     Bez kontrole, Jahači se prostreše po tvrdom tlu. Jedan je bio zdrobljen pod masivnim telom honja. Jedna žena dobi opak ubod mamuzom. Vrisnula je drugovima da joj pomognu; ali ovi su već bežali prema Konaku, noseći zdrobljenog Jahača zbog njegove krvi. Slabašno, ona poče da se upinje za njima.
     Sunder naredi honjima da odu u pustinju da Klava više ne bi mogla da ih iskoristi. Ali dve životinje zaskičaše od bola kada su pokušale da poslušaju: izlomile su noge. Držeći mač obema rukama, Prva zađe među osakaćene zveri i pobi ih.
     Sunder, Linden i Lupižena priđoše Kovenantu.
     Oblar je teško disao. "Gibon ne koristi punu snagu. Ja nisam ravan šestorici Jahača." Pa ipak, u njegovom tonu bilo je mrkog ponosa. Najzad je zadao delotvoran udarac protiv Klave.
     "Pokušava da te izazove", upozori ga Linden. "Zamalo da se ne povučeš na vreme. Moraš da budeš pažljiv." Strah od besomuka iskrivio joj je lice u mrgodnu grimasu.
     "Zemljorode", dahnu Lupižena, "šta ćeš? Mrkotraga Brusobola zahvatilo je ludilo. Nećemo još dugo biti u stanju da ga zadržavamo."
     Ali Kovenant ne odgovori ništa. Noge su mu se sada tresle i nije mogao da prekine ono što čini ili da sve gurne u stranu. Uputio se prema zatupastoj steni koja je virila iz nižeg dela padine. Kada je stigao do nje, on se uspentra na vrh, prkoseći načinu na koji mu je široki predeo pod njime i oko njega ugrožavao ravnotežu. Svi udovi bili su mu kao olovni od potisnutog uništenja. Od obzorja do obzorja, pustinjsko sunce gotovo je dovršilo posao: po nižim krajevima terena prostirale su se hrpe blatišta koje je nekada bilo drveće, grmlje i povijuše, ali svaka padina i uspon bili su zažeženi do praha i smrti. Misao da će morati da ošteti Veselkamen bila mu je nepodnošljiva. Čista žalost i gađenje prema samom sebi slomiće ga ukoliko položi ruke na taj kamen. Pa ipak, neophodnost je bila neizbežna. Klavi i Vatrokobi nije se moglo dozvoliti da nastave. Srce mu zadrhta od sukoba strahova - straha da povredi Konak i straha da ga ne povredi, straha od samoga sebe, od rizika koga je nameravao da preduzme; od želje da izbegne ubijanje i potrebe da zaštiti prijatele. Ali već je odabrao put. Sada je polazio njime.
     Drhteći kao da je na rubu sagorevanja, on izgovori ime na koje se primoravao još od trenutka kada je počeo da shvata šta sve proishodi iz onoga što namerava da učini.
     Ime Peščane gorgone.
     "Nom."