12. ONI ŠTO ODLAZE

     Te noći uopšte nisu spavali. Linden je znala da Kovenant nije spavao ni prethodne noći, na ivici džungle pored Veselkamena, zbog toga što je i sama bila budna i posmatrala napregnuto očajanje njegovog oreola svojim čulom, jer joj Kail nije dopustio da priđe prapoglavaru. Ali sećanja je više nisu uznemiravala: na Kovenantovom mestu verovatno bi učinila istu stvar. Pa ipak, ta zahtevna samoća samo je učinila ovu noć dragocenijom - previše dragocenom da bi se provela u snu. Nije bila u njegovom naručju još od krize Jedinog Drveta; i sada je tražila da utisne svaki njegov dodir i crtu u svoje gladne živce.
     Da je on sam želeo da spava, ne bi joj se mililo da ga pusti. Ali on je ponovo uspostavio sigurnost kao da ova može zauzeti mesto počinka; a njegova želja za njom bila je jetka poput čina milosrđa. S vremena na vreme osećala je kako se smeši osmehom koji je pripadao samo njoj; a jednom je zaplakao kao da su mu suze iste kao i njene. Ali nisu spavali.
     Rubovima čula za zdravlje bila je svesna ogromnog Konaka oko sebe. Osećala je Kailovo zaštitničko prisustvo pred vratima. Znala je kada se Vatrokob najzad ugasila, ugušena samostalnim vodama Zlatosinja. A kad se namučeni kamen svetog opklona ohladio, čitav grad ispustio je dugi, granitni uzdah koji kao da je disao poput olakšanja kroz svaki zid i pod. Najzad je osetila kako udaljeno oticanje jezera prestaje kada je Nom vratio potok u prvobitni kanal. Ako ništa drugo, bar je za ostatak te jedne noći Veselkamen postao mesto mira.
     Međutim, pre zore Kovenant se diže sa Mhoramovog ličnog kreveta. Dok se odevao, požurivao je Linden da učini isto. Poslušala je bez pitanja: njihovo ujedinjenje bilo je bitnije od pitanja. A čitala ga je jasno i znala da mu je ono što mu je bilo na umu činilo zadovoljstvo. To joj je bilo dovoljno. Slegavši udovima nazad u nejasnu neprijatnost ukaljane odeće, prihvatila je stisak njegove neosetljive ruke i uspela se s njime kroz utihli Konak do gornje visoravni.
     Na izlazu iz Veselkamena ostaviše iza sebe Kaila da im čuva privatnost. A onda, sa srećnom žurbom u dugim koracima, Kovenant je povede prema zapadu i severu oko krivine visoravni prema čarobnom gorskom jezeru koje je upotrebila protiv Vatrokobi, a da ga nikada nije ni videla.
     Prema Zlatosinju, gde je Mhoram sakrio Lorikov kril za budućnost Domaje. Gde su izvirale jedine vode van Andelejna sa dovoljno zemne moći da se odupru Kobi Sunca. I gde je, seti se Linden sada, Kovenant jednom otišao da bi mu bilo rečeno kako su mu snovi istiniti.
     Osećala je da je vodi prema izvoru najličnije nade.
     Sa istoka, zapljuskivanje sivila primicalo se da velom zakloni zvezde, glasnik zore. Milju ili dve prema zapadu, planine su grabile put nebesa; ali bregovi visoravni nisu bili krzavi. U davna vremena, njihove livade i polja bili su dovoljno bogati da nahrane čitav grad u nuždi. Međutim, sada je tlo bilo golo pod Lindeninim osetljivim stopalima; i jedan deo umora, nagoveštaj pustošnog raspoloženja, vratio joj se, docurio kroz potpetice. Izgledalo je da je zvuk vode, koja je neviđena hitala prema Steg Vodopadima, poprimio prigušen i nesiguran prizvuk, kao da je na neki način ishodište Zemlje bilo osetljivo uravnoteženo i lomno oko nje. Dok je Kob Sunca nastupala Domajom, ona razabra da Kovenantovo objašnjenje njegove nove svrhe ne zvuči nimalo razumno.
     "Postoje neke stvari koje Kletnik ne razume. Hoću da mu ih objasnim."
     Niko osim čoveka koji je preživeo zaranjanje u Vatrokob ne bi mogao da izgovori te reči kao da nisu ludačke.
     Ali sušna svežina noći i dalje se zadržavala na visoravni; a njegovo otvoreno iščekivanje učini da sumnja deluje nebitno, bar na trenutak. Vodio ju je severno između brežuljaka, skrećući od litica prema potoku. Nekoliko trenutaka pre nego što je sunce pozlatilo obzorje, on je provede kraj vrha visokog brega i pred očima joj stade čisto gorsko jezero Zlatosinja.
     Počivalo je tamo kao da je uglačano, lica otvorenog prema širokom nebu. Iako je iz njega isticala struja, površina mu nije bila nabrana, već ravna i glatka poput uglačanog metala: hranili su ga duboki izvori koji ga nisu komešali niti uznemiravali. Najveći deo vode ogledao je sve bleđe sivilo nebesa; ali duž rubova gorskog jezera odražavala su se brda koja su ga držala, a prema zapadu mogle su se videti Zapadnik Planine, zamućene svetlošću praskozorja, pa ipak nekako odmerene, verno prikazane kao u ogledalu. Osećala je da bi posle dovoljno dugog posmatranja tih voda u njima videla izvajan čitav svet.
     Čitav svet izuzev sebe. Na njeno iznenađenje, jezero nije sadržavalo njenu sliku. Odražavalo je Kovenanta pokraj nje; ali na nju nije obraćalo pažnju. Nebo se prozrevalo kroz nju kao da je previše smrtna ili beznačajna da bi privukla pažnju Zlatosinja.
     "Kovenante...?" poče ona, nejasno zbunjena. "Šta...?" Ali on je pokretom ruke ućutka, smešeći se kao da ju je sve bliže jutro učinilo divnom. Napola trčeći, on se spusti niz padinu do ivice gorskog jezera. Tamo je svukao majicu, izuo čizme i skinuo pantalone. Na trenutak, on vrati pogled prema njoj, mahnu rukom da je prizove za sobom. Onda je zaronio u Zlatosinj. Bleda put prostrelila mu je vode poput bleska radosti kada je zaplivao prema središtu jezera.
     Sledila ga je napola nevoljno, istovremeno dirnuta i uplašena onim što je videla. Ali onda joj se srce ohrabri i ona poče da žuri. Talasi njegovog zaranjanja širili su se preko površine poput obećanja. Jezero joj je obuzelo čula kao da je dovoljno moćno da je preobrazi: čitavo telo ječalo joj je iznenadnom čežnjom za očišćenjem. Na jezeru, Kovenant probi vodu i ispusti poklič zadovoljstva koji je odjekivao o bregove. Ona brzo raskopča bluzu, zbaci cipele, svuče pantalone i pođe za njim.
     U trenutku, hladni šok zaplamte joj po koži kao da voda hoće da spali prljavštinu i bol sa nje. Izbila je nazad na površinu, dahćući od bola koji je osećala poput ekstaze. Ledena čistoća Zlatosinja razbuktala joj je sve nerve.
     Kosa joj je visila preko lica. Ona zabaci pramenove i vide kako Kovenant roni prema njoj. Od bistrine jezera istovremeno je izgledao dovoljno blizu da ga dodirne i predaleko da bi ga ikada mogla dostići.
     Taj prizor zaplamte u njoj poput svežine vode. Videla ga je - ali sebe ne. Kada je spustila pogled na sopstveno telo, razabrala je samo odraz neba i bregova. Njeno fizičko postojanje kao da se završavalo na liniji vode. Kada je podigla ruku, ova je bila jasno vidljiva - pa ipak, podlaktica i lakat ispod površine bili su nevidljivi. Videla je samo Kovenanta kada ju je ovaj uhvatio za noge i povukao dole prema sebi.
     Pa ipak, kada joj se glava našla pod vodom i kada je otvorila oči, udovi i trup ponovo joj se pojaviše, kao da je prošla kroz ravan prelaza u neku drugu vrstu postojanja.
     Njegovo lice uzdiže se pred njom. Srećno ju je poljubio, a zatim se okrenuo iza nje dok su izranjali prema površini. Kada su probili vodu, on duboko udahnu pre nego što ju je ponovo povukao dole. Ali dok su ovog puta tonuli, on joj dohvati glavu u ruke i poče da joj trlja teme i kosu. A prodorna, hladna voda spirala je prljavštinu i masnoću poput pokajanja.
     Pokrenula se u njegovim rukama, uzvratila poljubac. Onda ga je odgurnula i vratila se na površinu da bi gutala vazduh kao da je to zgusnuti eliksir zadovoljstva.
     Smesta se pojavio kraj nje, otresao lice trzajem glave i zagledao se u nju sa svetlošću nalik na smeh u očima.
     "Ti...!" zadahta ona, i sama na granici smeha. "Moraš da mi objasniš." Želela je da ga zagrli; ali onda ne bi bila u stanju da govori. "Divno je!" Nad njom, vrhovi zapadnih bregova bili su osvetljeni pustinjskim suncem i taj sjaj plesao je po gorskom jezeru. "Kako to da sam ja nestala, a ti ne?"
     "Već sam ti rekao!" odvrati on i poprska je vodom. "Divlja magija i otrov. Kamen temeljac Svoda." Dok je plivala po tom jezeru, mogao je da izgovori čak i te reči, a da joj ne smanji uživanje. "Prvi put kada sam bio ovde, ni ja se nisam video. Ti si normalna!" Glas mu se uzbuđeno podiže. "Zlatosinj me prepoznaje!"
     Onda mu je ipak obgrlila ruke oko vrata; zajedno su utonuli u zagrljaj gorskog jezera. Nagonski, prvi put, razumela je njegovu nadu. Nije znala šta ova predstavlja, nije imala načina da joj proceni posledice. Ali osećala ju je kako blista u njemu poput vilinske vode; i videla je da njegova sigurnost nije pouzdanje očajanja. Ili bar ne u potpunosti. Otrov i divlja magija: očajanje i nada. Vatrokob ih je u njemu stopila u celinu i učinila ih čistim.
     Ne, nije bilo istina reći da ju je razumela. Ali prepoznala ju je, kao i Zlatosinj. Pa ga je vatreno grlila i ljubila - prskala ga vodom i kikotala se kao devojčica - delila vilinsko jezero sa njime sve dok najzad hladnoća nije zatražila od nje da se uspne na ravnu stenu pored obale i da prihvati toplotu pustinjskog sunca.
     Ta vrelina brzo ju je otreznila. Dok joj je Zlatosinj isparavao sa kože, ona ponovo oseti Kob Sunca. Njen dodir upijao se u nju poput Gibonovog, iscrtavao joj tragove skrnavljenja duž kostiju. Posle svega, gašenje Vatrokobi ipak nije bitno oslabilo ili makar poremetilo izopačenje poglavara Kletnika. Muka Domaje preostala je, neizmenjena Kovenantovom sigurnošću ili njenim zahvalnim očišćenjem. Osećajući gnušanje prema tome da leži naga pod pustinjskim suncem, ona donese svoju i Kovenantovu odeću i obuče se dok ju je on gledao kao da je i dalje bio gladan nje. Ali lagano i njegovo dobro raspoloženje izblede. Kada je vratio na sebe odeću, videla je da je spreman za pitanja koja mora da je znao da će mu postaviti.
     "Kovenante", reče ona blago, upinjući se da nađe ton koji će ga učiniti sigurnim u nju, "ne razumem. Posle svega što sam pokušala da ti učinim, nemam baš pravo da postavljam zahteve." Ali on odbaci njen jučerašnji pokušaj posedanja samo sleganjem ramenima i grimasom; nije joj preostalo ništa drugo do da to prihvati. "Ja ti u svakom slučaju verujem. Ali ne razumem zbog čega želiš da se suočiš sa Kletnikom. Čak i ako ne može da te slomi, užasno će te povrediti. Ukoliko ne možeš da upotrebiš svoju moć, kako uopšte možeš da se boriš protiv njega?"
     Nije se lecnuo. Ali videla je kako je napravio nekoliko mentalnih koraka unazad, kao da mu odgovor zahteva neizmernu opreznost. Zračenje mu postade promišljeno, složeno: mogao je tražiti najbolji način da joj ispriča laž. Pa ipak, kada je počeo da govori, nije čula neiskrenost u njemu: njeno čulo vrisnulo bi na prizvuk neiskrenosti. Njegova opreznost bila je pažnja čoveka koji nije želeo da uzrokuje više bola.
     "Nisam siguran. Ne mislim da se uopšte mogu boriti protiv njega. Ali stalno pitam sebe - a kako on može da se bori protiv mene?
     Sećaš se Kasreina." Suvi trzaj iskrivi mu ugao usta. "Kako bi mogla da zaboraviš? Pa, on je poprilično pričao dok je pokušavao da me izvuče iz ćutanja. Govorio je da je koristio čiste materijale i čista umeća, ali nije mogao da stvori ništa čisto. 'U prljavom svetu čistota ne može da istraje. Zato u svakom svom delu moram da dopustim neku malu mrlju, inače uopšte ne bi ni bilo dela.' Zbog toga je želeo moj prsten. Rekao je: 'Njegovo nesavršenstvo sam je paradoks od koga je načinjena Zemlja i njime majstor može stvoriti savršena dela, ne bojeći se ničega.' Ukoliko gledaš na takav način, legura je nesavršen metal."
     Dok je govorio, lagano se okrenuo od nje, ne da bi joj izbegavao pogled, već da bi gledao u suštinsko uveravanje sopstvenog odraza u gorskom jezeru. "Pa, ja sam neka vrsta legure. Kletnik je načinio od mene upravo ono što želi - što mu je potrebno. Alatku koju može da upotrebi da obezbedi slobodu. I da uništi Zemlju pri tom.
     Ali u pitanju je moja sloboda, ne njegova. Govorili smo o neophodnosti slobode. Ponavljao sam i ponavljao da on ne može da upotrebi alatku da dobije šta želi. Ukoliko će da pobedi, mora to učiniti po cenu sopstvenih žrtava. To sam rekao." Bacio je pogled na nju kao da se plaši kako bi ona mogla da reaguje. "Verovao sam u to. Ali više nisam siguran da je to istina. Mislim da legure prevazilaze normalna ograničenja. Ukoliko sada zaista nisam ništa više do alatke, Kletnik može da me upotrebi kako god želi i oko toga nećemo moći da učinimo ništa."
     Onda ju je ponovo pogledao u oči, stavivši pesnice na bokove. "Ali u to ne verujem. Ne verujem da sam ičija alatka. I ne mislim da Kletnik može da pobedi preko onih odluka i izbora koje donese bilo ko od nas. Ključna je vrsta izbora. Domaja nije bila uništena kada sam odbio Mhoramovo prizivanje zbog deteta koga je ugrizla zmija. Neće biti uništena ni zbog toga što me je Kletnik prisilio da biram između sopstvene bezbednosti i Džoanine. A istina je i obrnuto. Ukoliko sam savršena alatka da oborim Svod Vremena, onda sam isto tako savršena alatka da ga sačuvam. Kletnik ne može da pobedi dok ja ne odaberem da mu to dopustim."
     Njegova uverenost bila je toliko čista da mu je Linden gotovo poverovala. Pa ipak, u sebi se lecnula jer je znala da on možda greši. Zaista je često govorio o bitnosti slobode. Ali Elohimi nisu videli ugrožavanje sveta na taj način. Plašili su se za Zemlju zbog toga što Sunozbor i nosilac prstena nisu jedno - zbog toga što on ne poseduje čulo koje će mu voditi izbore, a ona nema moć zbog koje bi njeni izbori bili bitni. A ukoliko još nije sagledao punu istinu spletki poglavara Kletnika, mogao bi odabrati pogrešno i pored bistre odlučnosti.
     Ali nije mu rekla šta misli. Moraće da nađe sopstveni odgovor na bojazan Elohima. A njen strah bio je više usmeren prema njemu nego prema sebi. Sve dok je voli, biće u stanju da ostane sa njim. A dogod je sa njim, imaće priliku da koristi čulo za zdravlje u njegovu korist. To je bilo sve što je tražila: mogućnost da pokuša da mu pomogne, iskupi prošlost sopstvenih grešaka i promašaja. A onda, ukoliko on, Domaja i Zemlja budu izgubljeni, neće imati nikoga da krivi izuzev sebe.
     Ta odgovornost je užasnu. Nagoveštavala je priznavanje uloge koju su joj Elohimi namenili, prihvatanje rizika Gibonovog opakog obećanja: Iskovana si... Ali bilo je i drugih obećanja. Kovenant se zarekao da nikada neće predati prsten Opakom. A starac na farmi 'Utočište' rekao je: Nećeš pogrešiti, ma kako te napao." Prvi put je pronašla utehu u tim rečima.
     Kovenant ju je napeto gledao, čekao odgovor. Trenutak kasnije, uspela je da pronađe nit njegovog objašnjenja.
     "Znači, on ne može da te slomi. A ti ne možeš da se boriš protiv njega. Šta vredi pat pozicija?"
     Na to, on se jetko nasmeši. Ali odgovor mu pođe drugim smerom od onoga koji je očekivala. "Kada sam ga video u Andelejnu", - ton mu je bio neposredan poput hrabrosti - "Mhoram je pokušao da me upozori. Rekao je: 'Ne vredi izbegavati njegove klopke, jer uvek su ispunjene drugim klopkama, a život i smrt suviše su prisno prepleteni da bi bili odsečeni jedno od drugog. Kada dođe ključni trenutak i kada ne bude drugog načina, seti se paradoksa belog zlata. U suprotnosti je nada.'" Postepeno, izraz mu omekša, postade poput onoga koga je bila nezasita. "Ne mislim da će biti ikakvog pata."
     Uzvratila mu je na osmeh najbolje što je umela, pokušavajući da mu bude parnjak na isti način na koji se on upinjao da bi se izravnao sa drevnim poglavarom sa kojim se sprijateljio.
     Nadala se da će je ponovo uzeti u naručje. Želela je to, bez obzira na Kob Sunca: podnela bi nasilje pustinjskog sunca zarad njegovog zagrljaja. Ali dok su gledali jedno u drugo, ona začu kako slabašni, neobični zvuk lebdi nad bregovima gornjeg kraja - visoki niz nota, pun poput tona flaute. Ali nije nosio nikakvu razaznatljivu melodiju. Mogao je to biti i vetar koji peva među golim stenjem.
     Kovenant trže glavu, poče da se osvrće po bregovima. "Poslednji put kada sam ovde čuo flautu..." Bio je sa Elenom; a muzika flaute predskazala je dolazak čoveka koji mu je rekao da su mu snovi istina.
     Ali ovaj zvuk nije bio muzika. Prasnuo je oštrom notom i zanemeo. Kada je ponovo počeo, jasno se videlo da je flauta - i da na njoj svira neko ko tome nije vičan. Nepostojanje melodije bilo je izazvano jednostavnom neuvežbanošću.
     Dopirao je iz smera Veselkamena.
     Ton ponovo prasnu; a Kovenant se raspoloženo lecnu. "Kogod da to svira, potrebna mu je pomoć", promrmlja. "A mi ionako treba da se vratimo. Hoću da spakujemo stvari i da krenemo danas."
     Linden klimnu. Volela bi da provede nekoliko dana u Veselkamenu i da se odmori; ali bila je voljna da učini sve što je on želeo. A biće u stanju da bolje zaštiti opranu kožu i čistu kosu u Veselkamenu, zaštićena od Kobi Sunca. Uzela ga je za ruku i zajedno su se uspeli iz basena gorskog jezera.
     Sa vrha brega bolje su čuli flautu. Zvučalo je kao da joj je muziku iskrivilo pustinjsko sunce.
     Zaravni iza visoravni delovale su ravno i uništeno sve do obzorja, sav život bio je smožden u njima: ništa zeleno ili plodno nije dizalo glavu iz zemljišta gornjih krajeva. Pa ipak, vode Zlatosinja i oblici bregova kao da su tvrdili kako je život tu i dalje mogućan, da na neki tvrdoglavi način zemljište nije u potpunosti uništeno.
     Međutim, niže zaravni nisu odavale takav utisak. Najveći deo reke isparavao je pre nego što bi dosegao podnožje Steg Vodopada: ostatak je nestajao na dobačaj kamenom od litice. Sunce je plamtelo na Linden kao da je priziva sebi. Pre nego što su stigli do ravnog klina visoravni gde je bio usidren Veselkamen, znala je da joj se odluka da ostane uz njega neće pokazati laka. Na dnu njenog srca vrebala je mračna želja da zadobije moć kojom će zavladati nad Kobi Sunca, prisiliti je da je služi. Svaki trenutak sunčevog dodira podsećao ju je da je još osetljiva na obesvećenje.
     U času kada su se ponovo pridružili Kailu na ulazu u grad, čuli su da zvuk flaute dolazi sa vrha ispusta iznad stražarske kule. Prećutnim sporazumom, oni pođoše niz klin; a na najvišoj tački Konaka zatekoše Lupiženu. Ovaj je sedeo nogu prebačenih preko ivice, lica okrenutog istoku. Izobličenje kičme povilo ga je napred: delovao je kao da se naginje nad ponorom.
     Ogromne šake držale su mu flautu uz usta kao da se rvaju sa njom - kao da misli da će čistim tvrdoglavim naporom biti u stanju da istera žalopojku iz sićušnog instrumenta.
     Na njihov prilazak, on spusti flautu u krilo i uputi im bledi osmeh, pre iz navike nego iz ubeđenja. "Zemljorode", reče on; glas mu je zvučao lomno i nesigurno poput nota koje je svirao. "Radost mi je sagledati te ponovo i čitavog. Odabrana je dokazivala i opet dokazivala vrednost za sve koji imaju očni vid - i opet je preživela da donese svoju lepotu poput zadovoljstva pred mene." Nije ni pogledao prema Linden. "Ali mislio sam da si u potpunosti otišao od nas."
     Onda mu vlažni pogled ponovo odluta prema sušnom, mrtvom terenu pod njim. "Izvini što sam se uplašio za tebe. Strah se rađa u sumnji, a ti nisi zaslužio moju sumnju." Nespretnim pokretom, poput potisnutog nasilja, on pokaza na flautu. "Greška je moja. Ne umem da pronađem muziku u ovom instrumentu."
     Nagonski, Linden priđe i stade iza džina, položi mu ruke na ramena. I pored sedećeg položaja i pogrbljenih leđa, ramena su mu bila samo malo ispod njenih; a mišići su mu bili tako čvornovati da jedva da je uspevala da ih masira. Pa ipak je uzvraćala trljanjem na njegovu nevolju, kao da ne zna kako bi ga drugačije utešila.
     "Svako sumnja", dahnu Kovenant. Nije prilazio džinu: ostao je kruto tamo gde se zatekao, zadržavajući vrtoglavicu pred ponorom. Ali glas mu posegnu groz sušnu vrelinu sunca. "Svi smo uplašeni. Imaš pravo na to." Onda mu se ton izmeni kao da se seća šta je sve Lupižena prošao. "Šta mogu da učinim za tebe?"
     Lupiženini mišići napregnuše se pod Lindeninim rukama. Trenutak potom, on reče jednostavno: "Zemljorode, zaslužujem bolji završetak."
     Smesta je dodao: "Nemoj me pogrešno shvatiti. Ono što je ovde učinjeno, dobro je učinjeno. Iako smrtni, Zemljorode i Odabrana, prevazilazite svako procenjivanje." On ispusti tihi uzdah. "Ali nisam zadovoljan. Toliko sam krvi prolio... Uzimao sam živote nevinih na desetine, iako nisam mačomoćnik i grozim se takvog delanja. A dok sam tako činio, sumnja mi je bila užasna. Mučna je stvar činiti takvo kasapljenje dok nadu guta strah. Kao što si to rekla, Odabrana, razlog mora postojati. Bol sveta mora ujediniti one koji žive, a ne suprotstaviti ih u pokolju i zlobi.
     Prijatelji moji, u mom srcu ogromna je nužda za pesmom, ali nikakva pesma ne dolazi. Ja sam džin. Često sam se razmetao muzikom: 'Mi smo džinovi, rođeni da jedrimo, da ponosito idemo kuda god snovi krenu.' Ali takve pesme za mene pretvorile su se u ludilo i oholost. Pred licem usuda, nemam hrabrost svojih snova. Ah, moje srce mora imati pesmu. U njemu ne nalazim muziku.
     Zaslužujem bolji završetak."
     Glas mu odluta preko ruba litice i izgubi se. Linden je osećala bol u njemu kada ga je obgrlila rukama. Želela je da se pobuni zbog načina na koji kao da je optuživao sebe; pa ipak, osetila je da mu nužda doseže dublje od krivljenja. Okusio je zlobu Opakog i bio je zgrožen. To je shvatala. Ali nije imala odgovor.
     Kovenant je bio ubeđeniji. Zvučao je čvrsto poput zaveta kada je upitao: "Šta ćeš da učiniš?"
     Lupižena odvrati sleganjem ramena koje zbaci Lindenine ruke sa njega. Nije skretao pogled sa pustoši koja se prostirala pod njime. "Prva je govorila o ovome", reče on daleko. Razmišljanje o ženi nije mu donosilo utehu. "Pratićemo te do kraja. Potraga ne zahteva ništa manje od nas. Ali kada budeš obznanio svoju svrhu, Magloval će preneti vest o njoj do Primorja. Tamo će Dragulj Zvezdoputa doći ako led i more dopuste. Ukoliko doživiš neuspeh, a oni sa tobom padnu, Potraga se mora nastaviti. Znanje koje će Magloval odneti do Primorja omogućiće sidromajstoru Sedmoruku da odabere put svoje službe."
     Linden oštro pogleda Kovenanta da bi ga sprečila da kaže kako u slučaju njegovog neuspeha neće preostati Zemlja kojoj bi Potraga služila. Možda je putovanje koje je Prva smislila za Maglovala bilo besmisleno: pa ipak, Linden je žudela da ga ovaj dobije. Bilo je jasno i određeno i moglo mu je pomoći da nađe put za povratak sebi. Takođe je odobravala upornost Prve u ponašanju kao da će nada uvek preostati.
     Ali smesta je videla da Kovenant nema nameru da porekne mogućnost nade. Iza njegovog saosećanja za Lupiženu nije se ukazivala gorčina: legura očajanja i odlučnosti bila mu je bez jeda. Niti je predložio da se Lupižena i Prva pridruže Maglovalu. Umesto toga, rekao je kao da je zadovoljan: "To je dobro. Budite u predvorju u podne, pa ćemo krenuti."
     Onda pogleda Linden u oči. "Želim da pogledam Brusobolov grob." Ton mu na trenutak ogrube. "Da se oprostim sa njim. Hoćeš li poći sa mnom?"
     U znak odgovora, ona mu priđe i zagrli ga da bi razumeo njeno ćutanje.
     Zajedno ostaviše Lupiženu na ivici grada. Dok su se bližili ulazu u Veselkamen, ponovo začuše plač njegove flaute. Zvučao je izgubljeno poput dozivanja jastreba na nebu premreženom prašinom.
     Linden zahvalno uđe u ogromni Konak, gde je bila zaštićena od pustinjskog sunca. Olakšanje joj je ispunjavalo nerve dok su ona i Kovenant išli u dubine Veselkamena, nazad prema dvorani darova.
     Kail ih je pratio. Iza njegove ravnodušnosti osetila je neobičnu neodlučnost, kao da želi da zatraži odgovor ili uslugu, a ne veruje da ima pravo. Ali kada stigoše na odredište, ona zaboravi njegova neobjašnjena zračenja.
     Tokom Kovenantove bitke sa Gibonom i uništenja Besomuka nije mnogo gledala samu pećinu: sva pažnja bila joj je usredsređena na ono što se dešavalo - i na tminu koju je Gibon prizivao u njoj. Posledica je bila da nije primetila do koje mere su dvorana i njen sadržaj oštećeni. Ali sada je videla haos, osetila njegovu snagu.
     Po zidovima, iza stubova, po uglovima i udaljenijim krajevima, najveći deo drevnog blaga Domaje ostao je nedirnut. Ali središte pećine bilo je u ruševinama. Tapiserije su bile pretvorene u pepeo, kipovi razbijeni, platna sa slikama iskidana. Pukotine su obeležile dva stuba od venca do podnožja: parčad kamena otrgnuta je sa tavanice, sa poda: mozaik na kome je Gibon stajao bio je uništen. Vekovi ljudskog napora i težnji bili su razoreni nezadrživim silama koje su oslobodili Kovenant i Besomuk.
     Na trenutak, Kovenantov pogled delovao je ruševno poput dvorane. Nikakva sigurnost nije mogla zalečiti posledice onoga što je učinio - i što nije uspeo.
     Dok je tu stajala, zahvaćena između sopstvenog bola i oštećenja dvorane, nije smesta shvatila da je najveći deo polomljenih stvari već raščišćen. Ali onda ugleda Noma u poslu i shvati šta Peščana gorgona čini.
     Prikupljala je parčad kamena, komadiće figura, odlomke grnčarije, svaki ostatak koji je bila u stanju da podigne između patrljaka podlaktica, pa je te odlomke metodično upotrebljavala da podigne pogrebnu mogilu za Brusobola.
     Ta posmrtna hrpa već je bila viša od Linden; ali Nom još nije bio njome zadovoljan. Žustrom pažnjom, zver je nastavljala da dodaje razbijena umetnička dela na hrpu. Parčad je bila previše gruba da bi ova imala ikakav određeni oblik. Pa ipak, Nom se kretao okolo i okolo da bi je podizao kao da je reč o slici udaljenog vrtloga Usuda Peščanih gorgona.
     To je bilo Nomovo odavanje pošte džinu koji mu je omogućio da razdere Gibona-Besomuka. Brusobol je zadržavao i kontrolisao samadhi Šeola, tako da Besomuk nije mogao da posedne Noma i upotrebi prednost Nomove usredsređenosti i sile. Na taj način, omogućio je Nomu da postane nešto novo - Peščana gorgona sa aktivnim umom, znanjem i voljom. Tom pogrebnom humkom Nom je obznanio kapetanovo žrtovanje kao da je posredi dar.
     Prizor ublaži Kovenantov bol. Setivši se Hergroma i Cera, Linden ne bi ni poverovala da bi ikada mogla da oseti prema Peščanoj gorgoni nešto makar i slično zahvalnosti. Ali nije imala drugog imena za ono što je osećala dok je gledala kako Nom radi.
     Iako su joj nedostajali običan vid ili sluh, zver kao da je bila svesna posmatrača. Ali nije se zaustavljala dok nije pojačala Brusobolovu hrpu poslednjim odlomkom, toliko velikim da ga je jedva podigla. Onda se naglo okrete i krupnim koracima pođe prema Kovenantu.
     Na nekoliko koraka ispred njega, ona se zaustavi. Na kolenima povijenim unazad spusti se na pod i dodirnu čelom kamen.
     Bio je posramljen poniznošću zveri. "Diži se", promrmlja. "Diži se. Zaslužuješ ti bolje od toga." Ali Nom ostade pružen pred njime, kao da ga smatra vrednim obožavanja.
     Neočekivano, Kail prozbori za Peščanu gorgonu. Povratio je haručaijevsku sposobnost za neiznenađivanje: javljao je misli zveri kao da je naviknut na njih.
     "Nom želi da shvatiš kako te priznaje. Poslušaće svaku naredbu. Ali traži od tebe da mu ne naređuješ. Želi da bude slobodan. Želi da se vrati domu u Velikoj Pustinji i srodnicima. Razdiranjem Besomuka Nom je zadobio znanje da raščini Usud Peščanih gorgona - da oslobodi svoju vrstu nakupljenog besa i mržnje. Traži od tebe dozvolu da ode."
     Linden oseti da se budalasto smeši; ali nije mogla da se zaustavi. Koliko god da su Peščane gorgone bile zastrašujuće, nije joj se dopadala pomisao o njihovim mukama od trenutka kada joj je Lupižena ispričao za nju. "Pusti je neka ide", promrmlja ona Kovenantu. "Kasrein uopšte nije imao pravo da ih tako zarobi."
     On lagano klimnu, raspravljajući sa sobom. Onda donese odluku. Okrenuvši se Peščanoj gorgoni, on reče Kailu: "Reci mu da može da ide. Shvatam da je voljan da me sluša i kažem da može da ide. Slobodan je. Ali", dodade on oštro, "želim da ostavi Bhrathaire na miru. I ti ljudi imaju pravo da žive. A Bog zna da sam im naneo već dovoljno štete. Ne želim da još pate zbog mene."
     Bez lica, lišena bilo kakvog izraza, albino-zver ponovo se uspravi. "Nom te čuje", odvrati Kail. Lindeninom čulu njegov ton delovao je kao da zavidi Nomu na slobodi. "Poslušaće. Naučiće i svoj narod poslušnosti. Velika pustinja široka je i Bhrathairi će biti pošteđeni."
     Pre nego što je završio, Peščana gorgona suknu u trk prema ulazu dvorane. Željna budućnosti, ona nestade uz stepenice, ubrzavajući u smeru otvorenog neba. Nekoliko trenutaka Linden joj je osećala široka stopala na stepeništu: od njihove siline, kameniti Konak kao da je podrhtavao. Ali onda Nom ode van njenog domašaja, a ona se okrete od njega kao da je reč o zalečenom sećanju - kao da su na neki neočekivani način smrti Hergroma, Cera i Brusobola najzad postale podnošljive.
     I dalje se smešila kada se Kovenant obratio Kailu. "Imamo još nešto vremena pre podneva." Upinjao se da zvuči nemarno; ali žeravice u njegovim očima gorele su za nju. "Zbog čega nam ne nađeš nešto da jedemo? Bićemo u Mhoramovoj sobi."
     Kail klimnu i smesta ode, krećući se hitro, ali bez žurbe. Njegovo ponašanje ubedi Linden da ga je pravilno očitala: nešto se za njega promenilo. Delovao je željno da bude što dalje od čoveka koga je obećao da će štititi.
     Ali nije imala neposrednu želju da ispituje haručaija. Kovenant joj je stavio ruku oko struka, a vreme je bilo dragoceno. Njene želje izgledale bi joj sebično da ih i on nije delio.
     Međutim, kada su stigli do dvorane sa blistavo srebrnim podom i ispucalim kamenom, otkriše da ih Sunder i Holian tamo čekaju.
     Kamendolci su se odmarali otkako ih je Linden poslednji put videla i izgledali su bolje zbog toga. Sunder više nije bio klecavih kolena i grozničav od iscrpljenosti: Holian je povratila veliki deo mladalačke iskričavosti. Stidljivo su pozdravili Kovenanta i Linden, kao da nisu sigurni koliko ih Nevernik i Odabrana prevazilaze. Ali iza zajedničkog raspoloženja, njihove razlike bile su opipljive za Linden.
     Nasuprot Sunderovom pređašnjem životu, Holianin se sastojao od primanja umesto požrtvovanja. Fini ožiljci koji su joj poput čipke ukrasili desni dlan bili su slični bledim laticama bola na njegovoj levoj podlaktici, ali ona nikada nije uzimala tuđu krv. Pa ipak, od tog vremena njena uloga bila je pretežno da podržava, pomaže Sundera dok se ovaj najpre prilagođavao na Memlin rukh tokom putovanja družine prema Primorju, kao i tokom njegovog kasnijeg korišćenja krila. On je bio taj, bolestan od krivice i nasilan, koji je mrzeo Klavu, borio se protiv nje - i gubio. Zadavao je neophodne udarce zbog Domaje, pokazivao se doraslim pratiocem džinova i haručaija, Kovenanta i Linden. Sada se nosio sa novim samopouzdanjem; a srebrna svetlost hrabro mu je sjala u očima, kao da je znao da bi se otac ponosio njime.
     Sama Holian ponosila se njime. Njen otvoreni pogled i nežni osmeh pokazivali su da ništa nije žalila. Dete koje je nosila bilo je radost za nju. Pa ipak, Linden ugleda nešto očevidno nedovršeno u eh-Zublji. Njeno zračenje sada je bilo složenije od Sunderovog. Izgledala je kao žena koja je znala da još nije iskušana. A želela je tu kušnju, želela je da pronađe sudbinu koju je nosila oko sebe poput gavranovih krila svoje bogate kose. Bila je eh-Zublja, retkost Domaje: želela je da zna šta takva retkost znači.
     Kovenant uputi Lindeni pogled suve žalosti; ali prihvatio je prisutnost kamendolaca u nevreme bez pobune. Bili su mu prijatelji i njegova sigurnost uključivala je i njih.
     U znak odgovora na Kovenantov pozdrav, Sunder reče sa naglom nespretnošću: "Tomase Kovenante, kakve su ti sada namere?" Njegovi skorašnji podvizi nisu mu dali opuštenije ponašanje. "Izvini što ti se namećemo. Tvoja potreba za počinkom očevidna je." Pogled mu je govorio Lindeni da je njen premor još očigledniji od Kovenantovog. "Ukoliko daš glas za to da ostaneš ovde koliki god hoćeš dana, izbor će ti biti ostvaren. U ranija vremena" - mrgođenje mu je bilo mešavina samopodrugivanja i žaljenja - "ispitivao sam te, optuživao za svako ludilo i svakovrsni bol." Kovenant napravi pokret kao da to nije bitno; ali Sunder požuri da nastavi: "Sada te ne ispitujem. Ti si Zemljorod, Zlokrajnik, Kušač Života - i moj prijatelj. Sumnja mi je nestala.
     Pa ipak", produži on smesta, "razmotrili smo Kob Sunca. Eh-Zublja proriče njeno odvijanje. Sunčevim kamenom i krilom osetio sam joj moć. Gašenje Vatrokobi i uništenje Klave silan je posao - ali Kob Sunca nije smanjena. Sutrašnje sunce biće sunce boleština. Ona i dalje vlada Domajom, a zlo joj je očigledno."
     Glas mu poprimi snagu i odlučnost dok je govorio. "Tomase Kovenante, naučio si me da prepoznam laži Klave. Verovao sam da je Domaja stratište, mesto kažnjavanja koje je smislio strogi Gospodar. Ali naučio sam da smo rođeni za lepotu, a ne za zlo - da je Kob Sunca zla, a ne život koga Kob Sunca muči." Pogled mu oštro zasvetluca. "Zbog toga, otkrivam da nisam zadovoljan. Istinska bitka tek nas očekuje." Nije bio visok kao Kovenant; ali bio je širi i mišićaviji: delovao je čvrsto poput kamena svoga doma. "Zato pitam, koja ti je sada svrha?"
     To pitanje uznemiri Kovenanta. Ubeđenost ga nije mogla zaštititi od sopstvenog saosećanja. Skrivao je bol; ali Linden ga vide svojim čulom za zdravlje, začu u grubosti njegovog odgovora. "Nisi zadovoljan", promrmlja on. "Niko nije zadovoljan. Pa, treba da budeš." Ispod površine, bio je zategnut poput treperave strune na luku. "Dosta si učinio. Možeš da prepustiš Kob Sunca meni - meni i Linden. Hoću da ostanete ovde."
     "Da ostanemo...?" Oblar je na trenutak bio previše iznenađen da bi shvatio. "Hoćeš da se rastaviš od nas?" Holian mu položi šaku na ruku, ne da ga zadrži, već da doda brigu njegovoj.
     "Da!" zareža Kovenant jače nego što je bilo neophodno. Ali smesta se primirio. "Da. To nameravam. Vi ste budućnost Domaje. Nema nikoga drugog. Ljudi Klave preostali u životu svi su prestari ili previše bolesni da bi nešto učinili, ili premladi da bi shvatili. Vas dvoje jedini ste koji znaju šta se dogodilo, šta to znači. Kakav život Domaje treba da bude. Ukoliko vam se išta dogodi, većina preživelih neće ni znati da je Klava grešila. Nastaviće da veruju u te laži zbog toga što neće biti nikoga ko bi im protivurečio. Potrebni ste mi da biste im rekli istinu. Ne mogu vas rizikovati."
     Linden pomisli da će reći: molim vas. Molim. Ali Sunderovo gađenje bilo je živo u oštroj svetlosti. "Rizikovati, prapoglavaru?" hrapavo reče on čim se Kovenant zaustavio. "Da li se rizika plašiš? Ili nas sudiš nedovoljno vrednima za svoje uzvišene svrhe? Da li zaboravljaš ko smo?" Ruke mu dograbiše kril omotan i skriven u prsniku. "Tvoj svet je drugde i vratićeš mu se kada ti zadatak bude okončan. Ali mi smo Domaja. Mi smo život koji preostaje. Nećemo sedeti u bezbednosti dok se određuje ishod tog života!"
     Kovenant je nemo stajao pred Sunderovim izlivom; ali mali mišići oko očiju trzali su mu se kao da želi da vikne: šta je s tobom? Idemo da se suočimo sa poglavarom Kletnikom! Pokušavam da vas poštedim! Pa ipak, ćutanje mu se održalo.
     "U pravu si", reče on blago - blaže od Lindenine želje da ga zaštiti. "Vi ste život Domaje. A ja sam vam već sve oduzeo. Domove, porodice, identitet - sve sam ih protraćio i ostavio vas da snosite cenu. Zar ne shvatate? Želim da vratim nešto. Želim da imate budućnost." Jedina stvar koju on i Linden nisu imali. "Da bi vaš sin imao bar toliko prilike da se rodi i odraste zdrav." Strast koja mu je počivala ispod tona podseti je da on ima sina koga nije video jedanaest godina. Mogao je da zaplače: dopustite da to učinim umesto vas! "Da li je bezbednost tako strašna cena?"
     Holian kao da se pokolebala, pobeđena Kovenantovom nepogrešivom brigom. Ali Sunder nije. Gnev mu je oduzet: odlučnost je preostala. On hrapavim glasom reče: "Izvini zbog mog nepriličnog besa. Tomase Kovenante, prijatelj si mu na svaki način. Hoćeš li mi dati svoj beli prsten, da bih se mogao odbraniti od žestine muka u Domaji?" Nije čekao Kovenantov odgovor. "Ni ja neću tebi prepustiti smisao svog života. Naučio si me da previše cenim taj smisao."
     Naglo je oborio pogled. "Ukoliko joj je to želja, Holian će ostati ovde. Sin koga nosi naš je zajednički, ali odluka mora biti samo njena." Onda oči ponovo pogledaše pravo u Kovenanta. "Neću se odvojiti od tebe dok ne budem zadovoljan."
     Na trenutak, oblar i Kovenant šibali su jedan drugoga pogledima; Linden zadrža dah. Ali onda Holian prekide napetost. Nalegavši se uz Sundera, smešeći se kao da namerava da ga ugrize za uho, ona dahnu: "Sine Nazikov, daleko si ti zabrazdio u ludilo ako veruješ da ću se razdvojiti od tebe zarad jednostavne bezbednosti."
     Kovenant diže ruke. "Oh, u pakao", promrmlja on. "Sačuvaj me Bože tvrdoglavih ljudi." Zvučao je izmučeno; ali mrgođenje mu je izgubilo ozbiljnost.
     Linden ispusti uzdah olakšanja. Uhvatila je Holianin pogled i tajni sev prođe između njih. Odglumljenom grubošću, ona reče: "Krećemo u podne. Mogli biste poći da se spremate. Srešćemo se u predvorju."
     Ne pružajući Kovenantu nikavu priliku da se pobuni, ona ga odvuče u Mhoramove odaje i zatvori vrata.
     Ali kasnije, kroz životno stenje Veselkamena, ona oseti kako se primiče podne pustinjskog dana; i srce joj ustuknu od njega. Sunder je bio u pravu: Kob Sunca nije se smanjila. A ona nije znala koliko će još biti u stanju da je podnosi. Trpela ju je preko prostranstva Severnih zaravni. Suočila se sa Gibonom-Besomukom, iako je od same njegove blizine tmina u njoj počinjala da se migolji i traži da bude oslobođena. Ali ti napori doterali su je do ivice. A nije se nimalo naspavala. Uteha Kovenantove ljubavi činila je mnoge stvari za nju, ali nije je mogla učiniti imunom na umor. I pored štita Konaka, strah joj se uvlačio duboko u utrobu.
     I sam Kovenant nije bio neosetljiv na bojazan. Raspoloženje sa kojim ju je zagrlio bilo je usložnjeno napetošću koja je ličila na bol. Kada ih Kail pozva do predvorja, Kovenant nije oklevao. Ali oči kao da su mu izbegavale njene, a ruke su mu petljale dok je zakopčavao pojas, šnirao čizme.
     Na trenutak, nije mu se pridružila. Sedela je naga na Mhoramovom krevetu i gledala ga, nevoljna da pokrije njegovo mesto uz svoje grudi manje prisnim dodirom bluze. Pa ipak, znala je da mora da pođe sa njime, da će sve za šta se borila biti protraćeno ukoliko sada bude oklevala. Ona mu izgovori ime da bi ga navela da je pogleda; a kada je to učinio, suočila se sa svojim strahom što je neposrednije mogla.
     "Ne razumem, zaista, šta misliš da učiniš - ali pretpostavljam da to nije bitno. Ili bar ne za sada. Poći ću sa tobom - bilo kuda. Ali još nisam odgovorila na sopstveno pitanje. Zašto ja?" Možda je mislila da kaže: zbog čega voliš mene? Šta sam, da bi me ti voleo. Ali znala je da možda ne bi shvatila odgovor kada bi postavila pitanje na taj način. "Zašto sam ja odabrana? Zbog čega je Gibon stalno tvrdio da sam ja ona koja...?" ona proguta knedlu tame. "Ona koja će obesvetiti Zemlju." Čak i ukoliko se predam - ukoliko poludim i odlučim da ipak želim da budem kao on. Gde bih dobila toliku moć?"
     Kovenant je pogleda u oči kroz slabu svetlost uljanice. Stajao je uspravan i drag pred njom, prilika užasa, ljubavi i protivurečnosti; izgledalo je da zna za čim to ona traga. Pa ipak, titraj njegovog glasa reče joj da nije siguran u to.
     "Takva pitanja su teška. Moraš da stvoriš sopstveni odgovor. Poslednji put kada sam bio ovde, nisam znao da ću pobediti Kletnika dok to nisam učinio. Onda sam mogao da se osvrnem i da kažem da je to bio razlog. Bio sam odabran zbog toga što sam bio sposoban da učinim to što sam učinio - iako to ni sam nisam znao." Govorio je tiho, ali držanje mu nije moglo sakriti nagoveštaje oštrine i nade koji su mu prolazili kroz reči. "Mislim da si bila odabrana zbog toga što si poput mene. Mi smo od one vrste ljudi koja se prirodno oseća odgovornim za druge. Kletnik misli da to može upotrebiti da bi upravljao nama. A Tvorac..." Na trenutak, on je neobično podseti na starca koji joj je rekao: 'Nećeš pogrešiti, ma kako te napao. Na svetu postoji i ljubav.' "On se nada da ćemo zajedno postati nešto veće nego što bismo bili sami."
     Oštrina i nada. Nada i očajanje. Nije znala šta će se dogoditi - ali znala je koliko je sve postalo važno. Digavši se sa kreveta, ona priđe Kovenantu i čvrsto ga poljubi. Onda je brzo počela da navlači odeću da bi bila spremna da ga sledi gde god poželi da krene.
     U ime njegovog osmeha, prihvatala je sve.
     Dok je žurila, Kail ponovo obznani da džinovi, haručaji i Kamendolci čekaju u predvorju. "Stižemo!" odvrati Kovenant. Kada je klimnula, on otvori vrata i izgura je napolje uz samo napola humorni smešak, kao da je kraljevska u njegovim očima.
     Kail im se nakloni; koliko mu je to uobičajena smirenost dozvoljavala, delovao je kao čovek koji bi hteo nešto da kaže i gotovo da se odlučio na to. Ali Linden jednim pogledom vide da još nije ulučio pravi trenutak. Uzvratila mu je na naklon, jer je i on postao neko kome je mogla da veruje. Nikada nije sumnjala u njegovu vernost, ali urođena silovitost njegovih sudova uvek je činila da deluje opasno i nepredvidljivo. No, sada ga je videla kao čoveka koji je prošao nepriznavanje i odricanje da bi došao do ključne odluke - odluke za koju se nadala da će moći da je shvati.
     Zajedno, Kovenant, Kail i Linden ostaviše za sobom blistave, srebrne posledice Kovenantovog prvog susreta sa Klavom. To zračenje koje joj je sjalo o leđa zada joj titraj žaljenja: predstavljalo je deo njega koji je izgubljen. Ali on se mrštio za sebe dok je brzo koračao napred, usredsređen na ono što je čekalo napred. To je bio odgovor na gubitak. I nije mu bilo potrebno Kailovo vođenje da nađe put kroz isprepletani Konak. Jedan oštri trenutak, ona pusti da je tuga zapljuskuje, preživljavajući je za oboje. Onda upravi pažnju ponovo uz njega i pokuša da se pripremi za Kob Sunca.
     Predvorje jedva da je ličilo na ono kakvo im se zadržalo u sećanju. Pod mu je ostao trajno izbrazdan i rupičast, nezgodan za koračanje; ali prostor je bio blistav od baklji, a sunčeva svetlost odražavala se kroz provaljene dveri. Tela mrtvih bila su uklonjena: krv bitke sprana je sa kamena. A ranjeni su premešteni u prijatnije prostorije. Poboljšanje je nagoveštavalo da bi Veselkamen još mogao postati ponovo pogodan za življenje.
     U blizini dveri okupili su se ljudi koji su pratili Nevernika ili se borili za njega i preživeli: Prva od Potrage sa Lupiženom i Maglovalom; Sunder i Holian; Duris i Fol, Harn, Stel i ostali haručaji; crni demonokot; Findejl, Određeni. Lupižena pozdravi Kovenanta i Linden kao da mu je izged napuštanja Veselkamena povratio deo dobrog raspoloženja; ali ostatak družine nemo je stajao: činilo se da čekaju Kovenanta, kao da im je on stožerna tačka života. Čak i haručaji - Linden oseti to sa primesom tihe zapanjenosti. I pored brđanske nepomirljivosti bili su uravnoteženi na jeziku ličnosti i mogli su biti dirnuti. Kada se Kovenant primakao, svako od njih spusti se na jedno koleno u nemom odavanju počasti.
     Ostali su imali da postave još manje pitanja. Ni Vainu ni Findejlu pitanja nisu ništa vredela. A Kovenant je već prihvatio društvo Prve i Lupižene, Holian i Sundera. Jedino je trebalo da znaju kuda idu. Nedoumice koje je još trebalo razrešiti pripadale su haručajima.
     Ali kada Kovenant nagna Kailove sunarodnike da se dignu na noge, obratila mu se Prva. I pored bitke i žalosti, izgledala je osveženo: za razliku od svog muža, našla je razloge i svrhe koje je shvatala i za koje je bila uvežbana u kušnji bitke. "Zemljorode", reče ona formalno, a sjaj joj se ukazao u kosi i glasu, "dobro si nam došao. Gašenje Klave i Vatrokobi i oslobađanje Veselkamena zaslužuju silan ponos i biće počastvovani pesmom od mora do mora, gde god naš narod još drži muziku u srcima. Niko ti ne bi zamerio da si ostao da otpočineš ovde u odmoru i oporavku. Podesno je da veština i vizije ovog obitavališta koje džinovi isklesaše posluže kao ukras onome što ste ti i Odabrana postigli.
     Pa ipak", nastavi ona bez zaustavljanja, "ja plješćem svrsi koja te odvlači dalje. Od opasnosti do gubitka, preko čitavog sveta sledila sam te i najzad mi je omogućeno da zadam udarac protiv zla. Ali gubici nam behu silni i opaki i jedan udarac nije dovoljan. Želim da udarim ponovo, ukoliko budem u stanju. A Kamendolci nam pokazaše da Kob Sunca opstaje i teži ugrabljenju Zemlje. Potraga nije dostigla okončanje. Zemljorode, kuda ideš?"
     Linden pogleda Kovenanta. Bio je uspravna protivurečnost samom sebi, istovremeno zaplašen i neustrašiv. Držao je glavu visoko kao da zna da zavređuje džinove i haručaije, oblara i eh-Zublju; a sunčevo svetlo koje se odražavalo sa opranog kamena obasjavalo mu je čisto lice, tako da je izgledao poput čiste kosti Zemlje. Pa ipak, ramena su mu bila zgrčena, napeta u činu gušenja sopstvene slabosti, želje da bude pošteđen. Previše toga zavisilo je od njega, a on nije imao čulo za zdravlje koje bi ga vodilo.
     Loman, nepobediv i ljudski, sreo je pogled Prve, pogledao pored nje prema Kailu, Durisu i povređenim haručajima. Onda je odgovorio.
     "Kada sam bio u Andelejnu, sreo sam neke stare prijatelje - ljude koji su imali poverenja u mene, pazili me, voleli davno pre nego što sam mogao učiniti ijednu od tih stvari za sebe. Mhoram me je podsetio na nekoliko lekcija koje je već trebalo da naučim. Penosled mi je dao Vaina. Banor je obećao da će me njegov narod služiti. A Elena", Elena, njegova kćerka, koja ga je volela na isti neuravnoteženi način na koji je mrzela poglavara Kletnika, "rekla mi je šta ću na kraju morati da učinim. Kazala je: 'Kada kucne tvoj čas i kada budeš morao da se suočiš sa Opakim, naći ćeš ga na Planini Groma - u Kiril Trendoru, od koga je sebi načinio stanište.'" On teško proguta. "Tamo sam krenuo. Ovako ili onako, okončaću sve to."
     Iako je govorio tiho, reči kao da su mu odzvanjale po visokoj dvorani.
     Prva klimnu mrkim, željnim odobravanjem.
     Upravo je zaustila da ga upita gde je Planina Groma, ali onda se zaustavila. Duris je napravio korak napred. Okrenuo se Kovenantu dok mu je iz pljosnatih očiju blistala neuobičajena želja.
     "Prapoglavaru, mi ćemo te pratiti."
     Kovenant nije oklevao. Glasom nepokolebivim kao u haručaija, on reče: "Ne, nećete."
     Duris diže obrvu, ali ne dopusti sebi nikakav drugi znak iznenađenja. Na trenutak, pažnja mu se okrete, dok je nemo razgovarao sa sunarodnicima. Onda reče: "Onako je kako si tvrdio. Obećanje službe dao ti je Banor od krvne garde među mrtvima. A tu službu zaslužio si našim izbavljenjem od prisile i žrtvovanja Klavi. Prapoglavaru, pratićemo te do kraja."
     Bol iskrivi Kovenantova usta. Ali nije se pokolebao. Šake su mu bile stegnute u pesnice, zbijene uz butine. "Rekoh, ne."
     Duris ponovo zastade. Vazduh je bio nabrekao od napetosti: stvari koje Linden nije umela da proceni došle su do krize. Nije u potpunosti shvatala Kovenantove namere. Prva se pokrenu kao da želi da ubaci neku primedbu ili protest. Ali haručajima nije bila ona potrebna kao govornik. Duris se naže bliže Kovenantu, a pogled mu poprimi nagoveštaj napetosti: njegovi sunarodnici znali su bolje od ikoga šta je na kocki.
     "Tomase Kovenante, dobro razmisli." Neodređeno, Linden se upita zbog čega govori Duris, a ne Kail. "Haručaji su ti poznati. Priča o krvnoj gardi ti je poznata. Osvedočio si se u taj ponositi, besmrtni zavet - i video si mu okončanje. Nemoj verovati da mi zaboravljamo. U svim vekovima te službe, reč je bila o bolu krvne garde što se nije neposredno suprotstavila Izopačenju. Pa ipak, kada se Banoru ukazala prilika - kada ti je stajao uz bok na Domajinom Sunovratu sa Srdosoljom Penosledom i kada ti je znao nameru - okrenuo se od nje. Bio ti je potreban, a okrenuo je leđa.
     Ne sudimo mu. Zavet je bio raskinut. Ali kažem ti da smo okusili neuspeh i ne dopada nam se. Moramo povratiti veru. Nećemo ponovo okrenuti leđa."
     Prišavši još bliže Kovenantu, on nastavi kao da ne želi da ga iko drugi čuje. "Prapoglavaru, da li se sa tobom desilo isto što i sa Kevinom Zemljogubom? Da li ti je namera da se razdvojiš od onih koji bi te sprečili da ne počiniš obred obesvećenja?"
     Na to, Linden je očekivala da Kovenant prasne. Želela je i sama da se pobuni, da se vatreno suprotstavi Durisovim neosnovanim optužbama. Ali Kovenant nije digao glas. Umesto toga, podigao je troprstu šaku između sebe i Durisa, okrenuo dlan prema napolje, raširio prste. Prsten mu se pripijao poput okova oko onoga što je nekada bio srednjak.
     "Sećate se", reče on, ne dozvoljavajući sebi ni sarkazam ni gorčinu. "Jeste li zaboravili zbog čega je Zavet raskinut?
     Reći ću vam zašto. Trojica krvnih gardista stavila su ruke na komad kamena zlozemlja i pomislila da ih je učinio dovoljno moćnim da učine ono što su oduvek želeli. I zato su otišli do Kletnikovog Tabora, izazvali Opačiju. Ali grešili su. Nikakva krv i meso nisu imuni. Kletnik je ovladao njima - na isti način na koji je ovladao Kevinom kada je Elena prekršila zakon smrti. Osakatio ih je da izgledaju kao ja... ovako" - on kruto mahnu troprstom šakom - "i poslao ih nazad u Veselkamen da se podsmevaju krvnoj gardi."
     Krik se diže u njemu; ali on ga suzbi. "Jeste li iznenađeni što je Zavet prekršen? Mislio sam da će im se i srca slomiti.
     Banor mi nije okrenuo leđa. Dao mi je tačno ono što mi je bilo potrebno. Pokazao mi je da je i dalje moguće nastaviti život."
     On zastade da bi se primirio; a Linden sada oseti kako mu mešavina sigurnosti i snage raste, oseti kako postaje opipljivo jači.
     "Činjenica je", reče on bez ikakve optužbe, "da ste sve vreme grešili. Pogrešno ste razumeli sopstvene sumnje od samog početka. Šta znače. Zbog čega su bitne. Najpre Kevin, zatim drugi poglavari, onda ja - otkako je vaš narod prvi put stigao u Domaju, zaklinjali ste se na službu običnim muškarcima i ženama koji naprosto nisu mogli zavrediti ono što ste nudili. Kevin je bio dobar čovek koji se slomio kada je pritisak postao veći nego što je mogao da podnese - a krvna garda nikada nije bila u stanju da mu oprosti zbog toga što su prikovali sopstvenu veru za njega; kada je on doživeo neuspeh, mislili su da je njihova greška to što ga nisu učinili vrednim, što ga nisu sprečili da bude čovek. Ponovo i ponovo postavljate se u položaj da služite nekoga ko mora da doživi neuspeh iz jednostavnog razloga što je ljudsko biće, a svaki čovek mora da doživi neuspeh pre ili kasnije - a onda ne možete da mu oprostite jer njegov neuspeh baca sumnju na vašu službu. A ne možete da oprostite ni sebi. Želite da služite savršeno, a to znači da ste odgovorni za sve. A kad god se dogodi nešto što vas podseti da ste smrtni - kao samožene - to je isto tako neoprostivo i vi zaključujete da niste vredni da i dalje služite. Ili poželite da napravite nešto šašavo, kao što je borba protiv Kletnika golim rukama."
     Lagano, on spusti šaku; ali pogled kojim je fiksirao Durisa nije se pokolebao, a bistrina mu je plamtela iz očiju. "Umete vi i bolje od toga. Niko vam ne dovodi vrednost u pitanje. Dokazali ste je hiljadu puta. A ukoliko vam to nije dovoljno, setite se da se Brin suočio sa čuvarom Jedinog Drveta i pobedio. Ak-Haru Kenaustin Ardenola." Svako od vas učinio bi isto na njegovom mestu. Nije više potrebno da me služite.
     A", dodade on pažljivo, "ni meni vi niste potrebni. Ne na onaj način na koji mislite. Ne želim da pođete sa mnom."
     Duris se nije povlačio. Ali Linden oseti da želi da kroči unazad, da ga je Kovenantova snaga posramila. Izgledalo je kao da je nemoćan da porekne sliku koju je Kovenant prikazao - i nevoljan da prihvati ono što je značila.
     "Prapoglavaru, šta bi želeo da učinimo?" upita on kao da nije u neprilici. "Dao si nam naše živote. Moramo pružiti naknadu. To je neophodno." I pored krutosti, glas mu je uložio težinu čitave istorije haručaija u tu jednu reč, neophodno. Silovitost i vernost njegovog naroda zahtevale su oduška. "Zavet krvne garde dat je da bi se izišlo u susret dobroti i veličanstvu vrhovnog poglavara Kevina i Veselkamena. Zbog toga se nikada nije zažalilo. Da li ponovo zahtevaš od nas takav zavet, da bismo mogli da zaštitimo smisao sopstvenih života?"
     "Ne." Kovenantove oči omekšaše i zamagliše se i on položi ruku na Durisovo rame kao da želi da zagrli haručaija. Linden oseti kako iz njega kulja bol poštovanja. Krvna garda i haručaji prepustili su mu se bez pitanja; a on nikada nije verovao da ih zaslužuje. "Ima nešto drugo što želim da učinite."
     Na to, Durisov stav se zaoštri. Stajao je pred Nevernikom kao u vojničkom pozdravu.
     "Želim da ostanete ovde. U Veselkamenu. Sa onoliko svojih sunarodnika koliko možete da prikupite. Iz dva razloga. Da se starate o ranjenima. Biće potrebni Domaji. Biće joj neophodan svaki čovek koji se može ubediti da se suoči sa budućnošću. I da štitite grad. Ovo je Veselkamen, Poglavarev Konak. On pripada Domaji - a ne Izopačenju i Besomucima. Želim da bude bezbedan. Da bi budućnost imala središnje mesto. Mesto gde će ljudi moći da dolaze da uče o prošlosti... da vide šta Domaja predstavlja... da kuju planove. Mesto za odbranu. Mesto nade. Već ste mi dali sve što mi je Banor obećao, i više. Ali tražim od vas da učinite i ovo. Za mene. I za same sebe. Ovde možete da služite nečemu što vas neće izdati."
     Jedan dugi trenutak Duris je bio nem dok se umom obraćao sunarodnicima. Onda je progovorio, a glas neobojen osećanjima izazva trnce u Lindeninom sluhu poput udaljenog zvuka rogova.
     "Prapoglavaru, učinićemo to."
     U znak odgovora, Kovenant steže Durisovo rame i pokuša žmirkanjem da istera zahvalnost iz očiju. Nagonski, Linden ga obgrli, diveći se u šta se to pretvorio.
     Ali kada se Duris povuče da stane između ostalih haručaija, Kail kroči napred. Stari ožiljak jasno mu se video na ruci; ali podnosio je on i druge povrede. Sa Brinom, zahtevao je svojevremeno odmazdu protiv Linden, verujući da je ona sluga Izopačenja. A takođe sa Brinom, popustio je pred pesmom samožena. Ali Brin je otišao sam da se sretne sa čuvarom Jedinog Drveta: Kail je ostao iza njega da plaća cenu sećanja i gubitka.
     "Tomase Kovenante", reče on blago. "Zemljrode. Dopusti mi."
     Kovenant je piljio u njega. Neobična praznina javi se u Kailovim očima.
     "Čuo sam tvoje reči", reče haručaji, "Ali nije na meni da ih priznajem ili poričem. Od vremena kada me je bela lepota i varljivost samožena otrgla od mene samoga, nisam u tvojoj službi. Više sam sledio naredbu koju mu je zadao ak-Haru Kenaustin Ardenol. Nisi zaboravio." Kovenant klimnu, oprezan od bola; ali Kail je ipak navodio: "'Kail će preuzeti moje mesto kraj tebe sve dok reči Banora od krvne garde ne budu ispunjene.'" Onda je nastavio: "To sam učinio. Ali nisam ja bio taj koji se dokazao protiv čuvara Jedinog Drveta. Umesto pobede, susretao sam samo smrt džinova i sumnje sopstvenog naroda. A ovo sam činio ne samo zbog toga što mi je bilo zapoveđeno, već i zato što sam obećao. Dato mi je da će mi biti dozvoljeno da sledim sopstveno srce kada Banorova reč bude ispunjena.
     Zemljorode, proglasio si to ispunjenje. A ja sam te služio najbolje što sam umeo. Sada tražim od tebe da mi dopustiš.
     Dopusti mi da odem."
     "Da odeš?" dahnu Kovenant. Njegovo otvoreno lice pokazivalo je da ovo nije bilo ono što je očekivao. "Razume se da možeš da ideš. Možeš da učiniš šta god želiš. Ne bih te zaustavljao ni da mogu. Zaslužio si..." On teško proguta i promeni smer. "Ali potreban si ovde. Ideš li kući - porodici?"
     Bez izraza, Kail odvrati: "Vratiću se samoženama."
     Kovenant i Prva reagovali su istovremenom pobunom, ali njen tvrdi glas pokri njegov. "To je ludilo! Jesi li zaboravio da si bio na trenutak od smrti? Zamalo da Vedrogneva i ja ne uspemo da te izbavimo. Neću da gledam kako se odbacuje život koji sam ja donela iz dubina!"
     Ali iznenađenje i bojazan kao da su zategnuli Lindenino čulo do povišene osetljivosti, oštrijeg prodiranja; i ona sagleda Kaila sa naglom prodornošću, oseti njegove delove koji su joj do tada bili skriveni. Znala je sa trenutnom sigurnošću vizije da ne namerava da odbaci život, ne želi smrt od Plesačica mora: želeo je drugačiju vrstu života. Rešenje za neodoljivu želju i lišavanje njegove izuzetne prirode.
     Ona prekide Kovenanta, zaustavi Prvu. Šibali su je pogledima; ali ona nije obraćala pažnju na njihovu žestinu. Nisu shvatali. Brin je rekao: Udovi naših žena smeđi su od sunca i rađanja. Ali postoji i belina, oštra kao led koji krvari iz planinskih stena i koji peče kao što peče najčistiji sneg po najvišim vrhovima, na najvetrovitijim prevojima. A odatle je izrastala čežnja koji Kail više nije mogao da izdrži. Zadihana od siline želje da ga podrži, da mu pruži nešto kao uzvraćanje na vernost, ona požuri da izgovori prve reči koje su joj došle na um.
     "Brin je dao dozvolu. Zar ne vidite? Znao je šta govori - znao je šta će Kail želeti da učini. I sam je čuo pesmu. Kail neće umreti."
     Ali onda je morala da se zaustavi. Nije umela da objasni ubeđenost da se Brinu i Kailu može verovati.
     "Tomase Kovenante", reče Kail. "Shvatam vrednost onoga što si obećao haručajima - službu čistoti i vrlini. I bio sam svedok Brinovog susreta sa ak-Haru Kenaustin Ardenolom, velike pobede našeg naroda. Ali cena te pobede bio je život Palamara Sanomora. Za sebe ne želim toliku vrednost.
     Pesma samožena nazvana je opsenom. Ali nije li čitav život neka vrsta sna? Nisi li ti rekao da je i sama Domaja samo san? San ili opsena, muzika koju sam čuo izmenila me je. Ali nisam razabrao značenje te promene. Prapoglavaru, želim da se dokažem onome što sam sanjao. Dopusti mi."
     Linden pogleda Kovenanta, preklinjući ga očima; ali on joj nije uzvratio pogled. Okrenuo se Kailu, a protivurečna osećanja borila su se jedno protiv drugog vidljivo na njegovom licu; uviđanje onoga što je Kail govorio; žalost za Sanomorom; strah za haručaija. Ali trenutak potom probio se kroz komešanje. "Kaile..." poče on. Grlo mu se zatvori kao da se užasavao onoga što je nameravao da kaže. Kada je došao do glasa, zvučao je neočekivano sitno i samotno, poput čoveka koji ne može da dopusti sebi da napusti makar ijednog prijatelja.
     "Čuo sam istu pesmu kao i ti. Samožene su opasne. Budi veoma oprezan sa njima."
     Kail se nije zahvaljivao Neverniku. Nije se smešio, klimao ili govorio. Ali, na trenutak, pogled koji je uputio Kovenantu bio je jasan poput himne.
     Onda se okrenuo na peti, izmarširao iz predvorja na sunce i nestao.
     Kovenant je samo gledao kako haručaji odlazi iako je i dalje želeo da pozove Kaila da se vrati; ali nije to učinio. A nijedan od ostalih haručaija nije se ni pokrenuo da bi se suprotstavio Kailovoj odluci. Lagano, šum poput uzdaha prođe kroz dvoranu i napetost popusti. Holian treptanjem istera vlažnost iz očiju. Sunder je pogledom izražavao zabavljenost i strahopoštovanje pred onim što je podrazumevao Kailov izbor. Linden je želela da pokaže Kovenantu zahvalnost na koju Kail nije obratio pažnju; ali nije bilo potrebno. Videla je da on sada shvata, a izraz mu omekša. Iza njegove tuge zbog svih ljudi koje je izgubio vrebao je suvi osmeh koji kao da je nagoveštavao da bi ponovio Kailov izbor kada bi ona bila Plesačica mora.
     Prva pročisti grlo. "Zemljorode, nisam ti dorasla. Ove odluke prevazilaze me. Na tvom mestu, moja reč glasila bi da je naša potreba za pratnjom haručaija sigurna i neposredna. Ali ne postavljam ti pitanja. Džin sam kao bilo koji drugi i takva srčanost prijatna mi je.
     Samo hitro proglasi gde se ta Planina Groma i Kiril Trendor mogu naći, tako da bi Magloval mogao poneti to znanje istočno prema Primorju. Može biti da će se njegov put i Kailov pružati zajedno - a oni će biti potrebni jedan drugom."
     Kovenant smesta klimnu. "Dobra zamisao." On brzo opisa što je bolje umeo položaj Planine Groma - planine koja je uzjahala središte Domajinog Sunovrata, tamo gde reka Opčarnica prolazi kroz Jazbiništa i postaje glavni izvor Sarangravske zaravni i Velike močvare. "Na nesreću", dodade on, "ne mogu ti reći kako se može naći Kiril Trendor. Bio sam tamo jednom - to je negde u unutrašnjosti planine - ali čitavo prokleto mesto je pravi lavirint."
     "To će morati da bude dovoljno", reče Prva. Onda se okrete Maglovalu. "Čuješ li? Ukoliko to veština i hrabrost mogu postići, sidromajstor Sedmoruk dovešće Dragulj Zvezdoputa do Primorja i Leleja. Tamo ih moraš sresti. Ukoliko mi doživimo neuspeh, sudbina Zemlje pada na tebe. A inače", nastavi ona manje mrko, "ti ćeš pomoći naš povratak do doma." Blažim glasom, Prva upita: "Maglovale, jesi li zadovoljan?"
     Linden pažljivo pogleda Maglovala i oseti olakšanje. Džin koji je pokušavao da je služi i koji je verovao da je u tome doživeo neuspeh bio je izranjavljen i iscrpljen, ruka mu je bila u povezu, imao je modrice po širokom licu; ali veliki deo njegove neprilike već je nestao. Možda nikada neće u potpunosti zaboraviti sumnju u samoga sebe. Ali iskupio se za najveći deo toga. Duh u njemu bio je sposoban za mir.
     Ona mu priđe zbog toga što je želela da se zahvali - a i želela je da ga vidi kako se smeši. Uzdizao se iznad nje; ali bila je naviknuta na to. Uzevši jednu njegovu ogromnu šaku u svoj sitni stisak, ona mu reče naviše: "Sada će Sedmoruk biti kapetan. Vedrogneva će biti sidromajstor." Namerno je rizikovala to pominjanje Brusobolovog kraja. "Dragulju Zvezdoputa biće potreban novi skladomajstor. Neko ko zna nešto o vidanju. Reci im da ja poručujem kako ti treba da dobiješ taj posao."
     On se naglo nadnese nad nju i ona bi zbrisana zagrljajem njegove nepovređene ruke. Na trenutak, plašila se da je povređen i da plače; ali onda se njegova osećanja bolje izoštriše i ona mu uzvrati zagrljaj što je čvršće mogla.
     Kada ju je spustio, smešio se na način pravog džina.
     "Polazi, Maglovale", promrmlja Prva tonom grube ljubaznosti. "Haručaji Kail potpuno će te ostaviti za sobom."
     U znak odgovora, on se glasno nasmeja. "Da ostavi za sobom jednog džina? Dok sam živ neće!" Uz povik Lupiženi i pozdrav rukom Kovenantu i Linden, on zabaci vreću sa zalihama i potrča prema tunelu pod stražarskom kulom kao da pre namerava da trči sve do Domajinog Sunovrata nego što će dopustiti Kailu da ga prestigne.
     Posle toga nije ostalo ništa što bi zadržavalo družinu. Prva i Lupižena digoše na ramena svoj prtljag. Sunder i Holian podigoše zavežljaje koje su pripremili za sebe. Na trenutak, Kovenant se obazirao po kamenu predvorja kao da se plaši da ga napusti, kao da se užasava posledica staze koju je odabrao; ali onda mu se sigurnosti povrati. Čim je uputio kratki oproštaj haručajima i primio njihovo klanjanje onoliko milostivo koliko mu je stid dozvoljavao, on okrete stope sunčevoj svetlosti iza provaljenih dveri. Vain i Findejl zauzeše poznate položaje iza njega - ili iza Linden - dok je družina kretala napolje.
     Stežući zube pred udarcem Kobi Sunca po ogoljenim nervima, Linden se vrati na pustinjsko sunce.