13. EH-ZUBLJA
Bilo je gore nego što je očekivala. Izgledalo je lošije nego što je bilo tog jutra. Očišćenje u Zlatosinju i zaštita Veselkamena kao da su joj izoštrili čulo za zdravlje, učinili je ranjivijom no ikada na opipljivo zlo Kobi Sunca. Sunčeva vrelina padala je tvrda i teška poput kamena. Znala je da joj ona bukvalno ne kida meso sa kostiju, ne spaljuje joj kosti do zlokobnog crnila koje je nasledila od oca. Pa ipak, osećala se kao da je proždire - kao da je Kob Sunca našla sopstvenu sliku u njenom srcu i sada se hrani njom.
Tokom dugih dana dok su ona i potraga bili van izopačenja sunca, posezala je ka novoj vrsti života. Čula je približavanja i potvrde i štedro ih je sledila, upinjući se da se izleči. U jednom trenutku, kada je prvi put ispričala priču o majci i dok su Kovenantove ruke bile obgrljene oko nje, poverovala je da može zauvek da kaže 'ne' sopstvenoj mračnoj gladi. Na svetu postoji i ljubav. Ali sada je pustinjsko sunce plamtelo na nju silinom gnusobe i zbog toga je bila pametnija.
U nekim pogledima, nije bila u stanju da deli Kovenantovu ljubav prema Domaji. Nikada je nije videla zdravu: samo je mogla da nagađa lepotu koju joj je pripisivao. I do koje mere je bio sam u nevolji. Postoji samo jedan način da povrediš čoveka koji je izgubio sve. Da mu vratiš nešto slomljeno. Pa ipak, bila je poput Domaje same. Sila koja ju je mučila bila je ista ona moć koja je pokazivala njenim nebranjenim nervima da ona sama nije čitava.
A ona i njeni drugovi bili su na putu da se suoče sa poglavarom Kletnikom, izvorom i stvaraocem Kobi Sunca.
I bilo ih je samo osmoro. Zapravo, bilo ih je samo šestoro: dva džina, dva Kamendolca, Kovenant i Linden. Vainu i Findejlu nije se moglo verovati da će služiti ičije svrhe izuzev sopstvenih. Dok joj je sunce plamtelo u lice kada je pošlo na popodnevni silazak, ona izgubi ono malo razumevanja koje je uopšte imala za Kovenantovo odbijanje pomoći haručaija. Njihova nepomirljiva celovitost na njenoj strani mogla bi joj pomoći da izbaci Kob Sunca iz duše.
Planina Groma počivala je na istoku; ali Kovenant je vodio družinu zapadno i južno kroz mrtva pobrđa ispod složeno isklesanog lica Konaka. Njegova namera, objasnio je, bila je da dođe do vodenog toka koji je nekada bio reka Belica i da ga sledi do Andelejna. To nije bio najkraći put, ali omogućiće družini da učini ono što su Sunder, Linden i on činili ranije - da putuju rekom tokom sunca kiša. Od prisećanja na hladnoću i nevolje Linden se strese, ali nije se bunila: bila je pristalica svakog plana koji bi mogao umanjiti vreme koje je trebalo da provede izložena suncu.
Iznad nje uzdizalo se okomito, tvrdo lice Veselkamena. Ali na izvesnom rastojanju pred njima Steg Vodopadi survavali su se niz ivicu zaravni; a njihovo značenje predstavljalo je utehu. Već je priličan deo moćne vode koja je izvirala iz korena Zlatosinja bio ubijen: Steg Vodopadi bili su samo nagoveštaj onoga što je trebalo da budu. Pa ipak, zadržavali su se. Vekovi Kobi Sunca nisu uništili niti oštetili gorsko jezero sa visoravni. Kroz smeđu vrelinu i svetlost sunca, Steg Vodopadi kresali su nagoveštaje plavila nalik iskrama iz grubog kamena litice.
Južno, bregovi su se širili na sve strane poput mrgođenja bola u zemlji i lagano postajali manje nabrani - ili možda manje sposobni da mare za ono što im se dešava - dok su se povlačili od isturenog kraja Zapadnik Planina. A kroz njih je vijugao vodeni tok koji je Kovenant tražio. Sledeći nešto što je nekada možda bilo put, on dovede družinu do drevnog kamenog mosta preko širokog kanala kojim je Belica prestala da teče. Nejaka struja vode još se tanušno protezala po središtu rečnog korita; ali čak je i ta tečnost ubrzo nestala u vlažnom, peskovitom tlu. Od tog prizora Linden oseti saosećajnu žeđ, iako je dobro jela i pila pre nego što je napustila Mhoramove odaje.
Kovenant nije prešao most. Na trenutak, šibao je pogledom tanku struju kao da se priseća Belice u punom zamahu. A onda, vidljivim naporom zauzdavajući svoj strah od visina, on nađe put nadole do rečnog korita. Posle poslednjeg sunca kiše kanal nije ostao gladak i čist, ali njegovo dno nudilo je lakši put nego bregovi sa obe strane.
Linden, Sunder i Holian krenuše za njim. Lupižena im se mrmljajući pridruži. Vain skoči dole sa lakoćom koja je isticala njegovu neprobojnost: sa drvenog zgloba i levog zglavka na nozi okovi Žezla zakona mutno su odražavali svetlost sunca. Findejl promeni oblik i dojedri na dno reke skladno poput albatrosa. Ali Prva se nije pridružila ostatku družine. Kada Kovenant diže pogled prema njoj, ona reče: "Ja ću vas čuvati." Ona pokaza duž povišenog terena istočne obale. "Iako ste savladali Klavu, nešto opreznosti ipak je potrebno. A naprezanje će mi pomoći da malo olakšam sebi. Džin sam i puna želje, a vaš korak izaziva mi nestrpljenje."
Kovenant sleže ramenima: izgledalo je da misli kako je postao imun na uobičajene oblike opasnosti. Ali mahanjem pokaza da se slaže; a Prva odmaršira žustrim korakom.
Lupižena zavrte glavom, zabavljen izvorima snage svoje žene. Linden vide neprekidni nemir u nesvesnoj napetosti njegovog držanja; ali najveći deo njegovog nezadovoljstva utonuo je ispod površine i povratio njegov poznati smisao za humor. "Kamena mu i mora!" reče on Kovenantu i Linden, "nije li ona čudo? Ukoliko ikada naiđemo na nešto što će je pokolebati, onda ću iskreno verovati da je Zemlja izgubljena. Ali samo tada. U međuvremenu, proučavaću njenu lepotu i biće mi prijatno." On se okrenu i pođe niz korito kao da želi da mu prijatelji pomisle kako je kriza ostala za njim.
Holian im se nasmeši. Sunder blago reče: "Srećni smo sa tim džinovima. Da mi je Nazik, otac moj, govorio o takvim stvorovima, može biti da bih se smejao - a možda bih i plakao. Ali ne bih verovao."
"Ni ja", promrmlja Kovenant. Sumnja i strah bacali su senku preko pozadine njegovog pogleda; ali izgledalo je da ga ne povređuju. "Mhoram mi je bio prijatelj. Banor mi je spasavao život. Lena me je volela. Ali Penosled je bio ono što se računa."
Linden poseže, dodirnu mu dlanom čisti obraz da mu kaže da shvata. Bol od Kobi Sunca bio je u njoj toliko jak da nije mogla da govori.
Zajedno su krenuli za Lupiženom.
Rečno korito predstavljalo je haos manjeg kamenja i većeg stenja, ravnih nanosa peska, isturenih humki, dugačkih jama. Ali bilo je to srazmerno lak put. A do sredine popodneva zapadna ivica poče da baca duboku senku u kanal.
Ta senka bila je melem za Lindenine napregnute živce - ali iz nekog razloga nije joj bilo nimalo lakše da stavlja nogu pred nogu. Menjanje senke i nagrizajuće vreline kao da joj je umrtvilo um, a posledice dva dana provedena bez odmora ili sna dođoše joj kao da su čekale na zavojima i okukama vodenog toka. Konačno ona zateče sebe kako misli da je od svih faza Kobi Sunca pustinjsko sunce najblaže. Što je bilo besmisleno: ovo sunce bilo je u celini ubitačno. Možda ju je upravo ubijalo. Pa ipak, manje joj je povređivalo čulo za zdravlje nego druga sunca. Tvrdoglavo se držala toga kao da je neko pokušao da joj protivureči. Pustinja je bila naprosto mrtva. Mrtvi mogu da izazovu žalost, ali ne osećaju bol. Sunce kiše imalo je silinu otelotvorenog nasilja: zloćudna stvorenja sunca boleština bila su titraj gađenja: plodno sunce kao da je čupalo vrištanje iz čitavog sveta. Ali od pustinjskog sunca samo je želela da plače.
A onda je zaplakala. Lice joj se zarilo u pesak, a ruke počele da grebu tlo sa obe strane njene glave zbog toga što nisu imale snage da je podignu. Ali istovremeno bila je daleko od svog palog tela, odvojena i zasebno od Kovenanta i Holian kada ovi počeše da je dozivaju po imenu, kada požuriše da joj pomognu. Mislila je sa odmerenošću neophodnog verovanja: ovo ne može da se nastavi. Mora se prekinuti. Svaki put kada se sunce digne, Domaja još malo dublje umire. Mora se prekinuti.
Kovenantove ruke dograbiše je, prevrnuše na leđa, prebaciše potpuno u senku. Znala je da su to njegove ruke jer su bile žurne i neosetljive. Kada ju je digao u sedeći položaj, ona pokuša da izbistri oči treptanjem. Ali suze nisu htele da joj se zaustave.
"Linden", jeknu on. "Jesi li dobro? Neka ide sve u pakao! Trebalo je da ti pružim priliku da se odmoriš."
Ona požele da kaže: ovo mora da se prekine. Daj mi prsten. Ali to je bilo pogrešno. Znala je da je pogrešno, jer tmina u njoj poskoči na tu pomisao, žedna moći. Nije mogla da suzdrži tugu.
Čvrsto je zagrlivši, ljuljuškao ju je u rukama i mrmljao reči koje nisu značile ništa osim da je voli.
Postepeno, bespomoćnost iščeze iz njenih mišića i ona bi u stanju da digne glavu. Oko nje su stajali Sunder, Holian, Prva i Lupižena. Čak je i Findejl bio tu; a žute oči napregle su mu se od protivurečnosti, kao da zna u koliku je blizinu stigao - ali nema pojma da li ga to oraspoložuje ili rastužuje. Samo Vain nije obraćao pažnju na nju.
Ona pokuša da kaže: izvinite. Ne brinite se. Ali pustinja joj je bila u grlu i iz njega ne iziđe nikakav zvuk.
Lupižena kleknu pored nje, diže joj posudu do usta. Osetila je miris alem-vina, progutala mali gutljaj. Moćni napitak vrati joj glas.
"Izvinite što sam vas uplašila. Nisam povređena. Samo umorna. Nisam shvatala da sam toliko umorna." Senka desne obale omogućavala joj je da izgovori takve stvari.
Kovenant je nije gledao. On promrmlja vodenom toku i jednostavnom nebu: "Trebalo bi da mi pregledaju glavu. Trebalo je da ostanemo u Veselkamenu. Jedan dan ne bi me ubio." Onda se obrati drugovima. "Ovde ćemo se ulogoriti. Možda će joj sutra biti bolje."
Linden krenu da mu osmehom uputi ohrabrenje. Ali već je spavala.
Te noći, sanjala je o moći. Ponovo i ponovo posedala je Kovenanta, uzimala mu prsten i upotrebljavala ga da otrgne Kob Sunca sa Zemlje. Čisto nasilje onoga što je činila bilo je zapanjujuće: ispunjavalo ju je radošću i užasom. Otac joj se smejao tminom u njoj. Ubilo je Kovenanta, ostavilo ga izdanog poput njene majke. Mislila je da će poludeti.
Počinila si ubistvo. Nisi li zla?
Ne. Da. Ne, osim ukoliko odaberem da to budem. Ne mogu drugačije.
To se moralo zaustaviti. Mora se zaustaviti. Kovana si kao što se kuje gvožđe... Mora se zaustaviti.
Ali negde usred noći probudila se i našla obgrljene oko sebe Kovenantove usnule ruke. Izvesno vreme, uspijala se uz njega; ali bio je preumoran da bi se probudio. Kada se vratila na spavanje, snovi su nestali.
A kada je došla zora, osećala se jače: jače i smirenije, kao da se tokom noći nekako odlučila. Poljubila je Kovenanta, ozbiljno klimnula na upitne poglede prijatelja. Onda, dok su se Kamendolci i džinovi štitili od prvog dodira sunca tako što su stali na stenje, ona se uspe uz nagib zapadne obale da bi bacila rani pogled na Kob Sunca. Želela je da je razume.
Bila je crvena i grozna, boje kuge. Svetlost joj je padala poput boleštine uspuzane uz njene nerve.
Ali znala je da zlo ne izvire iz sunca. Sunčeva svetlost delovala je kao katalizator, kao izvor energije, ali nije izazivala Kob Sunca. Pre je predstavljala isparenje iz tla, izopačenu zemnu moć koja je zračila prema nebesima. A to izopačenje utapalo se dublje svakog dana, probijalo put do srži kostiju Zemlje.
Podnosila ju je bez trzaja. Nameravala je da nešto učini sa njom.
Drugovi su joj nastavljali da je proučavaju dok se spuštala niz padinu da bi im se pridružila. Ali kada je uzvratila na njihove ispitivačke poglede, uverili su se. Lupižena se vidljivo opusti. Jedan deo napetosti isteče iz mišića Kovenantovih ramena, iako očigledno nije imao poverenja u svoj površni vid. A Sunder, koji se sećao Marida, gledao ju je kao da se vratila sa ivice nečega isto toliko kobnog poput otrova.
"Odabrana, dobro si se povratila", reče Prva sa mrgodnim zadovoljstvom. "Drago mi je zbog tog prizora."
Holian i Lupižena zajedno su pripremili obrok, koji Linden proždrljivo pojede. Onda se i sama družina pripremi za nastavak puta niz vodeni tok.
Tokom prvog dela jutra, koračanje je bilo gotovo lako. Sunce je bilo primetno svežije nego prethodno; a dok je istočna obala zaklanjala rečno dno, na ovome nije bilo gamadi. Iskrzane ivice i sušne linije predela poprimile su prelive grimizne svetlosti od koje su delovale oštro i divlje, nagrizeno isušenošću poput snova Peščane gorgone. Lupižena se pridruži Prvoj dok se ova ponovo uspinjala uz brežuljke da bi čuvala družinu. Iako je Holian delila Sunderovo gađenje prema suncu boleština, bilo im je prijatno jednom sa drugim: u zaklonu senke, hodali su i razgovarali, raspoloženo raspravljali o imenu svog sina. Najpre je Sunder tvrdio da će dete odrasti da bude eh-Zublja i da zbog toga treba da dobije ime jedne eh-Zublje; ali Holian je tvrdila da će se dečak metnuti na oca. Onda bez očiglednog razloga promeniše strane i nastaviše da protivureče jedno drugom.
Neizgovorenom saglasnošću, Linden i Kovenant puštali su Kamendolce da budu sami koliko god je to bilo moguće. Ona ih je izvesno vreme slušala u raspoloženju odvojene naklonosti; ali postepeno je njihova rasprava nagna na premišljanje o stvarima koje nisu imale nikakve veze sa Kobi Sunca - ili sa onim što se Kovenant nadao da postigne suprotstavljanjem Opakom. Usred tog premišljanja ona iznenadi sebe pitanjem: "Kakva je bila Džoana? Kada ste bili venčani?"
Oštro ju je pogledao; ona ugleda nagoveštaj neodgovorivog bola koji je počivao u korenima njegove sigurnosti. Jednom ranije, kada mu se obratila, rekao je za Džoanu: Ona mi je bivša žena, kao da je ta jednostavna činjenica potvrda. Pa ipak, neka vrsta krivice ili vezanosti za Džoanu održala se godinama posle razvoda i prisilila ga da prihvati odgovornost za nju kada mu je došla luda i posednuta u potrazi za njegovom krvlju.
Sada je oklevao na trenutak kao da traga za odgovorom koji će dati Linden ono što je tražila, a da pri tom ne oslabi svoju samokontrolu. Onda pokaza na Sundera i Holian trzajem glave. "Kada se Rodžer rodio", reče on, prevladavši grč u grlu, "nije me pitala šta mislim. Naprosto ga je nazvala po svome ocu. I dedi. Čitav niz Rodžera sa njene strane porodice. Kada poraste, verovatno neće ni znati ko sam ja."
Gorčina mu je bila očevidna. Ali druga, važnija osećanja počivala su iza nje. Nasmešio se Džoani kada je izmenio svoj život za njen.
I smešio se sada - istim jezivim osmehom koga se Linden sećala sa tolikim užasom. Dok je trajao, bila je na ivici da prošapće u oštrom gađenju: 'Da li to nameravaš da učiniš? Ponovo? Ponovo?'
Ali, ubrzo, izraz mu se umekša; a stvar koje se plašila najednom je izgledala nemoguća. Njena pobuna zamre. Delovao je gotovo neprirodno sigurno u ono što je nameravao da učini; ali šta god to bilo, nije joj zaudaralo na samoubistvo. Potresena u dubini duše, ona reče: "Ne brini. Neće te zaboraviti." Njen pokušaj utehe zvučao je slabašno, ali nije imala da ponudi ništa drugo. "Deca ne zaboravljaju roditelje tako lako."
U znak odgovora, on je obujmi rukom oko struka, zagrli je. Zajedno su koračali u tišini.
Ali do prepodneva sunce pokri najveći deo rečnog korita, tako da je kanal postajao sve opasniji. Tok izjeden i izuvijan gromadama, sa tajnim senkama i povremenim ispustima koji su im se nadnosili povrh glava, bio je odlično mesto za množenje stvorenja pošasti koja bi tu vrebala i napadala. Iz Veselkamena Holian je ponela obilnu zalihu voura; ali deo puzavog, gmizavog života koji se sada rojio po rečnom dnu kao da je bio samo još bešnji od njegovog mirisa, ili je bio u potpunosti neosetljiv. Izopačeni i divlji osećaji kidali su Lindenine nerve: svaki put kada bi ugledala kako se nešto miče, kroz nju bi proleteo trzaj uzbune. Sunder i Holian morali su da budu sve pažljiviji i pažljiviji u biranju mesta na koja će položiti bosa stopala. Kovenant poče da proučava padine po kojima su koračali džinovi: razmatrao je prednosti napuštanja kanala.
Kada škorpija velika poput Lindenine dve pesnice iskoči ispod stene i zabi žaoku u bok Kovenantove čizme, on zareža psovku i donese odluku. Šutnuvši škorpiju, on promrmlja: "To je to. Idemo odavde."
Niko se ne pobuni. Dok su ih nemo sledili Vain i Findejl, četiri sadruga odoše do hrpe gromada kraj istočne obale i uspeše se da se pridruže Prvoj i Lupiženi.
Ostatak dana proveli su vijugajući po brdašcima pokraj sušne reke. Povremeno, Prva bi odmarširala do vrha koji bi joj omogućio širi vidik po čitavoj oblasti; a prsti su joj trljali balčak mača kao da traži priliku da ga upotrebi. Ali nije videla ništa što bi ugrozilo družinu izuzev bezvodne pustare.
Kada god bi se bregovi otvorili prema zapadu, Linden je videla kako Zapadnik Planine tonu prema obzorju dok su skretale ka jugu. A sa vrha kamene grbine mogla je da razaza udaljeni rub Veselkamena, sada jedva vidljiv nad neravnim terenom. Jedan njen deo žudeo je za sigurnošću koju je ovaj predstavljao, za kamenim zidinama i stražarenjem haručaija. Crvenilo je ukaljalo ivice zemlje, učinilo pustinjske bregove oštrim kao da su delo noža. U visini, nebo je delovalo neobično bez dubine: kada se gleda pravo u njega, ostajalo je plavo, zaklonjeno finom prašinom; ali uglovi vidnog polja hvatali su joj grimizni preliv poput nagoveštaja krvožednosti Opakog; a od te boje nebesa su izgledala ravno, zatvoreno.
Iako ju je branio vour, trzala se u sebi na titravo odbijanje Peščanih osa velikih poput čvoraka, na gmizavu žurbu prekrupnih stonoga. Ali kada su se Kovenant i Prva zaputili dalje niz udaljenu stranu grbine, ona obrisa znoj sa čela, prstima začešlja unazad kosu sa slepoočnica i pođe za njima.
Kasno po podne, dok su senke terale sunčevu napast da se primiri, družina se spusti do vodenog toka da bi lakše putovala do zalaska sunca. Konačno, kada svetlosti nestade, oni se zaustaviše da provedu noć na širokom potezu peska. Tamo su jeli večernji obrok, pili metheglina lako začinjenog alem-vinom, izdubili ležajeve za sebe. A Holian izvadi štap lianara da otkrije kakvo će biti sutrašnje sunce.
Bez reči, Sunder joj dodade umotani kril. Pažljivo, kao da Lorikov nož u njoj još izaziva strahopoštovanje, ona razdvoji tkaninu dok čista šipka srebra ne prostreli sumrak. Sedela je prekrštenih nogu sa nožem u krilu i zapevala bajalicu; dok je to činila, ona diže lianar do svetlosti dragulja krila.
Iz drveta počeše da rastu pupoljci i vitice fine vatre: širili su se oko nje po tlu poput gmizavaca, peli u srebni sjaj kao povijuše. Plamteli su bez vreline, bez oštećivanja štapa; njihov filigran svetlosti učini noć vilinskom i čudnovatom.
Plamen joj je bio precizno otelotvorenje sadašnjeg sunca.
Linden tada pomisli da će Holian prekinuti prizivanje. Drugi dan boleština nije bio iznenađenje. Ali eh-Zublja je i dalje držala silu osvetljenu i nova nota jačine uđe joj u napev. Preneraženo, Linden shvati da se Holian napreže, da poseže izvan granica na koje je navikla.
Trenutak potom, nemi blesak plavila nalik blagom sevanju pojavi se na vrhovima vatrenih listova.
Na trenutak, azur je hitao iznutra po viticama, preobražavao plamenove, menjao grimizni prisenak tame. Onda se ugasi: svi plamenovi nestadoše. Holian je sedela sa lianarom ugneždenim u rukama i svetlošću krila na licu. Bledo se smešila.
"Sutrašnje sunce biće sunce boleština." Glas joj je otkrivao naprezanje i zamor, ali ovi nisu bili ozbiljni. "Ali sunce dana koji ga sledi biće sunce kiše."
"Dobro!" reče Kovenant. "Dva dana kiše i praktično ćemo biti u Andelejnu." On se okrete Prvoj. "Izgleda kao da nećemo biti u stanju da napravimo splavove. Možete li ti i Lupižena da održite nas četvoro kada reka počne da teče?"
Umesto odgovora, Prva frknu kao da takvo pitanje nije dostojno nje.
Blistav od ponosa, Sunder obgrli Holian. Ali njena pažnja bila je usredsređena na Kovenanta. Ona duboko udahnu da bi pribrala snage, a onda upita: "Prapoglavaru, da li ti je zaista namera da ponovo zađeš u Andelejn?"
Kovenant je oštro pogleda. Grimasa mu iskrivi usta. "To si me pitala i poslednji put." Izgledalo je da od nje očekuje da ponovi ranije odbijanje. "Znaš da hoću da idem tamo. Nikada mi ga nije dovoljno. To je jedino mesto gde je preživelo nešto Zakona."
Svetlost krila naglašavala je tminu njene kose; ali odraz u njenim očima bio je jasan. "Ispričao si tu priču. A ja sam govorila o upoznatosti mog naroda sa opasnostima Andelejna. Za nas njegovo ime znači dokazano ludilo. Nijedan muškarac ili žena znan nama nije zašao u tu zemlju gde Kob Sunca ne vlada i vratio se čitavog uma. Pa ipak, ti si ušao i ponovo se pojavio, poričući tu istinu, kao što poričeš i sve ostale. Stoga je istina izmenjena. Život Domaje nije ono što je bio. A sa svoje strane ja sam izmenjena. U meni se začela želja da učinim ono što nisam učinila - da zađem među sopstvene strahove i moći i saznam novu istinu o njima.
Tomase Kovenante, ne okreći se od Andelejna. Moja želja je da te pratim."
Jedan dugi trenutak niko nije govorio. Onda Kovenant reče hrapavim glasom: "Hvala. To pomaže."
Blago, Holian pokri kril i pusti tminu da ponovo zapljusne družinu. Noć je bila boje njene kose i raširila je krila preko zvezda.
Sledećeg dana, crveno sunce brže uspostavi zahvat nad Domajom, gradeći na onome što je već bilo učinjeno. Družina je bila prisiljena da napusti vodeni tok dosta pre prepodneva. I dalje su ravnomerno napredovali. Svaka milja prema jugu donekle je ublažavala bregove i hodanje je postepeno postajalo lakše.
Udoline između padina postajale su šire; nagibi manje iskrzani. A Holian je rekla da će sledeći dan doneti sunce kiše. Linden oštro pokuša da kaže sebi da nema razloga da se oseti toliko ubijeno, toliko ranjivo na povratak tmine svoga života.
Ali Kob Sunca sjala je po njoj punom snagom: natapala ju je kao da je postala spužva svetskog zla. Zadah boleština jurio joj je kroz krv. Skrivena negde među tajnama njenih kostiju bila je ludakinja koja je verovala da zaslužuje takvo skrnavljenje. Želela je moć da bi obrisala to zlo iz sebe.
Čulo joj je postajalo oštrije - i zbog toga joj je jad bio oštriji.
Nije mogla da se svikne na ono što je osećala. Nikakva odlučnost niti rešenost nije bila dovoljna. Davno pre podneva, ona poče da se tetura kao da je iscrpljena. Crvena izmaglica pokrivala joj je um, činila je slepom za površinske pojedinosti terena, brigu njenih prijatelja. Ali kada je Kovenant upita da li želi da se odmori, ona ne odgovori i nastavi da korača. Odabrala je svoj put i nije želela da se zaustavi.
Pa ipak je čula upozorenje Prve. Nesigurnoj na nogama, kolena joj se zakočiše i ona stade sa Kovenantom dok su se džinovi vraćali ravnomernim kaskanjem sa niskog grebena pred družinom. Neprilika je pomračila Lupiženine iskrivljene crte. Prva je delovala kao da nešto iščekuje, poput gvožđa poprskanog rđom. Ali i pored opipljive hitnje, jedan trenutak nisu govorili. Bili su previše puni onoga što su ugledali.
Onda Lupižena zarokta iz dubine grla. "Ah, Zemljorode." Glas mu je drhtao. "Upozorio si nas na posledice ove Kobi Sunca - ali sada pojmim da nisam u potpunosti verovao tvojim rečima. Gnusobno je van svih granica."
Prva dograbi mač kao sidro za svoja osećanja. "Zaprečili su nam put", reče ona, naglašavajući reči poput sažvakanog metala. "Može biti da smo slučajno naleteli na vojsku sa nekom drugom svrhom - ali ne verujem u to. Smatram da je Opaki posegao svojom rukom za nama."
Strepnja izbi izmaglicu iz Lindeninog uma. Usta joj oblikovaše pitanje. Ali nije ga postavila naglas. Džinovi su stajali, kruti, preda njom; videla je jasno poput reči da nemaju odgovor.
"Iza tog grebena?" upita Kovenant. "Koliko daleko?"
"Na dobačaj kamena za džina", odvrati Prva mrko. "Ne više. I napreduju prema nama."
On baci pogled na Linden da joj proceni stanje, a onda reče Prvoj: "Hajde da pogledamo."
Ona klimnu, okrete se na peti i ode krupnim koracima.
On požuri za njom. Linden, Sunder i Holian su ih sledili. Lupižena se postavi zaštitnički uz Lindenin bok. Vain i Findejl ubrzaše korake da bi sustigli družinu.
Na vrhu grebena, Kovenant čučnu iza kamene gromade i proviri niz južnu padinu. Linden mu se pridruži. Džinovi čučnuše iza linije vidika onoga što se pružalo pred njima. Findejl se takođe zaustavi. Pažljivi da izbegnu otkrivanje, Sunder i Holian puzali su napred. Ali Vain se pope do ivice kao da želi bolji vidik i ničega se ne plaši.
Kovenant siknu tihu psovku, zadržavajući dah; ali ona nije bila usmerena na demonokota. Bila je uperena na crno komešanje tela koja su se kretala prema grebenu sa obe strane vodenog toka.
Sva crna poput samog Vaina.
Pogled na njih isisa snagu iz Lindeninih udova.
Znala je šta su zbog toga što joj ih je Kovenant opisao - i zato što je srela Putnima iz Hamakovog rhysha. Ali bili su izmenjeni. Njihovo zračenje dizalo se prema njoj poput povika, govorilo joj šta im se tačno desilo. Postali su žrtve skrnavljenja Kobi Sunca.
"Pragrdani", prošapta Kovenant oštro. "Pakla mu i krvi!"
Izvitopereni pragrdani.
Na stotine.
Nekada su podsećali na Putnime: krupniji, crni, a ne sivi; ali istih bezdlakih tela, istih udova obrazovanih trčanjem na sve četiri podjednako kao i uspravnim koračanjem, istih lica bez očiju i širokih, upitnih nozdrva. Ali ne više. Kob Sunca učinila ih je čudovišnim.
Kroz mučninu u stomaku, Linden bledo pomisli da to mora da im je učinio poglavar Kletnik. Poput Putnima, pragrdani su bili previše vični znanstvu da bi se slučajno izložili prvom dodiru sunca. Namerno su izopačeni i poslati ovamo da zatvore put družini.
"Zašto?" dahnu ona zgroženo. "Zašto?"
"Isti razlog kao uvek", zareža Kovenant, ne skidajući pogled sa groteskne horde. "Da me prisili da upotrebim previše moći." Onda mu naglo pogled sevnu prema njoj. "Ili da nas zadrži van Andelejna. Izložene Kobi Sunca. Zna koliko te ona povređuje. Možda misli da će te naterati da radiš ono što on želi."
Linden oseti istinu u njegovim rečima. Znala je da ne bi mogla da ostane normalna pod pritiskom Kobi Sunca. Ali njen razdvojeni deo odvrati: 'Ili je to možda učinio da ih kazni. Zbog toga što su učinili nešto što mu se nije dopalo.'
Srce joj preskoči jedan otkucaj.
Zbog toga što su napravili Vaina?
Demonokot je stajao na vrhu grebena kao da hoće da privuče pažnju horde.
"Prokletstvo!" promrmlja Kovenant. Otpuzavši malo od ivice, on se okrete džinovima. "Šta ćemo da radimo?"
Prva nije oklevala. Ona mahnu prema istoku duž udoline ispod grebena. "Put nam je tamo. Prođemo li im bokove neprimećeni, možemo se nadati da ćemo ih prestići prema Andelejnu."
Kovenant zavrte glavom. "To neće upaliti. Ovo nije baš pravi put prema Andelejnu - niti Planini Groma, kada je već o tome reč - ali Kletnik svejedno zna gde da nas nađe. Ima neki način da nam uđe u trag. Radio je to i ranije." On ošinu pogledom sopstvena sećanja, a onda odgurnu prošlost postrance. "Ukoliko pokušamo da ih zaobiđemo, znaće to."
Prva se namršti i ne reče ništa, na trenutak bez alternativa. Linden osloni leđa o gromadu, upre svoj užas o tvrdi kamen. "Možemo da se povučemo", reče ona. "Nazad kuda smo došli." Kovenant zausti da se pobuni; ali ona ga predupredi. "Do sutra. Kada počne kiša. Nije me briga koliko su sigurni u to da smo ovde. Imaće problema da nas nađu po kiši." U to je bila sigurna: znala je iz iskustva da su bujice Kobi Sunca delotvorne poput zida. "Jednom kada kiša počne, možemo da plovimo rekom pravo kroz njih."
Kovenant se namršti. Čeljusti su mu žvakale zalogaj gorčine. Trenutak potom, on upita: "Možeš li ti to? Ti pragrdani teško da će se zaustaviti tokom noći. Moraćemo da koračamo do zore. A moraćemo da ostanemo pravo ispred njih. Tako da nemaju vremena da reaguju kada budemo pokušali da ih obiđemo." On zastade iz obzira prema njoj, a onda se prisili da kaže: "Ti već imaš problema da se održiš na nogama."
Ona ga gnevno ošinu pogledom i zausti da kaže: 'Kakav izbor imamo? Mogu sve što moram.' Ali crni pokret uhvati joj rub vidnog polja. Ona okrenu glavu na vreme da vidi kako Vain grabi niz padinu da bi se sreo sa pragrdanima.
Kovenant dreknu ime demonokota. Lupižena pođe za Vainom; ali Prva ga trže nazad. Sunder pohita do ivice da vidi šta će se dogoditi, ostavivši Holian sa napetom usredsređenošću na licu.
Linden nije obraćala pažnju na njih. Prvi put je osetila kako iz Vainovog neprobojnog obličja zrači osećanje.
Bio je to bes.
Horda je reagovala kao da je u stanju da mu namiriše prisustvo čak sa tog rastojanja. Možda je to bio način na koji su saznali gde da nađu družinu. Naleti laveža briznuše od pragrdana: oni ubrzaše hod. Njihova široka masa poče da se okuplja prema njemu.
U podnožju padine on se zaustavi. Pragrdani sada nisu bili daleko od njega. Za nekoliko trenutaka doseći će ga. Dok su se kretali, lavež im se pretoči u jednu reč:
"Nekhrimah!"
Reč naredbe kojom je Kovenant nekada primorao Vaina da mu spase život. Ali Penosled je rekao da je demonokot neće slušati drugi put.
Na trenutak, ovaj ostade nepomičan, kao da je zaboravio da se kreće. Desna šaka visila mu je, beskorisna, sa drvene podlaktice. Ništa drugo nije mu kaljalo pasivno savršenstvo: ostaci odore samo su naglašavali koliko je divno bio načinjen.
"Nekhrimah!"
On onda diže levicu, a šaka mu napravi divlji, grabljivi pokret.
Vodeći pragrdan trgnut je na tlo kao da mu je Vain rastrgao srce.
Uz besno režanje, horda dodatno ubrza trk.
Vain nije žurio. Njegova zdrava ruka postrance udari kroz vazduh: dva pragrdana odleteše dole sa zdrobljenim lobanjama. Prsti mu se stegoše i okrenuše: jedno od lica koja su mu se približavala pretvori se u kašu. Drugo je rasporeno pokretom udarca koji nije ni dodirnuo napadača.
A onda se nađoše na njemu, plima crnih, čudovišnih tela naspram njegove abonosne tvrdoće. Kao da ih družina uopšte nije zanimala. Možda im je jedino Vain bio meta. Svi su pokušavali da se bace na njega. Čak su i pragrdani na suprotnoj obali reke navaljivali prema njemu.
"Sada!" dahnu Prva željno. "Sada nam je prilika! Dok su zauzeti na taj način, možemo ih obići."
Linden se okrete ženi-džinu. Bes koji je osećala od Vaina šibao je kroz nju. "Ne možemo to učiniti", zareža ona. "Sve dok to znači da ćemo ga ostaviti da pogine. To su pragrdani. Oni znaju kako je napravljen. Čim ih pobije dovoljno da im to privuče pažnju, počeće da se prisećaju kako da ga raščine." Ona se diže na noge, steže pesnice uz bokove. "Moramo da ga zaustavimo."
Iza sebe, osećala je silovitost Vainove borbe, osećala krv pragrdana koja je brizgala i tekla. Nikada ga neće ubiti fizičkom silom: svešće ih jednog po jednog u zdrobljeno sirovo meso. Sve to kasapljenje...! Čak i gnusni proizvodi Kobi Sunca nisu zasluživali klanicu. Ali znala je da je u pravu. Neće dugo proći, a mahnitost horde će minuti: pragrdani će početi da razmišljaju. Pokazali su da su i dalje u stanju da prepoznaju i misle kada su upotrebili reč naredbe. Onda će Vain umreti.
Izgledalo je da je Kovenant prihvatio njenu tvrdnju. Ali on gorko odvrati: "Ti ga zaustavi. Mene ne sluša."
"Zemljorode!" zareža Prva. "Odabrana! Hoćete li ostati ovde i dopustiti da budete pobijeni zbog toga što ne možete ni izbaviti tog Vaina niti mu zapovedati? Moramo bežati!"
To je istina. Linden je mislila na nešto drugo; ali vodilo je do istog zaključka. Findejl se premestio do vrha grebena: stajao je i posmatrao krvavu bitku sa naročitom glađu ili nadom u očima. U Elemesnedenu, Elohimi su zarobili Vaina da bi ga sprečili da ostvari svrhu radi koje je stvoren. Ali bili su osujećeni zbog toga što je Linden zahtevala da napuste tu oblast - a Vainov nagon da sledi Kovenanta pokazao se jačim od veza kojima su ga sputali. Sada Findejl kao da je video pred sobom drugi način da zaustavi demonokota. A odgovor je bio nepromenjen: bežati da bi ih Vain sledio.
Ali kako? Družina se nije mogla nadati da će sada prestići pragrdane.
"Možda se to može učiniti", reče Holian, govoreći toliko tiho da jedva da se čula kroz divljačku halabuku. "Svakako se da zamisliti. Put do toga je jasan. Nije li onda moguće?"
Sunder se okrete od ruba da bi zinuo na nju. Začetak pobune kovitao se u njemu, zamirao bez glasa.
"Zamisliti?" upita Kovenant. "O čemu govoriš?"
Holianino lice bilo je napeto od uzbuđenja ili vizije. Njoj samoj njena zamisao bila je toliko očevidna da nikakva pitanja nisu dolazila u obzir.
"Sunder i ja smo govorili o tome. U Kamendolu Kristal Sivit, na-Mhoram-vist nazvala me je Sunozborom - i to imenovanje bilo je lažno. Ali ne tvrdi li sam njegov strah da je takvo delo moguće?"
Linden se lecnu. Nikada nije učinila ništa da zasluži epitet koji su joj Elohimi dali: plašila se čak i da mu razmotri značenja. Da li je Holian mislila da ona, Linden, može da izmeni Kob Sunca?
Ali Sunder napeto priđe Holiani; onda se zaustavi i drhteći stade na nekoliko koraka. "Ne", promrmlja on. "Mi smo smrtni, ti i ja. Taj pokušaj ozledio bi nas do srži. Takve sile ne smeju se dirati."
Ona zavrte glavom. "Nužda je potpuna. Želiš li da izgubimo živote prapoglavara i Odabrane - nadu Domaje - zbog toga što se ne usuđujemo da stavimo na ulog sopstvene?" On zausti da se pobuni: iznenada, glas joj se dignu poput plamena. "Sundere, nisam iskušana! Neznana sam samoj sebi. Nikakva mera nije uzeta onome što bih mogla ostvariti." Onda ponovo postade blaga. "Ali tvoja snaga mi je znana. U nju nimalo ne sumnjam. Dala sam sopstveno srce u tvoje ruke i kažem ti da je moguće. Može se učiniti."
Iza grebena dopirali su oštri krici dok je Vain kidao i unakažavao pragrdane. Ali žestina njihove vriske smanjivala se: odbijao ih je sve manje. Lindenino čulo zabeleži talasanje sile u hordi. Jedan deo halabuke poprimio je kadencu napeva. Čudovišta su prizivala znanstvo protiv demonokota.
"Vatru mu paklenu!" dreknu Kovenant. "Razjasnite to što govorite. Moramo učiniti nešto!"
Holian ga pogleda. "Govorim o izmeni Kobi Sunca."
Iznenađenje mu iskoči na lice. Ona smesta nastavi: "Ne o njegovoj sili ili zlu. Već o njegovom smeru, na način na koji premeštanje kamena može da izmeni tok reke."
Njegovo nerazumevanje bilo je očigledno. Ona strpljivo reče: "Sutrašnje sunce biće sunce kiše. A ritam Kobi Sunca ubrzava se kako joj snaga raste, stalno smanjujući broj dana između sunaca. Pomislih da se možda sutrašnje sunce može požuriti, tako da kiša padne na nas sada."
Na to, Lindenina bojazan naglo se izoštri i ona shvati Sunderovu pobunu. Snaga koju je to zahtevalo bila bi ogromna! A Holian je bila trudna, dvostruko ranjiva. Ukoliko se pokušaj otrgne kontroli, mogla bi da istrgne život iz više od jednog srca.
Zamisao zgrozi Linden. Pa ipak, nije mogla da smisli nijedan drugi način za spas družine.
Kovenant je već govorio. Oči su mu bile ispijene bespomoćnošću njegove stopljene moći: mučile su ga misli o izopačenoj crnoj puti i krvoproliću. "Pokušajte", prošapta on. "Molim vas."
Molba mu je bila usmerena na Sundera.
Jedan dugi trenutak, oblareve oči potamneše, a prilika kao da mu se smanjila. Ličio je na onog čoveka koji se suočio sa Linden i Kovenantom u zatvorskoj kolibi Kamendola Mithil i rekao im da će se od njega zahtevati da ubije supstvenu majku. Da je bila u stanju da smisli ikakvu alternativu - ma koju alternativu osim one koja ju je užasavala - Linden bi kriknula: ne moraš to da činiš!
Ali onda se Sunderu vrati strast koju je Kovenant nadahnuo u njegov život. Mišići u uglovima njegovih usta belo se zategnuše, napregnuti u potrazi za hrabrošću. Bio je to isti onaj čovek koji je nekada lagao Gibona-Besomuka pod izuzetnim bolovima i prisilom u naporu da zaštiti Nevernika. Kroz zube, on zaškripa: "Učinićemo to. Ukoliko se može učiniti."
"Hvaljena neka je Zemlja!" dahnu Prva oštro. Mač joj skoči u šake. "Budite hitri. Moram učiniti što mogu da pomognem demonokotu." Okrenuvši se u pokret, ona pređe ivicu i nestade u smeru Vainove borbe.
Istog časa pozdravi je opaki, grleni hor. Linden oseti kako se rastuća sila pragrdana raspada dok ih je napad Prve bacao u mahnitost i metež.
Ali Sunder i Holian u svojoj usredsređenosti nisu imali prostora ni za šta drugo. Lagano, odrvenelo, on se postavi ispred nje. Ona mu uputi osmeh prikrivenog oduševljenja, pokušavajući da ga obodri: on se namrgodi u znak odgovora. Strah i odlučnost rastegli su mu kožu čela preko kostiju. On i Holian nisu dodirivali jedno drugo. Formalno poput stranaca, oni sedoše prekrštenih nogu i okrenuše se jedno drugom, kolena postavljenih naspramce.
Kovenant priđe Lindeni. "Motri na njih", dahnu on. "Motri na njih pažljivo. Ukoliko upadnu u nevolju, moramo da ih zaustavimo. Ne bih mogao da podnesem..." On opsova za svoj račun. "Ne bih mogao da podnesem da ih izgubim."
Ona nemo klimnu. Halabuka bitke skretala joj je pažnju, vukla je od Kamendolaca. Stežući zube, ona se prisili da se usredsredi na Sundera i Holian. Oko nje, rubovi predela titrali su od sunčevog sjaja, u prelivu krvi.
Sunder na trenutak nakloni glavu, a onda gurnu ruku u prsnik i izvuče sunčev kamen i umotani kril. Orkrest je postavio pravo između sebe i Holian. Ovaj je ležao na mrtvom zemljištu poput praznog prostora: njegova neobična prozračnost nije ništa otkrivala.
Holian izvadi lianar i postavi ga preko zglavaka. Blago čaranje poče da joj izbija između usana dok je dizala dlanove prema Sunderu. Bila je eh-Zublja: ona će voditi sile njihovoj svrsi.
Užas iskrivi Sunderovo lice. Ruke su mu drhtale dok je vadio kril, puštao da mu njegovo svetlo sija u oči. Koristeći krpu da zaštiti stisak od vreline krila, on okrenu njegov vrh prema Holianinim dlanovima.
Kovenant se lecnu kada oblar povuče zasek po središtu obe njene šake.
Krv joj linu preko zglavaka. Lice joj je bilo bledo od bola, ali nije uzmicala. Spustivši ruke, ona pusti da guste kapi padaju na orkrest sve dok mu čitava površina nije bila vlažna. Onda podiže štap.
Sunder je sedeo pred njom kao da hoće da vrišti; ali nekako je prisiljavao svoju strast da radi za njega. Sa obe pesnice, on dograbi ručku krila, vrha okrenutog naviše pred njegovim grudima. Eh-Zublja uze lianar na isti način, kao odjek njegovog držanja.
Sunce je bilo gotovo pravo nad njima.
Slabašno, Linden ču Prvu kako psuje, oseti zračenje bola džinova. Delići sile pragrdana skupili su se u jedno, postali delotvorniji. Ječeći, Lupižena se otrže od Kamendolaca i potrča preko grebena da pomogne ženi.
Oznojena pod suncem boleština, Linden je gledala kako Sunder i eh-Zublja primiču kril i lianar jedno drugom.
Njegove ruke malo su se tresle; njene su bile precizne. Zglavci joj dodirnuše njegove, štap dodirnu dragulj krila između linije koja je spajala okrvavljeni orkrest i sunce.
A vrela sila ošinu Linden kada bronzani stub suknu iz sunčevog kamena. On obuhvati ruke Kamendolaca, sečivo i štap i briznu prema srcu sunca.
Sila divljačna poput munje: oštra moć Kobi Sunca. Sunderove usne povukoše se sa zuba. Holianine oči raširiše se kao da ju je čista ogromnost onoga što je pokušavala iznenada zgrozila. Ali ni ona ni oblar nisu se povlačili.
Kovenantova troprsta šaka uhvati Lindeninu ruku. Tri tačke bola zariše joj se u meso. Na Peskodržu, iz potpuno drugačijih razloga, Kail ju je dograbio na isti način. Učini joj se da čuje kako mač Prve seče po izobličenim udovima, gnusnim trupovima. Vainov bes nije popuštao. Naprezanje disanja Lupižene jasno se probijalo kroz krvožedni bes pragrdana.
Znanstvo im se pribiralo.
Ali usijani stub sile Kobi Sunca imao je belo jezgro. Srebro je blistalo unutar zraka, posezalo poput volje Kamendolaca da proburazi sunce. Dopiralo je iz dragulja krila i napregnute sile Sunderove odlučnosti.
Povuklo ga je već toliko daleko van njegovih granica da se Linden plašila kako je već izgubljen.
Ona pođe napred, namerivši se divlje da se baci na njega, da ga pozove nazad. Ali onda eh-Zublja poče da ostvaruje svrhu; a Linden se zapanjeno sledi.
U srcu dragulja pojavi se slabašni, plavi titraj.
Osećaj siline nemo je urlao Lindeninim nervima, dizao se sve jači van svake pojmljivosti dok se plavo blistanje ustaljivalo, postajalo jače. Njegovi titraji krvarili su u snop i sevali prema suncu: ovaj je i dalje postajao silniji, pothranjivan rešenošću eh-Zublje. Najpre je delovao istopljeno i ograničeno, cepan sam od sebe kap po kap silom moćnijom od teže. Ali Holian ga je obnavljala brže nego što je oticao. Ubrzo je tekao uz snop naletima toliko hitrim da stub kao da je treperio.
Pa ipak, oreol oko sunca nije pokazivao znake promene.
Kamendolci su očajno pevali napeve, sve više se naprezali; ali glasovi im nisu stvarali nikakav zvuk; usplamteli snop upijao im je prizivanja pravo u sebe. Bezvučna sila vrištala je preko Lindeninog sluha. Nešto u njoj zablebeta: zaustavi ih, ubijaju se, stoj! Ali nije mogla. Nije uspela da napravi razliku između njihove agonije i zavijanja u sopstvenom umu.
Dragulj krila zablista plavo. Stalni azur ispuni jezgro stuba, suknu naviše. Oreol oko sunca i dalje se nije menjao.
U sledećem trenutku, sila postade prevelika.
Lianar se zapali: on prsnu u Holianinim šakama, zapljusnu sve belom silovitošću koja gotovo oslepi Linden. Drvo bi spaljeno u ugarke, eh-Zubljini dlanovi sagoreni do kosti. Vrisak je prostreli. Stub zatitra, posustade.
Ali nije se povukla. Nagavši se prema sili, ona zatvori gole šake oko sečiva krila.
Na njen dodir, stub eruptira, rasprsnuvši sunčev kamen, rasprsnuvši nebesa. Zemlja se zanese u grču bola, baci Linden i Kovenanta sa nogu. Ona slete na njega dok su se bregovi talasali. Vazduh mu izlete iz pluća. Ona se skotrlja u stranu, boreći se da se osovi na noge. Zemlja je drhtala poput zgrožene puti.
Novi udar kao da je obrisao sve ostalo sa sveta. Procepio je nebo kao da je sunce eksplodiralo. Ona ponovo pade, poče da se kobelja po zemljištu koje je poskakivalo. Pred njenim licem, prašina je plesala poput vode pod udarnim talasom, ostavljala fine vrtloge iza udara. Svetlost se zamrači kao da je nebeska pesnica počela da se sklapa.
Dok je dizala glavu, ona ugleda ogromne olujne oblake koji su kipeli prema njoj sa svih obzorja, hitali da se zapečate preko plave korone sunca.
Na trenutak, nije bila u stanju da misli, zaboravila je kako da se kreće. Nije bilo baš nikakvog zvuka, izuzev nadolazeće strasti kiše. Možda se bitka iza grebena okončala. Ali onda joj se svest vrati poput udara groma. U panici se uspentravši na ruke i noge, ona se baci svojim čulom prema Kamendolcima.
Sunder je sedeo kao da ga detonacija zemlje i nebesa nije ni dodirnula. Glava mu je bila spuštena. Kril je ležao na zemlji pred njime, drške i dalje delom pokrivene. Ivice tkanine bile su nagorene. Disanje mu je bilo plitko, gotovo nerazaznatljivo. U grudima, srce mu je hramalo poput izubijanog stvorenja od otkucaja do otkucaja. Pred Lindeninim prvim strahom, njegov život delovao je poput sve slabijeg dima na ugašenom fitilju. Onda njeno čulo za zdravlje poseže dublje i ona razabra da će preživeti.
Ali Holian je ležala izvijena na leđima, a isečeni i vrelinom unakaženi dlanovi bili su joj otvoreni prema rastućoj tmini. Crna kosa uokvirila joj je bledu ranjivost lica, kao jastuk obuhvatala joj glavu poput skupljenih šaka smrti. Između usana kapao je fini trag krvi.
Divlje se koprcajući po zemljištu, Linden pohita prema eh-Zublji, zaroni svoj dodir u Holian i pokuša da joj prizove nazad duh pre nego što ovaj u potpunosti istekne. Ali ovaj je brzo odlazio: Linden nije bila u stanju da ga zaustavi. Holian je bila previše ozbiljno povređena. Lindenini prsti dograbiše mlitava ramena, pokušaše da joj protresu dah nazad u pluća; ali nije bilo ničega što je mogla učiniti. Ruke su joj bile beskorisne. Bila je samo obična žena, nesposobna da čini čuda - nesposobna da išta vidi jasno osim razmera svog promašaja.
Na njene oči, život isteče iz eh-Zublje. Crveni tok iz njenih usta uspori se i stade.
Moć: Linden je morala da ima moć. Ali žalost je odseče od svega. Nije mogla da dohvati sunce. Zemlja je bila oskrnavljena i na samrti. A Kovenant se izmenio. Ranije, uzimala mu je divlju magiju bez njegove volje; ali to više nije bilo moguće. Bio je novo biće, legura vatre i ličnosti: njegova moć bila joj je nedostupna bez posedanja. A da je i bila u stanju da mu to učini, bilo bi potrebno vremena - vremena koje je Holian već izgubila.
Eh-Zublja delovala je žalosno sitno u smrti, hrabro i krhko do nepodnošljivosti. A i njen sin, koji je otišao, a da mu nije pružena ni jedna jedina prilika da živi. Linden je slepo piljila u grešku sopstvenih ruku. Dragulj krila sjao joj je u lice.
Iz svih smerova odjednom, kiša pohita, sikćući po zemljištu poput plamena.
Kaplje vode pljeskale su oko nje dok ju je Kovenant hvatao, trzao prema sebi. I protiv volje, ona oseti divljačni potisak njegovog bola. "Rekao sam ti da motriš!" besneo je on, urlao na nju zbog toga što je zatražšio od Kamendolaca da rizikuju i pored svoje nesposobnosti da ih zaštiti od posledica. "Rekao sam ti da motriš!"
Kroz sve bližu halabuku kiše, ona začu kako Sunder ječi.
On uvuče jedan nesigurni dah, diže glavu. Oči su mu bile staklaste, ništa nisu videle, bez ikakvog uma. Na trenutak, ona pomisli da je i on izgubljen. Ali onda mu se šake otvoriše, protezanjem isteraše grčeve iz prstiju i podlaktica i on zatrepta nekoliko puta, a pogled mu se usredsredi na kril. On kruto poseže prema njemu, ponovo ga omota u tkaninu, gurnu ga pod prsnik.
Onda mu kiša privuče pažnju. On pogleda prema Holian.
Smesta je skočio na noge. Boreći se protiv čvorova u mišićima, on krenu prema njoj.
Linden mu se ubaci na put. "Sundere!" pokuša ona da kaže. "Sve je moja greška. Toliko mi je žao." Od početka, neuspesi su joj ometali korake kao da se nikada neće iskupiti.
Nije slušao šta mu govori. Jednom rukom odgurnuo je sa puta toliko silovito da se zateturala. Zakrvavljena žestina buktala mu je iz očiju. Izgubio je ženu i sina pre nego što je sreo Linden i Kovenanta. Sada su ga ponovo koštali toga. On se na trenutak naže nad Holian kao da se plaši da je dodirne: ruke mu obgrliše agoniju u grudima. A onda, silovito, on se naže nad nju i ponovo podiže, diže je iz novog blata, uze da je ljuljuška kao bebu. Njegovo zavijanje stade da odjekuje kroz kišu, preobrazi pljusak u bol.
"Holian!"
Odjednom, Prva se pojavi usred sve gušće tmine sa Lupiženom iza sebe. Bila je silovito zadihana: krv joj je curila iz široke rane na boku gde ju je znanstvo pragrdana opeklo. Lice Lupižene bilo je zgroženo stvarima koje je učinio.
Kao da nijedno od njih nije videlo Holian. "Dođite!" reče Prva. "Moramo smesta krenuti! Vain još zadržava pragrdane da ne krenu na nas. Ukoliko pobegnemo, možemo se nadati da će nas slediti i biti spasen!"
Niko se ne pokrenu. Kiša je tukla Lindeninu glavu i ramena. Kovenant je pokrio lice rukama: stajao je nepokretan u oluji kao da više ne može da podnese cenu onoga u šta se pretvorio. Sunder je disao silovitim, sirovim komadima bola, ali nije plakao. Ostao je pogrbljen iznad Holian, usredsređen na nju kao da je čista sila njegove želje u stanju da je vrati.
Prva očajno zaurla. I dalje je izgledala nesvesna onoga što se desilo. Oštrija zbog povrede, nije ni pomišljala da je mogu odbiti. "Pođite, rekoh!" Ona grubo dohvati Kovenanta i Linden i povuče ih prema vodenom toku.
Lupižena ju je sledio, vukući Sundera.
Oteturali su se do rečnog korita. Voda je tamo jurila i penila se uz čvrste udove džinova. Linden jedva da je bila u stanju da se održi na nogama. Ona obgrli Prvu. Ubrzo se reka dovoljno podiže da ponese družinu.
Kiša je treskala u njih kao da je pobesnela zbog svog rođenja u nevreme. Rečne obale bile su nevidljive. Linden ne ugleda nikakvog znaka pragrdana ili Vaina. Nije znala da li su ona i njeni prijatelji pobegli.
Ali munje koje su cepale nebesa pružale su joj priliku da na trenutak osmotri oko sebe. Jedan pogled otkri Sundera. Plivao je pred Lupiženom. Džin ga je držao sa leđa jednom rukom.
I dalje je u rukama nosio Holian. Pažljivo, držao joj je glavu nad vodom kao da je još živa.
Povremeno, kroz glasnu kišu i grmljavinu, Linden ga je čula kako vrišti.
|
