14. POSLEDNJE ODREDIŠTE

     Voda je najpre bila toliko blatnjava da je to izazivalo mučninu u Linden. Svaki nevoljni gutljaj ostavljao joj je pesak u grlu, škripao po zubima. Kiša i grmljavina rastrzali su joj sluh. U jednom trenutku imala je utisak da je potpuno gluva: u sledećem, zvuk bi se prolomio kroz nju poput šamara. Pošto su je odeća i teške cipele vukli nadole, ubrzo bi bila iscrpljena da nije bilo pomoći Prve. Rana mačomoćnice bila je pulsirajući bol koji je dopirao do Linden i pored haosa vode, naprezanja plivanja. Pa ipak, žena džin nosila je i Kovenanta i Odabranu kroz komešanje.
     Ali kako su se vode podizale, one postadoše bistrije, manje uzburkane - i hladnije. Linden je zaboravila koliko hladna može da bude brza reka na koju sunce uopšte ne sija. Hladnoća se kao pijavica upijala u nju, isisavala joj kosti: šaputala je njenim izubijanim živcima da će joj biti toplije ukoliko se spusti ispod površine, dalje od vazduha i kiše koja ju je šibala. Samo na trenutak, predlagala je blago. Dok ti ne bude toplije. Već si doživela neuspeh. Više nije bitno. Zaslužuješ da ti bude toplije.
     Znala je šta zaslužuje. Ali nije obraćala pažnju na zavođenje, umesto njega držala se Prve - usredsređivala se na bol u boku žene-džina. Bistrija voda sprala je najveći deo peska i krvi sa opekotine; a Prva je bila izdržljiva: Linden se nije brinula zbog infekcije. Pa ipak, ona izli svoje čulo prema rani, ubaci se u nju dok njen sopstveni bok nije vrištao kao proboden. A onda odlučno ublaži taj osećaj, svede bol Prve na potmulo tištanje.
     Hladnoća joj je kidala čula, cedila odvažnost. Munje i gromovi treštali su nad njom, a ona je bila presitna da ih izdrži. Ali pripila se uz odabranu svrhu i nije puštala dok je brzak vrtoglavo nosio družinu tokom dugog popodneva.
     Najzad se dan okonča. Bujice oslabiše: oblaci su se povlačili. Nogu koje su radile kao makaze, Prva se uz napor odbaci do zapadne obale, onda se iskobelja iz vode i stade drhteći na natopljenom tlu. Trenutak kasnije, Lupižena joj se pridruži. Lindeni se činilo da oseća kako mu kosti zvekeću u agoniji iznurenosti.
     Kovenant je delovao bledo poput nevremenom išibane nadgrobne ploče, usana modrih od hladnoće, tuge teške na njegovim crtama lica. "Potrebna nam je vatra", reče on kao da je i to njegova greška.
     Sunder se uspe mokrom padinom, ne pogledavši prema drugovima. Bio je pogrbljen iznad Holian, kao da su mu grudi pune razbijenog stakla. Van domašaja reke, on se sruči na kolena i položi blago Holian na tlo. Namestio joj je udove da joj bude udobnije. Nespretni prsti milovanjem ukloniše crne pramenove kose sa njenog lica, blago joj začešljaše uvojke oko glave. Onda je seo pored nje i obujmio ruke oko srca, skupljen tamo kao da mu se normalnost slomila.
     Lupižena skide sa ramena zavežljaj, izvadi posudu za vatru koja je nekako ostala zaptivena u vodi. Potom je izvadio nekoliko svežanja prutića iz tanke zalihe drva za potpalu. Ovi su bili natopljeni, a on je bio iscrpljen; ali naginjao se nad njih i iskrzano duvao dok nisu prihvatili vatru iz posude. Pomažući vatru, on je učini dovoljno vrelom da održava samu sebe. Iako je bila mala i žalosna, odavala je dovoljno toplote da umekša hladnoću iz Lindeninih zglobova, ispijeni jad u Kovenantovim očima.
     Onda im Lupižena ponudi alem-vino. Ali oni odbiše dok najpre on i Prva ne popiše svako po dobru količinu moćnog napitka: zbog iscrpljenih pluća i njene povrede, džinovima je bilo nužno da se prvi prihvate ovog pića. Međutim, posle toga Linden proguta nekoliko gutljaja koji joj najzad uliše u stomak pravu toplinu.
     Gorko, Kovenant prihvati mešinu sa alem-vinom od nje; ali nije pio. Prisilio je ukočene mišiće i lomne kosti da pođu prema Sunderu.
     Njegova ponuda nije izazvala nikakvu reakciju oblara. Sažeženim i hrapavim glasom, Kovenant je nagovarao, preklinjao: Sunder ne podiže glavu. Ostao je usredsređen na Holian kao da se njegov svet smanjio na taj lomni putokaz, a drugovi više nisu ostavljali nikakvog traga na njemu. Posle izvesnog vremena, Kovenant odšepa nazad do vatre, sede i pokri lice rukama.
     Trenutak kasnije, pojavi se Vain.
     Izronio je iz noći u mali krug osvetljenja vatre i smesta zauzeo poznati prazni stav. Dvosmisleni osmeh krivio mu je usta. Strast koju je Linden osećala u njemu nestala je: delovao je nesvesno i nedohvatljivo kao uvek. Drvena podlaktica bila mu je pocrnela i izgorela, ali oštećenje je bilo samo po površini.
     Leva ruka bila mu je smežurana i beskorisna, poput urođenog izobličenja. Bol je curio iz nekoliko dubokih povreda. Neravnomerne pruge boje pepela obeležile su mu abonosnu put.
     Linden nagonski pođe prema njemu, iako je znala da ne može da mu pomogne, da su mu rane nepronicljive poput njegove suštinske prirode. Osećala je da je napao pragrdane iz sopstvenih razloga, ne da pomogne družini ili makar da prizna njeno prisustvo; pa ipak je u dubini utrobe osećala da je zlo koje je prepatilo njegovo izvajano savršenstvo bilo nepodnošljivo. Jednom joj se naklonio. A više nego jednom spasao joj je život. Neko je morao bar da pokuša da mu pomogne.
     Ali pre nego što je došla do njega, široko, krilato obličje izroni iz smera zvezda poput kondora u sunovratu. Menjajući oblik dok se spuštalo, ono lako slete u ljudskom obliku pokraj demonokota.
     Findejl.
     Nije gledao Kovenanta i Linden, nije obraćao pažnju na Sunderov pogrbljeni i bezumni bol. Umesto toga, on se obrati Vainu prvi put otkako je Određeni stupio u družinu.
     "Nemoj misliti da ćeš mi pridobiti srce hrabrošću." Glas mu je bio nabijen starim bolom, oprezom i neopogrešivim strahom. Oči kao da su mu tragale po neprobojnoj duši demonokota. "Želim tvoju smrt. Da to počiva unutar dopuštenja mog Gmra, ubio bih te. Ali ovi drugovi za koje nimalo ne mariš ponovo su se potrudili da te iskupe." On zastade kao da grabi za odvažnošću, a zatim blago zaključi: "Iako se gnušam tvoje svrhe, Zemlja ne sme trpeti cenu tvog bola."
     Odjednom ustreptala, njegova desnica poseže prema Vainovom levom ramenu. Trenutak vatre blesnu sa mesta dodira, prosu u bezdanu noć zapanjujuća značenja koja je samo Linden mogla čuti. Onda ga nestade. Findejl ostavi Vaina i ode da stoji poput čuvara suočen sa mesečinom obasjanim vidikom istoka.
     Prva dahnu meku izjavu iznenađenja. Lupižena zapanjeno zinu. Kovenant je mrmljao psovke kao da ne veruje u ono što je video.
     Vainova leva ruka bila je čitava, potpuno povraćena prvobitnoj lepoti i funkciji.
     Linden pomisli kako je uhvatila titraj olakšanja sa crnih očiju demonokota.
     Zapanjenost je ošamuti. Findejlova demonstracija dade joj razlog da prvi put shvati zbog čega su Elohimi verovali da isceljenje Zemlje treba prepustiti njima, da bi najbolji izbor koji bi ona ili Kovenant mogli učiniti bio da predaju Findejlu prsten i naprosto kroče u stranu od usuda koji im je poglavar Kletnik pripremao. Izlečenje Vainove ruke činilo joj se gotovo čudotvorno. Uz sva medicinska sredstva koja je mogla da zamisli, nikada ne bi bila u stanju da se izjednači sa Findejlovim dostignućem.
     Privučena moćima koje je predstavljao, ona mu se okrenu sa Sunderovim imenom na usnama. Pomozi mu. On to nije u stanju da podnese.
     Ali obris Određenog naspram meseca odbi je pre nego što je progovorila. Na neki neobjašnjiv način, on je otežao sopstvenu muku tako što je iscelio Vaina. Kao i Sunderu, bila mu je potrebna uteha. Njegovo držanje govorilo joj je da će odbiti sve druge zahteve.
     Lupižena uzdahnu. Mrmljajući besciljno za sebe, on poče da priprema obrok dok vatra još traje.
     Kasnije te noći, Linden se sklupča uz Kovenanta i zamiruće ugarke vatre sa vlažnim pokrivačem omotanim oko sebe u naporu da odagna nebeski duboku hladnoću i pokuša da objasni svoj promašaj. "Bilo je tako iznenada. Nisam videla opasnost na vreme."
     "Nije tvoja greška", odvrati on hrapavo. "Nisam imao pravo da te krivim." Glas kao da mu je izbijao iz povrede skrivene unutar skupljene hrpe njegovog pokrivača - skrivene i kobne. "Trebalo je da ih nateram da ostanu u Veselkamenu."
     Ona htede da se pobuni pred njegovim uveličavanjem odgovornosti. Bez njih, svi bismo bili mrtvi. Kako bismo inače pobegli pragrdanima. Ali on produži: "Nekada sam se plašio moći. Mislio sam da me pretvara u ono što mrzim - u novog Zemljoguba. Izvor Opačije za ljude do kojih mi je stalo. Ali nije mi potrebna moć. Isto mogu da postignem time što ću naprosto tu stajati."
     Ona sede i zagleda se prema njemu kroz noć obrubljenu mesečinom. Ležao je leđima okrenut njoj, pokrivač mu je malo drhtao na ramenima. Žudela je da ga obgrli, nađe malo bezbedne topline u dodiru njihovih tela. Ali to nije bilo ono što mu je bilo potrebno. Tiho, oštro, ona reče: "To je divno. Tebe treba kriviti za sve. Kao sledeće pretpostavljam da ćeš mi reći da si sam sebe ugrizao tim otrovom, tek da dokažeš da to zaslužuješ."
     On se trže i okrete na leđa kao da ga je udarila između lopatica: lice mu se pojavi ispod pokrivača, bledo i bolno. Ali onda njegovo zračenje izgubi oštru ivicu. "Znam", šapnu on širokom nebu. "Atiaran je pokušala da mi kaže istu stvar. Posle svega što sam joj učinio." Tiho, on navede: "'Kažnjavanje je usud koji dostiže sam sebe. Kažnjavajući sebe, počinješ da ceniš kažnjavanje.' A Kletnik samo treba da se smeje." Mračne crte lica usredsrediše mu se na nju. "Ista stvar važi i za tebe. Pokušala si da je spaseš. Nije tvoja greška."
     Linden klimnu. Nemo, ona se naže prema njemu sve dok je nije uzeo u zagrljaj.
     Kada se probudila u rano sivilo zore, ona pogleda prema Sunderu i vide da se nije pokrenuo tokom noći.
     Holian se sada ukočila u smrti: prefinjeno lice bilo joj je bledo i bolno u polumraku; ali izgledalo je da on nije svestan nikakve promene - neosetljiv na bilo šta izuzev odlomaka bola u grudima i njene tanušne prilike. Bio je promrzao do kostiju, ali hladnoća nije sadržala moć da ga natera da drhti.
     Kovenant se diže uz trzaj, grubo iščupa sebe iz snova. Bez ikakvog očiglednog razloga, on razgovetno reče: "Ti pragrdani trebalo bi da su nas do sada stigli." Onda i on ugleda Sundera i tiho zaječa.
     I Prva i Lupižena bili su budni. Njena povreda i dalje je bila bolna; ali alem-vino potpomoglo joj je urođenu žilavost i oštećenje više nije bilo ozbiljno. Ona baci pogled na oblara, a zatim se okrete Kovenantu i Lindeni, zavrtevši glavom. Obuka je nije pripremila da se suočava sa Sunderovim slomljenim stanjem.
     Muž joj se diže sa zemlje na laktovima i otpuza prema vrećama sa zalihama. Uzevši mešinu sa alem-vinom, on prisili zgrčene mišiće da ga dignu na noge, odnesu ga do oblara. Bez reči, otvorio je mešinu i prineo je ispod Sunderovog nosa.
     Miris izvuče iz Kamendolca zvuk nalik na prigušeni jecaj. Ali on ne podiže glavu.
     Bespomoćan od sažaljenja, Lupižena se povuče.
     Niko nije govorio. Linden, Kovenant i džinovi pojedoše neveseo obrok pre nego što se sunce diglo: onda Prva i Lupižena odoše da nađu kamen na kome će dočekati dan. Sa podeljenom bojazni, Linden i Kovenant krenuše prema Sunderu. Ali, slučajno ili namerno, on je seo na golo lice stene: zaštita mu nije bila potrebna.
     Blistavo, azurno sunce izroni iza obzorja, a onda nestade kada crni oblaci počeše da se prikupljaju prema zapadu.
     Grčevi vetra šibali su uzburkanom površinom reke Belice. Lupižena pohita da osigura zalihe. Do trenutka kada je završio, počela je da sipi prva kiša. Pojačavala se prema pljusku sa zvukom mesa kad se peče.
     Linden odmeri pogledom brzu bujicu Belice i strese se. Njena hladnoća pređe joj preko čula poput turpije. Ali već je preživela slična uranjanja, bez alem-vina i metheglina koji bi je održavali. Bila je odlučna da izdrži dogod bude potrebno. Ona se mrko vrati problemu Sundera.
     Ovaj se digao na noge. Pognute glave, očiju uprtih ni u šta, on se okrete svojim drugovima i reci.
     Držao je Holian uspravnu u rukama, prigrlivši je uz bolne grudi tako da joj pete nisu dodirivale tlo.
     Kovenant pogleda Linden u oči: onda krenu i stade ispred Sundera. Mišići ramena grčili su mu se i trzali; ali glas mu je bio blag, hrapav od tuge. "Sundere", reče on, "spusti je." Šake su mu se stezale pored bokova. "Udavićeš se ukoliko probaš da je poneseš. Ne mogu da izgubim i tebe." U pozadini njegovih reči duvao je vetar bola poput nadolaženja kiše. "Pomoći ćemo ti da je sahraniš."
     Sunder nije odgovarao, nije gledao prema Kovenantu. Izgledalo je da čeka da mu se Nevernik skloni sa puta.
     Kovenantov ton otvrdnu. "Nemoj nas prisiljavati da ti je otmemo."
     Umesto odgovora, Sunder spusti Holianina stopala na tlo. Linden nije osećala nikakvo menjanje njegovih zračenja, nikakvo upozorenje. Desnicom, on izvadi kril iz prsnika.
     Pokrivač noža spade i odlepeta van domašaja, sa vetrom. On dograbi vrelu dršku golim prstima. Bol mu pređe licem poput urlika, ali nije se pokolebao. Bela svetlost sjala je sa dragulja, čista poput pretnje.
     Podigavši Holian levom rukom, on pođe prema reci.
     Kovenant ga propusti. Linden i džinovi ga propustiše. Onda Prva posla Lupiženu za njim, da ne bi bio sam u brzoj, hladnoj opasnosti struje.
     "Ide do Andelejna", zareža Kovenant. "Namerava da je nosi sve do Andelejna. Koga mislite da hoće da nađe?"
     Ne čekajući odgovor, krenuo je za Lupiženom i oblarom.
     Linden je piljila za njima i ječala: svoje Mrtve! Mrtve Andelejna. Oca Nazika. Majku Kalinu. Ženu i sina koje je pogubio u ime Kamendola Mithil.
     Ili samo Holian?
     Slatki Hriste! Kako će to podneti? Poludeće i nikada se neće vratiti.
     Zaronivši u struju, Linden pođe niz reku divljom brzinom sa Prvom koja je snažno plivala uz nju.
     Nije bila spremna za britku snagu hladnoće. Dok joj je čulo za zdravlje raslo po dometu i razlučivanju, činilo ju je sve osetljivijom na ono što je osećala. Dani koje je provela u reci Mithil sa Kovenantom i Sunderom nisu bili toliko rđavi. Ledena hladnoća batinala joj je put, treskala po iznurenim nervima. Svaki čas poverovala bi da će svakako sada početi da zavija, da će Kob Sunca najzad ovladati njom. Pa ipak, nepokolebivi mišići ramena Prve održavali su je. A Kovenant je ostajao sa njom. Kroz kišu koja je šibala, grmljavinu koja je razbijala vazduh, munje koje su parale nebesa, njegov tvrdoglavi osećaj svrhe ostade nadohvat njenog čula. I pored jada i očaja od kojih je sve obamiralo, želela je da živi - želela je da preživi svako zlo koje bi poglavar Kletnik zavitlao na nju. Sve dok joj ne dođe prilika da ga okonča.
     Vidljiv pod udarima munja, Lupižena je brodio rekom zamah ili dva ispred Prve. Jednom rukom održavao je oblara. A Sunder je nosio Holian kao da je samo usnula.
     Negde oko podneva, Belica navali zapenjena i uzavrela na ušće koje hitnu putnike novim kanalom poput mrtvog lišća na vetru. Primivši u sebe Sivku, Belica se pretvorila u Opčarnicu; i tokom ostatka dana - i čitavog sledećeg - nosila je družinu. Kiše zaslepiše Lindenin osećaj za smer. Ali noću, kada je nebo bilo vedro i dok se sve tanji mesec dizao iznad izubijanog predela, videla je da ih je tok reke okrenuo istočno.
     Drugo veče posle ušća, Prva upita Kovenanta kada će stići do Andelejna. On i Linden sedeli su što su bliže mogli maloj toplini logorske vatre; a i Lupižena i Prva čučali su tu kao da je čak i njima potrebno nešto više od alem-vina da im povrati hrabrost. Ali Sunder ostade na nevelikom rastojanju u istom položaju koji je zauzimao tokom dve prethodne noći - pognut nad svojim bolom na steni logorišta sa Holian kruto pruženom pred nime kao da bi svaki čas ponovo mogla početi da diše.
     Rame uz rame, Vain i Findejl stajali su na ivici svetlosti. Linden nije videla da su ulazili u reku, nije znala kako su putovali pustarom koju je spirala kiša. Ali svake večeri pojavljivali su se zajedno ubrzo posle zalaska sunca i čekali bez reči da prođe noć.
     Kovenant je jedan trenutak zamišljeno gledao u plamenove, a onda odvrati: "Ja loše procenjujem rastojanja. Ne znam koliko smo prešli." Lice mu je delovalo kao voštano od posledica hladnoće. "Ali ovo je Opčarnica. Odavde ide gotovo pravo do Planine Groma. Treba da..." On pruži ruke prema vatri, stavi ih preblizu plamenovima, kao da je zaboravio razlog njihove obamrlosti. Ali onda ga nagon gubavca natera da ih povuče nazad. "Zavisi od sunca. Promeniće se. Ukoliko ne dobijemo pustinjsko sunce, reka će nastaviti da teče. Treba da stignemo do Andelejna u neko doba sutra."
     Prva klimnu i vrati se ličnim mislima. Uprkos snazi džina, bila je do temelja iznurena usled zaceljivanja rane. Trenutak kasnije, ona isuka dugački mač i poče da ga čisti i suši laganim, metodičnim pokretima žene koja ne zna šta bi drugo da čini.
     Kao da je oponaša, Lupižena izvadi flautu iz zavežljaja, istrese vodu iz nje i pokuša da svira. Ali šake ili usne bile su mu preumorne da bi sadržavale imalo muzike. Uskoro on odustade.
     Izvesno vreme, Linden je razmišljala o suncu i dopusti sebi da oseti mrvicu olakšanja. Plodno sunce ili sunce boleština zagrejalo bi vode. Dopustili bi joj da vide nebo, otvorili svet oko nje. A pustinjsko sunce u svakom slučaju ne bi bilo hladno.
     Ali postepeno postade svesna da se Kovenant i dalje trese. Brzi pogled pokaza joj da nije bolestan. Posle prolaska kroz Vatrokob, sumnjala je da će ikada više biti bolestan. Ali sav se zgrčio oko sebe, učvorio tako čvrsto da je delovao grozničavo.
     Ona položi dlan preko njegove desne podlaktice, privuče mu pažnju sebi. Očima ga upita šta ga to tišti.
     On je izmučeno pogleda, onda vrati pogled vatri kao da bi među ugarcima mogao naći reči koje mu nedostaju. Kada je progovorio, iznenadio ju je pitanjem: "Jesi li sigurna da želiš da ideš u Andelejn? Poslednji put kada si imala priliku, odbila si je."
     To je bilo istina. Kada je stajala na jugozapadnoj ivici Bregova sa Sunderom i Holian, odbila je da pođe sa Kovenantom, iako je zračenje zdravlja sa druge strane reke Mithil bilo živo u njenim očima. Plašila se čiste siline te oblasti. Jedan deo straha zadobila je iz Holianinog užasa, Holianinog verovanja da je Andelejn mesto gde ljudi gube umove. Ali najveći deo rodio se iz njenog dubokog nepoverenja prema svemu na šta ju je njeno čulo činilo ranjivom. Kob Sunca ukopala se u nju poput bolesti, oštra i bolna kao bilo koja druga bolest; ali razumela ju je kao bolest. I to joj je pogodovalo: odgovaralo je ustrojstvu njenog života. Ali iz istog tog razloga Andelejn joj je mnogo neposrednije pretio. Ugrozio joj je teško samosavladavanje. Nije verovala da išta dobro može proizaći iz nečega što je imalo toliku vlast nad njom.
     A kasnije joj je Kovenant preneo reči Elene među mrtvima. Nekadašnja vrhovna poglavarka rekla je: Žalim što žena koja te prati nije imala snage da pođe sa tobom, jer moraš mnogo toga da podneseš. Ali ona mora doći jednog dana ovamo da se suoči sa sobom. Pazi na nju, voljeni, kako bi na kraju mogla da nas sve isceli. Kao dodatak, šumnik je rekao: Dobro je što te tvoji saputnici nisu pratili. Žena iz tvog sveta ovde bi probudila gorke senke." Jednostavno prisećanje na te stvari vrati Lindenin strah.
     Strah čiji je smisao postao jasan u pohoti i tmini kada ju je Gibon-Besomuk dodirnuo i potvrdio da je zla.
     Ali sada je bila druga žena. Otkrila je lekovito svojstvo svog čula za zdravlje, pristup lepoti. Ispričala je Kovenantu priču o roditeljima, izvukla jedan deo žaoke iz srca. Naučila je da nazove svoju glad za moći pravim imenom. I znala je šta želi. Kovenantovu ljubav. I kraj Kobi Sunca.
     Mrko nasmešena, ona odvrati: "Pokušaj da me zaustaviš."
     Očekivala je da će od njenog odgovora osetiti olakšanje. Ali on samo klimnu i ona vide da još nije rekao ono što je počivalo u njemu. Nekoliko lažnih poriva da nešto zausti prođe pozadinom njegovog izraza. U naporu da ga dosegne, ona dodade: "Potrebno mi je olakšanje. Što pre iziđem sa Kobi Sunca, to ću biti zdravijeg uma."
     "Linden..." Izgovorio joj je ime kao da mu ona nimalo ne olakšava stvari. "Kada smo bili u Kamendolu Mithil - a Sunder nam je rekao da će možda morati da ubije sopstvenu majku..." On nespretno proguta. "Rekla si da bi mu trebalo dozvoliti da je oslobodi muka. Ukoliko je to želeo." On je sada pogleda, a u pogledu mu je bila jasno vidljiva smrt njene majke. "Da li i dalje veruješ u to?"
     Ona se lecnu protiv volje. Više bi volela da odloži pitanje u stranu dok ne shvati zbog čega ju je to pitao. Ali njegova oštra nužda bila je uporna. Ona pažljivo reče: "Podnosila je užasne bolove. Mislim da ljudi koji tako pate imaju pravo da umru. Ali ubistvo iz milosrđa nije baš milosrdno prema ljudima koji to moraju da učine. Ne dopada mi se ono što im čini." Upinjala se da zvuči odvojeno, bezlično; ali bol tog pitanja bio je previše blizak. "Ne dopada mi se šta je učinilo meni. Ukoliko to što sam učinila možeš nazvati milosrđem umesto ubistvom."
     On napravi pokret koji posustade i pade poput neuspešnog smirivanja. Glas mu je bio blag; ali odavao je neobični bol. "Šta ćeš činiti ukoliko se nešto dogodi Andelejnu? Ukoliko ne možeš da iziđeš van Kobi Sunca? Kail-Kaveral znao je da to neće potrajati. Kletnik je izopačio sve ostalo. Šta ćemo tada činiti?" Jabučica mu je skakala gore i dole poput nagoveštaja panike. "Mogu da izdržim sve što moram. Ali ne to. Ne to."
     Delovao je toliko izgubljeno i bez ikakve odbrane da to nije mogla da podnese. Suze joj navreše u oči. "Možda će sve biti u redu", šapnu ona. "Možeš se nadati. Toliko je dugo izdržavalo. Može da potraje još malo."
     Ali u hladnim, mračnim korenovima svog uma, razmišljala je: 'Ukoliko ne bude tako, ne marim šta će se desiti. Iščupaću srce tom kopilanu. Nekako ću doći do moći i iščupaću mu srce.'
     Zadržavala je te misli za sebe. Pa ipak, Kovenant kao da oseti nasilje u njoj. Umesto da posegne prema njoj radi utehe, on se povuče u sopstvenu sigurnost. Omotan odlukama i opažajima koje nije shvatala i nije mogla da podeli, ostao je odvojen od nje tokom čitave noći.
     Dosta vremena je prošlo pre nego što je pojmila da nije želeo da je odbaci. Pokušavao je da se pripremi za dan koji ih je čekao.
     Ali istina postade jasna u oštroj, sivoj zori kada se izvaljao, tegoban i napet, iz pokrivača da bi je poljubio. Stajao je na ivici unutrašnjeg ponora, a ravnoteža mu je bila krhka. Njegov deo koji je stopljen u Vatrokobi nije uzmicao; ali posuda koja je nosila tu samouverenu leguru bila je krhka poput stare kosti. Pa ipak, i pored bojazni, on učini napor da joj se nasmeši.
     Odvratila mu je krivljenjem lica jer nije znala kako da ga zaštiti.
     Dok je Lupižena pripremao obrok za družinu, Kovenant priđe Sunderu. Kleknuvši iza oblara, on poče da masira Sunderova napregnuta ramena i vrat neosetljivim prstima.
     Sunder nije reagovao na taj gest. Nije bio svestan ničega izuzev Holianinog bledog obličja i sopstvene čvrste rešenosti. U Lindeninom čulu za zdravlje njegovo telo tištalo je od slabosti praznine. I osećala je kako mu vrela oštrica krila peče nezaštićeni trbuh pod prsnikom. Ali izgledalo je da vuče snagu iz tog bola kao da je posredi obećanje koje drži u životu.
     Posle izvesnog vremena, Kovenant se pridruži Lindeni i džinovima. "Možda će je sresti u Andelejnu", uzdahnu on. "Možda će joj uspeti da se probije do njega."
     "Molimo se takvom ishodu", promrmlja Prva. "Izdržljivost mu mora uskoro popustiti."
     Kovenant klimnu. Dok je žvakao hleb i sušeno voće za doručak, on nastavi da klima za sebe poput čoveka koji nema nikakve druge nade.
     Ubrzo potom, sunce se diže iza ruba sveta; a družina je stajala na steni ispranoj kišama da bi dočekala svitanje.
     Ono se uspe na obzorje u buktanju smaragda i baci zelene iskre po brzoj, uzburkanoj površini reke.
     Pred tim prizorom, Linden na trenutak oseti slabost od olakšanja. Nije shvatala koliko se plašila novog sunca kiše.
     Toplina: sunce plodnosti odavalo je toplinu. Smirivalo je silovitost struje, umekšavalo ledenost vode. I sjalo joj je na nerve poput utehe suvih pokrivača zagrejanih pored vatre. Dok ju je držala Prva, sa Kovenantom kraj sebe i Lupiženom i Sunderom na samo par kratkih zamaha dalje, plovila je Opčarnicom i možda prvi put pomislila da reka nije tako nazvana neopravdano.
     Pa ipak, očajanje je nije oslepilo pred onim što se dešavalo zemljištu sa obe strane vodenog toka. Blagost sunca plodnosti bila je privid, varka koju je stvarala zaštita reke. Na obalama, rastinje se migoljilo i izbijalo iz tla poput žrtve koju su opseli zlodusi. Vučene naviše iz korenja, puzavice i trave prebacivale su se preko ivica kanala. Grmlje je dizalo granje kao da je u plamenu: drveće se probijalo prema vazduhu kao kandžama, mahnito poput prokletnika. A ona otkri da njena srazmerna bezbednost samo pojačava osećaje koji su se slivali iz divljeg, nevoljnog rasta. Lebdela je u divljini bezglasnog očaja: mučenje oko nje bilo je glasno poput vriske. Mučenjem isterani van svakog Zakona, drveće i biljke nisu imali nikakve zaštite, nisu mogli da učine ništa drugo do da rastu i rastu - i vitlaju sopstveni bezumni bol prema nebu.
     Možda je šumnik Andelejna ipak otišao. Koliko je mogao da podnosi tu vrisku i da bude bespomoćan?
     Među rastućim zidovima agonije, reka je tekla dalje prema istoku i Planini Groma posle dugog poteza prema jugozapadu. Linden lagano zapade u neobično, rascepljeno premišljanje. Držala je Prvu za rame, držala glavu nad vodom, posmatrala kako obale promiču, zelenilo se množi. Ali na jednom drugom nivou nije bila svesna takvih stvari. U njoj, tmina koju je oplodio Gibonov dodir takođe je rasla: dok ju je hranila Kob Sunca, ispredala se oko nje, požudna. Sada se sećala, kao da nikada nije zaboravila, kako je iza površinske žalosti, bola i gnušanja vrebala tajna radost pred činom gušenja sopstvene majke - divlja radost pred ukusom moći.
     Na neki odvojeni način, znala je šta joj se dešava. Bila je predugo izložena izopačenju poglavara Kletnika. Njeno zapovedanje samoj sebi, osećaj onoga što je želela da bude - sve se to raspadalo.
     Ona se oštro zakikota za sebe - nalet veselja poput glasa Besomuka. Zamisao je bila gorko zabavna. Do sada, putovanje ispod Kobi Sunca, koja joj je omogućavala da upamti ko je ona, bilo joj je čista teškoća i bol. Opaki je mogao davno da ovlada njome samo da joj je naprosto dopustio da se opusti.
     Oštri smeh podiže joj se u grlu. Plodnost kao da joj je poskakivala krvlju, penila se i divlje kikotala. Čulo joj kradom posla prste da dotaknu Kovenantovu pritajenu vatru kao da će svakog časa zadobiti dovoljno hrabrosti da je prigrabi za sebe.
     Uz napor volje, ona povuče Prvu za rame. Žena-džin okrete glavu i promrmlja nad mokrim rogoborenjem reke: "Odabrana?"
     Da je Kovenant ne čuje, Linden prošapta: "Ukoliko počnem da se smejem, udari me. Drži me pod vodom dok ne prestanem."
     Prva joj uputi pogled prodornog nerazumevanja. Onda klimnu.
     Linden nekako steže zube pred ludilom i ne dopusti mu da iziđe.
     Podne se diže nad njom i prođe. Iz skraćene perspektive sa nivoa vode, videla je samo kratko napred. Izgledalo je kao da Opčarnica nema budućnosti. Svet nije sadržavao ništa izuzev izmučenog rastinja i očajanja. Trebalo je da bude u stanju da to isceli. Bila je lekar. Ali nije mogla. Nije imala moć.
     Ali onda, bez ikakvog prelaza, teren prema kome je nošena družina izmeni se. Iza granice precizne poput linije ucrtane u Zemlji divlja plodnost se okonča; prirodna šuma poče sa obe strane Opčarnice.
     Udarac toga o njena čula reče joj o čemu je reč. Videla je to jednom ranije, kada nije bila spremna. Kuljalo je u nju čak i sa tog rastojanja poput suštine sveg vitrima i alem-vina, lek za sve vrste tmine.
     Prva munu Kovenanta, klimnu prema napred. Praćakajući nogama, on se odiže u vodi; a poklik mu procepi vazduh:
     "Andelejn!"
     Kada je pao nazad, pljuskao je po toku poput dečaka, prskao kapljicama ukrašenim suncem preko Opčarnice.
     Nemo, Linden je šaputala: 'Andelejn, Andelejn', kao da ponavljanjem tog imena može dovoljno da se pročisti da bi ušla među Bregove. Nada je zapljusnu i pored svega čega je imala da se plaši.
     Žustra između obala, reka je brzo tekla prema teritoriji šumnika, poslednjem bastionu Zakona.
     Dok su se bližili liniji razgraničenja, Linden je vide oštrije. Tu su se prepleteno, izmučeno šiblje i paprat, mimoze naprsle pod sopstvenom težinom, kleke groteskne poput plesa demona prekidali kao da su naleteli na zid: odatle se zelenilo bogato poput proleća i obeleženo božurima poput muzike prostralo uz skladne padine bregova prema stamenim topolama i zovama crvenih plodova koji su krunisali vrhove. Na granici šumnikovog kraljevstva, nemi bol ustupao je mesto alianthi, a Kob Sunca nestala je sa starog neba.
     Zahvalnost, radost i olakšanje učiniše svet novim oko nje dok je Opčarnica nosila družinu van Domajine izlomljenosti u Andelejn.
     Kada se obazrela, više nije videla zeleni oreol Kobi Sunca. Sunce je sjalo sa azurnog neba sa žutom toplinom dražesti.
     Kovenant pokaza prema južnoj obali: Prva i Lupižena okrenuše se u tom smeru i ukoso zaplivaše po struji. Kovenant je plivao svom snagom; a Linden ga je sledila. Voda se već izmenila od uobičajene čistoće slobodnog toka u kristalnu bistrinu, posebnu i obnavljajuću poput rose. A kada je spustila ruke na tle sa obiljem trave, ne bi li se izvukla iz reke, ona primi novu prijatnost, osećaj titravosti oštar poput čistog vazduha. Bila je izložena Kobi Sunca toliko dugo da je zaboravila kako izgleda zdravlje Zemlje.
     Ali onda je stajala na livadi, sa svim nervima otvorenim, i shvatila da je ono što je osećala bilo više od jednostavnog zdravlja. Bila je to sama suština i oličenje Zakona, ostvarenje životnosti zbog koje je život bio dragocen, a Domaja poželjna. Bilo je to otelotvorenje proleća, veselje leta: bila je to veličanstvenost jeseni i mir zime. Trava pod njenim nogama bila je gipka i sjajna, kao da ju je dizala do veće visine. Sok u drveću uspinjao se poput vatre, dobroćudan i živ. Cveće je rasipalo boje na sve strane. Svaki dah, miris i osećaj bili su sočni do neizdržljivosti - pa ipak je žudela da ih primi. Svaki novi izuzetni oset vodio ju je napred umesto da je odbija, nosio ju je van nje same poput brzaka ushićenja.
     Smeh i plač digoše se u njoj zajedno i nije bila u stanju da ih izrekne. Bio je to Andelejn, srce Domaje koju je voleo Kovenant. Ležao je sa licem u travi, ruku raširenih kao da želi da zagrli tlo; a ona je znala da su Bregovi sve izmenili. Ne u njemu, već u njoj. Bilo je mnogih stvari koje nije razumela; ali ovo jeste: zloćudnost Kobi Sunca ovde nije imala moći. Ovde je bila oslobođena nje. A Zakon koji je životu poklonio toliko zdravlje bio je vredan svake cene koju je srce bilo spremno da plati.
     Ta potvrda dođe joj poput vedre zore. Bilo je to čvrsto ubeđenje za kojim je osećala toliku nuždu. Po svaku cenu. Očuvati poslednju lepotu Domaje. Po svaku moguću cenu.
     Lupižena je sedeo na travi i gladno piljio uz padine, lica širokog od zapanjenosti. "Ne bih pomislio..." šapnu on za sebe. "Ne bih poverovao..." Prva je stajala iza njega, vrhova prstiju oslonjenih o njegova ramena. Oči su joj blistale poput bleskova sunca razigranih na veseloj površini Opčarnice. Vain i Findejl pojavili su se Lindeni iza leđa. Demonokot nije ispoljavao nikakvu reakciju na Andelejn; ali Findejlov uobičajeni bol je oslabio i on je uzimao britki vazduh duboko u pluća kao da, poput Linden, takođe zna šta znači.
     Oslobođena Kobi sunca i oduševljena, ona požele da potrči - da juri uz Bregove i kotrlja se niz njih, da se igra poput deteta, da sve zagleda, sve okusi, da hita izubijanim nervima i iznurenim kostima koliko god su u stanju da idu po prebogatom melemu te oblasti, suverenoj utehi zdravlja Andelejna. Ona poskoči nekoliko koraka od reke i okrete se da pozove Kovenanta za sobom.
     On se digao na noge, ali nije gledo prema njoj. A na licu mu nije bilo radosti.
     Pažnja mu je bila prikovana za Sundera.
     Sunder! zaječa u sebi Linden, u trenutku posramljena zbog toga što je zaboravila na njega u ličnoj razdraganosti.
     Stajao je na obali i grlio uspravnu Holian uz grudi, nije video ništa, nije pojmio nijedan deo lepote oko sebe. Izvesno vreme nije se pokretao. Onda mu neka vrsta žiže dođe u oči i on se zatetura napred. Sada preslab da potpuno podigne telo eh-Zublje otežalo od smrti, napola ju je nespretno vukao za sobom po travi.
     Pepeljav od gladi, iscrpljenosti i gubitka, odneo ju je do najbliže alianthe. Tamo ju je spustio. Pod listovima nalik na drač, žbun je bio otežao od modrozelenih blagovnjača. Klava ih je proglasila za otrov; ali pošto je Marid ugrizao Kovenanta, aliantha je povratila Nevernika iz delirijuma. A to iskustvo nije bilo izgubljeno za Sundera. On ubra malo plodova.
     Linden zadrža dah, nadajući se da će jesti.
     Nije. Čučnuvši pokraj Holian, on pokuša da je hrani bobicama između ukočenih usana.
     "Jedi, ljubavi." Glas mu je bio hrapav, ispucan i izbrazdan poput napuklog mramora. "Nisi jela. Moraš da jedeš."
     Ali plodovi su joj samo pucali na zubima.
     Lagano, on se pogrbi nad bolom slomljenog srca i poče da plače.
     Bol iskrivi Kovenantovo lice poput urlika dok je prilazio oblaru. Ali onda je rekao: "Dođi." Glas mu je bio blag. "Još smo preblizu Kobi Sunca. Potrebno je da zađemo dublje."
     Jedan dugi trenutak, Sunder se tresao od nemog bola, kao da ga je ludačka volja najzad napustila. Ali onda je podmetnuo ruke ispod Holian i digao se, drhtav, na noge. Suze su mu klizile niz posivele obraze, ali on nije obraćao pažnju na njih.
     Kovenant mahnu džinovima i Linden. Oni mu se smesta pridružiše. Zajedno su se okrenuli jugoistoku i pošli od reke preko prvih padina.
     Sunder ih je sledio, koračajući poput nemog ječanja bola.
     Njegova muka protivurečila je Lindeninim reakcijama na bogatu atmosferu Andelejna. Dok su se ona i njeni prijatelji kretali po Bregovima, sunce je počivalo po padinama poput bitnosti; mirisno bilje ispunjavalo je senke drveća. Sa Kovenantom i džinovima, jela je alianthu sa grmlja duž puta; a ukus bobica kao da je dodavao redak začin njenoj krvi. Trava je odavala blagoslov pritisku njenih cipela, dizala je od koraka do koraka kao da sama zemlja pokušava da je ohrabri da ide napred. A pod travom, tle i kostur Andelejna odzvanjali su dobrostanjem, valjanim počinkom mira.
     I još ptice - vile su se poput melodije nad krošnjama, prijateljski ćeretale po granju. I sitne šumske zveri, pažljive pred upadom družine, ali ne plašljive. I cveće na sve strane, cveće bez broja - bulke, amarilisi i kokotac - zevalice, orlovi nokti i ljubičice - precizni i uzvišeni poput pesme. Dok ih je gledala, Linden je mislila kako će joj srce prepući od zadovoljstva.
     Pa ipak, iza nje je Sunder nosio izgubljenu ljubav kao da namerava da je položi pred stopalima samog Andelejna i da zatraži iskupljenje. Nošenjem smrti u mukom branjenu oblast činio je nasilje prema njenoj okolini oštro poput čina ubistva.
     Iako Lindenini saputnici nisu imali čulo za zdravlje, delili su njena osećanja. Kovenantovo lice nesvesno je išlo napred-nazad između bodrog oduševljenja i smrknute nevolje. Lupiženine oči proždirale su svaki novi prizor, svaku dodatnu lepotu - i neprekidno skakale prema Sunderu kao da se lecaju. Prva je na licu nosila izraz ozbiljnog prihvatanja i povlađivanja; ali šaka joj se zatvarala i otvarala oko drške mača. Samo Vain i Određeni nisu marili za Sundera.
     Ipak je popodne brzo prošlo. Dok su ih održavali blagovnjače i radost, kao i potočići koji su se iskrili poput vatre dragulja preko njihovog puta, Linden i njeni saputnici kretali su se Sunderovom brzinom po gustišima i vrhovima bregova. A onda im se veče primače. Iza zapadne linije obzorja, sunce je zalazilo veličanstveno, oslikavši nebesa narandžastom i zlatnom bojom.
     Putnici su ipak i dalje koračali. Niko od njih nije želeo da se zaustavi.
     Kada poslednji odsjaj sunca iščeze i zvezde počeše da namiguju i da se smeše po sve dubloj kadifi neba, a cvrkutava galama zajednice ptica zamre, Linden začu muziku.
     Najpre je to bila muzika samo za nju, melodija pevana na ključu bitnosti koji je mogao da čuje samo njen sluh. Izoštravala je profile drveća ocrtane zvezdama, davala svetlosti niskog, sve užeg meseca po padinama i deblima utisak nagrizene i dražesne lomnosti. Istovremeno tužna i bujna, zapljuskivala je Bregove kao da ih pesmom dovodi do lepote. Ushićena od žudnje, Linden zadrža dah da sluša.
     Onda muzika postade blistava poput fosforescencije; i družina je začu. Kovenant između zuba uvuče dah prepoznavanja.
     Sve jača i bolnija, melodija je napredovala. Bila je to pesma Bregova, otelotvorena suština zdravlja Andelejna. Svaki list, svaka latica, svaka vlat trave bila je nota u saglasju; svaka grana i grančica struna u pesmi. Moć je tekla kroz nju - sila koja je odbijala Kob Sunca. Ali istovremeno je bila žalosna, tegobna poput žalopojke; zaustavila se u Lindeninom grlu poput jecaja.
     "O, Andelejne! Oprosti! jer usud je moj da izgubim rat.
     Ne mogu da gledam ti smrt - a da život me gosti,
     suđen gorčini, znanstvu Opakog dat.
     Ali dok mogu slušam zov
     zelenila i drveća; i zbog njihove vrednosti
     sablju Zakona u Zemlju ću bosti."
     Dok su reči odmeravale svoju tugu i odlučnost, pevač se ukaza na padini pred družinom - postade vidljiv poput prevoda pesme.
     Bio je visok i snažan, omotan u odoru finu i belu poput muzike koja je klizila iz linija njegovog obličja. U desnoj ruci držao je dugačku, čvornovatu granu drveta kao da je ova žezlo njegove moći. Jer bio je moćan - oh, kako je bio moćan! Njegova čista silina vrištala je kroz Lindenina čula dok se primicao, ošamućivala je ne užasom, već strahopoštovanjem. Dugi trenutak je protekao pre nego što je bila u stanju da ga jasno vidi.
     "Kaer-Kaverale", prošapta Kovelant. "Hail Troju." Linden oseti kako mu se noge tresu kao da žudi da klekne, da se baci ispred vilinske prilike šumnika. "Blagi Bože, kako mi je drago što te vidim." Sećanja su kuljala iz njega, bol i uteha, gorčina i slast susreta.
     Onda Linden najzad razazna kroz fosforescenciju i muziku da visoki čovek nema oči. Koža lica bila mu je zategnuta i glatka od čela do obraza preko duplji u kojima je trebalo da mu budu oči.
     Pa ipak, izgledalo je da mu vid nije potreban. Muzika mu je bila jedino čudo koje je zahtevao. Obasjavala je džinove, opčinila ih tamo gde su stali, ostavila ih sa blistanjem na licima i prestankom sveg bola u srcima. Treperila je i kovitlala se u Linden, odnosila joj pažnju, terala je u ponizno ćutanje. Gledala je ravno u Kovenanta, pogledom tako punim.
     "Došao si", pevao je čovek, pribirao odseve melodije sa zelenila, iskričave vence pratnje drveća. "I žena iz tvog sveta sa tobom. To je dobro." Onda mu se pesma usredredi više na Kovenanta; a Kovenantove oči zaplamteše od bola. Hail Troj je nekada zapovedao vojskama Domaje protiv poglavara Kletnika. Ali prodao se šumniku Garotinog čestara da bi obezbedio ključnu pobedu - a cena je bilo više od tri milenijuma službe.
     "Tomase Kovenante, postao si ono čemu ja više ne mogu da zapovedam. Ali ovo tražim od tebe i moraš to obezbediti." Melodija je tekla od njega niz padine, kovitlala se oko Kovenantiovih nogu i prolazila dalje. Muzika se podiže do zapovedne note. "Prapoglavaru i Zlokrajniče, Neverniče i Zemljorode. Zaslužio si vrednost tih imena. Odstupi."
     Kovenant je zurio u šumnika, a čitav njegov stav preklinjao je za shvatanje.
     "Ne smeš se umešati. Nužda Domaje žestoka je, a njena težina pada i na druge glave, kao i na tvoju. Nijedno oduzimanje života nije blago, ali sa ovim je vezana neophodnost u meni, na čije poštovanje te zaklinjem. Potrebno je prekršiti i taj Zakon." Mesec se digao nad Bregovima, oštar poput srpa; ali svetlost mu je bila samo bleda jeka muzike koja je sjala poput kapljica blistave rose gore i dole po padini. Unutar debala drveća uzdizala se ista ona pesma koja im je titrala po lišću. "Tomase Kovenante", ponovi šumnik, "odstupi."
     Sada je tuga melodije bila nepogrešiva. A iza nje treperila je nota straha.
     "Kovenante, molim te", zaključi Kaer-Kaveral potpuno drugačijim glasom - glasom čoveka kakav je nekada bio. "Učini to za mene. Šta god bilo. Nemoj se umešati."
     Kovenantovo grlo proradi. "Ja ne..." zausti on. Ne razumem. Onda, naporom volje, on odstupi sa šumnikovog puta.
     Stamen i ozbiljan, Kaer-Kaveral uputi se niz padinu brega prema Sunderu.
     Oblar je stajao kao da ne vidi visoku, belu priliku, kao da ne čuje pesmu. Holian je držao uspravnu uz srce, a lice joj je pritisnuo uz grudi. Ali glava mu je bila uspravna: oči su mu posmatrale padinu niz koju je stizao Kaer-Kaveral. Krik u kome nije bilo glasa napregnu mu lice.
     Lagano, poput čina u snu, Linden se okrete da pogleda prema Sunderovom osmehu.
     Kada Kovenant učini isto, oštri bol briznu iz njega.
     Nad družinom, mesečina i šumnikova vatra prikupili su se i uobličili u ljudsko obličje. Bledo srebro, na trenutak prozirno, zatim materijalnije, poput otelotvorenja prozračnosti i žudnje, nekakva žena krenu prema posmatračima. Osmeh joj zakrivi prefinjena usta; kosa joj je zapljuskivala ramena utiskom tamnih krila sudbine; blistala je poput gubitka i nade.
     Holian, eh-Zublja. Sunderova mrtva došla je da ga pozdravi.
     Pogled na nju natera ga da diše silovitim, drhtavim dahtanjem, kao da mu je zarila oštricu u srce.
     Ona prođe Kovenanta, Linden i džinove ne pogledavši ih. Možda za nju nisu ni postojali. Uspravna od dostojanstva svog prizivanja, važnosti svoje svrhe, ona priđe šumniku uz bok i stade, okrenuta prema Sunderu i sopstvenom mrtvom telu.
     "Ah, Sundere, moj najdraži", promrmlja ona. "Oprosti mi moju smrt. Moje telo izdalo te je, a ne ljubav."
     Nemoćan da odgovori, Sunder je i dalje ječao kao da mu kidaju život.
     Holian zausti da ponovo progovori; ali šumnik diže žezlo, utiša je. Nije izgledalo da se pomerio, da je išta učinio. Pa ipak, muzika poskoči oko Sundera poput kovitlaca iskri mesečine, a oblar se zatetura. Holian mu je nekako oduzeta. Bila je nežno obujmljena pregibom šumnikove leve ruke: Kaer-Kaveral uzeo je njenu ukočenu smrt za sebe. Pesma postade napetija, izoštrena gubitkom i bojazni.
     Sunder divlje dograbi kril sa mesta na kome mu je počivao uz opečeni stomak. Njegova srebrna strast procepi muziku. Sav razum nestao je iz njega. Lišen vazduha, uperio je Lorikov nož prema šumniku, nemo zahtevajući da mu Holian bude vraćena.
     Od suzdržavanja koje mu je Hail Troj zatražio Kovenant uzdrhta.
     "Sada se okončava", poput flaute je govorio Kaer-Kaveral. Pesma koja mu je nosila reči istovremeno je bila neizmerno lepa i nepodnošljiva. "Ne plaši se za mene. Iako je teško, to se mora učiniti. Umoran sam, željan oslobađanja i počinka. Tvoja ljubav daje snagu i niko drugi ne može preuzeti to breme. Sine Nazikov", muzika sada nije sadržavala naredbu, već samo žalost, "moraš me udariti."
     Kovenant se lecnu, kao da očekuje da Sunder posluša. Oblar je bio dovoljno očajan da učini bilo šta. Ali Linden ga je gledala svim čulima i ona vide kako začetak njegove nasilnosti posustaje u zbunjenosti. On spusti kril. Oči su mu bile razrogačene od preklinjanja. Iza ludačke opsednutosti koja je vladala nad njime od Holianine smrti još je živeo čovek koji se grozio ubijanja - koji je prolio toliko krvi i nikada nije oprostio sebi zbog toga. Duša kao da mu se urušila. Posle dana izdržavanja, umirao je.
     Šumnik udari travu žezlom, a Bregovi zazvoniše. "Udari!"
     Njegov zahtev bio je toliko moćan da Linden protiv volje diže obe ruke, iako ovaj nije bila usmeren ka njoj. Pa ipak, neko deo Sundera nije bio slomljen, ostao je čist. Uglovi čeljusti zgrčiše mu se onom starom tvrdoglavošću koja mu je nekada omogućila da prkosi Gibonu. On svesnim naporom ispravi lakat, pusti da mu kril visi iz slabe ruke. Glava mu se povijala napred dok mu brada ne dodirnu grudi. Više se nije borio da diše.
     Kaer-Kaveral ošinu oblara fosforescentnim pogledom. "Vrlo dobro", zazvuča njegova melodija gnevno. "Uzdržavaj se - i budi izgubljen. Slabo služe Domaji oni koji neće da plate cenu ljubavi." Oštro se okrenuvši, on dugim koracima pođe nazad kroz družinu u smeru iz koga je došao. I dalje je nosio Holianino fizičko obličje obujmljeno levom rukom.
     A mrtva eh-Zublja išla je sa njime, dok su joj oči bile srebrne i bolne.
     Bilo je to previše. Prigušeni krik rastrgnu Sunderovo odbijanje. Nije mogao da dozvoli da Holian ode: njegova želja za njom bila je prejaka. Digavši kril nad glavom u obe pesnice, on pojuri prema šumnikovim leđima.
     Prekasno, Kovenant povika: "Ne!" i skoči za Sunderom.
     Džinovi nisu mogli ni da se pokrenu. Muzika ih je opčinila i učinila nepokretnim. Linden nije bila sigurna da su istinski u stanju da vide šta se dešava.
     Ona je mogla da se pokrene. Osećala je isto zadržavanje koje se zatvorilo oko Prve i Lupižene; ali ono nije bilo dovoljno snažno da je zaustavi. Njeno čulo moglo je da uzme melodiju i natera je da služi nju. Sporom trenutačnošću vizija ili noćnih mora, znala je da bi bila u stanju to da učini. Muzika bi je ponela za Sunderom toliko brzo da ovaj možda nikada ne bi stigao do šumnika.
     Ali nije to učinila. Nije imala načina da odmeri značenja te krize. No, videla je kako bol sija u Holianinim očima, razabrala je eh-Zubljino uviđanje neophodnosti. A verovala je toj vitkoj, hrabroj ženi. Nije pokušavala da zaustavi Sundera kada je zabio vrh krila između lopatica Kaer-Kaverala poslednjom silom svog života.
     Iz udarca briznu rasprskavanje biserne vatre koja rastrgnu svaku nepokretnost, baci Linden i džinove na sve četiri, zavitla Kovenanta na tlo. Odjednom, muzika se pretvori u vatru i pohita prema šumniku, obuhvati ga - Sundera i Holian sa njime - tako da su bili obrisani sa vidika, progutani u razbuktalom kovitlacu koji je brizgao prema nebesima, posezao poput uništenja svake pesme prema očajnim zvezdama. Kakofonija straha treštala je i podvriskivala oko vatre; ali vatra je nije čula. U hitnji uspenja, usijanje razbukta vrelu, nemu agoniju prema noći, kao da se hrani čistim srcem Andelejna i ponese taj duh, uskomešan i zgrožen, kroz visoku tminu.
     Kada se sve to podiže, Lindeni se učini da čuje cepanje temelja sveta.
     A onda, pre nego što je prizor postao nepodnošljiv, vatra poče da se povlači. Polagano, sveopšti požar svede se na običnu vatru, žutu od vreline i progutanog drveta, i ona vide da to gori crni i sažeženi panj koji nije bio tu kada je Kaer-Kaveral uboden.
     Duboko zabijen u ugljenisano drvo i bez ikakve nade da će moći da se izvadi bio je tu kril. Vidljivim su ga činili samo plamenovi koji su oblizivali panj: svetlost dragulja je nestala.
     Sada je vatra brzo slabila, opadala sa rascepljenog debla. Ubrzo je plamen bio potpuno ugašen. Dim se diže naviše da obeleži mesto na kome je ubijen šumnik.
     Pa ipak, noć nije bila tamna. Drugačije osvetljenje prikupilo se oko ošamućene družine.
     Iza debla, Sunder i Holian priđoše koračajući i držeći se za ruke. Bili su obujmljeni srebrom poput Mrtvih; ali bili su živi u krvi i mesu - ljudski i čitavi. Tajanstvena svrha Kaer-Kaverala bila je ostvarena. Osnažena i katalizovana duhom šumnika, Sunderova strast našla je cilj; a kril je rascepio granicu koja ga je razdvajala od Holian. Na taj način, oblar uvežban za krvoproliće, čiji je posao bilo ubijanje, vratio je ljubljenu u život.
     Oko njih dvoje lebdeo je krug Utvara, plesao blistavim skakutanjem dobrodošlice. Njihova topla dražest kao da je obećavala kraj svakog bola.
     Ali u Andelejnu više nije bilo muzike.