17. U JAZBINIŠTA
Rano sledećeg jutra družina se uspe uz padine Planine Groma u blizini sužene bujice reke Opčarnice. Kovenant je bio ispijen od zamora, pogleda sivog poput pepela. Lindenine oči bolele su u dupljama poput groznice: napor joj je pulsirao kroz kosti lobanje. Čak su i džinovi bili umorni. Tokom noći samo su se povremeno zaustavljali radi odmora. Usne Prve imale su boju njenih prstiju koji su stezali balčak mača. Lice Lupižene delovalo je kao da se raspada. Pa ipak, sve četvoro bili su ujedinjeni hitnjom. Napadali su niže padine kao da se trkaju sa suncem koje se dizalo za kobnim masivom planine.
Suncem pustinje.
Delovi Andelejna već su postali sažeženi i razrušeni poput bojnog polja.
Bregovi su se još držali života koji ih je učinio dražesnim. Dok je trajalo, Kaer-Kaveralovo lečenje bilo je potpuno i temeljno. Kob Sunca naprosto nije mogla da zbriše svu zemnu moć iz tla za tako malo dana. Ali prašnjava sunčeva svetlost koja je sezala preko ramena Planine Groma otkrivala je da je po ivicama Andelejna - kao i na ponekim mestima u njegovom srcu - oštećenje već bilo ozbiljno.
Rastinje tih oblasti bilo je iščupano, raskopano, zbrisano gnusnim erupcijama. Tlo je bilo pokriveno kraterima i jamama poput ožiljaka neke neizlečive bolesti. Prethodnog dana, ostatke drveća obrasla je i zagušila divlja plodnost Kobi Sunca. Ali sada, kako je sunce napredovalo nad tim tamnim zelenilom, sve bilje i sva živa bića padali su u lepljivi glib koji je pustinja ispijala.
Linden je gledala prema Bregovima kao da i ona umire. Ništa neće nikada ukloniti žaoku tog uništenja iz njenog srca. Bolest sveta upijala se u nju iz predela prostrtog i mučenog pred njom. Andelejn se još borio za život i preživljavao. Veliki njegov deo i dalje nije bio povređen. Milje blagih padina i prirodnog rastinja razdvajale su kratere, stajale nasuprot sunčevoj sušnoj silovitosti. Ali tamo gde je Kob Sunca obavila posao, oštećenja su bila oštra poput očaja. Da joj je pružena prilika da spase zdravlje Andelejna sopstvenim životom, iskoristila bi je isto toliko brzo koliko i Kovenant. Možda bi se i ona smešila.
Sedela je na steni u polju gromada koje su pretrpale padinu previše gusto da bi dopuštale bujanje ikakvog rastinja. Zadihan kao da su mu pluća isečena nedelotvornim besom, Kovenant se tu zaustavio da dođe do daha. Džinovi su stajali u blizini. Prva je proučavala zapad kao da će joj taj prizor uništenja dati snage kada dođe vreme da uzmahne mačem. Ali Lupižena nije mogao da ga podnese. Popeo se na gromadu, leđa okrenutih Bregovima Andelejna. Ruke su mu se igrale flautom, ali nije pokušavao da zasvira.
Posle izvesnog vremena Kovenant zareža: "Slomljena..." U glasu je imao ubijeni prizvuk, kao da je i unutar njega nestajalo nešto životno. "Sva ta lepota..." Možda je tokom noći izgubio razum. "'Samo tvoje prisustvo ovde daje mi moć da te savladam. Na tebi je zlo koje smatraš najstrašnijim.' Navodio je reči poglavara Kletnika; ali govorio je kao da su reči njegove. "'Pred tobom je veće očajanje nego..."
Prva mu se smesta okrete. "Ne govori tako. Pogrešno je."
Nije davao znak da ju je čuo. "Nije moja greška", nastavi on oštro. "Nisam učinio ništa od toga. Nimalo. Ali ja sam uzrok. Čak iako nisam učinio ništa. Sve je učinjeno zbog mene. Da ne bih imao nikakve prilike. Samim tim što sam živ, uništavam sve ono što volim." Trljao je neosetljivim prstima kroz četku brade; ali oči su mu i dalje piljile u pustaru Andelejna, progonjene njome. "Pomislićete da sam želeo da se ovo dogodi."
"Ne!" pobuni se Prva. "Nemamo takvih primisli. Ne smeš sumnjati. Sumnja oslabljuje - ona izopačuje. Zbog toga je taj Opaki toliko moćan. On ne sumnja. Dok si siguran, ima nade." Gvozdeni glas odavao joj je prizvuk straha. "Platiće za ovo ukoliko ne budeš sumnjao!"
Kovenant ju je gledao na trenutak. Onda se ukočeno diže na noge. Mišići i srce bili su mu toliko čvrsto zgrčeni da Linden nije mogla da ga čita.
"To je pogrešno." Govorio je blago, kao da preti ili preklinje. "Treba da sumnjaš. Sigurnost je užasna. Neka je Kletnik ima. Sumnja nas čini ljudskim." Pogled mu se okrenu prema Linden: dosezao ju je poput plamena ili ispražnjenosti, vrhunac i poraz sve njegove moći u Vatrokobi. "Potrebna je svaka sumnja do koje se može doći. Želim da sumnjam. Jedva da sam više ljudsko biće."
Svako sevanje i titraj njegovih očiju protivurečili su sami sebi. Zaustavite me. Ne dirajte me. Sumnjajte u mene. Sumnjajte u Kevina. Da. Ne. Molim.
Molim.
Začetak molbe privuče je njemu. Sada nije delovao snažno ili opasno, već samo željan pomoći, zgrožen samim sobom. Pa ipak ga je bilo nemoguće odbiti, kao i uvek. Ona mu dodirnu izmršaveli obraz šakom: ruke su je bolele od nežnosti želje da ga zagrli.
Ali neće se povući od onoga čemu se zarekla, koja god bila cena. Možda godine medicinskog obrazovanja i samoporicanja nisu bile ništa do načina za beg od smrti; ali jednostavna logika tog bega odvela ju je u smeru života, tuđih ako već ne svog. A u srži kostiju iskusila je i Kob Sunca i Andelejn. Izbor između njih bio je jasan poput Kovenantovog bola.
Nije imala odgovor na njegovo preklinjanje. Umesto toga, uputila mu je sopstveno. "Nemoj me prisiljavati da to učinim." Ljubav joj je bila ogoljena u očima. "Nemoj se predavati."
Grč bola ili besa sevnu mu licem. Glas mu se skupi do pustinjskog grebanja iz dubine grla. "Voleo bih kada bih mogao da te navedem da shvatiš." Govorio je ravnim glasom, svako osećanje bilo je sažeženo. "Otišao je predaleko. Ne može da mu uspe. Možda više nije normalan. Neće dobiti ono što želi."
Ali njegovo ponašanje i reči nisu joj doneli utehu. Isto tako mogao je da izjavi džinovima, Vainu i poharanom svetu da još namerava da preda prsten.
Pa ipak, ostao je dovoljno snažan da se drži svrhe, i pored nedovoljno hrane, još manje odmora i patnji Andelejna. Tvrdoglavo je pogledao Prvu i Lupiženu u oči kao da očekuje pitanja ili protivljenje. Ali Mačomoćnica se držala ozbiljno. Muž joj nije dizao pogled sa flaute.
Na njihovo ćutanje, Kovenant odvrati: "Treba da idemo prema severu izvesno vreme. Dok ne dođemo do reke. To nam je ulaz u Planinu Groma."
Uz uzdah, Lupižena se diže na noge. Držao je flautu obema šakama. Pogled mu nije bio usredsređen ni na šta kada je prelomio mali instrument na dva dela.
Svom snagom, bacio je parčad prema Bregovima.
Linden se lecnu. Uzvik zamre na usnama Prve. Kovenantova ramena se pogrbiše.
Mrk poput bogalja, Lupižena diže pogled prema Neverniku. "Dobro me poslušaj", promrmlja on razgovetno. "Ja sumnjam."
"Dobro!" Kovenant zareža poput urlika. Onda ponovo krenu, birajući stazu za sebe među gromadama.
Linden ga je sledila, dok su joj stari krici tukli o srce. Zar nemaš hrabrosti da nastaviš da živiš? Ionako me nikada nisi voleo. Ali znala je, jasno kao u viziji, da je on jeste voleo. Nije imala načina da odmeri šta mu se dogodilo u Vatrokobi. A Gibonov glas odgovarao joj je, rugao joj se istinom: Zar nisi zla?
Podnožje Planine Groma, drevnog Kiril Trendora, bilo je previše neravno da podnese mnogo rastinja. A svetlost pustinjskog sunca sada je brzo napredovala preko vrha, rastačući preostalu plodnost tla. Družinu su ometale rasute gromade i čvornovate padine, ali ne i dejstvo prethodnog sunca. Pa ipak, kratko putovanje prema Opčarnici bilo je naporno. Gnusno izopačenje sunca kao da je komadalo poslednje ostatke Lindenine snage: talasi vreline poput predznaka priviđenja grabili su joj ivice uma. Sukob sa Opakim bar će okončati taj užas i poharu. Na ovaj ili onaj način. Dok je zadihano silazila niz padine, ona zateče sebe kako ponavlja obećanje koje je nekada dala u Veselkamenu - obećanje koje je dala i prekršila. Nikada. Više nikada. Šta god se dogodilo, neće se vratiti pod Kob Sunca.
Zbog njene slabosti, Kovenantove iscrpljenosti i teškoće terena, družina nije stigla u blizinu reke sve do prepodneva.
Način na koji se zvuk prostirao po bregovima omogućio joj je da nazre nagoveštaj vodenih brzaka pre nego što ih je čula. Onda se ona i njeni saputnici popeše na poslednji vrh između njih i Opčarnice i nju zapljusnu puno zavijanje bujice. Sužena tvrdoglavim granitnim kanalom, reka je jurila pod njima, bela i uskomešana kao da se prepustila usudu. A usud se uzdizao nad njom, toliko masivan i zastrašujući da je planina ispunjavala čitav istok. Možda na milju desno od Linden reka je uticala u ždrelo Planine Groma da bi bila progutana - usisana u katakombe koje su se lavirintski širile po skrivenim dubinama masiva. Kada te vode ponovo iziđu na Donjoj Zemlji iza Gravin Trendora, biće toliko zagađene gnusobom jamnika, toliko reske od otpadaka kosturnica i kotilišta, izlivnih voda kovačnica i laboratorija, nanosa opačije, da će postati Putnikov Tesnac - izvor opasnosti i izopačenosti Sarangravske ravnice.
Tokom jednog sumanutog trenutka Linden pomisli da Kovenant namerava da zaplovi tom žestokom strujom u planinu. Ali onda on pokaza prema obali pravo pod njime; i ona vide da je put usečen u padinu na izvesnoj visini iznad reke. Sama reka opadala je: prošlo je šest dana od poslednjeg sunca kiša; a pustinjsko sunce brzo je ispijalo vodu koju je Andelejn još davao. Ali tragovi na okomitim zidovima korita pokazivali su da Opčarnica bukvalno nikada nije domašala put.
Tim putem u davna doba marširale su vojske iz Planine Groma da napadnu Domaju. Veliki deo njegove površine bio je ruševan, ispucao i izbrazdan od starosti i žestokih izmena Kobi Sunca, klizav od vodenog praha; ali njime se i dalje moglo putovati. A vodio je pravo u mračnu utrobu planine.
Kovenant mahnu prema mestu na kome su se zidovi uzdizali poput litica da dodirnu strane Planine Groma. Morao je da viče da bi ga čuli, a glas mu je bio isprugan naprezanjem. "To je Podlačeva klisura! Gde je Kletnik prvi put otvoreno izdao Kevina i veće! Pre nego što su saznali ko je on! Rat koji je slomio Kevinovo srce počeo je ovde!"
Prva pređe pogledom preko zapenušane reke, sve veće tegobnosti silnih zidova, a onda diže glas kroz riku: "Zemljorode, rekao si da su prolazi kroz ovu planinu lavirint! Kako onda da otkrijemo mesto na kom vreba Opaki?"
"Nećemo ni morati!" Povik mu je zvučao grozničavo. Delovao je napeto, napregnuto i usplamtelo kao kada ga je Linden prvi put srela - kada joj je zalupio vrata kuće u lice. "Jednom kada uđemo, treba samo da lutamo dok ne naiđemo na njegove odbrane. On će se postarati o ostalom. Jedina nevolja jeste kako ostati u životu dok ne stignemo do njega!"
On se okrete svojim pratiocima. "Ne morate da pođete! Ja ću biti bezbedan. Neće mi učiniti ništa sve dok me ne bude imao pred sobom." Lindeni se činilo da govori iste stvari koje je rekao na farmi 'Utočište'. Ne znaš šta se ovde dešava. Nikada ne bi mogla da razumeš. Nisi mi potrebna. "Nema potrebe da to rizikujete."
Ali Prvu nisu mučila takva sećanja. Ona smesta odvrati: "Šta nam ovde vredi bezbednost? Sama Zemlja je ugrožena. Rizik je posao koji smo odabrali. Kako ćemo podneti pesme koje će nam naši ljudi pevati ako se ne budemo držali suštine Potrage? Nećemo se rastajati od tebe."
Kovenant pognu glavu kao da se stidi ili plaši. Možda se sećao Srdosolje Penosleda. Pa ipak, njegovo odbijanje ili nesposobnost da pogleda Linden u oči pokazivalo je da ga nije pogrešno pročitala. I dalje je zaludno pokušavao da je zaštiti, da je poštedi posledica njenih sopstvenih izbora - posledica koje nije umela da odmeri. I upinjao se da je spreči da se umeša u ono što je nameravao da učini.
Ali nije se izložio onome što bi mu rekla da joj se obratio otvoreno. Umesto toga, promrmljao je: "Onda, krenimo." Reči su bile jedva čujne. "Ne znam koliko još mogu ovo da podnesem."
Klimnuvši spremno, Prva smesta krenu ispred njega prema odronu koji se ukoso spuštao ka putu. Jednom rukom dograbila je balčak mača. Poput svojih sadruga, previše je izgubila u tom pohodu. Bila je ratnica i želela je da naplati cenu udarcima.
Kovenant ju je kruto sledio. Jedina snaga koja mu je preostala bila mu je tvrdoglavost volje.
Linden krenu za njim, a onda se okrete Lupiženi. Ovaj je i dalje stajao na ivici brega, zagledan u bujicu reke kao da mu ova odnosi srce. Iako upola viši od Linden, izobličena kičma i groteskne crte lica činile su da izgleda staro i krhko. Nemi bol bio mu je opipljiv poput suza. Zbog toga, ona na trenutak sve odloži u stranu.
"Govorio je istinu bar o tome. Nije potrebno da se borite za njega. Ne više." Lupižena diže oči prema njoj poput preklinjanja. Ona oštro nastavi. "A ukoliko greši, mogu da ga zaustavim." To je takođe bilo istina: Kob Sunca, Besomuci i bol Andelejna učinili su je sposobnom za to. "Prva je ona kojoj si potreban. Ne može pobediti Kletnika samim mačem - ali će verovatno pokušati. Nemoj joj dozvoliti da pogine." Ne čini to sebi. Nemoj je žrtvovati za mene.
Lice mu postade oštro poput vriska. Ruke mu se otvoriše pored bokova da pokažu njoj i pustinjskom nebu da su prazne. Vlaga mu zamuti pogled. Na trenutak, plašila se da će joj reći zbogom; oštri bol uhvati je oko grla. Ali onda mu izlomljeni osmeh izmeni smisao izraza.
"Linden Averi", reče on razgovetno, "nisam li potvrđivao i povlađivao svima koji su hteli da slušaju da si dobro Odabrana?"
Nagnuvši se prema njoj, on je poljubi u čelo. Onda požuri za Prvom i Kovenantom.
Pošto je obrisala suze sa obraza, krenula je za njim.
Vain ju je pratio uz uobičajenu ravnodušnost. Pa ipak, učini joj se da iz njega oseća nagoveštaj iščekivanja - varljivo naprezanje koje nije ispoljavao još od kako je družina zašla u Elemesneden.
Birajući put niz procep, ona stiže do neravne površine puta i zateče tu saputnike koji su je čekali. Lupižena je stajao kraj Prve, na svom mestu; ali i ona i Kovenant gledali su Linden. Pogled Prve bio je mešavina radosnog opuštanja i nesigurnosti: dočekivala je dobrodošlicom sve što je olakšavalo nesreću njenog muža - ali nije bila sigurna kuda bi to moglo da vodi. Kovenantovo držanje bilo je jednostavnije. Nagavši se blizu Linden, on prošapta na pozadini sužene reke: "Ne znam šta si mu rekla. Ali hvala."
Nije imala odgovor. Neprekidno joj je izneveravao očekivanja. Kada je delovao najrazornije i najnepristupačnije, zabravljen u smrtnoj sigurnosti, pokazivao je bleskove duboke saosećajnosti, čiste brige. Pa ipak, iza saosećanja i hrabrosti počivala mu je nameravana predaja, neprobojna poput očajanja. Protivurečio je samome sebi na svakoj okuci. I kako je mogla da mu odgovori, a da mu ne kaže šta je obećala?
Ali nije izgledalo da on želi odgovor. Možda ju je razumeo, znao da bi se na njenom mestu osećao isto kao i ona. Ili je možda bio previše umoran i progonjen sablastima da bi trpeo pitanja ili ponovo razmatrao svoje ciljeve. Čeznuo je za okončanjem bola. Istoga časa on pokaza spremnost da nastavi.
Prva odmah krenu neravnim putem prema tesnacu Planine Groma.
Sa Lupiženom i potom Vainom iza sebe, Linden ih je sledila, koračala po kamenu kao da goni Nevernika prema krizi.
Ispod nje, Opčarnica se i dalje skupljala između zidova, gutana silom Kobi Sunca. Ton bujice izmenio se, rika umekšala prema jecanju. Ali Linden nije skidala pogled sa leđa Prve i Kovenanta, sa sve viših ivica Klisure, mračnog masiva planine. Sa te suncem izjedene krune nekada su stigla stvorenja od vatre da spasu Tomasa Kovenanta i poglavare od vojski Drula Stenotočca, poludelog jamnika. Ali ta stvorenja prizvao je Zakon; a više nije bilo Zakona.
Morala je da se usredsredi da bi izbegavala varljivost površine puta. Ova je bila ispucala i opasna. Delovi ispusta toliko su se slabašno držali na mestu da joj je čulo osećalo kako se pokreću pod njenom težinom. Drugi su davno pali u klisuru i ostavili gorke ožiljke tamo gde je put trebalo da stoji: preostale su samo uske ivice da pronesu družinu pored ponora. Linden ih se više plašila zbog Kovenanta nego zbog sebe: mogao bi da padne od vrtoglavice. Ali nadvladavao ju je bez pomoći, kao da je strah od visina samo još jedan deo koga se odrekao. Jedino je napetost koja mu je plamtela u mišićima odavala koliko se blizu primakao panici.
Planina Groma uzdizala se prema nebu. Pustinjsko sunce pržilo je nad stenjem, sažigalo vodeni prah. Buka Opčarnice sve je više zvučala poput vajkanja. I pored zamora, Linden požele da trči - požele da se baci u tminu planine ni iz kog drugog razloga do da se ukloni sa Kobi Sunca. Sa dnevnog svetla u crne katakombe, tamo gde je vrebalo toliko moći, gladno.
Gde niko drugi neće moći da vidi šta će se desiti kada se spoljašnja tmina susretne sa crnilom u njoj i posedne je.
Borila se protiv logike tog ishoda, upirala se da poveruje kako će naći drugi odgovor. Ali Kovenant je nameravao da preda Kletniku prsten. Gde će drugde naći snage da mu se suprotstavi?
Učinila je istu stvar jednom ranije, na drugačiji način. Dok je bila suočena sa majkom na samrti, utvarna tmina skočila je u njoj i zavladala njenim rukama, mozak joj se odvojio da posmatra i nariče. Tmina se smejala poput pohote.
Borila se svakog dana svake godine svog odraslog života da potisne tu pohlepu za smrću. Ali nije znala ni za jedan drugi izvor kojim bi zadobila čistu snagu koja će joj biti potrebna da spreči Kovenanta pred uništenjem.
A i zarekla se...
Podlačeva klisura sužavala se i rasla sa obe strane. Planina Groma uzdigla se nad njom poput ogromne mogile koja obeležava mesto sahranjenih kobi, neizlečivog očajanja. Kad se lelek reke smanjio do najobičnijeg povika, planina otvori procep pred družinom.
Tu se Prva zaustavi, nepoverljivo namrgođena prema tunelu koji je gutao Opčarnicu i put. Ali nije progovarala. Lupižena zbaci smanjeni zavežljaj, izvadi posudu za ugarke i poslednja dva svežnja za potpalu koje je poneo iz Veselkamena. Jedan je gurnuo ispod pojasa: drugi je okretao u posudi za ugarke dok se drvo nije pripalilo. Prva ga uze od njega, podiže kao baklju. Onda isuka mač. Kovenantovo lice nosilo je izraz mučnine ili užasa; ali nije oklevao. Kada Prva klimnu, on krenu napred.
Lupižena brzo ponovo zapakova zalihe. Zajedno, on i Linden sledili su njegovu ženu i Kovenanta izvan klisure i sa pustinjskog sunca.
Vain pođe za njime poput komada izoštrene ponoći, napet i neumitan.
Lindenina prva reakcija bilo je olakšanje. Baklja Prve jedva da je osvetljavala zid zdesna, zakrivljenu tavanicu nad njom: nije bacala svetla na ponor pokraj puta. Ali njoj je svaka tama delovala prijatnije od sunčevog svetla. Zbijeni granit vrha smanjivao je broj smerova iz kojih je mogla stići opasnost. A kada je Planina Groma odsekla nabo, ona jasnije začu zvuk Opčarnice. Procep je ispijao reku poput skoka u utrobu planine, nosio je vodu do njene propasti. Takve stvari smirivale su je zbog toga što su zahtevale da se usredsredi na njih.
Glasom koji je hrapavo odjekivao, ona upozori saputnike na sve veću dubinu ponora. Zvučala je blisko histeriji; ali verovala je da nije tako. Džinovi su imali samo dve baklje. Družini će biti potrebna njena posebna čula za vođenje. Moći će ponovo da bude korisna.
Ali olakšanje joj je bilo kratkog života. Nije prešla više od pedeset koraka niz tunel kada je osetila da se ispust za njom pokreće i pretvara u parčad.
Lupižena dreknu upozorenje. Jedna njegova dugačka ruka pribi je uza zid. Udar joj izbaci vazduh iz pluća. Na trenutak, dok joj se u glavi vrtelo, ona vide Vainove obrise na pozadini dnevnog svetla Klisure. Nije se potrudio da se spase.
Uz grmljavinu poput potpunog uništenja, delovi puta ponesoše ga u ponor.
Dugi drhtaji prođoše putem, zidom. Sitnije kamenje poput kiše padalo je sa tavanice, odskakivalo je za demonokotom poput prskanja zrnaca grada. Lindenine grudi nisu sadržale dovoljno vazduha da mu uzvikne ime.
Baklja obasja nju i Lupiženu. On je povuče nazad, zadrža pribijenu uza zid. Prva zapreči put Kovenantu. Oštrina joj zateže lice. Piskavi plamenovi odražavali su se sa njegovih očiju. "Prokletstvo", mrmljao je. "Prokletstvo!" Dahtanje poput jecanja probijalo se između Lindeninih zuba.
Baklja i svetlost dana van tunela obasjaše Findejla kada se rastopio i uzdigao sa puta, preobrazivši se iz kamena u meso lako poput misli.
Delovalo je kao da je postao tanji, ispijen bolom. Obrazi su mu bili uvučeni. Žute oči utonule su mu u lobanju: duplje su mu bile tamne poput modrica. Bio je nabrekao od odumiranja ili bola.
"Ti si to učinio", zadihano reče Linden. "Još pokušavaš da ga ubiješ."
Nije je pogledao u oči. Oholost njegovog naroda nestala je iz njega. "Gmra Elohima nepopustljiv je i skup." Da je digao pogled prema Linden, možda bi pomislila da traži razumevanje ili prihvatanje. "Kako može biti drugačije? Nismo li mi srce Zemlje u svim stvarima? Pa ipak, one što su ostali u blaženstvu i pod blagoslovom Elemesnedena zavela je udobnost. Zbog toga što nam je clachan dom, smatrali smo da sva pitanja mogu biti odgovorena tamo. Pa ipak, istina ne počiva u Elemesnedenu, već u nama koji to mesto naseljavamo. A mi smo pogrešili svoj Gmra. Zbog toga što smo srce pomislili smo da ono što naumimo mora prevazići sve ostalo.
Zbog toga ne postavljamo pitanja svom povlačenju sa prostrane Zemlje. Razmišljamo o svemu drugom, ali ne imenujemo ono čega se plašimo."
Onda je digao pogled; a glas mu poprimi bes samoopravdavanja. "Ali ja sam bio svedok tom strahu. Napev i ostali popustili su pred njime. Sama Trageda poznaje mu dodir. A i sam sam učestvovao u vezivanju Određenog za usud. Osetio sam kletvu Kastenesena na glavi." Stideo se onoga što je učinio Vainu - i bio je rešen da to ne požali. "Naučila si me da te cenim. Ti nosiš ishod dobrostanja Zemlje. Ali opasnost po mene time je uvećana.
Neću trpeti tu cenu."
Skrstivši ruke preko grudi, on se zatvori za svako ispitivanje.
Zbunjen, Kovenant se okrete Lindeni. Ali ona nije imala da ponudi nikakvo objašnjenje. Čulo joj nikada nije bilo ravno Elohimima. Nije opazila Findejla sve dok se nije pojavio iz puta, i dalje nije znala ništa o njemu osim da je otelotvorena zemna moć, sposoban da uzme oblik bilo koje životne vrste. U potpunosti prilagodljiv. I opasno neomeđen obzirima. Njegovi sunarodnici nisu oklevali da obrišu Kovenantov um iz sopstvenih neljudskih razloga. Više no jednom on je napuštao i nju i njene saputnike u smrtnoj opasnosti kada je mogao da im pomogne.
Njegova odbijanja izgledala su nebrojena; a sećanja na njih učiniše je gorkom. Vratio joj se bol drveta koje je ubio u poslednjem pokušaju da oduzme Vainov život. Ona odvrati Kovenantu: "Nikada pre nije govorio istinu. Zbog čega bi sada počeo?"
Kovenant se mračno namršti. Iako nije imao razloga da veruje Findejlovom narodu, neobično je oklevao da ih osuđuje, kao da je nagonski želeo da bude pravedniji prema njima nego što su oni ikada bili prema njemu.
Ali družina nije mogla ništa učiniti u vezi sa Vainom. Procep reke sada je bio dubok - i brzo se produbljavao kako je zalazio u planinu. Zvuk vode ravnomerno je slabio.
Prva mahnu bakljom. "Moramo požuriti. Svetlo nam postaje kratkog veka." Svežanj koji je držala bio je suv i slab: već polovina je izgorela. A Lupižena je imao samo još jednu Zublju.
Psujući u bradu, Kovenant pođe niz tunel.
Linden se tresla. Kamen neprobojno nagomilan oko nje delovao je hladno i tegobno. Vainov pad ponavljao joj se u umu. Dah joj je grebao grlo. Niko nije zasluživao da tako padne. I pored ledene atmosfere Planine Groma, znoj ju je nesigurno golicao između dojki.
Ali sledila je Kovenanta i Prvu. Oslanjajući se o Lupiženino masivno društvo, kretala se putem za titravom bakljom. Držala se toliko blizu zida da ga je češala ramenom. Njegova tvrdoća podsećala ju je na odaje Veselkamena i tamnice Peskodrža.
Findejl je koračao iza nje. Bose noge nisu mu stvarale ni šuma.
Kako je svetlo odraženo sa ulaza u procep slabilo, tmina se zgušnjavala. Tmasta ponoć kao da je tekla iz ponora. Onda postepena krivina zida odseče spoljnji svet u potpunosti. Osećala je kako se vrata nade i mogućnosti zatvaraju sa svih strana. Baklja Prve neće još dugo potrajati.
Pa ipak su joj se čula držala granitnih činjenica puta i tunela. Nije mogla da vidi ivicu ponora; ali tačno je znala gde se ovaj nalazi. Lupižena i Findejl takođe su bili očevidni i pored mraka. Kada bi usredsredila pažnju, bila je u stanju da čita površinu ispusta toliko jasno da nije morala da se sapliće. Da je posedovala moć da odbije napad, mogla bi da odluta do Jazbiništa u srazmernoj bezbednosti.
To uviđanje je primiri. Začetak straha koji joj je nagrizao ivice hrabrosti povuče se.
Baklja Prve zatreperi.
Iza nje, Lindeni se učini da vidi neodredivo umekšavanje ponoći. Nekoliko trenutaka, piljila je iza Prve i Kovenanta. Ali čulo joj se nije pružalo toliko daleko. A onda se mačomoćnica zaustavi, spusti baklju; a sjaj pred njima postade izvesniji.
Prva se obrati Kovenantu ili Lindeni. "Šta je uzrok toj svetlosti?"
"Jazbinmost", odvrati Kovenant napeto. "Jedini prilaz Jazbiništima." Ton mu je bio složen od sećanja. "Budi pažljiva. Poslednji put kada sam se nalazio ovde bio je pod stražom."
Vođa Potrage klimnu. Meko spuštajući noge, ona ponovo krenu napred. Kovenant pođe sa njom.
Linden čvršće napregnu čulo za zdravlje i krenu za njima.
Svetlost se postepeno bistrila. Bila je oštra, crveno narandžaste boje; sjala je duž tavanice, niz zidove tunela. Ubrzo Linden vide kako put oštro skreće nadesno blizu sjaja. Istovremeno, kamen nad njihovim glavama pođe naviše i pretvori se u svod kada se tunel otvorio u prostranu pećinu. Ali neposrednu svetlost zaklanjala je ogromna gromada koja je stajala poput odškrinutih vrata preko ispusta. Ponor reke nestajao je ispod te gromade.
Prva pažljivo dopuza do ivice kamena i zaviri iza nje.
Na trenutak, napregla se od iznenađenja. Onda šapnu kletvu džinova i kroči na svetlo.
Napredujući iza Kovenanta, Linden se zateče u visokoj, blistavoj šupljini nalik na ulaz u katakombe.
Pod je bio ravan, uglačan milenijumima upotrebe. Pa ipak, bio je neprolazan. Procep je prolazio iza gromade, a onda skretao, presecajući pravo kroz pećinu, da bi nestao u daljem zidu. Bio je širok najmanje pedeset stopa i nije bilo drugih ulaza u šupljinu sa te strane. Jedini pristup bio je preko ponora.
Ali u središtu dvorane masivni most od živog kamena premošćavao je procep. Jazbinmost. Kovenanta sećanja nisu prevarila.
Svetlost je dolazila sa vrha mosta. Sa obe njegove strane stajao je po jedan visoki stub poput stražara; oba su sjala kao da je jezgro kamena u plamenovima. Od njih je čitava pećina bila blistava - previše blistava da bi se ijedan uljez primakao Jazbinmostu neopažen.
Na trenutak, svetlo privuče Lindeninu pažnju. Podsećalo ju je na vrelo jezero oblučka u kome su ona i družina svojevremeno gotovo izgubili živote. Ali ova zračenja bila su crvenija, bešnja. Obasjavala su ulaz u Jazbiništa kao da niko ne može da prođe između njih u nadi ili miru.
Ali ponor, most i svetlost nisu bili ono što je iznenadilo Prvu. Uz trzaj, Linden se prisili da pogleda preko dvorane.
Tamo je stajao Vain, na podnožju Jazbinmosta. Izgledalo je da čeka Kovenanta ili Linden.
Blizu njega, na kamenu, bila su opružena dva obličja dugačkih udova. Bila su mrtva. Ali ne dugo. Krv u kojoj su počivala još je bila topla.
Grč bola prođe Findejlovim licem i nestade.
Baklja Prve zapucka joj blizu ruke. Ona odbaci beskorisni ostatak u ponor, a onda, dohvativši mač obema rukama, pođe na most.
"Čekaj!" Kovenantov glas bio je hrapav i napet. Prva se smesta sledi. Vrh oštrice tragao joj je za opasnostima koje nije mogla da vidi.
Kovenant se okrete prema Linden, pogleda mračnog poput krvoprolića. Nemir je dopirao iz njega u delićima.
"Poslednji put - gotovo da me je ubilo. Drul je upotrebio te stubove - tu kamenu svetlost - mislio sam da ću poludeti."
Drul Stenotočac bio je jamnik koji je zadobio Žezlo zakona posle obreda obesvećenja. Upotrebio ga je da izvadi kamen zlozemlja iz temelja Planine Groma. A kada su Kovenant i poglavari preoteli Žezlo od Drula, samo su uspeli da predaju kamen zlozemlja u ruke poglavara Kletnika.
Lindenino čulo usredsredi se na stubove. Ispitivala ih je za nagoveštajima opasnosti, proučavala vazduh između njih, drevni kamen Jazbinmosta. Taj kamen uglačali su poput lažljivosti vekovi vremena, pritisak nebrojenih stopala. Ali u njemu nije bila sadržana pretnja. Kamena svetlost sjala je iz stubova poput besa i ništa nije skrivala.
Ona lagano zavrte glavom. "Ničeg tamo nema."
Kovenant zausti da upita: "Jesi li..." a onda zagrize svoju bojazan. Mahnuvši Prvoj da krene napred, on se pope na luk kao da je Jazbinmost pun vrtoglavice.
Na vrhu, on se trže protiv volje: ruke mu zamlataraše, hvatajući ravnotežu. Ali Linden ga zadrža. Lupižena stavi ruke oko oboje. Postepeno, Kovenant nađe put nazad prema mirnom središtu svoje sigurnosti, mestu na kome su se vrtoglavica i panika vrteli oko njega, ali ga nisu dirali. Trenutak kasnije bio je u stanju da siđe do Prve i Vaina.
Vrhom mača, Prva podbode tela blizu demonokota. Linden nikada ranije nije videla takva stvorenja. Imala su šake široke i teške poput lopata, glave slične ovnovima za udaranje, oči bez zenica i dužica, staklaste od smrti. Tankoća trupova i udova protivurečila je njihovoj očiglednoj snazi. Pa ipak, nisu bili dovoljno snažni da bi se takmičili sa Vainom. Obojicu je polomio poput suvog drveta.
"Jamnici", šapnu Kovenant. Glas mu je zveketao u grlu. "Mora da ih Kletnik koristi kao stražare. Kada se Vain pojavio, verovatno su pokušali da ga napadnu."
"Da li je moguće" - oči Prve sevale su u kamenoj svetlosti - "da im je uspelo da dignu uzbunu zbog nas pre nego što su pali?"
"Moguće?" zareža Kovenant. "Kako nam ide sreća, možeš li da smisliš ijedan razlog zbog koga ne bi bilo upravo tako?"
"To je sigurno." Findejlovo neočekivano mešanje odasla čudnu drhtavicu niz Lindeninu kičmu. Kovenant trže pogled prema Određenom. Prva proguta podsmeh. Ali Findejl nije oklevao. Turobne crte bile su mu odlučne. "Upravo sada", produži on, "upozorenje doseže uši Opakog. On uživa u ostvarenju svojih kobnih snova." Govorio je tiho; pa ipak, od njegovog glasa vazduh visoke dvorane gromko je ječao. "Sledite me. Vodiću vas putevima po kojima vas njegove sluge neće otkriti. Bar u tom pogledu namera će mu biti izigrana."
Prošavši kroz družinu, on stupi u mračni lavirint Jazbiništa. Dok je koračao, ponoć je odstupala pred njim. Van domašaja kamene svetlosti, obrisi su mu svetleli poput bezobličnog sjaja Elemesnedena.
"Proklet bio!" siknu Kovenant. "Sada hoće da mu verujemo."
Prva mrgodno sleže ramenima. "Koji nam izbor preostaje?" Pogled joj je pratio Findejla niz tunel. "Još jednu Zublju imamo. Hoćeš li se radije poveriti milosti ovog zlosrećnog odredišta?"
Linden odjednom reče: "Nije nam potreban. Mogu ja da nas vodim. Ne treba mi svetlo."
Kovenant se namrgodi na nju. "Sjajno. Kuda bi da nas vodiš? Nemaš pojma gde je Kletnik."
Ona zausti da se usprotivi: mogu da ga nađem. Na isti način na koji sam našla Gibona. Samo mi je potreban njegov ukus. Ali onda ga očita jasnije. Bes mu nije bio usmeren na nju. Bio je gnevan zbog toga što je znao da nema izbora. I bio je u pravu. Sve dok ne bude osetila zračenje Opakog i usmerila čulo za zdravlje na njega, neće moći da ponudi delotvorno vođstvo.
"Progutavši bes, ona uzdahnu: "Znam. Bila je to rđava zamisao." Findejl je nestajao sa vidika: uskoro se uopšte neće videti. "Pođimo."
Na trenutak, Kovenant je pogleda u oči kao da želi da joj se izvini, ali ne zna kako, jer nije u stanju da proceni duh njenog pristajanja. A njegova svrha i dalje ga je gonila. Grubo se okrenuvši, on pođe niz tunel za Određenim.
Prva mu se pridruži. Lupižena uputi Lindeninom ramenu brzi, prijateljski pljesak, a onda je nagna da pođe.
Vain ih je sledio kao da nije ni u kakvoj opasnosti.
Tunel je u izvesnoj dužini išao pravo: onda bočni prolazi počeše da mu obeležavaju zidove. Blistajući poput otelotvorenja mesečine, Findejl krenu prvim putem nalevo i uđe u uski hodnik koji je bio uklesan toliko davno da kamen kao da se više nije sećao nasilja sopstvenog obrazovanja. Tavanica je bila niska i prisiljavala je džinove da idu pognuto dok je hodnik postepeno skretao naviše. Nejasni osećaj opasnosti diže se iza Linden poput močvarne groznice: zaključila je da su jedno ili više stvorenja Opakog ušla u tunel koji je družina upravo napustila. Ali ubrzo dođoše do visokog, memljivog prostora nalik na neupotrebljavanu dvoranu za okupljanje; a kada ona i njeni saputnici pređoše preko nje do prostranijeg prolaza, osećaj opasnosti nestade.
Sledilo je još tunela, od kojih je većina oštro išla nadole. Nije znala kako je Određeni izabrao taj smer; ali bio je siguran u njega. Možda je sticao sve potrebne podatke iz same planine, kao što se za njegove sunarodnike govorilo da čitaju događaje u spoljašnjoj Zemlji po vrhovima i prevojima Ivice Raukraja koja okružuje Elemesnedene. Ali koji god da su mu bili izvori znanja, Linden oseti da vodi družinu kroz prolaze koji više nisu bili naseljeni ili aktivni. Svi su zaudarali na napuštenost, zaboravljenu smrt - i nekako, nejasno, na pragrdane, kao da je njihov deo katakombi nekada bio nezavisan od proizvoda Demonije. Ali sada su nestali, možda zauvek; Linden nije hvatala nikakav miris ni prizvuk ikakvog života.
Nikakvog života izuzev disanja, tegobnog opstanka planine, svesti previše lagane da bi bila pometena, namera toliko drevno skrivenih i krutih da su bile zaklonjene pred opažajima smrtnika. Linden oseti da luta po životnim delovima organizma koji ju je nadmašivao u svim razmerama - pa ipak je bio previše dugovek i okrenut razmišljanju da bi se odbranio pred žustrim zlom. Planina Groma gnušala se kobi koje su je nastanjivale, namene kojoj su njene dubine izložene. Zbog čega bi inače u živoj steni bilo toliko sabijenog besa? Ali dan kada bi planina mogla reagovati radi sopstvenog pročišćenja još je bio vekovima ili milenijumima daleko.
Masa Prve zatvarala je najveći deo pogleda na Findejla. Ali Lindeni nije bilo potrebno svetlo da bi znala da je Vain i dalje iza nje, ili da Kovenant samo što se ne skljoka, sav loman od iscrpljenosti. Pa ipak, izgledao je odlučan da produži sve dok se ne bude srušio. Njega radi, ona pozva Findejla da se zaustavi. "Ubijamo se ovako." I njena kolena drhtala su od naprezanja: umor joj je udarao damarima u slepoočnice. "Moramo da se odmorimo."
Findejl to prihvati uz sleganje ramenima. Bili su u odaji neravnih zidova, bez ičega unutra izuzev ustajalog vazduha i tmine. Napola je očekivala da se Kovenant pobuni; ali nije. On se obamrlo sruči na pod i podupre svoju iznurenost o zid.
Uzdahnuvši za sebe, Lupižena poče da pretura po zavežljajima da bi našao alem-vina i hrane. Piće i hranu izdelio je u porcije saputnicima, štedeći malo za budućnost: budućnost Potrage neće biti duga, ispala ona na dobro ili zlo.
Linden je jela koliko je mogla, ali je ispila samo gutljaj alem-vina da je ovo ne bi uspavalo. Onda je upravila pažnju na Kovenanta.
Blago se tresao. Od Findejlove svetlosti izgledao je bledo i sablasno, pepeljavih očiju, osuđeno. Telo kao da mu nije izvlačilo snage iz hrane koju je uzeo. Čak je i alem-vino slabo delovalo na njega. Izgledao je poput čoveka sa unutrašnjim krvarenjem. Na Kevinovom Vidikovcu zalečio je ranu u grudima uz pomoć divlje magije. Ali nikakva sila nije bila u stanju da raščini udarac koji ga je probo tamo u šumi iza farme 'Utočište'. Sada fizičko stanje kao da mu se mešalo sa stanjem tela koje je ostavio za sobom - napuštena put sa nožem koji je još virio između rebara.
Rekao joj je da će se to dogoditi.
Ali drugi znaci nisu postojali. Nije imao modrice koje bi odgovarale onima koje je dobio kada su mu oteli Džoanu. I još je imao bradu. Držala se tih stvari zbog toga što je izgledalo da znače kako još neće umreti.
Gotovo je vrisnula kada je digao nož koji je poneo iz Veselkamena i zatražio vode od Lupižene.
Bez pitanja, Lupižena nali u čanče poslednju vodu koja je preostala družini i pruži je Neverniku.
Nespretno, Kovenant nakvasi bradu, a onda prinese nož grlu. Ruke su mu se tresle kao zgrožene. Pa ipak, po sopstvenom izboru činio je sebe jednakim slici sopstvene smrti.
Linden se upinjala da se uzdrži od psovanja zbog tog poricanja sebe, predaje koju je nagoveštavalo. Ponašao se kao da se zaista prepustio očajanju. Bilo je to nepodnošljivo. Ali izgled mu je bio previše bremenit: nije mogla da ga optuži ili osudi. Suzbivši bol, ona reče glasom koji je i dalje zvučao poput lišavanja: "Znaš, ta brada ti ne stoji tako loše. Počela je da mi se dopada." Preklinjala ga je.
Oči su mu bile zatvorene, kao u strahu od trenutka kada će mu oštrica zaseći kožu, zavedena neosetljivim prstima. Pa ipak, sa svakim potezom noža ruke su mu bile sve mirnije.
"Učinio sam ovo poslednji put kada sam bio ovde. Jedan pragrdan oborio me je sa ispusta. Daleko od svih ostalih. Bio sam sam. Toliko uplašen da nisam mogao ni da vrištim. Ali brijanje je pomoglo. Da si me videla, pomislila bi da sam pokušavao da presečem grkljan u jednostavnom užasu. Ali pomaže." Nekako je uspevao da se ne poseče. Sečivo koje je koristio bilo je toliko oštro da mu je ostavljalo kožu čistu. "Dođe mi umesto hrabrosti."
Onda je završio. Odloživši nož za pojas, on pogleda Linden kao da tačno zna šta ova hoće da mu kaže. "Ne dopada mi se to." Odlučnost mu je bila u glasu, tvrda i ubeđena poput njegovog prstena. "Ali bolje je odabrati sopstvene rizike. Umesto naprosto pokušavati da preživiš one kojima ne možeš da pobegneš."
Linden obgrli srce i ne pokuša da mu odgovori. Lice mu je bilo golo - ali i dalje nije bilo modrica. Još je mogla da se nada.
Postepeno je povratio malo snage. Bilo mu je potrebno daleko više odmora nego što ga je dopuštao sebi; ali bio je primetno postojaniji dok se uspravljao i objavljivao da je spreman.
Prva mu se pridruži bez oklevanja. Ali Lupižena pogleda prema Linden kao da traži potvrdu od nje. Ona vide da je spreman da nađe neki način da zadrži družinu zbog Kovenanta, ako ona bude verovala da je to neophodno.
To pitanje podvrgnu je kušnji; ali ona je dočeka dizanjem na noge. Ukoliko je Kovenant iscrpljen, biće ga lakše sprečiti da započne uništenje.
Te misli smesta je posramiše. Čak i sada - kada je upravo ispoljio svoju odlučnu pomirenost sa smrću - osećala je da zaslužuje nešto bolje od obećanja koje je dala protiv njega.
Findejl nemo ponese svoju svetlost u sledeći prolaz. Prva prebaci preko ramena svoj deo malih zaliha družine i isuka dugački mač. Mrmljajući sebi u bradu, Lupižena joj se pridruži. Vain je odsutno piljio u nepomućenu tminu katakombi. U koloni po jedan, učesnici pohoda sledili su dalje Određenog Elohima.
Putanja mu je još težila u opštem smeru naniže, sve dublje u nepravilnim stepenima i priraštajima prema napregnutim temeljima Planine Groma; a kako se družina spuštala, priroda tunela se menjala. Postajali su sve neravniji i ruševniji. Izlomljene pukotine pojavljivale su se u zidovima, a iz šupljina iza njih dopirala su vlažna isparenja, udaljeno ječanje, hladni znoj. Nevidljivi stanovnici gmizali su u svoje jazbine. Voda je curila kroz pukotine i kapala poput laganog rđanja. Neobični klokotavi zvuci pojačavali su se i ponovo povlačili.
Uz nepostojanje straha od stena i planina tipičnom za džinove, Lupižena uze kamen veliki poput njegove pesnice i baci ga u jedan od procepa. Odjeci su dugo odgovarali poput udaljenog rada nakovanja.
Od napora spuštanja Lindenine butine bolele su i drhtale.
Kasnije, zaista je čula nakovnje - slabi, metalni zveket čekića. I grmljavinu mehova - vrele, suve udare izduvnih gasova iz kovačnica. Družina se primicala radnom srcu Jazbiništa. Od zvukova bez izvora ježila joj se koža. Ali Findejl nije oklevao niti zastajkivao; i postepeno buka i naprezanje u vazduhu oslabiše. Previranje i sumporni zadah ispuniše tunel kao da je reč o otvoru za provetravanje jame sa sumporom. Onda i toga nestade.
Ogromna težina planine nadnesene nad njom terala je Linden da korača pogureno. Bila je preteška za nju. Svuda oko nje bili su čvornovati kamen i tmina. Findejlova svetlost izgledala je utvarna, u nju se nije moglo imati poverenja. Negde van Planine Groma dan se okončavao - ili se već okončao, pruživši Domaji jedini spokoj ispred Kobi Sunca. Ali stvari koje su hujale i zavijale po katakombama nisu znale za spokoj. Osećala je drevnu pobunu stenja poput udaljenog ječanja prokletih. Vazduh je bio hladan, vremešan i mrtav poput nadgrobne ploče. Poglavar Kletnik odabrao je odgovarajuće prebivalište: samo su sumanuta stvorenja i zlo mogli živeti u Jazbiništima.
A onda, odjednom, uklesani prolazi kroz koje je Findejl putovao izmeniše se. Tunel se suzi, postade neravni procep čija je tavanica bila van domašaja Lindeninog čula. Posle izvesnog rastojanja procep se završavao na rubu široke, duboke jame. A iz jame dizao se zadah mrtvačnice.
Od tog zadaha Linden oseti mučninu. Kovenant jedva da je mogao da ga podnese. Ali Findejl priđe pravo ivici jame, do uklesanog stepeništa koje se uspinjalo zidom iznad smrdljivog ponora. Kovenant se borio protiv sebe ne bi li ga sledio; ali pre nego što se uspeo desetak stepenika, on se sruči uza zid, a Linden oseti kako mu u mišićima blebeću mučnina i vrtoglavica.
Gurnuvši sečivo u kanije, Prva ga diže u ruke i ponese naviše svom brzinom koju je želeo Findejl.
Grčevi stegoše Lindeninu utrobu. Zadah se kovitlao u njoj. Stepenište se protezalo van svakog poimanja iznad nje: nije znala kako da ga iskuša. Ali procep između nje i svetlosti - između nje i Kovenanta - rastao je svakim trenutkom. Ona oštro okrenu čulo na sebe, istrže grčeve iz mišića. Onda se prisili da krene naviše.
Zadah ju je prizivao poput Kobi Sunca, gonio je da se preda - da se prepusti tmini koja je gladno vrebala u njoj baš kao i svuda drugde, neodgovoriva i rastuća prema ispunjenju sa svakim uzetim dahom. Ukoliko se sada otisne, pre nego što udari u dno biće jaka poput Besomuka; a onda nikakva obična smrt neće moći da je dodirne. Pa ipak se rukama držala grubih stepenika, otiskivala se o njih nogama. Kovenant je bio nad njom. Možda je već bezbedan. A ona je naučila kako da bude tvrdoglava. Usta starca čiji je život spasla na farmi 'Utočište' bila su gadna poput ovoga; ali izdržala je taj truležni dah da bi se izborila za njegov život. Iako joj se u utrobi komešalo, a mučnina saletala grlo, probila se do vrha stepeništa.
Tamo je zatekla Findejla, Prvu i Kovenanta. I svetlost - drugačiju vrstu svetlosti od one kojom je zračio Određeni. Odražena bledo iz prolaza pred njim, bila je to narandžasto-crvena boja kamene svetlosti. I bila je puna slabog, vrućeg, uzavrelog, laganog pljeskanja. Sumporna isparenja prekriše zadah u vazduhu.
Lupižena je dovršavao uspon sa Vainom iza sebe. Linden pogleda Kovenanta. Lice mu je bilo voštano, klizavo od znoja: vrtoglavica i mučnina zastaklili su mu pogled. Ona se okrenu Prvoj i Findejlu da zahteva novi odmor.
Elohim je preduhitri. Pogled mu je bio neprobojan, skrivao mu je misli. "Sada jedno rastojanje moramo prevaliti običnim putem Jazbiništa." Kamena svetlost bojila mu je ramena. "Trenutno nam je otvoren - ali ubrzo će ponovo biti zauzet, a naš put zatvoren. Ovde se ne smemo zaustavljati."
Linden htede da se pobuni usled jednostavne osujećenosti i bespomoćnosti. Ona grubo upita Prvu: "Šta misliš, koliko će još moći da izdrži?"
Žena-džin sleže ramenima. Nije pogledala u Lindenine oči koje su sevale: njen napor da odagna sumnju ostavljao je malo prostora za pogađanja. "Ukoliko posustane, ja ću ga nositi."
Findejl se smesta okrete i pođe niz prolaz.
Pre nego što je Linden mogla da se pobuni, Kovenant zašepa za Određenim. Prva se postavi zaštitnički ispred Nevernika.
Lupižena pogleda Linden u oči sa grimasom suve iznurenosti. "Žena mi je", promrmlja on, "i volim je do bola. Pa ipak me prevazilazi. Da sam oblikovan poput drugih džinova, obradio bih je do obeznanjenosti pre nego što bih trpeo ovakve krajnjosti." Očevidno nije mislio ono što je govorio: pričao je samo da bi utešio Linden.
Ali bila je predaleko od svake utehe. Trulež i sumpor, iscrpljenost i ugroženost oterali su je do ivica samosavlađivanja. Zaludno se peneći, ona nagna nesignurne udove u pokret.
Prolaz se ubrzo pretvori u koloplet hodnika; ali Findejl je bez greške gazio prema izvoru svetlosti. Vazduh je bio primetno topliji: postajao je vreo. Zvuci ključanja pojačavali su se, poprimili su podzemnu silinu koja je neritmički pulsirala u Lindeninim plućima.
Onda družina stiže do tunela širokog kao kolski put; a kamena svetlost razbukta se i postade svetlija. Kamen je treperio od previranja iz bezdana. Pred Findejlom, levi zid odvoji se prema dubini: nagrizajuća vrelina diže se sa te strane. Izgledalo je kao da isisava vazduh iz Lindeninih grudi, da je vuče napred. Findejl je žustro vodio družinu prema svetlosti.
Put je išao ivicom ogromnog ponora. Okomiti zidovi bili su mu oštri u kamenoj svetlosti: blistali su vrelinom i sumporom.
Na dnu useka plamtelo je jezero magme.
Od njenog previranja živa stena je podrhtavala. Silovito brizganje posezalo je za tavanicom, zatim se obrušavalo pod sopstvenom težinom, prskajući zidove silovitošću koja je topila i preobražavala strane.
Findejl je gazio putem kao da ga se ponor ništa ne tiče. Ali Kovenant se kretao lagano, poguren u blizini spoljašnjeg zida. Pakleni odsjaj kamene svetlosti obasjavao mu je iznureno lice, činio da deluje ludački od straha i žudnje za žrtvovanjem. Linden ga je sledila gotovo za petama da bi bila u blizini ukoliko mu zatreba. Bili su na pola puta oko ždrela procepa pre nego što mu je sagledala zračenja dovoljno jasno da shvati da mu bojazan nije predstavljala jednostavni strah od vrtoglavice i vreline. Prepoznao je to mesto: sećanja su mu tukla oko glave poput mračnih krila. Znao je da taj put vodi prema Opakom.
Linden ga je sledila i beskorisno besnela u sebi. Nije bio u stanju da se suoči sa poglavarom Kletnikom. Nije bio sposoban. Više nije marila za to što će njegova slabost smanjiti teškoću njene sopstvene odgovornosti. Nije želela da joj se breme olakša: želela ga je čitavog, snažnog i pobedonosnog, kao što je zasluživao. Ta iscrpljujuća jurnjava ka usudu bila je glupost, ludilo.
Zadihan od vreline, on stiže do suprotne strane ponora, napravi dva koraka u hodnik i skliznu na pod. Linden ga obujmi rukama u pokušaju da primiri sebe koliko i njega. Rastopljena strast jezera plamtela joj je za leđima. Lupižena gotovo da je prošao ivicu. Vain je bio nekoliko koraka iza njega.
"Sada morate biti hitri", reče Findejl napeto. "Ima jamnika u blizini."
Bez upozorenja, on pohita pored saputnika, suknu na kamenu svetlost poput kondora u napadu.
Kada se strmoglavio putem, obličje mu se pretopi u lik Peščane gorgone.
Koban poput tojage, on tresnu pravo u demonokota.
Vain nije ni pokušao da izbegne udarac. Pa ipak, nije ga mogao izdržati. Findejl je bio otelotvorena zemna moć. Od udarca njegovog naleta put se zatrese, drhtaji poput ječanja pođoše kroz kamen. Vain se dokazao jačim od džinova i oluja, neosetljiv na koplja i na-Mhoramov grim. Osetio je silu Crva sa kraja sveta i preživeo, iako ga je taj dodir koštao upotrebe jedne ruke. Sam je pobegao iz Elemesnedena, ispred svih Elohima. Ali Findejl ga je sad udario tako usredsređenom silinom da je bio odbačen unatrag.
Dva koraka. Tri. Do same ivice ponora.
"Vaine!" Kovenant poče da se bacaka u Lindeninom stisku. Mahnitost ga je gotovo učinila dovoljno jakim da joj se otme. "Vaine!"
Linden se nagonski borila protiv njega, zadržavala ga.
Gonjena Kovenantovim strahom, Prva navali prema Određenom.
Vain uspostavi ravnotežu na ivici ponora. Crne oči bile su mu žive od napetosti. Osmeh olakšanja pooštri mu izvajane crte. Gvozdeni okovi Žezla zakona mutno su se presijavali u vreloj kamenoj svetlosti.
Nije skidao pogleda sa Findejla. Ali zdrava ruka napravi mu pokret odbrane koji obori Prvu unazad, prući je podno nogu njenog muža, van opasnosti.
"Padni!" besneo je Određeni. Pesnice su mu tukle vazduh. Kamen pod Vainovim nogama rasprsnu se u komadiće. "Padni i umri!"
Demonokot pade. Sporošću noćne more, on se sunovrati pravo u ponor.
U istom trenutku, njegova mrtva ruka šibnu, udari poput zmije. Desna šaka sklopi mu se oko Findejlove podlaktice. Određeni bi povučen za njim preko ivice.
Odbivši se od zida, zajedno se skotrljaše prema središtu jezera. Kovenantov povik odjekivao je za njima, izobličen i divlji.
Findejl nije bio u stanju da se oslobodi Vainovog stiska.
Ali bio je Elohim, sposoban da uzme bilo koje obličje sa široke Zemlje. On se rastoči i postade orao, mlatio je krilima po vazduhu da izbegne brizgavoj magmi. Ali Vain mu se držao za nogu i na taj način je ponet naviše.
U trenutku, Findejl se preobrazi u vodu. Vrelina ga odbaci u vidu pare i agonije prema tavanici. Ali Vain je stezao pregršt suštinske vlage i nastavio da vuče Određenog za sobom.
Hitrije od panike, Findejl se pretvori u džina sa ogromnim mačem u obe pesnice. Divljački je sekao po Vainovom zglavku. Ali Vain je samo pojačavao stisak i puštao da mu se sečivo odbija o gvozdenu narukvicu.
Bili su toliko blizu lave da Linden jedva da ih je videla kroz blistanje. U očajanju, Findejl uze oblik jedra i ponovo zajaha na vrelini naviše. Ali Vain ga je držao u neraskidivom stisku.
I pre nego što se digao dovoljno visoko, mlaz briznu prema njemu poput kule. On pokuša da ga izbegne iskošenjem; ali bilo je prekasno. Magma dohvati i Elohima i demonokota i povuče ih u jezero.
Linden zagrli Kovenanta kao da deli krizu sa njime.
Više se nije borio. "Ne shvataš!" jeknu on. Sva snaga ga je napustila. "To je to mesto. Gde se pragrdani oslobađaju grešaka. Kada nešto što su napravili ne radi, oni ga ovde bacaju. Zbog toga je Findejl..." Reči mu stegoše grlo.
Zbog toga je Findejl ovde izveo poslednji napad na stvora iz Demonije. Čak ni Vain se nije mogao nadati da će se vratiti posle tog pada.
Dragi Hriste! Nije shvatala kako je Elohim video toliko opaku pretnju u jednoj samotnoj tvorevini pragrdana. Vain joj se nekada poklonio - i više nikada nije obznanio da je svestan njenog prisustva. Spasavao joj je život - i odbijao da ga spasava. I posle sveg tog vremena, rastojanja i opasnosti, bio je izgubljen pre nego što je našao ono što je tražio. Pre nego što je uspela da shvati...
Dograbio je Findejla šakom koja mu je visila sa drvene podlaktice.
Drugi opažaji zahtevali su joj pažnju, ali ih je ona sporo primećivala. Nije slušala upozorenja Određenog. Prekasno, ona opazi pokret u prolazu koji je doveo družinu do tog ponora.
Duž ivice ponora, grupa jamnika navali na kamenu svetlost.
Njih najmanje deset. Uspravni na dugim udovima, bili su visoki gotovo kao Lupižena. Trčali su preteranom, trzavom nespretnošću, poput marioneta; ali snaga im je bila nepogrešiva: bili su žitelji Jazbiništa. Crveno usijanje lave plamtelo im je u očima. Većina je bila naoružana batinama: ostali su nosili borbene sekire opakih oštrica.
I dalje ošamućena silinom Vainovog udarca, Prva se okrete na petama. Načas je oklevala. Ali nužda družine ispuni je naelektrisanjem. Dugački mač suknu joj, spreman. Dreknuvši: "Bežite!" ona se suoči sa napadom jamnika.
Kovenant se ne potrudi sa se pokrene. Ljudi koje je voleo bili su u opasnosti, a on je imao moć da ih zaštiti - moć koju nije smeo da upotrebi. Linden mu smesta pročita muku. Napor volje kojim je suzbijao divlju magiju oduzimao mu je svu snagu.
Ona nagna sebe u pokret. Prikupivši svu rešenost, poče da ga vuče niz tunel.
Delovalo je kao da je bez težine, gotovo neprisutan. Pa ipak, ometala ju je sama njegova mlitavost. Napredovanje joj je bilo kobno sporo.
Onda je Lupižena dostiže. On krenu da uzme Kovenanta od nje.
Buka sukoba odjekivala je prolazom. Linden se okrenu i vide kako se Prva bori za život.
Bila je mačomoćnica, umetnik bitke. Oštrica joj je tukla unaokolo, istovremeno divlja i precizna: kamena svetlost blistala je u iskrama sa hitrog gvožđa. Krv je prskala sa njenih napadača kao da je prizvana bajanjem, a ne nasiljem, mač joj je bio čarobni štapić ili žezlo kojim je prosipala svoju teurgiju.
Ali put je bio preširok da bi omeo jamnike. Domašaj ruku bio im je isti kao i njen. I bili su rođeni da se hvataju ukoštac sa kamenom: udarci su im imali granitnu silinu. Najveći deo njenog napora išao je na pariranje tojagama koje bi joj inače smrskale ruke. Korak po korak, bila je primoravana na povlačenje.
Malo se zateturala na neravnoj površini, a tojaga sevnu kraj nje. Na levoj slepoočnici pojavi joj se okrvavljeni rascep naizgled bez ikakvog prelaza. Jamnik koji ju je udario odlete u ponor, držeći se za rasečena prsa. Ali još stvorenja gomilalo se oko nje.
Linden pogleda Lupiženu. Bio je rastrzan suprotstavljenim nuždama. Oči su mu belo sevale, očajne i preklinjuće. Ponudio joj je život. Poput Maglovala.
Nije to mogla da podnese. Zasluživao je bolje. "Pomozi Prvoj!" dreknu ona na njega. "Ja ću se pobrinuti za Kovenanta!"
Unezveren, Lupižena nije oklevao. Pustivši Nevernika, on pohita u pomoć ženi.
Linden dograbi Kovenanta za ramena, silovito ga protrese. "Hajde!" dreknu mu ona u iznureno lice. "Za ime Božje!"
Njegovu bitku bilo je jezivo posmatrati. Mogao je da zbriše jamnike jednostavnom mišlju - i da obori Svod Vremena, ili da ga oskrnavi otrovom. Bio je voljan da se žrtvuje. Ali njegovi prijatelji! Opasnost po njih razdirala ga je. Tokom jednog otkucaja srca, mislila je da će uništiti sve da spase Prvu i Lupiženu. Da ne bi umrli za njega poput Penosleda.
Pa ipak se obuzdao - suspregao rastrzani i vrišteći duh u neljudsko suzdržavanje. Crte mu otvrdnuše: pogled mu postade bled i neutešan, poput Domaje pod šibanjem Kobi Sunca. "U pravu si", tiho promrmlja. "Ovo je patetično."
Ispravivši leđa, on pođe niz tunel.
Ona mu steže neosetljivu šaku i potrča sa njime u tminu. Krici i udarci urlali su za njima, odjekivali i nestajali u Jazbiništima.
Kada odražena kamena svetlost izblede, oni stigoše do ukrštanja. Kovenant nagonski pođe desno; ali ona krenu levo jer je izgledalo da je tim smerom manje prolaženo. Ali smesta je zažalila zbog svog izbora. Put nije vodio na suprotnu stranu od svetlosti. Umesto toga, on se otvori u široku odaju sa pukotinama na jednom kraju koje su propuštale odsjaj rastopljenog jezera. Sumpor i vrelina zgrušali su vazduh. Još dva tunela vodila su do odaje; ali nisu odvodili nakupljeno zaudaranje.
Put duž ivice ponora bio je vidljiv kroz pukotine. Ta odaja verovatno je bila usečena da omogući žiteljima Planine Groma da neprimećeni osmatraju put.
Prva i Lupižena više nisu bili na ivici. Povukli su se u tunel za Linden i Kovenantom. Ili su pali...
Lindenino čulo završita uzbunom. Prekasno: uvek prekasno. Ona se gorko okrete da bi se suočila sa jamnicima koji su kuljali u odaju sa sva tri ulaza.
Nju i njene saputnike mora da su opazili iz tog zaklona kada su prvi put prolazili kraj ponora. A kratko vreme koje su proveli posmatrajući Vaina i Findejla pružilo je jamnicima priliku da ih zaskoče iz ove zamke.
U tunelu koji su odabrali Linden i Kovenant pojaviše se Prva i Lupižena, boreći se silovito da stignu do prijatelja. Ali većina jamnika požuri da zatvori put džinovima. Mačomoćnica i njen muž bili su potisnuti.
Lupiženin očajni krik steže Lindenino srce. Onda su i on i Prva oterani sa videla. Jamnici pohitaše u poteru.
Sa tojagama i sekirama, ostala stvorenja krenuše na Kovenanta i Linden.
On je odgurnu iza sebe, napravi korak napred. Kamena svetlost pozlaćivala mu je očajna ramena. "Ja sam onaj koga želite." Glas mu je bio napregnut od potiskivanja i divlje magije. "Poći ću sa vama. Nju ostavite na miru."
Zaneti, jamnici nisu davali znaka da su ga čuli. Oči su im plamtele.
"Ukoliko je povredite", škrgutao je on zubima, "rastrgnuću vas."
Jedan od njih dograbi ga, steže mu oba zglavka ogromnom pesnicom. Drugi diže batinu i usmeri razorni udarac prema Lindeninoj glavi.
Ona se saže. Tojaga šibnu kroz vazduh, gotovo joj zakačivši lobanju. Otisnuvši se od zida, ona skoči prema Kovenantu.
Jamnici su delovali sporo, nespretno: na trenutak, nisu je uhvatili.
Kovenant nekako iščupa zglavke, dograbi nož iz pojasa i poče mahnito da seče oko sebe. Jedan jamnik zaurla, skoči unatrag. Ali nož je bio duboko među rebrima stvorenja i Kovenantova troprsta šaka ne uspe da zadrži stisak: nož mu bi istrgnut.
On se okrenu ka Linden, napetog lica, kao da želi da vikne: Oprosti!
Jamnici ga opkoliše. Nisu koristili tojage i sekire: očevidno su ga želeli živog. Pesnicama počeše da ga tuku dok ne pade.
Linden pokuša da stigne do njega. Bila je željna moći, bespomoćna bez nje. Ruke i noge bile su joj beskorisne protiv jamnika. Smejali su se hrapavim glasovima na njeno opiranje. Ona divlje pruži čulo za zdravlje prema Kovenantovom prstenu, pokuša da ga uzme. Pakleni vazduh gušio joj je pluća. Bezdano i gladno, kroz pukotine je dopiralo ključanje istopljenog jezera. Vain i Findejl su pali. Prva i Lupižena bili su izgubljeni. Kovenant je ležao na kamenu poput žrtve. Nije joj ništa preostalo...
I dalje je posezala kada se udarac silovito spusti na kost iza njenog levog uha. Svet se smesta preturi i opruži u tmini.
|
