1. KAPETANOV OŽILJAK

     Nezgrapan bez srednjeg jarbola, Dragulj Zvezdoputa teško se okrenuo ka severu, zarivajući pramac u vodu zamućenu od peska i pene koji su ostali kao znak nestanka Jedinog Drveta. Džinovi su se popeli na katarke i trudili se oko svojih poslova, vođeni od jedra do jedra promuklim Sedmorukovim naređenjima, iako je Sanomor ležao mrtav na palubi pod njima. Sidromajstor je stajao, mršav i izjeden tugom, na krmenoj palubi i dovikivao im, glasom punim suzbijenog bola. Ako neko ne bi čuo, pomagala mu je skladomajstor, Vedrogneva, bacajući svoj glas za njegovim kao granitnu stenu - jer Potraga se pretvorila u propast, a ona nije znala kako drugačije da to podnese. Dromond je nastavljao ka severu naprosto stoga da bi povećao razdaljinu između sebe i dubokog groba svih svojih nada.
     Samo je Mrkotrag Brusobol, kapetan džinobroda, ćutke sedeo na zadnjoj palubi, držeći brata u naručju. Njegovo čvrsto lice, tako snažno pod olujama i opasnostima, izgledalo je kao razrušeno utvrđenje; u bradu su mu se uplele senke jer se sunce spuštalo ka zapadu. A kraj njega su stajali Prva od Potrage i Lupižena kao da su izgubljeni bez Zemljo-vida koji ih je vodio.
     Sa njima je bio i Findejl, Određeni, optočen starim jadom kao da je oduvek znao šta će se desiti na Ostrvu Jedinog Drveta. I Vain je bio tu, sa okovom nekadašnjeg Žezla Zakona oko odrvenjenog zgloba sa koga je mlitavo visila beskorisna šaka. A sa njima je bila i Linden Averi, rastrzana između lišenosti: bes i tuga zbog Sanomora lebdeli su joj u pogledu, a potreba za Kovenantom pulsirala joj je u udovima.
     Samo se Tomas Kovenant povukao u svoju kabinu, kao što se obogaljena životinja zavlači pod zemlju; i nije izlazio.
     Bio je poražen. Ništa mu nije ostalo.
     Opor od ishoda, ležao je u mreži i zurio u tavanicu. Odaja je bila predviđena za džinove; prevazilazila ga je, kao što su ga prevazišli i sudbina i manipulacije Opakog. Sučev zalazak okrvavio je kroz otvoreni prozor tavanicu sve dok se nije uvukao sumrak i oteo mu vid. Ali bio je slep čitavo vreme, toliko lišen opažanja da nije ni naslutio pravi usud sve dok mu Linden nije kriknula u lice:
     Ovo Kletnik želi!
     I tako su se sve njegove nekadašnje snage i pobede okrenule protiv njega. Nije osećao Kaila kako stoji na straži pred vratima kao da mu je odanost iskupljena. Osim sporog valjanja od pokreta džinobroda, slanog ukusa uzaludnosti u vazduhu i udaljene škripe jedara, nije mogao da oseti razliku između svoje kabine i tamnice Peskodrža ili izdanih dubina Veselkamena. Sav kamen mu je bio isti, gluv za molbe i potrebe, neosetljiv. Mogao je da uništi Zemlju na vrhuncu moći i otrova, mogao je da sruši Svod Vremena kao da je zaista sluga Opakog, da ga Linden nije zaustavila.
     A potom je izgubio i jedinu priliku da spase sebe. Užasnut ljubavlju i strahom za nju, pustio je Linden da mu se vrati, napustivši smoždeno i umiruće telo njegovog ranijeg života, prepuštajući njega uništenju, iako nije nameravala da ga upropasti.
     Brin mu je jednom rekao: To je milost koja ti je data, da podneseš sve što se mora podneti. Ali to je bila laž.
     Ležao je nepokretno u tami, bez sna, iako ga je želeo, žudeći za zaboravom koji bi mu to donelo. Nastavio je da zuri uvis kao da je i sam isklesan od mrtvog kamena, otelotvorenje gluposti i slomljenih snova utisnutih u večiti užas poraza. Bes i samoprezir mogli bi ga navesti da potraži svoju staru odeću, mogli bi ga nagnati da se popne na palubu kako bi podnosio prezir prijatelja. Ali ta odeća ostala je u Lindeninoj kabini kao da je u njoj sigurnija; a nije mogao da pođe tamo. Ljubav koji je osećao prema njoj bila je suviše izopačena, suviše strašno uništena sebičnošću. Jer jedina laž koju joj je ikada izgovorio vratila se da ga uništi.
     Prećutao joj je jednu važnu činjenicu, kukavički se nadajući da će se pokazati nepotrebna - da će njegova želja prema njoj na kraju postati dopuštena. No, laž što se uzdržao pred njom na kraju je dovela samo do toga da ga pogrešno razume. Dovela je samo do uništenja Potrage i pobede Opakog. Dopustio je da ih oboje zaslepi njegova potreba za njom.
     Ne, bilo je još gore. Bila mu je potrebna, toliko duboko potrebna da mu je to razorilo sve odbrane. No, bile su u pitanju i druge potrebe: potreba da ostane spasilac Domaje, da stane u središte zla poglavara Kletnika i nametne mu svoje rešenje; potreba da pokaže kako je i smrtan sposoban da se suprotstavi svem krvoproliću i smrti koji su ga opterećivali. Postao je tako obuzet izdvojenošću i leprom, tako siguran u njih i ono što mu znače, da se više nisu mogli razlučiti od Opačije.
     Sada je bio poražen. Nije mu ostalo ništa u šta bi mogao razumno da se nada i da se bori za to.
     Trebalo je da zna. Starac na farmi 'Utočište' govorio je sa Linden, a ne sa njim. Elohimi su pozdravili nju kao Sunozbora, a njega kao grešku koja ugrožava Zemlju. Čak je i mrtva Elena u Andelejnu jasno rekla da je isceljenje Domaje u njenim rukama, a ne u njegovim. A ipak je tvrdoglavo odbijao da razume. Potreba ili uobraženost bili su mu suviše veliki da bi mogao da shvati.
     Pa ipak, iako mu je tačno pred vratima ležalo uništenje svega najdražeg, nije mogao da učini drugačije - nije mogao da preda prsten, da potčini značenje svog života ni Findejlu ni Linden. To mu je jedino preostalo: da podnosi krivicu ako već ne uspe da postigne pobedu. U svemu drugom je zakazao, ali barem može odbiti da bude pošteđen.
     I tako je ležao u mreži kao žrtva, sa kamenim bodom koji se nerazumljivo protezao oko njega. Okovan svojim promašajima, nije mogao da se pomeri - čak ni da pokuša da se pomeri. Vrhovni poglavar Mhoram ga je upozorio u Andelejnu: On je rekao da si mu ti Neprijatelj. Seti se da on uvek hoće da te natera na pogrešan put. Bio je u pravu: bio je Opakom pre sluga nego Neprijatelj. Čak i nekadašnja pobeda okrenula se protiv njega. Ližući ranjeno srce, zurio je u tamu, ne videći ništa, i nastavio da leži.
     Nije mogao da odmeri proticanje vremena; ali noć nije daleko odmakla kada je začuo pred vratima mrmljanje krutog, napetog glasa. Izgovarao je reči koje Kovenant nije uspevao da razabere. Samo je Kailov odgovor bio jasan. "Sudbina Zemlje je na njegovim plećima", rekao je haručai. "Zar nemaš sažaljenja?"
     Preumoran za dostojanstvo ili raspravu, Brusobol je odgovorio, "Zar veruješ da mu želim zlo?"
     Na to su se vrata otvorila i pod sjajem svetiljke videlo se kako krupni kapetan ulazi u kabinu.
     Svetlo je izgledalo malo u poređenju sa neumanjenom noći nad svetom; ali dovoljno jasno je osvetlilo odaju da bi Kovenanta zapekle oči, kao od suza koje nije prolio. A ipak nije okrenuo glavu ni pokrio lice. Nastavio je da tupo zuri u tavanicu dok je Brusobol spuštao svetiljku na sto.
     Sto je bio nizak u poređenju sa veličinom kabine. Od prvog dana putovanja pohoda, nameštaj džinova zamenjen je stolom i stolicama primerenijim Kovenantovom rastu. Zato je svetiljka bacala senku mreže preko Kovenanta. Kao da je ležao u odjeku sopstvene tame.
     Pokretom od koga mu je kožuh zašuštao uz zid, Brusobol se spustio na pod. Posle nekoliko trenutaka ćutanja, glas mu se pojavio pod slabim svetlom.
     "Moj brat je mrtav." To saznanje još ga je bolelo. "Pošto nisam imao drugih srodnika od kako su nam umrli otac i majka, voleo sam njega, a sada je mrtav. Vizije njegovog Zemljo-vida darivale su nam nadu, iako su njega ispunjavale strepnjom, a sada je ta nada mrtva i on se nikada neće osloboditi. Kao i Mrtvi u Leleju, otišao je iz života u užasu. Nikada neće biti slobodan. Palamar Sanomor, moj brat, nosilac Zemljo-vida, nem i postojan do samog groba."
     Kovenant nije okrenuo glavu, ali je žmirkao zbog peckanja u očima sve dok se senka nad njim nije umekšala. Put nade i sudbine, tupo je pomislio. Leži otvoren pred tobom. Možda je to za njega bilo tačno. Možda bi, da je bio otvoren prema Linden ili da je poslušao Elohima, put ka Jedinom Drvetu stvarno sadržao neku nadu. Ali, je li bilo ikakve nade za Sanomora? No, džin je i bez nade pokušao da preuzme sudbinu na sebe. I nekako je na kraju smogao glasa da uzvikne upozorenje.
     Brusobol je promuklo nastavio. "Tražio sam od Odabrane da govori sa tobom, ali nije htela. Kada sam se ponudio da dođem sam, okomila se na mene, zahtevajući da se uzdržim. Zar nije dovoljno propatio, pitala je. Zar nemaš milosti?" Za trenutak je zastao i spustio glas. "Ona se hrabro drži, Odabrana. Više ne liči na uplašenu i nesigurnu ženu koja se onoliko plašila zlokota Sarangrava. Ali i ona je bila vezana za mog brata, sličnošću koja je sada boli." Uprkos odbijanju, kao da je i dalje verovao da nju treba poštovati.
     Potom je nastavio. "Ali kakve veze ja imam sa sažaljenjem i uzdržavanjem? Oni su previsoki za mene. Znam samo da je Palamar Sanomor mrtav. Nikada neće biti slobodan ako ga ti ne oslobodiš."
     Na to se Kovenant trgao od iznenađenja i bola. Ako ga ja ne...? Bio je bolestan od otrova i pobune. Kako ja da ga oslobodim? Da saznanje i strepnja i Linden nisu tako duboko urezali u njega uzdržavanje tokom borbe protiv oreola Crva sa Kraja sveta, spalio bi vazduh samo zato što je bio povređen i pun uzaludne moći. Kako da podnesem?
     Ali uzdržanost je trajala. A Brusobol je izgledao neprirodno mali dok je sedeo na podu kraj zida, čvrsto držeći svoju neutešnu tugu. Taj džin je Kovenantov prijatelj. Pod ovakvim svetlom Brusobol je ličio na prikazu nestalog Srdosolje Penosleda, koji je sve dao Kovenantu. I dalje je imao dovoljno saosećanja da bi sedeo ćutke.
     "Džinoljube", progovorio je kapetan, ne podižući glavu, "jesu li ti pričali kako je moj brat Palamar Sanomor zadobio ožiljak?"
     Oči su mu bile skrivene pod teškim obrvama. Brada mu je visila na grudima. Senka stola presecala ga je preko grudi; ali ruke su mu se videle, stegnute jedna oko druge. Mišići na podlakticama bili su zgrčeni od napora i iscrpljenosti.
     "Ja sam kriv za to", šapnuo je pod praznim svetlom. "Naglost i glupost moje mladosti obeležili su ga kako bi svi videli da sam bio nemaran prema njemu.
     Bio mi je brat, nekoliko godina mlađi, iako je to vrlo malo u poređenju sa dugovečnošću džinova. Sigurno smo obojica bili dosta stariji nego ti sada, ali ipak smo bili mladi, tek zašli u mladićstvo, tek nedavno uvedeni u novaštvo znanja o morima i brodovima koje smo voleli. Zemljo-vid ga još nije zahvatio i nije nas razdvajalo ništa sem nekoliko godina i neozbiljnosti koju je prerastao brže od mene. Rano je sazreo, a ja sam mu okončao mladost pre vremena.
     U to vreme, vežbali smo naše nove veštine u tirskulu - kamenom brodiću veličine čamca u kome si plovio, ali sa jednim jedrom, krmom i veslima za slučaj da vetar prestane ili se pogrešno upotrebi. Jedan dovoljno vešt džin može sam da upravlja tirskulom, ali obično su u njemu dvojica. Zato smo Sanomor i ja radili i učili zajedno. Svoj tirskul smo nazvali Penozmaj i bio je radost naših srca.
     Među novacima je uobičajeno da se međusobno takmiče, uvežbavajući i usavršavajući veštine u trkama i takmičenjima svih vrsta. Najčešće je to bila trka unutar ogromne luke Doma - dovoljno daleko od kopna da bi se zaista bilo na moru, a ipak dovoljno blizu da se otpliva do obale ukoliko neki novak doživi brodolom - nevolja koja bi nas duboko postidela, jer bili smo veoma mladi. A kada se nismo trkali vežbali smo za trke, tražeći nove načine kojima bi nadmašili ostale drugove.
     Staza za trke je bila jednostavno obeležena. Jedna tačka oko koje smo okretali bila je plutača nameštena upravo toga radi, ali drugu je predstavljala oštra i neravna stena koju smo zvali Slanozub jer se strmo i naglo izdizala iz mora kao da grize vazduh. Trke smo vodili duž jedne, dve ili bezbroj dužina te staze, isprobavajući sposobnosti da koristimo vetrove ne samo za brzinu, nego i za okret."
     Brusobolov glas se malko umekšao: sećanje ga je privremeno odvojilo od bola. Ali glava mu je i dalje bila pognuta. Kovenant ipak nije mogao da odvoji pogled od njega. Naglašeni prigušenim zvucima mora, jednostavni detalji Brusobolove priče su opčinili atmosferu u kabini.
     "Tom stazom smo Sanomor i ja jedrili često kao i svi i češće od većine drugih, jer bili smo željni mora. Tako smo dospeli prilično visoko među onima koji su želeli savršenstvo. Time je moj brat bio zadovoljan. Bio je, kao pravi džin, vedar po prirodi i nije mu bila potrebna pobeda da bi bio srećan. Ali ja sam po tome bio manje dostojan svog naroda. Nikada nisam propuštao priliku da pobedim, kao ni da potražim nove načine kojima bih mogao da postignem pobedu.
     Tako se jednog dana desilo da sam smislio sjajnu stvar. Zadovoljno sam protrljao ruke i požurio Sanomora da krene ka Penozmaju, kako bih mogao da isprobam svoju zamisao i usavršim je za trke. Ali tu misao nisam podelio sa svojim bratom. Bila je sjajna i želeo sam da je sam izvedem. Ne pitajući šta me to vodi, pošao je sa mnom iz čistog zadovoljstva na moru. Zajedno smo poveli Penozmaja ka plutači, okrenuli oko nje i ubrzali ka uzdignutom Slanozubu.
     Bio je dan jasan kao moja zamisao." Govorio je kao da može da ga vidi u senkama kabine. "Pod potpuno vedrim nebom duvao je vetar sa povremenim naletima koji su nudili brzinu i opasnost, pretvarajući talase u belu penu dok nas je nosio napred. Ubrzo se pred nama pojavio Slanozub. Pod takvim vetrom, okretanje tirskula zahteva istinsku veštinu - što je opasno i za iskusne novake - jer se pod njim trka može lako izgubiti, pošto pogrešan pokret može da odnese mali brod daleko sa staze, pa čak i da ga potpuno prevrne. Ali moja zamisao se odnosila upravo na okret i vetar me nije plašio.
     Ostavio sam Sanomora kraj krme da nadgleda jedro, naloživši mu da prođe što bliže Slanozubu. Svi novaci znaju da je takav kurs opasan, jer bi nas okretanje odnelo daleko sa putanje. Ali ućutkao sam protivljenja svog brata i pošao na pramac Penozmaja. I dalje čuvajući tajnu, krijući pokrete ruku, oslobodio sam sidro i uhvatio ga za konopac."
     Kapetan je naglo zaćutao. Jedna pesnica mu je ležala zgrčena u krilu; drugu je zario u bradu, tražeći hrabrost. No, trenutak kasnije, duboko je uzdahnuo i pustio da mu vazduh šišti kroz zube. Bio je džin i nije mogao da ostavi priču neispričanu.
     "Sanomor je bio toliko vešt da smo prošli hitajući na dohvat Slanozuba, iako nas je vetar oštro gurao od stene, a i najmanje skretanje moglo je da nanese Penozmaju ozbiljnu štetu. Ali njegova ruka na krmi bila je sigurna i trenutak kasnije ja sam ostvario svoj naum. Dok smo jurili, podigao sam sidro i bacio ga na stenu, prikovavši nas tamo. Onda sam zategao konopac.
     Smislio sam da tako izvedem zaokret brže od svakog tirskula, jer bi naša brzina i sidro na Slanozubu radili za nas - iako nisam bio siguran kako da oslobodim sidro kada završimo zaokret. Ali nisam rekao Sanomoru šta nameravam." Glas mu se pretvorio u tih šapat gorčine u grlu. "Bio je usmeren na potrebu da prođe Slanozub bez nezgode i moj postupak ga je potpuno iznenadio. Napola je ustao i pošao ka meni, kao da sam poludeo. A onda se konopac zategao i Penozmaj se okrenuo sa silinom koja bi mogla da istrgne jarbol iz ležišta."
     Ponovo je zaćutao. Mišići na ramenima su mu se grčili. Kada je nastavio, govorio je tako tiho da ga je Kovenant jedva čuo.
     "Svako dete bi mi reklo šta će se desiti, ali ja nisam mislio na to. Prečka jedra preletela je preko krme Penozmaja tako silovito da bi zdrobila granit. A moj brat Sanomor je ustao i bio joj je na putu.
     Pod tolikim vetrom i obuzet glupošću, ne bih ni znao da je pao da nije kriknuo pri udaru. Tek sam se na njegov krik okrenuo i ugledao ga kako pada u more.
     Ah, brate moj!" Glas mu se izobličio u stenjanje. "Zaronio sam za njim, ali ne bih ga našao da nisam ugledao trag njegove krvi u vodi i pošao za njim. Visio mi je u rukama, onesvešten, dok sam ga nosio ka površini.
     Pošto se more ustalasalo pod vetrom, nisam video kolika je rana sve dok ga nisam nekako izneo na palubu Penozmaja. Ali tada mi je rana izgledala tako strašno da sam poverovao da su mu oči zdrobljene i u trenutku sam se izbezumio koliko su mi i namere bile bezumne. Do dana današnjeg ne znam kako sam se vratio na dokove Doma. Nisam se povratio sve dok mi se nije obratio iscelitelj, terajući me da shvatim da mi brat nije oslepljen. Da ga je udarila sama prečka, verovatno bi ostao na mestu mrtav. Ali njega je zahvatilo uže koje je visilo duž prečke, udarivši ga ispod očiju i donekle ublaživši udar."
     Opet je zaćutao. Pokrio je lice dlanovima kao da pokušava da zaustavi isticanje krvi koga se sećao. Kovenant ga je nemo posmatrao. Nije imao hrabrosti za takve priče, nije mogao da podnese da ih sluša. Ali Brusobol je bio džin i njegov prijatelj; a od Penosledovih vremena Kovenant nije bio u stanju da zatvori srce. Iako je bio bespomoćan i užasnut, nemo je čekao da Brusobol čini šta hoće.
     Kapetan je ubrzo spustio ruke. Duboko je uzdahnuo i nastavio. "Nije u običajima džinova da kažnjavaju postupke kao što je bio moj, mada bih ja našao utehu u pravednoj kazni. A Palamar Sanomor je bio džin nad džinovima. Nije me krivio zbog nemarnosti koja mu je zauvek izmenila život." Potom mu je glas otvrdnuo. "Ali ja nisam zaboravio. Krivica je do mene. Iako sam i ja na svoj način džin, u mojim ušima nije bilo radosti dok sam slušao ovu priču. I često sam mislio da je možda moja krivica veća nego što izgleda. Zemljo-vid je tajna. Niko ne zna zašto obuzima jednog džina, a ne drugog. Možda je obuzeo mog brata zato što mu je snagom tog udarca nanesena neka zaostala povreda ili izmena. Čak i kad su tako mladi, džinovi vrlo teško padaju u nesvest."
     Brusobol je iznenada podigao pogled; njegove oči su utisnule upozorenje u Kovenantovo prenapeto saosećanje. Napola zaklonjene gustim obrvama, bile su divlje od osećanja, a nove bore oko njih stajale su duboke kao ožiljci. "Zato sam došao kod tebe", polako je rekao, kao da ne vidi kako se Kovenant grči. "Želim iskupljenje koje ne mogu da izvedem svojim moćima. Moja krivica se mora iskupiti.
     U mom narodu je običaj da se mrtvi predaju moru. Ali moj brat Palamar Sanomor dočekao je svoj kraj u užasu i to ga neće osloboditi. On je kao Mrtvi u Leleju, proklet zbog patnje. Ako se njegovom duhu ne pruži kamora" - glas mu se za trenutak slomio - "progoniće me sve dok dva kamena Svoda Vremena stoje jedan na drugom."
     Ponovo je oborio pogled. "A na čitavom svetu ne postoji vatra kojom bih mogao da mu pružim mir. On je džin. Čak i u smrti je otporan na plamen."
     Kovenant je tek tada razumeo; svi užasi su ga ponovo zapljusnuli; strepnja koja je čučala u njemu od kako je Brusobol rekao: Ako ga ti ne oslobodiš; užas njegove sudbine, da uništi Zemlju sam ili da je preda uništenju, prepustivši svoj prsten poglavaru Kletniku. Opaki je rekao: Na tebi je zlo koje smatraš najstrašnijim. Svojom voljom predaćeš belo zlato u moje ruke. Ili to ili će srušiti Svod Vremena. Nema izlaza. Poražen je. Zato što je sakrio istinu od Linden, pokušavajući da je porekne. A Brusobol je tražio...!
     "Hoćeš da ga spalim?" Prigušeni strah naterao ga je da zazvuči grubo. "Prstenom? Jesi li poludeo?"
     Brusobol se trgao. "Mrtvi u Leleju..." zaustio je.
     "Ne!" odbrusio je Kovenant. Ušao je u plamen da ih izbavi od ponavljanog pakla; ali takve opasnosti sada su mu bile prevelike. Već je izazvao suviše smrti. "Pošto potopim brod, neću moći da se zaustavim!"
     Za trenutak su umukli čak i zvuci mora, zapanjeni njegovom naglošću. Džinobrod kao da je gubio ubrzanje. Svetlo svetiljke zatreperilo je kao da će zgasnuti. Možda su se u daljini začuli uzvici nalik na naricanje. Kovenant nije bio siguran. Čula su mu bila osuđena na površinu onoga što je opažao. Ostatak dromonda bio je skriven od njega.
     Ako je kapetan nešto i čuo, nije reagovao. Glava mu je i dalje bila pognuta. Teškim pokretima, kao da je zgromljen, polako je ustao. Iako je mreža visila visoko nad podom, glavom i ramenima se nadnosio nad Nevernika; a i dalje ga nije gledao u oči. Svetiljka je bila ispod i iza njega dok je prilazio korak bliže. Lice mu je ostalo u senci, tamno i smrtno.
     Progovorio je slabim, promuklim glasom. "Da, Džinoljube." Titula je zvučala pomalo sarkastično. "Sišao sam s uma. Ti si prstenoša, kao što je Elohim rekao. Tvoja moć ugrožava Zemlju. Od kakvog je značaja bol jednog ili dvojice džinova u poređenju sa tim? Oprosti mi."
     Kovenant je poželeo da krikne u iskrenosti, rastrzan kao mrtvi Kevin Zemljogub između ljubavi i poraza. No, niz hodnik pred kabinom začuli su se žurni koraci, brzo stigavši pred vrata, koja su se naglo otvorila bez ikakvog Kailovog protivljenja. Članica posade proturila je glavu preko praga.
     "Kapetane, moraš da dođeš." Glas joj je bio napet od strepnje. "Opseli su nas nikori."