20. SUNOZBOR
Lagano, tišina se poput prašine sleže po Kiril Trendoru. Najveći deo kamene svetlosti pogasio se, ali delići su još sevali po facetama zidova, dajući odaji nejasno osvetljenje. Bez zagušujućeg zadaha ružinog ulja, sumporna atmosfera gotovo da je mirisala čisto. Rupe su zjapile po tavanici tamo gde je visio najveći deo stalaktita. Dugi drhtaji još su se valjali u daljini, ali više nisu bili opasni. Povlačili su se poput uzdaha dok su nestajali van dometa Lindeninog čula.
Sedela je prekrštenih nogu u blizini platforme sa Kovenantovom glavom u krilu. Prsa mu nije pomerao nikakav dah. Već se hladio. Sposobnost za opasnost zbog koje joj je bio toliko drag sada je nestala. Ali nije htela da ga pusti. Lice mu je bilo iskrivljeno izrazom poraza i pobede - to je bilo najbliže što će se ikada primaći spokoju.
Nije digla glavu da susretne srebrni pogled njegove sablasti. Nije želela da ga vidi nagnutog nad nju kao da mu srce krvari radi njene utehe. Jednostavni osećaj njegovog prisustva bio joj je dovoljan. U tišini, ona se naže nad njegovo telo. Suze su joj kapale pred lepotom onoga u šta se pretvorio.
Jedan dugi trenutak, njegovo saosećanje disalo je oko nje, čistilo poslednji zadah iz vazduha, ukus uništenja iz njenih pluća. Onda joj nežno izgovori ime. Glas mu je bio blag, gotovo ljudski, kao da nije otišao sa druge strane normalnih zakona života i smrti. "Izvini." Izgledalo je da smatra da je on taj kome je potreban njen oproštaj, a ne da nju tišti želja za njegovim. "Nisam znao šta drugo da učinim. Morao sam da ga zaustavim."
Shvatam, odgovori ona. Bio si u pravu. Niko drugi ne bi to mogao da učini. Da je posedovala polovinu njegovog pojmljenja, delić njegove hrabrosti, možda bi pokušala da mu pomogne. Nije bilo drugog načina. Ali doživela bi neuspeh. Bila je previše ukaljana sopstvenom tminom za tako čista žrtvovanja.
Niko drugi, ponovi ona. Ali svaki čas sada počeće da jeca. Najzad ga je izgubila. Kada prava tuga počne, možda se nikada neće okončati.
Pa ipak, on je već prevazišao samilost i došao do nužde. Ili je možda osetio kako bol nadolazi u njoj i pokušao da mu odgovori. Nežno poput ljubavi, on reče: "Sada je red na tebe. Podigni prsten."
Prsten. Ležao je na ivici platforme na možda deset stopa od nje. I bio je prazan - lišen svetlosti i moći - beskonačna srebrno-bela traka bez imalo više smisla od upotrebljenog okova. Bez Kovenanta ili poglavara Kletnika da ga nosi, izgubio je svaki značaj.
Bila je previše slaba i žalosna da se čudi zbog čega Kovenant traži od nje da nešto učini sa njegovim prstenom. Da je imala nekog razloga da se ponada kako bi mu se duh i meso na neki način mogli sastaviti, poslušala bi ga. Nikakva ranjivost ili nerazumevanje ne bi je sprečili da ga posluša. Ali na ta pitanja već je odgovoreno. A ona nije imala želju da mu pusti telo van zagrljaja.
"Linden." Zračenja su mu bila blaga i prijatna; ali osećala je kako im napetost raste. "Pokušaj da razmisliš. Znam da je teško - posle svega što si prošla. Ali pokušaj. Potrebna si mi da spaseš Domaju."
Nije mogla da ga pogleda. Njegovo mrtvo lice bilo je sve što je preostalo za nju, sve što ju je držalo u jednom komadu: ukoliko podigne glavu prema njegovoj nepodnošljivoj lepoti, i ona će biti izgubljena. Vrhovima prstiju milovala je ispijene linije njegovog obraza. Nemo je rekla: Ne moram. Ti si to već učinio.
"Ne", odvrati on smesta. "Nisam." Od svake reči napetost mu je postajala jasnija. "Ja sam ga samo zaustavio. Ništa nisam izlečio. Kob Sunca još je tu. Ona ima sopstveni život. A zemna moć previše je gadno iskvarena. Ne može se oporaviti sama od sebe." Ton mu je zadirao pravo u njeno srce. "Linden, molim te. Podigni prsten."
U srce, gde je previrala oluja tuge. Nagonski se plašila toga. Kao da je izviralo iz istog izvora koji je rodio njenu staru glad za tamom.
Ne mogu, reče ona. Naleti tuge šibali su kroz nju. Znaš šta moć čini sa mnom. Ne mogu da prekinem da povređujem ljude kojima želim da pomognem. Naprosto ću se pretvoriti u novog Besomuka.
Duh mu je blistao razumevanjem. Ali nije pokušao da odgovori njenom užasu, da ga poriče ili da je teši. Umesto toga, glas mu poprimi prizvuk oštre hitnje.
"Ne mogu to da učinim sam. Nemam tvoje ruke - ne mogu više da dodirnem takvu vrstu moći. Fizički nisam živ. I mogu biti oteran. Ja sam poput Mrtvih. Moguće ih je prizvati - i mogu se odaslati. Svako ko to ume može da me natera da odem." Izgledalo je da veruje da je u takvoj opasnosti. "Čak je i Kletnik to mogao da učini, da nije pokušao da upotrebi divlju magiju protiv mene.
Linden, razmisli." Njegov osećaj opasnosti plamteo je u pećini. "Kletnik nije mrtav. Ne možeš ubiti Opačiju. A Kob Sunca dovešće ga nazad. Povratiće ga. Ne može da se probije pored mene da sruši Svod. Ali biće u stanju da učini šta god hoće Domaji - čitavoj Zemlji.
Linden!" Molba se prolomi iz njega. Ali smesta se ponovo utiša. "Ne želim da te povredim. Ne želim da zahtevam više nego što možeš da učiniš. Već si toliko učinila. Ali moraš da razumeš. Počinješ da nestaješ."
To je bilo istina: prepoznala je to sa nejasnom zapanjenošću poput predukusa oluje. Telo mu je postajalo tvrđe i teže, stvarnije - ili je to njena put gubila oblik. Čula je kako duvaju vetrovi poput drevnog disanja planine. Sve oko nje - kamena svetlost, uglačani kamen, atmosfera Kiril Trendora - izoštravalo se dok joj je vid slabio. Nestajala je. Lagano, nezaustavljivo, svet je postajao sve više suštinski i bitan od ičega sa čime se mogla izjednačiti njena tričava smrtnost. Uskoro će se ugasiti poput useknute sveće. "Tako to obično biva", naastavljao je Kovenant. "Sila koja te je prizvala ovamo odlazi kada umre onaj ko te je prizvao. Vraćaš se u sopstveni život. Kletnik nije mrtav - ali što se tvog prizivanja tiče, mogao bi i da bude. Izgubićeš poslednju priliku." Njegov zahtev usredsredi se na nju poput besa. Ili je možda zbog njenog sopstvenog smanjivanja zvučao tako silovito bolno. "Podigni prsten!"
Slabašno je uzdahnula. Nije želela da se pokreće: izgled rastakanja učini joj se poput obećanja mira. Možda će umreti od toga - biti pošteđena oluje svog bola. Ta povreda zabole je, nagoveštavajući vetar koji je duvao između svetova. Izgubila ga je. Štagod sada bilo, izgubila ga je u potpunosti.
Pa ipak, nije ga odbila. Zaklela se da će zaustaviti Kob Sunca. A njena ljubav prema njemu nije je puštala da ode. Doživela je neuspeh u svemu ostalom.
Nije se žurila. Još je bilo vremena. Proces njenog čilenja bio je lagan i ona je zadržala dovoljno čula da ga odmeri. Ječeći zbog bola u kostima, ona ispravi leđa, spusti mu glavu nežno do svojih butina. Prsti su joj ukočeno petljali, kao da više nisu dobri ni za šta; ali ona ih prisili da je slušaju - da joj zakopčaju košulju, zatvarajući bar toliko zaštite nad njenim golim srcem. U svojoj noćnoj mori upotrebila je košulju da pokuša da zaustavi krvarenje. Ali ni tada nije uspela.
U tom trenutku, glas rezak poput zvona odjeknu njenim umom. Učini joj se da ga prepoznaje, iako to nije mogao biti on, bilo je to nemoguće. Ništa je nije pripremilo za njegovo očajanje.
'Odlazi, seni! Delo ti je okončano! Ne uzrokuj mi više bola!'
Zapovesti odjeknuše odajom: opozivi se uskomešaše protiv Kovenanta. U trenutku, njegova avet izblede i nestade poput izmaglice na vetru. Moć mu je nestala: nije imao načina da se suprotstavi isterivanju.
Vičući Lindenino ime u preklinjanju ili bolu, on se rastoči i bi zbrisan. Odlazak mu ostavi srebrnaste tragove u njenom vidnom polju. Onda i oni nestadoše. Od njega nije ostalo ništa čega se mogla držati.
Odjednom, zvono ponovo, razgovetno i prepuno nužde. Bilo je toliko blizu mahnitosti da ju je gotovo ogluvelo.
'Odabrana, uzmakni! Ne usuđuj se da dirneš prsten!'
Sledeći halabuku, u Kiril Trendor uđoše Findejl i Vain, pođoše prema njoj, boreći se kao da su se uhvatili u dvoboj na smrt.
Ali sva bitka bila je sa jedne strane. Findejl se bacakao i izvijao, divlje se borio: Vain naprosto nije obraćao pažnju na njega. Elohim je bio otelotvorena zemna moć, toliko fluidne suštine da se mogao preobraziti u bilo koje zamislivo obličje. Pa ipak, nije bio u stanju da se otme stisku demonokota. Vain ga je i dalje držao za zglavak. Crna tvorevina pragrdana ostala je nepokolebljiva i nije uzmicala.
Zajedno su se kretali prema prstenu. Findejlova slobodna ruka grabila je poput kandže u tom smeru. Njegov nemi glas bio je bezvučno treštanje očajanja.
'Naterao me je da ga spasem! Ali ne smem ga trpeti! Odabrana, uzmakni!'
Sada se Vain suprotstavljao Findejlu, naprezao se da zadrži Elohima. Ali u tome je Findejl bio prejak za njega. Boreći se poput sokola, primicao se sve bliže uzvišenju.
Onda Linden pomisli da će se sigurno pokrenuti. Poći će po prsten i uzeti ga, ako ni iz kakvog drugog razloga, onda zato što nije verovala ni Određenom niti njegovoj abonosnoj suprotnosti. Vain je bio ili potpuno nedostupan ili do krajnjosti nasilan. Findejl je naizmenično iskazivao samilost i okrutnost kao da su oboje delovi njegove podmuklosti. A Kovenant je pokušao da je upozori. Nagla surovost njegovog isterivanja dozivala joj je bes iz čilećeg srca.
Ali čekala je predugo. Sve jači vetrovi duvali su kroz nju kao da je senka. Kovenantova glava postala je daleko stvarnija od njenih nogu: nije mogla da ih pokrene. Tavanica se nadnosila nad nju poput prečišćene suštine same sebe, kamena zgusnutog više od čvrstine dijamanta. Izlomljena parčad stalaktita bila su nesvodiva poput tuge. Ovaj svet bio je previše za nju. Na kraju je prevazilazio sve njene predstave o sebi. Blistanje kamene svetlosti kao da joj je ostavljalo posekotine preko vidnog polja. Findejl i Vain borili su se i borili prema prstenu; a svaki njihov pokret bio je oštar poput katastrofe. Vain je nosio okove Žezla zakona poput ograničenja. Nestajala je prema gašenju. Kovenantova mrtva težina činila ju je bespomoćnom.
Ona pokuša da krikne. Ali bila je previše nematerijalna da bi stvorila ikakav zvuk koji je Planina Groma mogla čuti.
Pa ipak je uslišena. Kada je verovala da je protraćila svaku nadu, bila je uslišena.
Dve prilike uleteše kroz isti tunel koju je nju doveo do Kiril Trendora. Oni uđoše u odaju, zateturaše se i zaustaviše. Bili su očajni i krvarili su, iscrpljeni do nepodnošljivosti, gotovo mrtvi na nogama. Njen dugački mač bio je izbrazdan i prekriven tragovima sluzi: krv joj je kapala sa ruku i lančanice. Njegov dah krkljao je kao da ima unutrašnje krvarenje. Ali hrabrost im je bila neugasiva. Negde, Lupižena nađe snage da napeto jekne: "Odabrana! Prsten!"
Iznenadno pojavljivanje džinova prkosilo je poimanju. Kako su pobegli Jamnicima? Ali bili su tu, živi, napola srušeni od iscrpljenosti i puni želje. A pogled na njih ozari Lindenin duh poput čina milosrđa. Povratili su je sebi i pored vetra koji ju je odvlačio.
Findejl je bio na jedan korak od prstena. Vain nije mogao da ga zadrži.
Ali Određeni ga nije dostigao.
Linden dohvati Kovenantovu burmu tananim ostatkom čula za zdravlje, izvuče iz metala brizganje vatre poput potvrđivanja. Bio je to sada njen prsten, dat ljubavlju i nuždom; a prvi dodir njegove vatre oporavi je uz udarac istovremeno neizmerno bolan i drag, opak i blagosloven. Iznenada je bila stvarna poput kamena i svetlosti, materijalna poput Findejlove mahnitosti, Vainove nepopustljivosti, hrabrosti džinova. Pritisak koji ju je gurao van postojanja nije slabio; ali sada je bila dovoljno jaka za njega. Pluća su joj uvlačila i ispuštala vazduh koji je zaudarao na sumpor kao da ima pravo na njega.
Belom vatrom ona odbi Elohima. Onda, blago kao da je Kovenant još živ, ona mu izvuče noge ispod glave.
Ostavivši ga tamo, Linden pođe da uzme prsten.
Na trenutak, plašila se da ga dodirne, pomislivši da će je njegov plamen opeći. Ali znala je da nije tako. Čula su joj bila jasna: ovaj plamen bio je njen i neće je povrediti. Ona odlučno sklopi desnicu oko plamenog prstena.
Odjednom, srebrnasta vatra pojuri joj uz podlakticu kao da joj se meso zapalilo. Plesala je i brizgala u ritmu njenog bila. Ali nije je sagorevala, ništa joj nije oduzimala: cena moći biće plaćena kasnije, kada divlje magije ne bude bilo. Umesto toga, kao da joj je tekla u vene, ubrizgavala životnu snagu. Vatra je bila srebrna i dražesna i ispunjavala ju je postojanošću, snagom i sposobnošću donošenja odluka kao da je reč o gozbi.
Želela je da naglas uzvikne od čistog zadovoljstva. Bila je to moć i nije bila zla ukoliko ona nije bila takva. Glad koja joj je kaljala dane bila je mračna samo zbog toga što je se plašila, poricala je: imala je dva imena, a jedno od njih bilo je život.
Njen prvi poriv bio je da se okrene džinovima, isceli porvede Prve i Lupižene, podeli olakšanje i slavobitnost sa njima. Ali Vain i Findejl stajali su pred njom - Određeni u stisku Vainove ruke - i zahtevali njenu pažnju.
Demonokot ju je gledao: divljačni osmeh oblikovao mu je usta. Gruba kora na kojoj ni lava niti naprezanje nisu ostavili ni traga zatvarala mu se oko drvene podlaktice. Ali Findejl nije mogao da je pogleda u oči. Beda njegovog držanja sada je bila potpuna. Oči su mu bile zamućene suzama: srebrna kosa visila mu je do ramena u pramenovima bola. Pogurio se uz Vaina kao da ga je sva snaga izdala. Slobodnom rukom držao je sadruga za crno rame kao da ga preklinje.
Linden se više nije ljutila na njih. To joj nije bilo potrebno. Ali usredsređenost Vainovih ponoćnih očiju zbunjivala ju je. Znala je intuitivno da su stigli do vrhunca svoje tajanstvene svrhe - i da je nekako njegov ishod zavisio od nje. Ali čak ni belo zlato nije joj dovoljno izoštrilo čula da bi mogla da ih očita. Nije bila sigurna ni u šta izuzev u Findejlov strah.
Držeći se za Vainovo rame, Određeni je mrmljao poput deteta: "Ja sam Elohim. Kastenesen me je prokleo smrću - ali ja nisam stvoren za smrt. Ne smem umreti."
Demonokotov odgovor bio je toliko neočekivan da se Linden trže korak unazad. "Nećeš umreti." Glas mu je bio sladak i čist, savršen poput njegove izvajane puti - i u potpunosti lišen samilosti. Niti je odbijao Findejlov strah, niti mu je povlađivao. "To nije smrt. Iskupićemo Zemlju od propasti."
Onda se obrati Linden. Ton mu nisu kaljali ni prezir niti zapovedanje. "Sunozbore, moraš nas obgrliti."
Piljila je u njega. "Obgrliti...?"
Nije odgovarao: glas kao da ga je izdao - kao je izrekao sve reči koje su mu bile date i kao da više nikada neće progovoriti. Ali njegov pogled i osmeh bili su uprti u nju poput iščekivanja, nepokolebiva i neobjašnjiva sigurnost da će ga poslušati.
Na trenutak je oklevala. Znala je da ima malo vremena. Pritisak koji je pokušavao da opozove njeno prizivanje nastavljao je da raste: neće još dugo proći i on će postati previše moćan da bi mu se odupirala. Ali odluka koju je Vain zahtevao od nje bila je ključna. Ovde se sve sastavljalo - namere pragrdana, zavere Elohima, opstanak Domaje - a ona je već donela previše pogrešnih odluka.
Ona baci pogled prema džinovima. Ali Lupižena više nije imao pomoći koju bi joj pružio. Sedeo je uz zid i borio se protiv silnog bola u grudima. Zgrušana krv oivičila mu je usta. A Prva je stajala pokraj njega, oslonjena na mač i zagledana u Linden: držala se poput neme tvrdnje da će podržavati do poslednjeg zrnca snage ono što Odabrana bude učinila.
Linden okrenu leđa demonokotu.
Bez ikakvog valjanog razloga, zaključila je da je sigurna u njega. Ili je možda postala sigurna u sebe. Bela vatra kovrdžala joj se uz desnicu i niz nju, buktala prema ramenu, naglašavala snažni tok njenog života. On je bio krut i ubitačan, slep za sve brige izuzev sopstvenih. Ali zato što ga je Kovenantu dao Penosled - zbog toga što joj se nekada poklonio - zbog toga što joj je spasao život - i zbog toga što je sa besom susreo izopačenje svojih tvoraca - ona učini šta je tražio.
Kada je položila ruke oko njegovog i Findejlovog vrata, Elohim se lecnu. Ali njegovi sunarodnici odredili su ga za tu opasnost i njihova volja se držala. U poslednjem trenutku, on diže čelo da se sretne sa svojim ličnim Gmra.
U tom trenutku, Linden se pretvori u vrtoglavi udar sile koji nije planirala i koji nije umela da obuzda.
Ali udar nije imao spoljašnju silu: nije bacao ni svetlost, niti vatru, nije zračio besom. Za džinove je možda bio i nevidljiv. Sva energija bila mu je usmerena prema unutra.
Na dva neobična stvorenja zagrljena u njenim rukama.
Divlja magija urezana u kamenu svakom,
sadržana da je belo zlato razuzda ili usmeri...
Zlato, retki metal, što ne rađa se u Domaji,
kojim ne može vladati, ograničiti ga, potisnuti
zakonom kojim je stvorena Domaja...
A belo... belo zlato...
Jer belo je boja kosti:
tvar mesa,
uređenost života.
Ispunjen belom strašću, njen zagrljaj postade sud za topljenje metala u kome se Vain i Findejl istopiše i pretvoriše u nešto novo.
Findejl, izmučeni Elohim: otelotvorena zemna moć. Amoralan, ohol, samodovoljan, spreman na sve. Sunarodnici su ga poslali da iskupi Zemlju po svaku cenu. Da uzme prsten za sebe ako može. A ukoliko ne može, da plati cenu neuspeha.
Ovu cenu.
I Vain, rođen u Demoniji: veštački su ga stvorili pragrdani. Krući od žive stene, nesavitljiviji od kosti. Živeo je za svrhu za koju je stvoren i bio je surovo neosetljiv za svaku drugu nuždu, vrednost ili verovanje.
U Lindeninom stisku, ojačanom divljom magijom, njihova suprotstavljena tela potekoše u jedno. Dok ih je držala, oni počeše da se mešaju.
Findejlova tečna zemna moć. Vainova tvrdo, savršeno ustrojstvo. A između njih, staro obličje stapalo se u okove Žezla zakona. Elohim je gubio oblik, kao da je tekao kroz demonokota. Vain se menjao i rastezao prema gvozdenim okovima koji su mu držali desni zglavak i levi članak.
Sa podlaktice oljušti mu se kora, zablista poput novog drveta. I to drvo je raslo, širilo se kroz preobražaj, nametalo svoje obličje stapanju.
Kada je shvatila šta se dešava, Linden uli sebe u to ispunjenje. Divlja magija obezbeđivala je moć, ali to nije bilo dovoljno: Vain i Findejl zahtevali su od nje još. Vain je bio toliko savršeno napravljen da je dosegao stanje prirodnog Zakona, preveo u lepotu sve gnušanje prema samima sebi koje su osećali pragrdani. Ali nije imao etičko moranje, nikakav osećaj svrhe izuzev ovog vrhunca. Findejlova suština obezbeđivala je sposobnost za upotrebu, snagu koja je činila Zakon delotvornim. Ali on mu nije mogao dati smisao: Elohim je bio previše obuzet sobom. Preobražaj je zahtevao nešto što je mogao dati samo ljudski nosilac prstena.
Uzvratila je najbolje što je umela. Strah, nepoverenje i bes odložila je u stranu: njima ovde nije bilo mesta. Uzbuđena zbog bele vatre, blistala je strašću za zdravljem i lečenjem, čulom rođenim u Domaji, ljubavlju koju je iskusila prema Andelejnu i zemnoj moći. Sama je birala značenja koja je želela i ostvarivala ih.
U njenim rukama poče da živi novo Žezlo zakona.
Živi Zakon ispunjavao je okove znanstva: živa silina blistala je kroz svako vlakno drveta. Staro Žezlo bilo je izrezbareno runama koje su mu određivale cilj. Ali ovo Žezlo bilo je živo, gotovo svesno: nisu mu bile potrebne rune.
Kada joj se prsti sklopiše oko drveta, zapljusnu je talas mogućnosti.
Gotovo bez prelaza, njeno čulo za zdravlje postade ogromno poput planine. Okusila je ogromnu masivnost i drevnost Planine Groma, osetila spori, bolni dah kamena. Jamnici su trčkarali poput krtica kroz neizmerne katakombe. Daleko ispod nje, dva Besomuka drhtala su među kobima i stvorenjima dubina. Negde iznad njih, nekolicina preživelih pragrdana posmatrali su Kiril Trendor u lokvi kiseline koja je odražavala sliku i kevtala osvetoljubivo zbog Vainovog uspeha. Brizgava lava bacala joj je vrelinu na goli obraz. Mirijade prolaza, jazbina, jama za otpatke i kosturnica tištalo je prazno i zaudaralo zbog toga što je reka koja je trebalo da protiče kroz Podlačev tesnac presušila i nije davala vode koja bi ispirala Jazbiništa. Na vrhu planine pogurili su se ognjeni lavovi, čekajući u večnoj nepokretnosti prizivanje u život.
A domet joj je i dalje rastao. Divlja magija i Zakon nosili su je sve dalje. Pre nego što je mogla da izbistri polovinu opažaja, dosegli su izvan planine, pošli u smeru Domaje.
Sunce se rađalo. Iako je stajala u Kiril Trendoru kao opčinjena, ona oseti kako na nju svanjuje Kob Sunca.
Bila je besomučno žestoka. Postala je previše ranjiva: Kob Sunca bola joj je nerve poput ubitačnog zarivanja vrelog noža, probijala joj srce otrovom poput oštrog očnjaka. Ona se odjednom trže prema zaklonu - povuče se kao ošamućena prema pećini gde su je džinovi gledali sa razrogačenom zapanjenošću i gde je Kovenant ležao mrtav na podu.
Sunce plodnosti. Groznica duboko u utrobi dograbi je. Sunder i Holijan grozili su se sunca boleština više od ijednog drugog. Ali za Linden najgore je bilo sunce plodnosti. Bilo je to zlo van svake snošljivosti i sve što je diralo pretvaralo se u bolni jecaj.
Odjeci njene vatre lizali su zidove. Jedna dugačka pukotina obeležavala je pod: tu je puklo nešto dragoceno. Prva i Lupižena gledali su je kao da je postala predivna.
Preostalo joj je tako malo vremena. Bilo joj je neophodno vreme, želela je mir, počinak i utehu da bi prikupila hrabrosti. Ali pritisak odbacivanja i dalje je narastao. A Žezlo zakona umnožavalo je tu silinu. Prizivanja i vraćanja delovali su po pravilima koja je Žezlo potvrđivalo. Samo su je pesnica na prstenu i stezanje čistog drveta - samo napregnuta volja - držali tamo gde je bila.
Znala je šta će morati da učini.
Taj izgled ju je grozio.
Ali već je toliko podnela, a sve će ostati bez smisla ukoliko sada poklekne. Nije morala da doživi neuspeh. Zbog toga je odabrana. Zbog toga što je bila u stanju da ispuni Kovenantov poslednji zahtev. Bilo je to previše - a ipak, jedva da je bilo dovoljno da otplati dugove. Zbog čega bi doživela neuspeh? Od same pomisli da će morati da pusti Kob Sunca da je dira i dira utroba joj se komešala, mučnina joj je tukla venama. Užas je nemo vrištao u pobuni. U nekom smislu, moraće da postane Domaja - da se izloži isto toliko potpuno koliko i sama Domaja skrnavljenju koje je nametala Kob Sunca. Biće to kao ponovni boravak na zaključanom tavanu sa umirućim ocem dok se mračna radost prikuplja protiv nje - kao ponovno trpljenje majčinih podlih optužbi sve dok je ne oteraju do tačke ubistva. Ali preživela je te stvari. Našla je put kroz njih do života vrednog više poštovanja nego što mu je ona ikada poklanjala. A starac čiji je život spasla na farmi 'Utočište' dao joj je obećanje koje će je držati.
Ah, kćeri moja, ne plaši se. Nećeš pogrešiti, ma kako te napao. Na svetu postoji i ljubav.
Zbog toga što joj je bila potrebna makar i sitna uteha, ona se okrete džinovima.
Nisu se pokrenuli. Nisu imali oči kojima bi videli šta se dogodilo. Ali nepokornost je još sjala sa lica Prve. Nikakva prljavština niti krvoproliće nisu joj mogli ukaljati gvozdenu lepotu. Izgledala je oštro poput orla. A kada je pogledao Linden u oči, Lupižena se nasmešio kao da mu je ona bila poslednji blagoslov koji će mu ikada biti potreban.
Sa Žezlom zakona i belim prstenom, Linden izgladi iznurenost iz udova Prve, povrati joj snagu jednog džina. Povredu u Lupiženinim plućima Linden izbrisa, iscelivši mu disanje. Onda, da bi mogla da veruje sebi kasnije, ona mu ispravi kičmu, preraspodeli kosti tako da je mogao da stoji uspravno i da diše normalno.
Ali posle toga više nije imala vremena. Vetar između svetova zavijao je neprekidno pozadinom njenih misli, prizivao je da ode. Nije ga mogla odbijati još dugo.
Budi što jesi.
Ona odlučno otvori čula i pođe po sopstvenom izboru nazad na Kob Sunca.
Sila Kobi bila je opaka iznad svakog poimanja; a Domaja je počivala slomljena pod njom - slomljena i na samrti, bespomoćno telo pogubljeno poput Kovenanta u njenoj najgoroj noćnoj mori, noža zabijenog zapanjujućom silinom koja je prolila više krvi nego što je ikada videla u životu. A iz te rane naviralo je izopačenje..
Ništa je nije moglo zaustaviti. Proždirala je tlo poput otrova. Rana se širila sa svakim svanućem. Domaji su bili izbodeni životni organi. Ubistvo je bljuvalo po natopljenim padinama bregova, gušilo suva korita reka, prikupljalo se i zaudaralo u svakoj udubini i dolini. Samo je srce Andelejna ostalo neuništeno; ali čak je i tamo zalet pokolja rastao. Sama Zemlja na smrt je krvarila. Linden nije mogla da se spase od davljenja.
To je bila istina Kobi Sunca. Nikada se nije mogla zaustaviti. Bila je budala što je i pokušala.
Ali u desnoj pesnici stezala je divlju magiju poput blistave strasti: a leva ruka držala joj je živo Žezlo. Oboje su bili njeni da ih nosi. Vođena čulom za zdravlje - istom onom ranjivošću koja je dopuštala Kobi Sunca da teče kroz nju poput razorne plime, da joj skrnavi svaku žilicu u telu, svaku tetivu njene volje - stajala je svojim umom na visokim padinama Planine Groma i dala se u bitku protiv izopačenosti.
Bila je to čudna bitka, neobična i užasna. Nije imala protivnika. Neprijatelj joj je bila trulež koju je poglavar Kletnik bacio na zemnu moć; a bez njega Kob Sunca nije imala niti uma, niti svrhe. Bila je to naprosto glad koja se hranila svakim oblikom prirode, zdravlja i života. Linden je mogla da ispaljuje svoju ogromnu silu udar za udarom i da ne pogodi ništa izuzev opustošenog tla, da ne povredi ništa osim onoga što je već bilo izgubljeno. Tek nekoliko trenutaka posle svitanja, zeleni pupoljci rastinja već su se protezali iz tla poput vriske.
A iza te plodnosti vrebale su kiše, boleštine i pustinja nasumičnim redosledom, čekali da se ponavljaju i ponavljaju, stalno sve oštriji i brži, sve dok se ne sruše temelji Domaje. Onda će Kob Sunca biti slobodna da se širi.
Dalje preko ostatka Zemlje.
Ali ona se učila od Kovenanta - i od posedanja Besomuka. Nije ni pokušala da napadne Kob Sunca. Umesto toga, prizvala ju je na sebe, prihvatila na svoje lično meso.
Belom vatrom upijala je izopačenje Domaje.
Najpre su je čisti bol i užas svega toga jezivo mučili. Oštar vrisak, grub poput strave, rastrže joj grlo, zaori se poput Kevinovog očajanja po prostranom predelu pod njom; odjekivao je i odjekivao po Kiril Trendoru dok džinovi naprosto ne pomahnitaše, nemoćni da joj pomognu. Ali onda je sopstvena nužda dovede do veće moći.
Žezlo usplamte toliko žestoko da je trebalo da joj telo bude spaljeno. Pa ipak, nije bila povređena. Umesto toga, bol koji je preuzimala na sebe bio je spiran - isceljen i pročišćen i prosut prema napolje u vidu čiste zemne moći. Iscelila se Zakonom.
Jedva da je shvatala šta čini: bio je to čin ushićenja, odabran više intuicijom nego svesnom misli. Ali sada je videla kuda treba da ide sa bezrazložnom jasnoćom radosti. Moglo se izvesti: Domaja se mogla iskupiti. Svom strašću pogruženog srca, svom ljubavlju koju je ikada iskusila i pružala, ona se dade na delo za koje je odabrana.
Bila je oluja na planini, baraž odlučnosti i vatre koju nije mogao videti niko izuzev nje. Sa svake milje, brega, useka i zaravni Domaje, svake padine Andelejna i litice vrhunca, svake južne strmine i severne padine, privlačila je uništenje na sebe i vraćala ga u celovitost, a zatim ga odašiljala nazad poput neme kiše, pročišćene i nevidljive.
Duh joj se preobrazio u lek koji je isceljivao. Bila je Sunozbor, Iscelitelj, Linden Averi, Odabrana, i menjala je Kob Sunca sopstvenim životom.
Ova je plamtela zelenilom na nju poput bolesti smaragda. Ali ona je prisno razumela prirodni rast i raspadanje biljaka. Našli su svoj zakon u njoj, bujni ili tegobni redosled, prirodno obilje ili retkost; i onda zelene boje nestade.
Plavo joj se gromovito prikupi nad glavom, a onda izgubi Domaju dok je prihvatala svaku kapljicu vode i sevanje nasilja.
Smeđa boja pustinje skupi se oko nje u plikovima, paleći joj kožu. Ali znala je neophodnost vreline - i ograničenja klime. Osetila je u kostima ritam dizanja i opadanja, strogo i životodavno smenjivanje godišnjih doba, leta i zime. Pustinjska vatra bi Žezlom ohlađena do milovanja i blago ponovo izračena napolje.
I najzad, crvenilo boleština, grimizno poput zaraze, oštro poput otrovnica: rojilo se oko nje kao neki svet pun pčela, brizgajući prugama krvi preko njenog vidnog polja. Nasuprot sebi, nestajala je, nije mogla da izdrži da ne bude povređena. Ali čak su i boleštine predstavljale skretanje od istine. Imale su jasno mesto i svrhu. Kada su se smanjile, uklopile su se u novi zakon koji ona odasla na svet.
Sunozbor i nosilac prstena, povratila je zemnu moć i pustila je na izmučeno telo Domaje.
Nije mogla da učini sve. Već je postala bleda od trošenja sebe, a tlo koje se pružalo pod njom prema obzorju ljuljalo se. Nije joj preostalo ništa čime bi vratila drveće, livade i letinu Domaje, njena stvorenja i ptice. Ali dovoljno je učinila. Znala je bez pitanja da je semenje ostalo u tlu - da je čak i među razorenim blagom Putnima ostalo stvorova koji bi još mogli da daju plodove i mlade - da će vreme biti u stanju da ponovo uspostavi prirodni tok. Videla je da ptice i zveri još napreduju u planinama na zapadu i jugu, tamo gde Kob Sunca nije stigla: na kraju će se vratiti. Ljudi koji su preživeli po svojim malim naseobinama opstaće.
I videla je još jedan razlog za nadu, jednu činjenicu više koja je omogućavala budućnost. Najveći deo Andelejna bio je očuvan. Oko sopstvenog srca, okupio je otpor - i pobedio.
Zbog toga što su tu bili Sunder i Holian.
Na svoj ljudski način, sadržavali su isto toliko zemne moći koliko i Bregovi; i borili su se - Linden je videla kako su se borili. Dražest onoga što su bili - i čemu su služili - talasala se oko njih. Već je počela da vraća izgubljenu oblast.
Da, šapnu ona za sebe. Da. Preko širokih milja, ona im izgovori tu reč kao da će je razumeti. Onda se povuče.
Plašila se da će je odašiljanje uzeti dok je još predaleko od tela da bi podnela taj napor. Oštro poput oluje, vetar se pružao prema njoj. Preumorna da se makar i osmehne na ono što je postigla, ona se iznureno vrati kroz stenje Kiril Trendoru i rastakanju.
Kada je stigla do pećine, videla je na licima džinova da je već izbledela toliko da je nisu mogli opaziti. Tuga je iskrivila Lupiženine crte: suze su curile iz očiju Prve. Nisu imali načina da saznaju šta se dogodilo - i neće to znati sve dok ne budu našli put iz Jazbiništa da bace pogled na oslobođenu Domaju. Ali Linden nije mogla podneti da ih ostavi povređene. Dali su joj previše. Poslednjom silom, ona poseže i smesti im nemi dodir pobede u umove. Bio je to jedini dar koji joj je preostao.
Ali i to je bilo dovoljno. Prva se prenu u čudu: neočekivana radost omekša joj lice. A Lupižena zabaci glavu da grakne poput bistre zore: "Linden Averi! Nisam li rekao da si dobro Odabrana?"
Vetar povlačio je Linden. Za koji trenutak, izgubiće džinove zauvek. Pa ipak ih se držala. Potrajala je dovoljno da vidi kako Prva diže Žezlo zakona.
Linden je i dalje držala prsten; ali mora da je u poslednjem, trenutku ispustila Žezlo kraj uzdignuća. Prva ga podiže poput obećanja. "Ovo ne sme pasti u zle ruke", promrmlja ona. Glas joj je bio čvrst poput granita: gotovo da je bio prejak za Lindenin sluh. "Čuvaću ga u ime budućnosti koju su Zemljorod i Odabrana obezbedili svojim životima. Ukoliko Sunder ili Holijan još žive, ovo će im biti potrebno."
Lupižena se nasmeja, viknu i poljubi je. Onda se saže i podiže Kovenanta u ruke. Leđa su mu bila snažna i prava. Zajedno, on i Prva napustiše Kiril Trendor. Ona je koračala kao mačomoćnica, spremna za svet. A on se kretao pored nje veselim skokom i poskokom, kao da pleše.
Tu Linden popusti. Planina se uzdiže nad nju, neprodorna poput razmaka između zvezda. Bila je teža od tuge, ogromnija od gubitka. Ništa više nikada neće isceliti ono što je izdržala. Linden je bila običan smrtnik; ali bol Planine Groma nastavljaće se bez popuštanja, neumanjen tokom svekolikog vremena.
Onda je vetar dohvati i ona dopusti da pođe napolje.
Napolje prema tami.
|
