2. GUBAVČEVO TLO
Brusobol je izišao iz kabine polako, kao da reaguje po navici, nesvestan hitnje u pozivu. Možda više nije shvatao šta se dešava oko njega. Ipak, odgovorio je na poziv svog broda.
Kada je kapetan izišao u hodnik, Kail je zatvorio vrata za njim. Haručai kao da je nagonski znao da Kovenant neće poći za Brusobolom.
Nikori! - pomislio je Kovenant, a srce mu je ubrzano zakucalo. Za ogromne, zmijolike, morske zveri govorilo se da su potomci Crva sa Kraja sveta. Dragulj Zvezdoputa prošao je kroz područje naseljeno njima blizu Ostrva Jedinog Drveta. Tada nisu obraćali pažnju na dromond. Ali sada? Pošto je Ostrvo nestalo, a Crv se budio?
I šta može jedan kameni brod protiv toliko ogromnih stvorenja? Šta će Brusobol učiniti?
Nevernik ipak nije izišao iz viseće mreže. Nepokretno je zurio u tamnu tavanicu. Bio je potučen, poražen. Nije se usuđivao da rizikuje u suočavanju sa opasnošću po džinobrod. Da se Linden nije uplela kod Jedinog Drveta, on bi se već pretvorio u novog Kevina, izveo bi Obred Obesvećenja kako bi pobedio sva ostala zla. Pretnja nikora nestajala je u poređenju sa opasnošću koju je predstavljao on sam.
Svesno se ponovo povukao u sebe. Nije želeo da zna šta se dešava izvan kabine. Kako da podnese saznanje? Jednom je rekao: Bolestan sam od krivice - ali takve pobune nisu više ništa značile. Sama krv bila mu je izopačena otrovom i zločinima. Samo nemoćni su zaista nedužni, a on nije bio nemoćan. Nije bio čak ni pošten. Sebičnost ljubavi sve je to privela kraju.
Ipak, bili su u pitanju životi njegovih prijatelja i nije mogao da se zatvori pred opasnošću po dromond. Dragulj Zvezdoputa blago se njihao na vodi kao da je izgubio pravac. Po Brusobolovom odlasku usledilo je dovikivanje i trčanje, ali džinobrod je sada bio nem. Da ima čula kao Linden, mogao bi da kroz sam kamen oseti šta se dešava; ali bio je slep i lišen, odsečen od srži duha ovog sveta. Neosetljivim rukama stezao je ivice ležaljke.
Vreme je prolazilo. Bio je kukavica, a strahovi su se mračno rojili oko njega kao da mu se rađaju u senkama negde iznad glave. Pokušavao je da se pribere prizorima uništenja, umirivao se kletvama. No, stalno mu se vraćalo Brusobolovo lice: brada mu je rasla na obrazima kao bol, čvornovato čelo uvijalo se od jada, pesnice su se stezale. Kovenantov prijatelj. Kao Penosled. Moj brat je dočekao smrt u užasu. Bilo je nepodnošljivo što mora da odbija takve molbe. A sada nikori...!
Čak i poražen čovek može da oseća bol. Kruto se podigao u sedeći položaj. Kada je uzviknuo "Kaile!" glas mu se pretvorio u kreštanje primoranosti i straha.
Vrata su se smesta otvorila i Kail je ušao u kabinu.
Zaceljena rana od honjeve kandže belela mu se na levici od ramena do lakta kao spoljašnji znak vernosti; ali lice mu je bilo nepokretno kao i uvek. "Prapoglavaru?" upitao je ravnim glasom. Ni po čemu se nije moglo naslutiti da je on poslednji haručai u Kovenantovoj službi.
Kovenant je prigušio stenjanje. "Šta se, do đavola, dešava tamo napolju?"
Kail je neznatno pomerio pogled, ali glas mu je ostao bezosećajan. "Ne znam."
Sve do prethodne noći, kada je Brin napustio pohod da bi preuzeo ulogu ak-Haru Kenaustin Ardenola, Kail nikada nije bio sam na odabranoj dužnosti; a mentalna povezanost sa njegovim narodnom činila ga je svesnim svega što se dešavalo unaokolo. Ali sada je bio sam. Brinovo likovanje nad ranijim Čuvarom Jedinog Drveta predstavljalo je veliku pobedu za njega lično i za haručaije kao narod; ali Kail je ostao izdvojen više nego što može shvatiti neko ko nije delio misli sa sunarodnicima. Njegovo mirno 'Ne znam' ućutkalo je Kovenanta kao priznanje slabosti.
Kaile - pokušao je da kaže. Nije želeo da ostavi haručaija tako usamljenog. Ali Brin je rekao: 'Kail će preuzeti moje mesto u tvojoj službi dok se ne ispune reči krvnog gardiste Banora'. A nikakva molba ni naređenje neće skrenuti Kaila sa puta koji mu je odredio Brin. Kovenant se suviše dobro sećao Banora da bi poverovao kako će haručai ikada meriti sebe po nekim drugim merilima sem svojih sopstvenih.
No, i dalje je bio uznemiren. Čak ni gubavci ni ubice nisu neosetljivi na bol. Suzbio je stezanje grla. "Hoću moju staru odeću", rekao je. "Ostala je u njenoj kabini."
Kail je klimnuo glavom kao da mu zahtev nije nimalo čudan. Pošto je izišao, tiho je zatvorio vrata za sobom.
Kovenant je ponovo legao i stisnuo pesnice. Nije mu bila potrebna ta odeća, nije želeo da se vrati gladnom i neutoljivom životu kakav je vodio pre no što je našao Lindeninu ljubav. Ali kako drugačije da napusti kabinu? Ta prezrena i neophodna odeća predstavljala je jedino poštenje koje mu je preostalo. Svako drugo odelo bilo bi laž.
Ipak, kada se Kail vratio, nije bio sam. Lupižena je ušao u kabinu ispred njega; Kovenant je smesta zaboravio na zavežljaj koji je Kail nosio. Lupiženina kičma bila je povijena, obogaljivši mu leđa i grudi, pa je izgledao neprirodno nizak za džina; glava mu nije dopirala do ležaljke. Ali na izobličenom licu imao je dovoljno izražajnosti da bi zadržao dostojanstvo. Sav je sijao od uzbuđenja dok je hramljući prilazio da pozdravi Kovenanta.
"Zar nisam rekao da je onda dobro Odabrana?" počeo je bez uvoda. "Nikada ne sumnjaj u to, Džinoljube! Možda je to samo jedno od mnogih čuda, jer ovo putovanje je svakako bilo puno čudnovatih događaja. Ali nisam ni sanjao da ću tako nešto videti. Kamena mi i mora, Džinoljube! Ona me je ponovo naučila nadi."
Kovenant je odgovorio nepomičnim pogledom, pun nenadnog iščekivanja. Kakvu je to novu ulogu preuzela Linden, kada joj još nije rekao istinu?
Lupiženin pogled je omekšao. "Ali ti ne razumeš - a i kako bi, kada nisi video more kako vrvi od nikora pod zvezdama i nisi čuo Odabranu kako ih pesmom umiruje."
Kovenant je i daje ćutao. Nije mogao da rečima iskaže mešavinu ponosa, olakšanja i gorčine gubitka. Žena koju je voleo spasla je džinobrod. A on, koji je jednom porazio poglavara Kletnika licem u lice - on više nije bio važan.
Zagledan u Kovenantovo lice, Lupižena je tiho uzdahnuo. Savladao se i nastavio. "To je čin dostojan duge priče, ali skratiću. Čuo si kako džinovi mogu da ponekad prizovu nikora. Takvo jedno prizivanje izveli smo tebe radi, kada te je poslednji put napala bolest od otrova Besomuka." Kovenant se toga nije sećao. U to vreme bio je u bunilu, na ivici smrti. Ali pričali su mu. "No, ipak ne možemo da razgovaramo sa nikorima. Oni su van granica našeg dara za jezike. Zvuke kojima ih prizivamo naučili smo tokom mnogih pokolenja na moru. Ali izvodimo ih slepo, ne znajući šta zaista znače. A džinobrod koji zađe u more puno pobesnelih nikora nema mnogo razloga da ih priziva."
Usne su mu se izvile u nagoveštaju osmeha, ali nije prekinuo priču. "Linden Averi, Odabrana, našla je načina da im se obrati kako bi nam spasla živote. Pošto nije imala dovoljno snage u rukama za takvu svrhu, pozvala je skladomajstora Vedrognevu i pošla sa njom dole, do najdubljeg potpalublja dromonda. Tamo je kroz kamen pročitala ogromni gnev nikora - i odgovorila na njega. Udarala je dlanovima u ritmu, a Vedrogneva ga je ponavljala, udarajući čekićem po koritu."
Džinu se za trenutak vratilo oduševljenje. "I uspela je!" uzviknuo je. "Nikori su se razdvojili oko nas i odneli su svoj gnev ka jugu. Ostali smo bez ogrebotine!" Ščepao je ivicu ležaljke i nagnuo je kao da želi da mu Kovenant bude što bliže. "Ima nade na svetu. Dok istrajavamo i dok su Odabrana i Džinoljub sa nama, ima nade!"
No, Lupiženin zahtev bio je suviše jasan. Kovenant je ustuknuo od njega. Zaveo je suviše ljudi i nije mu preostalo nimalo nade za sebe. Nešto u njemu želelo je da krikne. Znači, to treba da učini na kraju svega? Da Lindeni preda prsten, značenje svog života, njoj koja nikada nije videla Domaju bez Kobi Sunca i nije znala kako da je voli? "Reci to Brusobolu", tiho je promrmljao. "Njemu bi malo nade dobro došlo."
Na to su se Lupiženine oči smračile, ali nije skrenuo pogled. "Kapetan nam je kazao da si odbio. Ne znam šta je dobro i loše u tim stvarima, ali srce mi govori da si učinio ono što si morao - i da je to dobro. Ne misli da mi nije žao zbog Sanomorove smrti - i zbog kapetanovog bola. Ipak je opasnost od tvoje moći ogromna. A ko bi mogao reći šta bi nikori učinili pred tom vatrom, iako su sada prošli kraj nas? Niko ne može da zna kakva sudbina sada leži pred tobom. Činio si dobro na svoj način."
Od Lupiženinog otvorenog saosećanja Kovenanta su zapekle oči. Jasno je znao da nije dobro postupio. Ne sme se odbiti bol dubok kao Brusobolov, nikada. Ali strah i očajanje još su bili tu, zatvarajući sve. Čak nije mogao ni da pogleda Lupiženu u oči.
"Ah, Džinoljube", konačno je uzdahnuo Lupižena. "I ti si obuzet ogromnim bolom. Ne znam kako da te utešim." Naglo je ustao i pružio ka ležaljci kožnu mešinu. "Ako ti moja priča o Odabranoj nije donela olakšanje, hoćeš li bar da popiješ alem-vino i pružiš odmor svom telu? Tvoju priču tek treba ispričati. Ne budi tako grub prema sebi."
Njegove reči prizvale su sećanja na mrtvu Atiaran u Andelejnu. Majka žene koju je silovao i oterao u ludilo govorila mu je sa strogim saosećanjem. Kažnjavajući sebe, postao si dostojan kazne. To je Opačija. Ali Kovenant nije želeo da razmišlja o Atiaran. Nećeš naći smirenje... Tek sada je zamislio Linden u dubinama dromonda kako drži u rukama opstanak Potrage. Nije mogao da čuje ritam njene hrabrosti, ali video joj je lice. Uokvireno kosom boje žita, puno usmerenosti, sa borama između obrva, sa tragovima strogosti oko usana - njemu prelepo svakom crtom i svakom kosti.
Ponižen time što je učinila da spase brod, podigao je mešinu do usana i počeo da pije.
Kada se probudio, kabina je bila puna popodnevnog sunca, a moćni ukus alem-vina još mu je ležao na jeziku. Džinobrod je ponovo bio u pokretu. Nije se sećao nikakvih snova. Utisak koji je izneo iz dremeža predstavljao je samo prazninu, gubavačku neosetljivost dovedenu do logičkog vrhunca. Želeo je da se okrene i da se nikada ne probudi.
Ali kada je s mukom pogledao po osunčanoj kabini, ugledao je Linden na jednoj od stolica kraj stola.
Sedela je pognute glave i ruku otvorenih u krilu, kao da već odavno čeka. Čista kosa blistala joj se pod suncem, dajući joj izgled kao da se izdigla iz iskušenja - možda izmenjena, ali ne i umanjena. Jeknuo je u sebi i setio se šta joj je rekao starac na farmi 'Utočište'. Na svetu postoji i ljubav. A u Andelejnu je mrtva Elena, Kovenantova kćer, molila: Čuvaj je, voljeni, kako bi nas na kraju sve iscelila. Od pogleda na nju grudi su mu se zgrčile. Izgubio je i nju. Više mu ništa nije ostalo.
Kao da je osetila njegov pogled. Podigla je oči ka njemu, nagonski sklanjajući kosu sa lica; tek sad je video da nije nepovređena. Oči su joj bile šuplje i krhke od iscrpljenosti; bledi obrazi; par bora duž nosa i oko usana izgledale su kao urezane suzama koliko i vremenom. Osetio je da u njemu narasta bezglasna pobuna. Je li sedela i gledala ga od kako su nikori otišli? Kada joj je odmor toliko potreban?
No, čim mu je uhvatila pogled, ona je ustala. Na čelu su joj se pojavili čvorovi strepnje ili besa. Ispitujući ga čulom za zdravlje, prišla je bliže ležaljci. Od onog što je videla usta su joj postala stroga.
"Znači, tako?" upitala je. "Rešio si da odustaneš?"
Kovenant se nemo trgao. Zar je poraz tako očit?
Lice joj se smesta izmenilo u izraz žaljenja. Oborila je pogled, a rukama je načinila nesvrhovit polugest, kao da su one pune sećanja na poraz. "Nisam tako mislila", rekla je. "Nisam došla da ti to kažem. Nisam bila sigurna treba li uopšte da dođem. Bio si tako povređen - želela sam da ti dam još vremena."
Ponovo je podigla lice ka njemu i video je da se u njoj uobličilo osećanje svrhe. Bila je ovde zbog sopstvenih zamisli - o nadi i o njemu. "Ali Prva je htela da dođe, pa sam pomislila da učinim to umesto nje." Zurila je u njega kao da traži načina da ga izvuče iz usamljeničke postelje. "Ona hoće da zna kuda sad idemo."
Kuda...? Kovenant je bolno žmirkao. Nije povukla pitanje: samo ga je izmenila. Kuda? Srce mu se steglo od grčevitog bola. Čitava njegova sudbina bila je zbijena u toj jednoj reči. Kuda bi mogao da pođe? Bio je poražen. Sve njegove moći okrenule su se protiv njega. Nije imao kuda da ide - nije imao šta da radi. U trenutku se uplašio da će se slomiti pred njom, lišen čak i običnog dostojanstva usamljenosti.
"Moramo nekuda da idemo", nastavila je. "Kob Sunca je još tu. Poglavar Kletnik takođe. Izgubili smo Jedino Drvo, ali ništa drugo se nije izmenilo. Ne možemo do kraja života da plovimo u krug." Možda ga je molila, možda je pokušavala da ga navede da vidi nešto što je njoj već bilo jasno.
Ali nije mu bila potrebna. Gotovo bez ikakvog prelaza, njegov bol pretvorio se u odbijanje. Bila je okrutna, shvatala to ili ne. On je već izdao sve što je voleo - svojim greškama, promašajima i lažima. Koliko još odgovornosti treba da preuzme da bi je zadovoljio? Gorko je odgovorio. "Čuo sam da si nas spasla od nikora. Ja vam nisam potreban."
Trgla se od njegovog tona. "Ne govori to!" naglo je uzvratila. Oči su joj se raširile od saznanja šta mu se dešava. Mogla je da pročita svaki krik njegovog slomljenog duha. "Potreban si meni."
Umesto odgovora, pustio je da se očajanje u njemu prelije u histeriju. Zvučalo ja kao radost Opakog, likujući smeh. Možda je toliko odmakao tom stazom da je postao Opaki, savršeni alat ili simbol volje poglavara Kletnika. No, Lindenina izjava ga je povukla sa same ivice. Iznenada je postala jasna pred njim - suviše jasna da bi se tako ponašao sa njom. Ona je njegova ljubav, a već ju je suviše povredio.
Za trenutak mu se vrtelo u glavi od pada koji je upravo izbegao. Sve u kabini izgledalo je nejasno, preopterećeno sunčevim svetlom. Bile su mu potrebne senke i tama u kojima bi se sakrio od svega što ga je prevazilazilo. No, Linden je još stajala kao središte oko koga mu se vrtelo u glavi. Bilo da je govorila ili ćutala, predstavljala je jedini zahtev koji nije mogao da odbije. Ipak, bio je potpuno nespreman da joj kaže istinu koju je do sada zadržavao za sebe. Njena reakcija predstavljala bi vrhunac njegovih patnji. Nagonski je potražio način da se usidri, neku tačku jednostavne krivice ili besa za koju bi se uhvatio. Žmirkajući pod suncem, promuklo je upitao. "Šta su uradili sa Sanomorom?"
Na to se Linden opustila od olakšanja kao da je kriza izbegnuta. Tiho je odgovorila. "Brusobol je želeo da ga kremira. Kao da je to moguće." Sećanja na patnju kao da su povijala reči dok ih je izgovarala. "Ali Prva je naredila džinovima da ga sahrane u moru. Za trenutak je izgledalo da će je Brusobol napasti. Ali onda se nešto u njemu slomilo. Ne fizički - ali osetila sam kako puca." Po glasu je bilo jasno da je osetila to razdvajanje kao proboj u sopstvenom srcu. "Naklonio se pred njom kao da ne zna šta drugo da čini sa tolikim bolom. A onda se vratio na krmenu palubu. Vratio se svom poslu." Bolno je slegla ramenima. "Ko mu ne pogleda u oči, ne bi ni pomislio da nije sve u najboljem redu. Ali odbio je da im pomogne da predaju Sanomora moru."
Dok ju je Kovenant slušao, zamaglio mu se pogled. Nije mogao da je jasno vidi pod tolikim svetlom. Sanomora je trebalo spaliti, trebalo ga je osloboditi od užasa kamorom bele vatre. No, i od same pomisli na to telo mu se mračno trglo. Pretvorio se u ono što je mrzeo. Zbog laži. Znao je - ili je trebalo da zna - šta će mu se desiti. No, zbog sebične ljubavi uskratio joj je istinu. Nije mogao da je pogleda. Pobunio se kroz stegnute zube. "Zašto si to morala da uradiš?"
"Uradim...?" Imala je čulo za zdravlje, ali nije bila vrač-pogađač. Kako bi i mogla da zna o čemu on govori?
"Bacila si se u vatru." Objašnjenje je zvučalo napeto, istisnuto bolom i samooptuživanjem. Ona nije kriva. Niko nema prava da je optužuje. "Poslao sam te tamo kako bi pokušala da mi spaseš život. Nisam znao šta drugo da učinim. Koliko sam ja znao, već je bilo prekasno za išta drugo - Crv se već probudio, već sam uništio..." Grlo mu se steglo od naleta očajanja. Za trenutak nije mogao da izgovori - nisam znao kako drugačije da te spasem. Grčevito je progutao knedlu i nastavio. "Zato sam te poslao tamo. Magija nas je povezala. Prvi put su mi čula bila otvorena. A video sam samo tebe kako se bacaš u vatru.
Zašto si me naterala da te dovedem nazad?"
Umesto da odgovori, planula je kao da joj je dirnuo otvorenu ranu. "Zato što nisam mogla da ti pomognem onakvom!" Iznenada je počela da viče na njega. "Telo ti je bilo tamo, ali ti nisi! Bez tebe, to je bila samo hrpa umirućeg mesa! Čak i da sam te odvezla u bolnicu - čak i da sam ti na licu mesta dala transfuziju i operisala te - ne bih mogla da te spasem!
Trebalo je da se vratiš sa mnom. Kako sam drugačije mogla da ti privučem pažnju?"
Morao je da je pogleda zbog tolikog bola; prizor ga je presekao kao pukotina u kamenu, šireći kandže sve do samog srca. Stajala je pod njim sa licem vrelim i jasnim pod svetlom, stegnutih pesnica, napeta i nepokolebljiva kao žena o kojoj je mogao samo da sanja. Krivica nije bila do nje, iako je sigurno krivila sebe. Zato više nije mogao da izvrdava saopštavanje istine.
Svojevremeno verovao da je pošteđuje time što joj ne govori, da zadržava to za sebe kako ne bi bila preopterećena. Sada je znao da nije. Zadržao je istinu za sebe iz jednostavnog razloga što nije želeo da to bude istina. A time je učinio njihov odnos lažnim.
"Trebalo je da ti kažem", posramljeno je promrmljao. "Pokušao sam da ti kažem sve ostalo. Ali ovo je suviše bolelo."
Zurila je u njega kao da oseća prisustvo nečega užasnog između njih; ali nije prestao da je gleda u oči.
"Uvek je bilo ovako. Ništa što se ovde dešava ne prekida fizičko trajanje u svetu iz koga smo došli. Ono što se dešava ovde zatvoreno je u sebe. Uvek je isto. Dolazim u Domaju povređen - možda i na samrti. Gubavac. A ovde bivam isceljen. Lepra je dvaput nestala. Mogao sam ponovo da osećam, a moji nervi..." Srce mu se grčilo od sećanja - i od jada i strepnje u Lindeninom pogledu. "Ali pre no što napustim Domaju, uvek se nešto desi što ponovi stanje u kome sam bio ranije. Prestao bih da krvarim - ili bi mi pozlilo. Ali moje fizičko stanje uvek je bilo isto kao što bi bilo i da nisam ni bio u Domaji. A još sam gubavac. Lepra se ne leči.
Ovog puta me je pogodio nož - i kada smo dospeli u Domaju zalečio sam to divljom magijom. Isto onako kako sam izlečio rane koje mi je nanela Klava." Zasekli su mu zglobove na rukama kako bi dobili krv za svoj istinozbor; ali ožiljci su već izbledeli, bili su gotovo nevidljivi. "Ali to ništa ne znači. Ono što se ovde dešava ne menja ono što se zbiva tamo. Jedino se menja ono što mi osećamo o tome."
Potom je stid postao preveliki da bi je i dalje gledao u oči. "Zato ti nisam pričao o tome. Isprva - na samom početku - mislio sam da imaš i ovako dovoljno briga. Ionako bi uskoro otkrila istinu. Ali posle nekog vremena sam se promenio. Više nisam ni hteo da znaš. Mislio sam da nemam prava da tražim od tebe da voliš mrtvaca."
Dok je govorio, njen šok se pretvorio u bes. Progovorila je istog trenutka kada je on završio. "Hoćeš da kažeš da si čitavo vreme planirao da umreš?" Glas joj je iznenada bio preživ u tihoj okolini broda i mora. "Da nisi ni pokušavao da nađeš način da preživiš?"
"Ne!" Obuzet očajanjem, pokušao je da se odbrani. "Šta misliš, zašto sam želeo novo Žezlo Zakona - zašto sam ga tako očajnički želeo? Ono mi je bilo jedina nada. Njime bih se borio za Domaju, ne rizikujući divljom magijom. I tebe bih poslao nazad. Ti si lekar, zar ne? Želeo sam da me spaseš." No, njen pogled pun strepnje nije se pokolebao; nije mogao da je gleda takvu, nije mogao da se pretvara da je bio u pravu što je tako činio. "Pokušavao sam", preklinjao je. Ali nikakva molba nije bila dovoljna. "Nisam ti rekao, zato što sam želeo da me neko vreme voliš. To je sve."
Čuo ju je kako se kreće; obuzeo ga je strah da će izaći iz kabine, da će mu zauvek okrenuti leđa. Ali nije otišla. Vratila se na stolicu i sela kao da se nešto u njoj slomilo. Pokrila je lice dlanovima i sagla se, a ramena su joj se trzala. Nije pustila nikakav zvuk. Kraj samrtničke postelje svoje majke naučila je da zadrži plakanje za sebe. Kada je progovorila, glas joj je drhtao.
"Zašto na kraju ubijem svakoga do koga mi je stalo?"
Njena tuga zapekla ga je kao kiselina krivice. I ovo je padalo na njegovu glavu. Želeo je da siđe iz ležaljke, da joj priđe, da je zagrli; ali uzdržao se od toga. Nije mogao ništa da učini sem da suzbije sopstveni jad i pobuni se. "Nisi ti kriva. Pokušala si. Trebalo je da ti kažem. Spasla bi me da si mogla."
Njena silovita reakcija potpuno ga je iznenadila. "Prestani!" obrecnula se. "Imam ja oči! Umem da razmišljam! Nisam nekakvo nedužno dete koje treba da štitiš." Sunce joj je bleštalo na licu. "Ležiš ovde otkako smo se vratili na brod, kao da si ti kriv za sve. Ali nisi kriv. Kletnik je sve smislio. On te je izmanipulisao. Šta sad pokušavaš da postigneš? Da dokažeš da je on u pravu?"
"Ne mogu drugačije!" odvratio je, podboden solju koju mu je utrljavala u uzaludnost. "Naravno da je on u pravu. Šta misliš, ko je on? To sam ja. On je samo uobličenje onog opakog dela mene. Deo koji..."
"Ne." Njeno protivljenje ga je ućutkalo, iako nije vikala. Bila je previše napeta i besna da bi vikala, suviše divlja da bi joj se protivio. "To nisi ti. On nije taj koji će umreti." Mogla je i da kaže - ja sam ta koja ubija. Reči su joj bile jasne na svakom deliću lica. No, bes ju je proneo pored tog saznanja kao da ga nikako drugačije ne bi mogla podneti. "Svi prave greške. Ti si samo pokušao da se boriš za one koje voliš. Ti imaš rešenje. Ja ga nemam." U vrelini te izjave nije bilo nimalo samosažaljenja. "Nisam ga imala ni kada je sve ovo počelo. Ja ne poznajem Domaju kao ti. Nemam nikakvu moć. Sve što sam mogla bilo je da idem za tobom." Stegla je ruke u pesnice. "Ako ćeš već umreti, učini nešto da to postane bitno!"
Kao brzi dodir leda proželo ga je saznanje da ona nije došla ovamo da govori sa njim samo zato što je Prva želela odredišta. Ona hoće da zna kuda sad idemo. Otac joj se ubio i ona je sebe okrivila zbog toga; sopstvenim rukama ubila je rođenu majku; a sada je ova, Kovenantova smrt izgledala sigurna koliko i Obesvećenje Zemlje. Ali sve je to služilo samo da joj pruži svrhu koju je izgubila. Ponovo se zaogrnula starom strogošću - istim krutim samokažnjavanjem kojim mu se suprotstavljala od časa kada su se prvi put sreli. Samo je divlja vatra u njenim očima bila nešto novo. To je bio neutoljivi gnev njenog bola, a u želji za bojem gnev je zanemarivao sve cene.
Rešio si da odustaneš?
Od njenog zahteva promašaj je postao dubok kao agonija. Mogao je da krikne: 'Nemam nikakvog izbora! On me je porazio! Ništa ne mogu da učinim!'
Ali znao je da nije tako. Bio je gubavac i znao je da nije tako. Lepra je sama po sebi poraz, potpun i neizlečiv. Pa ipak, čak i gubavci imaju razloga da nastave sa životom. Atiaran mu je rekla da je svrha života pružiti značaj žrtvama mrtvih; ali sada je uvideo da je istina dublja: pružiti značaj sopstvenoj smrti. A cenu ljudi koje je voleo već je platio.
U ime Lindenine grube upornosti, seo je u ležaljci. "Šta želiš?" promuklo je upitao.
Taj odgovor kao da ju je umirio. Gorki pritisak gubitka malo je popustio u njoj. Odgovorila je grubim glasom. "Želim da se vratiš u Domaju. U Veselkamen. Da zaustaviš Klavu. Da ugasiš Vatrokob." Šištavo je udahnuo pri pomisli na ono što traži od njega; ali ona je nastavila, ne obraćajući pažnju na njega. "Ako to učiniš, Kob Sunca će se usporiti. Možda će se čak i povući. Tako ćemo imati vremena da potražimo bolje rešenje."
Tu ga je ponovo iznenadila, pokolebavši se. Nije ga gledala. "Možda ja ne volim Domaju toliko kao ti. Bila sam suviše uplašena da bih zašla u Andelejn. Nikada nisam videla kako je ranije izgledala. Ali poznajem bolest kada je vidim. Čak i da nisam lekar, Kob Sunca bi bila urezana u mene tako da ne bih mogla da je zaboravim. Želim da učinim nešto oko toga. Nemam drugog načina. Jedino mogu da se borim kroz tebe."
Dok je govorila, u Kovenantovim venama pulsirali su odjeci moći. Čuo je šta mu govori; ali strah ga je vratio na početak. Da zaustavi Klavu? Da ugasi Vatrokob? Uplašeno je odgovorio: "To će biti baš zabavno. Odakle ti, pobogu, ideja da ću čak i pomisliti na tako nešto, a da pri tom ne ugrozim Svod?"
Pogledala ga je sa bolnim osmehom, bez veselja i čvrsto. "Zato što sada znaš kako da se obuzdavaš. Osetila sam to - kada si pozvao svu tu divlju magiju i upotrebio je da me pošalješ nazad. Sada si mnogo opasniji nego ikada ranije. Za poglavara Kletnika."
Za trenutak ju je gledao u oči, ali brzo je oborio pogled. Ne. To je ipak previše: nije spreman. Život mu je uništen pre manje od jednog dana. Kako je moguće govoriti o borbi, kada ga je Opaki već porazio? Imao je samo jednu moć, a ona se od otrova i laži pretvorila u strašniju opasnost od same Kobi Sunca. To što je ona želela bilo je suludo. On to nema u sebi.
Ali morao je nekako da odgovori. Podnela je suviše tereta zbog njega. I voleo ju je. Imala je pravo da zahteva nešto od njega.
Gorko posramljen, tražio je izlaz, nešto što bi rekao ili učinio kako bi makar odložio neophodnost odluke. Počeo je da mrmlja, i dalje ne gledajući Linden u oči. "Suviše toga ne razumem. Moram da govorim sa Findejlom."
Mislio je da će je to odbiti. Od trenutka kada se Određeni Elohim priključio Potrazi, ni jedan jedini put nije se pojavio ni udaljio iz drugog razloga do neke svoje tajne mudrosti ili lukavstva. No, ako je iko posedovao znanje kako da se izbavi iz ovog poraza, to je svakako bio njegov narod. Osim toga, verovatno neće doći u kabinu samo zato što ga je Nevernik pozvao. Kovenant se oslanjao makar na toliko odlaganja dok Linden bude pokušavala da ubedi Findejla.
Ali ona nije oklevala - i nije napustila kabinu. Okrenula se licem ka pramcu i tiho izgovorila ime Određenog, smireno kao da očekuje da će on poslušati.
Skoro istog časa sunčevo svetlo kao da se zgusnulo kraj zida; iz kamena se pojavio Findejl, pretapajući se u ljudski oblik, kao da je upravo tamo čekao na njen poziv.
Bio je neizmenjen: iza žućkastog ogrtača i zapuštene sede kose, u bolnim žutim očima, izgledao je kao ovaploćenje jada čitavog sveta, prikaza svakog bola i tuge koji nisu dotakli njegov promenljivi i na sebe usmereni narod. Tamo gde su oni bili promišljeno ljupki i pristali, on je bio grub i označen bolom. Delovao je kao njihova suprotnost i antiteza - uloga koja ga je užasavala.
No, mora da se i za njega nešto promenilo. Pre krize kraj Jedinog Drveta nije odgovarao ni na kakve pozive. Ipak, ponašao se izdvojeno i sa prebacivanjem kao i uvek. Iako je klimnuo glavom ka Linden kao da je pozdravlja, u glasu mu se osećalo prebacivanje. "Čujem. Nema potrebe za grubošću."
Njegov glas kao da nije ostavio utisak na Linden. Podbočila se i obratila mu se kao da ništa nije rekao. "Ovo se suviše oteglo", kruto je rekla. "Sada su nam potrebni odgovori."
Findejl nije ni pogledao Kovenanta. U Elemesnedenu su se Elohimi ponašali prema Neverniku kao da on lično nema nikakvog značaja; sada je Određeni počeo da se ponaša isto tako. Obratio se Linden. "Namerava li prstenoša da preda svoj prsten?"
Kovenant se smesta obrecnuo. "Ne!" Odbijanje je teklo kroz njega kao odjek bunila. Nikako mu ne dati prsten. Nikako. Samo to mu je još ostalo.
"U tom slučaju", uzdahnuo je Findejl, "moram da odgovaram kako znam i umem, u nadi da ću ga odvratiti od tolike gluposti."
Linden je pogledala Kovenanta, očekujući pitanja. Ali on je bio preblizu svom unutrašnjem ponoru; nije mogao jasno da misli. Suviše mnogo ljudi želelo je da on preda prsten. A to je bila jedina stvar koja ga je još vezivala za život, činila izbore važnim. Nije uzvratio Lindenin pogled.
Ona je zažmirila zagledana u njega, procenjujući u kakvom je stanju. Potom se okrenula od njega, kao da se otima od želje da ga teši, i ponovo pogledala Findejla.
"Zašto...?" Govorila je s mukom, gurajući reči kroz čvor u grudima. "Uopšte ne znam odakle da počnem. Toliko toga... Zašto tvoj narod radi ovo?" Glas joj je iznenada postao jači, pun dostojanstva koje nikada neće moći da zaboravi. "Šta ste, pobogu, zamislili da činite? On je samo hteo da sazna gde je Jedino Drvo. Mogli ste da mu otvoreno odgovorite. Ali ne, vi ste ga zatvorili u tu strašnu tišinu." Nametnuli su mirovanje njegovom umu. Da se Linden nije izložila opasnosti da ga izbavi, ostao bi prazna ljuštura sve do smrti, lišen misli i želja. A cena koju je platila za taj spas...! Njen gnev naterao ga je da se usmeri na nju. "Vi ste odgovorni za to. Kako možeš podneti da živiš sa time?"
Findejlovo lice pretvorilo se u blesak gneva. Odgovorio je čim je ona zastala. "Zar ti se čini da mi je drago zbog onoga u šta se izvrglo moje Određenje? Zar nije moj život u opasnosti koliko i tvoj? Jeste, isto toliko i još više, jer ti ćeš otići kada se tvoje vreme završi, a ja moram da ostanem i podnesem cenu. Krivica nije do mene."
Linden je zaustila da se pobuni, ali zaustavila ju je nagomilana tuga njegovog glasa. "Ne, ne buni se protiv mene. Ja sam Određeni, i teret onoga što činiš prelazi na mene.
Ne poričem da je put koji smo odabrali težak po prstenošu. Ali zar zaista nisi u stanju da vidiš? Ti si Sunozbor. On nije. Pa ipak, divljom magijom koja čini srž Svoda Vremena vlada on, a ne ti. Tu leži ruka zla nad Zemljom - pa i nad Elohimima koji su Gmra Zemlje.
Rekla si da mi služimo zlu koje si imenovala poglavarom Kletikom, Opakim. To je netačno. Ako ti se ne sviđa moja reč, razmisli o drugim činjenicama. Bi li taj Opaki poslao svog slugu Besomuka na vas u oluji, kada je već među vama bio takav sluga kao što bi trebalo da sam ja? Ne. To se ne slaže. Ipak, moram ti otvoreno reći da na srcima Elohima leži senka. Vidi se po tome što nismo mogli da smislimo put spasa koji bi vas poštedeo.
Nisi zaboravila da ima i onih među nama koji nisu želeli da vas poštede.
Svakako ti je jasno da je bilo najjednostavnije oteti mu prsten. Divljom magijom mogli bismo da pobedimo svaki napor Opačije. Bićima kao što smo mi ne bi bilo teško da postignu savršenstvo Zemlje. Ali nismo to učinili. Neki među nama plašili su se tolike moći, jer znali smo da nam na srcima leži senka. A neki su videli da će čitava cena takvog čina pasti samo na vaša pleća. Izgubili biste sebe, ostali biste lišeni značenja i vrednosti. Možda bi i vrednost i značenje same Zemlje takođe bili izgubljeni.
Stoga smo izabrali teži put - da podelimo sa vama teret izbavljenja i opasnost sudbine. Prstenoša je bio ućutkan - ne da bismo mu naudili, već da bismo spasili Zemlju zla od moći bez vida. Kao što ga je ćutanje spasilo od zlobe Kasreina od Vrtloga, spasilo bi ga i od namera Opakog pod Jedinim Drvetom. Stoga će na kraju izbor pasti na tebe. Moraš uzeti na sebe njegov prsten, zalečivši time jaz između vida i moći. Ili bi možda mogla da predaš prsten meni, dajući Elohimima moć da spasu Zemlju na svoj način. Tada ne bismo imali razloga da se plašimo sebe, jer data moć je potpuno drugačija od otete. No, kako god da odabereš, mora postojati nada. A da se postigne nada, cena ćutanja prstenoše - i mojeg Određenja - nije nam izgledala ni prevelika ni zla.
To si nam ti oduzela. U tamnici Peskodrža, odabrala si grešku koju nazivaš opsedanjem umesto odgovornosti vida i nada koju smo se trudili da negujemo sada je izgubljena.
A sada ti kažem da ga moraš ubediti da preda svoj prsten. Ako to ne učini, sigurno je da će uništiti Zemlju."
Kovenant se za trenutak teturao na ivici ponora Findejlovog objašnjenja. Izgubio je ravnotežu. Zar da čuje sopstvene strahove tako jasno izražene, kao presudu! Ali kada se okrenuo ka Linden, uvideo je da je ona još teže pogođena. Lice joj je potpuno prebledelo. Ruke su joj visile kraj bokova, čineći sitne, uzaludne pokrete. Usnama je pokušavala da uobliči odricanje, ali nije imala snage za to. Suočena sa logikom svog delovanja po Findejlovom shvatanju, bila je užasnuta. Ponovo ju je smestio u središte, u epicentar odgovornosti i krivice. A Kovenantovo priznanje još je bilo suviše sveže: nije imala vremena da se privikne. Bacila je krivicu na sebe - ali nije razumela do kog stepena može biti optužena.
Kovenanta je umirio gnev zbog nje. Findejl nije imao prava da tek tako prebaci na nju čitavu težinu Zemlje. "Nije tako jednostavno", počeo je da govori. Nije znao istinski razlog svog protesta. Ali Linden ga je gledala sa nemim preklinjanjem; nije dozvolio sebi da se pokoleba. "Ako je Kletnik čitavo vreme planirao baš ovo, zašto se upuštao u nevolje?" Nije nameravao da pita baš to. Ipak je nastavio, u nadi da će nekako stići do pravog mesta. "Zašto nije, lepo, sam probudio Crva?"
Findejl je i dalje gledao Linden. Kada je uhvatio njen rašireni pogled, odgovorio je. "Taj Opaki nije lud. Da je on probudio Crva, bez divlje magije u ruci, zar ne bi i sam stradao u uništenju sveta?"
Kovenant je to odbacio sleganjem ramena i nastavio je da traži potrebno pitanje, grešku u Findejlovim objašenjenjima. "Zašto nam onda nisi rekao ranije? Naravno, nisi mogao da se udostojiš objašnjenja sve dok me ona nije oslobodila." Svim sarkazmom koji je mogao da prikupi, pokušao je da navede Određenog da pogleda u njega, da oslobodi Linden. "Posle onog što je tvoj narod učinio, znao si da vam neće dati moj prsten ako shvati koliko ga želite. Ali kasnije - pre no što smo stigli do Jedinog Drveta. Zašto nam nisi rekao u kakvoj smo opasnosti?"
Elohim je uzdahnuo; ali i dalje nije puštao Linden. "Možda sam tu pogrešio", tiho je rekao. "A ipak nisam mogao da odustanem od nade. Nadao sam se da će nekakav pristup pun mudrosti ili hrabrosti naučiti prstenošu da uzmakne od ponora svojih namera."
Kovenant je nasumce nastavio. Ali sada je video da je Linden na ivici snage. Tresla je glavom, tražeći u sebi način da odbije ili izdrži Findejlove optužbe. Usta su joj bila stegnuta; izgledala je kao da ih grize da uzdrži kletve. Taj prizor potpalio je u njemu iskru ohrabrenja, naterao ga da se nagne napred i dobaci Elohimu nov pokušaj.
"To te ne opravdava", zarežao je. "Kažeš da ste me ućutkali kao da je to jedini razuman način. Ali, do đavola, dobro znaš da nije tako. Na primer, mogli ste učiniti nešto sa otrovom koji me čini ovako užasno opasnim."
Na to je Findejl ipak pogledao Kovenanta. Žuti pogled sunuo je napred silinom koja je gotovo odgurnula Kovenanta. "Nismo se usudili." Tihi gnev ostavio je tragove plamena preko Kovenantovog mozga. "Usud ovog razdobla leži i na meni, ali se ne usuđujem. Zar nismo Elohimi, Gmra Zemlje? Zar ne čitamo istinu u samom korenju Ivice Raukraja, u obliku planinskih padina i u snegovima koji pokrivaju zimske vrhove? Podsmevaš mi se na svoju štetu. Opaki tim otrovom pokušava da uništi Svod Vremena, a to nije mala stvar. Ali mala je u poređenju sa sudbinom koja bi zadesila Zemlju i sav život na Zemlji da nema tog otrova u tebi. Ti misliš da si pun moći, ali u razmerama svetova nisi uopšte. Da tog Opakog nije izdala želja za Kamenom Zlozemlja, podigavši te iznad smrtničkog tela, ne bi se nijednom suočio sa njim. A sada je on mudriji, mudrošću stare osujećenosti koju neki zovu ludilom.
Da nema otrova, ti bi bio premalen da ga ugroziš. Da te nije izdvojio sopstvenog zadovoljstva radi, lutao bi svetom bez svrhe, nemoćan pred njim. A Kob Sunca bi rasla. Rasla bi, proždirući jednu po jednu zemlju i more sve dok ne bi pao i sam Elemesneden, a rasla bi i dalje, i ništa je ne bi zaustavilo. Ne videći svoju krivicu, ne bi predao prsten. Tako bi on ostao zarobljen pod Svodom. Ali ništa drugo ne bi ograničilo njegovu pobedu. Čak i mi, Elohimi, bili bismo vremenom svedeni na igračke, njegovog zadovoljstva radi. Za čitavog Vremena, Obesvećenje sveta ne bi imalo kraja.
I zato", pažljivo je izgovorio Određeni, "blagosiljamo osujećenost ili ludilo koji su doveli do kocke sa tim otrovom. Nezadovoljan u zatvoru Zemlje, Opaki je uložio nadu za spas u otrov koji ti daje toliku moć. U tome je i tvoja nada. Jer sada je krivica jasna. Pošto si bio slep na druge načine, moramo se moliti da će te krivica dovesti do predaje koja bi nas spasla."
Reči su se pronosile kroz Kovenanta kao udar. Njegovi razlozi bili su uništeni, potpuno nevažni. Findejl nije nudio nikakav spas sem Obreda Obesvećenja - direktnog uništenja Zemlje kako bi je time spasao od moći poglavara Kletnika. Slično onome što je učinio Kevin Zemljogub, ali toliko veliko da je Kovenant bio ošamućen, zgrožen do srži. Ako ne preda prsten, kako će podneti da lično uništi svet kako bi nadjačao večnu Kob Sunca Opakog?
A ipak nije mogao da preda prsten. I sama pomisao na to bila mu je istog časa potpuno užasna. Metalni kružić suviše mu je značio: u njemu su sadržane sve potvrde života i ljubavi koje je ikada uspeo da iščupa iz večito okrutne usamljenosti, sudbine gubavca. Druga mogućnost bila je bolja. Da. Da uništi. Ili da rizikuje uništenje u bilo kakvoj potrazi za boljim ishodom.
Dvoumica ga je ućutkala. U ranijim sukobima sa poglavarom Kletnikom pronašao je i koristio tiho središte svoje vrtoglavice, mirnu tačku snage između suprotnosti i potrebe; ali sada je izgledalo da središta nema, da nema mesta na koje bi se oslonio kako bi potvrdio i Zemlju i sebe. A neophodnost izbora bila je strašna.
No, utom se Linden ponovo pribrala. Nisu je najviše bolela ona shvatanja koja su se ticala Kovenanta, a on joj je dao prilike da se oporavi. Bacila je na njega pogled oštar od napetosti; ali ponovo je bila spremna, u stanju da raščita njegovu strepnju. Za trenutak joj se pogled umekšao od saosećanja. Potom se ponovo okrenula ka Određenom, a glas joj je opasno pucketao.
"To je samo zamisao. Bojite se da ćete izgubiti svoju dragocenu slobodu, pa pokušavate da na njega prebacite odgovornost za to. I dalje nam nisi rekao istinu.
Findejl ju je pogledao; Kovenant je video da se Linden trza kao da su je Elohimove oči opekle. Ali nije se zaustavila.
"Ako hoćeš da ti verujemo, reci nam za Vaina."
Na to se Findejl trgao.
Smesta je počela da ga progoni. "Prvo ste ga zatvorili, kao da on predstavlja nekakav zločin protiv vas. I pokušali ste da nas prevarite, kako ni bi znali šta radite. Kada je pobegao, pokušali ste da ga ubijete. Potom, kada su on i Sanomor našli tebe na brodu, obratio si mu se." Lice joj je blistalo od sećanja. "Rekao si: 'Šta god da učiniš, to neću da propatim'."
Određeni je zaustio da odgovori, ali ona ga je pretekla. "Kasnije si kazao: 'Samo onaj koga nazivate Vainom ima u sebi snagu da me otera. Prodao bih mu dušu kada bi želeo da to učini'. A otada si ga uvek držao na oku - sem kada bi rešio da pobegneš umesto da nam pomogneš." Videlo se da je svakako znala šta je hrabrost. "On te je od samog početka više zanimao nego mi. Zašto, za promenu, ne pokušaš da objasniš to?"
Bacala je ljutnju na Elohima; Kovenant je za trenutak pomislio da će Findejl odgovoriti. No, njegovo bolom izmoždeno lice odjednom je otvrdlo. Uprkos jadu, dobio je izraz nalik na mržnju Napeva i Tragede dok je mračno odgovarao. "O demonokotu neću da govorim."
"Tako je", smesta mu je uzvratila. "Naravno da nećeš. Kad bi govorio, dao bi nam razloga da se malo nadamo i sami. Tada ne bi šenili kad god poželiš." Otrpela je njegov pogled; i uprkos svim njegovim moćima i znanjima, učinila je da on izgleda poniženo i prezreno. "Oh, beži", mračno je promrmljala. "Gubi se odavde. Muka mi je od tebe."
Findejl je kruto slegnuo ramenima i okrenuo se. Pre no što je stigao da ode, upleo se i Kovenant. "Samo trenutak." Napola je poludeo od straha i nemogućih odluka; ali delić razuma ipak mu se vratio i učinilo mu se da je našao još jedan način na koji su ga izdali. Lena mu je rekla da je on ponovo rođeni Berek Troprst. A poglavari koje je poznavao takođe su verovali u to. Šta je pošlo naopako? "Nismo stekli granu Jedinog Drveta. Nije bilo načina. Ali to je ranije učinjeno. Kako je Berek uspeo?"
Findejl je zastao kraj zida i odgovorio preko ramena. "Crv se nije uznemirio od njegovog prilaska, jer nije probio put borbom. U to doba, Jedino Drvo nije imalo Čuvara. Tek je Berek dao Drvetu zaštitu, postavivši Čuvara, kako ključno drvo života na svetu ne bi bilo ponovo dodirnuto ni slomljeno."
Berek? Kovenant je bio suviše ošamućen da bi gledao kako se Elohim rastapa i nestaje iz kabine. Berek je postavio Čuvara? Zašto? Poglavar-rodilac bio je po predanju i vidovnjak i prorok. Zar je bio toliko kratkovid da poveruje kako više nikada nikome neće biti potrebno da dodirne Jedino Drvo? Ili je imao razloga da se osigura da neće biti drugog Žezla Zakona?
Ošamućen razmišljanjem, Kovenant za trenutak nije bio svestan Lindeninog pogleda. No, postepeno je osetio njene oči na sebi. Lice joj je bilo oštro od zahteva koji je donela sa sobom u kabinu - zahteva svoje potrebe. Kada mu je uhvatila pogled, jasno je progovorila. "Tvoji prijatelji u Andelejnu nisu mislili da si osuđen na propast. Imali su razloga da ti daju Vaina. Šta su još učinili?"
"Govorili su mi", odvratio je, kao da je prizvala reči iz njega. "Mhoram je rekao: 'Kada shvatiš potrebu Domaje, moraćeš da je napustiš, jer ono što tražiš ne nalazi se u njoj. Ne možeš drugačije naći jedinu reč istine. Ali dajem ti upozorenje: ne dopusti da te obmane potreba Domaje. Ono što tražiš nije ono što izgleda da jeste. Na kraju ćeš morati da se vratiš u Domaju'."
Takođe je rekao: Kada dođe ključni trenutak i kada ne bude drugog načina, seti se paradoksa belog zlata. U suprotnosti je nada. Ali to Kovenant nije razumeo.
Linden je strogo klimala glavom. "Pa, šta će sad biti? Hoćeš li ležati tu sve dok ti srce ne prepukne? Ili ćeš se boriti?"
Rastrzan strahom i očajanjem, nije mogao da nađe put. Možda je rešenje moguće, ali on ga nije imao. Ipak, bilo je jasno šta ona želi od njega; a pošto ju je voleo, dao joj je to što je bolje umeo.
"Ne znam. Ali sve je bolje od ovoga. Reci Prvoj da ćemo pokušati."
Linden je ponovo klimnula glavom. Za trenutak je pomerila usne kao da želi da mu se nekako zahvali. No, pritisak sopstvene rešenosti nagnao ju je da pođe ka vratima.
"A šta je sa tobom?" upitao je njena okrenuta leđa. Poslao ju je od sebe i nije znao kako da je ponovo prizove. Nije imao prava. "Šta ćeš ti da radiš?"
Zastala je u vratima i pogledala ga, očiju otvoreno punih suza. "Čekaću." Glas joj je zvučao napušteno kao krik sokola - i odlučno kao čin hrabrosti. "Moj red tek dolazi."
Kada je otišla, njene reči kao da su ostale u osunčanoj kabini - nalik na presudu. Ili proročanstvo.
Pošto je otišla, Kovenant je sišao sa ležaljke i potpuno se obukao u svoju staru odeću.
|
