3. PUT KA BOLU

     Kada je izišao na palubu, sunce je zalazilo iza zapadnog mora i od njegove boje voda je postala purpurna - boja propasti. Brusobol je podigao sva jedra koja su jarboli mogli da izdrže; i svako je bilo ispupčeno i puno vetra dok je Dragulj Zvezdoputa napredovao delić stepena zapadnije od severa. To mora da je bio sjajan prizor. Samo je naročito crvenilo tog zalaska sunca pokrivalo jedra smrtnošću, obasjavajući užad tako da su izgledala klizava od krvi. A vetar je nosio napadnu hladnoću, nagoveštavajući gorčinu zime.
     Ipak, Brusobol je koračao po krmenoj palubi kao da ga više ne može iznenaditi ništa što bi se pojavilo na moru. Vetar mu je mrsio bradu, a u očima mu se povremeno odražavalo crvenilo sa zapada; ali naređenja koja je izdavao bila su precizna kao i kontrola nad džinobrodom, a grubost u glasu mogla je biti posledica i napora da viče kroz vetar, a ne napetosti u poslednja dva dana. On ipak nije bio Penosled. Nije mu bila dozvoljena kamora za kojom mu je duh čeznuo. Ali ipak je bio džin, kapetan Dragulja Zvezdoputa; i znao je kako da vrši svoje dužnosti.
     Praćen Kailom, Kovenant se popeo na krmenu palubu. Želeo je da se na neki način izvini što se pokazalo da nije dostojan kapetanovih potreba. No, kada je prišao Brusobolu i dvojici džinova koji su stajali kraj njega, Sedmoruku, sidromajstoru, i kormilaru koji je držao brodosrce, zaustavio ga je oprez u njihovim očima. Isprva je pomislio da su oprezni zbog njega - da se plaše njegovog prisustva zbog opasnosti koju predstavlja. Ali Sedmoruk je rekao: "Džinoljube" - takvim glasom da je čak i Kovenantovom površinskom sluhu bilo jasno da je sidromajstor pun tuge, a ne neprijateljstva. Umesto da se izvini, Kovenant je pognuo glavu, učtivo prihvatajući sopstvenu nedostojnost.
     Želeo je da stoji ćutke sa njima sve dok ne skupi dovoljno samopoštovanja da načini još jedan korak prema životu džinobroda. No, skoro odmah se oglasio Kail. Uprkos smirenosti tipičnoj za haručaije, po ponašanju mu se videlo da mu je neprijatno zbog onoga što hoće da kaže. Kovenant se nehotice setio da nijedan od haručaija koje je ostavio za sobom u Domaji nije ostao bez belega. Kovenant nije znao kako je nepokolebljiva čvrstina haručaija istrpela ulogu koju je Brin namenio Kailu. Kakvo obećanje leži skriveno u Brinovoj izjavi da će Kailu na kraju biti dopušteno da sledi svoje srce?
     No, Kail nije govorio o tome. Nije se obratio Kovenantu. Počeo je bez uvoda. "Mrkotraže Brusobole, u ime svog naroda želim da ti se izvinim. Kada se Brin upustio u boj sa ak-Haru Kenaustin Ardenolom - koji predstavlja predanje i san svih haručaija u planinama - nije smerao da izazove smrt Palamara Sanomora, tvog brata."
     Kapetan se trgao; duboko usađene oči bacile su na Kaila trag crvenila. No, skoro odmah je povratio smireno držanje. Osvrnuo se po džinobrodu kao da proverava je li sve i dalje u redu. Tada je predao komandu Sedmoruku i povukao Kaila i Kovenanta za sobom, ka levoj ogradi.
     Zalazeće sunce davalo je njegovom licu izgled žrtveničkog sjaja. Zagledan u njega, Kovenant je nejasno pomislio da sunce uvek zalazi na zapadu - da čovek koji gleda na zapad neće nikada videti ništa sem spuštanja svega, poslednje lepote pre no što svetlost i život zgasnu.
     Trenutak kasnije, Brusobol je podigao glas nad vlažno pljuskanje uz bok broda. "Zemljo-vid nije stvar koju džin može izabrati za sebe. Nema mogućnosti izbora. Ali mi ipak ne pokušavamo da ga izbegnemo ili zavaramo. Verujemo... ili smo verovali", rekao je sa nagoveštajem gorčine, "da u takvim tajanstvima postoje i život i smrt. Kako bi iko mogao da snosi krivicu za ono što se desilo?" Brusobol je govorio više za sebe, a nije se obraćao Kovenantu ni Kailu. "Zemljo-vid je obuzeo Palamara Sanomora, mog brata, a bol tih vizija bio je svima jasno vidljiv. No, on nije mogao da objasni sadržaj tog bola. Možda je ta nemost bila neophodna zbog vizija. Možda nije bio u stanju da odbije smrt, jer bi time porekao i život. Ništa ne znam o tome. Znam samo da nije mogao da objasni svoj strah - i zato ga nismo mogli spasiti. Niko od nas nije kriv za to." Govorio je kao da veruje u ono što kaže; ali koža mu se oko očiju izdajnički grčila.
     "Njegova smrt nije teret na nama, nego teret nade." Zalazak se gasio na zapadu, kao i na njegovom licu, prelazeći iz purpurne u bledopepeljastu boju. "Moramo se nadati da ćemo na kraju naći načina da opravdamo njegovu smrt. Da opravdamo", tiho je ponovio - i da razumemo." Nije gledao slušaoce. Umiruće svetlo odražavalo mu se u očima. "Žalostan sam jer ne mogu da steknem nadu."
     Zaslužio je da ga ostave ne miru. No, Kovenantu je bio potreban odgovor. On i Penosled razgovarali su o nadi. Trudio se da mu glas bude nežan uprkos sopstvenom grubom bolu. "Pa kako onda uspevaš da nastaviš?"
     Brusobol je za trenutak ostao nepokretan pred sve gušćom tamom - kao da ga nije čuo, kao da je nedostižan. Konačno je jednostavno odgovorio. "Ja sam džin, kapetan Dragulja Zvezdoputa, i zarekao sam se da ću služiti Prvoj od Potrage. Tako je najbolje."
     Najbolje, pomislio je Kovenant u nemom bolu. Mhoram bi rekao nešto tako. Ali Findejl očito nije verovao u to.
     Ipak, Kail je klimnuo glavom kao da je kapetan rekao nešto što bi i nepokolebljivi haručai mogli da prihvate. Na kraju krajeva, Kailov narod ne polaže mnogo na nadu. Zalažu se, rizikujući uspeh ili poraz - i prihvataju ishod.
     Kovenant je okrenuo leđa potamnelom moru i napustio ogradu. Njemu nije mesto među takvim ljudima. Nije znao šta je najbolje - i nije mogao da vidi dovoljno uspeha da bi i poraz bio podnošljiv. Odluka koju je doneo u Lindenino ime bila je samo druga vrsta laži. Pa, ona je zaslužila to pretvaranje u ubeđenost. Ipak, svakom gubavcu u nekom času ustreba nešto više od discipline, pa čak i od tvrdoglavosti, da bi ostao u životu. A on je odveć strašno izlagao svoj odnos sa njom. Nije znao šta sad da čini.
     Džinovi su po čitavom Dragulju Zvezdoputa počeli da pale svetla u mraku. Osvetlili su ogromno kormilo, stepenice kojima se silazi sa krmene palube, ulaze u potpalublje, kuhinju i skladište. Svetiljke su visile sa prednjeg i zadnjeg jarbola kao iskre hrabrosti, naglašujući i omalovažavajući rupu na mestu srednjeg jarbola. Bile su to samo male uljane svetiljke pod ogromnim nebesima, ali su ipak činile džinobrod prelepim nad dubinama. Trenutak kasnije, Kovenant je ustanovio da će moći da podnese da potraži Linden.
     No, kada je pošao dalje od krmene palube, pažnju mu je privukao Vain. Demonokot je stajao izvan domašaja svetiljki, tačno na mestu gde je prvi put stupio na kamen kada se vratio sa Ostrva Jedinog Drveta; ali crni obris bio mu je jasno ocrtan na bledom obzorju. Kao i uvek, ostao je neproziran pod pogledom, kao da je znao da ga ništa ne može dodirnuti.
     A ipak je bio dodirnut. Jedan gvozdeni okov sa starog Žezla Zakona još mu je obavijao mesto na kome je ranije bio ručni zglob; ali ta ruka beskorisno je visila sa drvenog uda koji mu je izrastao iz lakta kao grana. Kovenant nije imao pojma zašto mu je Penosled dao ovaj proizvod mračnih i oduvek zlokobnih pragrdana. Ali sada je bio siguran da je Linden u pravu - da se ne može verovati nijednom objašnjenju koje ne uključuje i tajnu demonokota. Kada je prošao kraj Vaina, bilo mu je jasnije zašto želi da je otkrije.
     Našao ju je kraj prednjeg jarbola, nešto dalje od pramca na kome je stajao Findejl, iščekujući budućnost kao kip. S njom su bili Prva, Lupižena i još jedan džin. Kada im se Kovenant približio, prepoznao je Maglovala, kome je Linden spasla život, rizikujući njegov sopstveni tokom poslednjeg napada otrova. Troje džinova pozdravilo ga je sa istom opreznom pažnjom kao i Brusobol i Sedmoruk - sa opreznošću naroda koji veruje da prisustvuje bolu koji prevazilazi njihov. Samo Linden kao da nije ni primetila njegovo približavanje. Pod slabim svetlom lice joj je delovalo bledo, gotovo izmoždeno; Kovenant je iznenada pomislio da se ona nije odmorila otkako je pohod stigao na Ostrvo Jedinog Drveta. Energija koja ju je ranije održavala sada se istrošila; bila je grozničava od iscrpljenosti. Za trenutak je bio u toj meri svestan koliko je ona blizu nesvestice da nije primetio da i Linden nosi svoju staru odeću - kariranu flanelsku košulju, farmerke i čvrste cipele u kojima je dospela u Domaju.
     Iako je učinila isti izbor kao i on, osetio je iznenadni nalet bola. Ponovo ga je izdao preuranjeni nagon za nadom. Nesvesno je zamišljao da je svi šokovi i sva otkrića iz proteklih dana neće izmeniti, da je neće navesti da zauzme raniju udaljenost od njega. Budalo, obrecnuo se na sebe. Nije mogao da izbegne njena čula. Još u njegovoj kabini mogla je da vidi šta će on učiniti, čak pre no što je to i sam saznao.
     Prva ga je pozdravila glasom pomalo napetim od osećanja; ali reči su mu jasno rekle da je ona i daje svesna njegovih osećanja. "Tomase Kovenante, verujem da si dobro odabrao." Ako ništa drugo, gubici u protekla dva dana i večernja tama kao da su naglašavali njenu gvozdenu lepotu. Bila je Mačomoćnica, obučena da bije bitke sa opasnostima sveta. Dok je govorila, stezala je blačak mača kao da je ta oštrica životni deo onoga što govori. "Nazvala sam te Džinoljubom i ponosna sam zbog toga. Lupižena, moj muž, običava da kaže kako je nada srž naših života. Ali ja ne znam kako da odmerim takve stvari. Znam samo da je bitka bolja od predaje. Nije do mene da sudim tvoje puteve - ali milo mi je što si odabrao put bitke." Pokušavala je da ga uteši na svoj, ratnički način.
     Taj pokušaj ga je dirnuo - a i uplašio ga, jer je ponovo naglašavao da je preuzeo veće obaveze no što je u stanju da savlada. Ali nije imao prilike da odgovori. Lupižena je odjednom postao nestrpljiv zbog reči svoje žene. Čim je zaćutala, on je nastavio. "Da, a Linden Averi takođe je dobro Odabrana, kao što sam rekao. Ali u ovome nije dobro odabrala. Džinoljube, ona neće da se odmori." U glasu mu se jasno osećala zabrinutost.
     Linden je iskrivila lice. Kovenant je zaustio da je ubedi. "Linden, treba da..." Ali zaćutao je kada ga je pogledala. U njenom pogledu nakupljala se tama, upravljena protiv njega.
     "Nemam kuda da odem."
     Jasna praznina njenog odgovora prostrelila ga je kao krik. Značila je suviše toga: da je njen raniji svet uništen za nju onim što je saznala; da, kao i on, ne može podneti da se vrati u kabinu - kabinu koju su delili.
     Negde u daljini začuo je Lupiženu. "Ponudili smo joj odaje haručaija, ali odgovorila je da bi se plašila da sanja na takvom mestu. A na Dragulju Zvezdoputa nema više izdvojenih prostorija."
     Kovenant je i to smesta razumeo. Brin je nju krivio za Hergromovu smrt. A i pokušala je da ubije Cera. "Ostavite je na miru", tupo je rekao, gluv za svoj glas koliko i za Lupiženin. "Odmoriće se kada bude spremna."
     Nije to hteo da kaže. Hteo je da kaže - oprosti mi. Ne znam kako da oprostim sebi. Ali reči su mu ostale zatvorene u grudima. Bile su nemoguće.
     Pošto nije imao ništa drugo da joj ponudi, progutao je knedlu. "U pravu si. Moji prijatelji nisu smatrali da sam osuđen na propast. Penosled je imao razloga da mi da Vaina." Bilo mu je teško i to da prizna; ali primorao je sebe. "Šta se desilo sa njegovom rukom?"
     Linden je nastavila da tamno zuri u njega kao da se nalazi na krajnjoj ivici iscrpljenosti. Zvučala je udaljeno kao mesečar dok je odgovarala. "Magloval neće da ode. Kaže da će on preuzeti Kailovo mesto."
     Kovenant ju je pogledao, za trenutak nesposoban da razume. Ali brzo se setio svoje strepnje kada je Brin zahtevao da ga služi; srce mu se zgrčilo. "Linden", pobunio se, usamljen i grub od nesposobnosti da joj pomogne, "reci mi šta je sa Vainovom rukom." Da se usudio, uhvatio bi je za ramena. Kad bi imao prava.
     Odmahnula je glavom; svetiljke su joj poigravale u očima kao poraz. "Ne mogu." Mogla je i da se pobuni kao dete: 'Boli me'. "Ruka mu je prazna. Kada zatvorim oči, uopšte je nema. Kada bi oduzeo sav život iz Jedinog Drveta - oduzeo ga tako potpuno kao da ga u Drvetu uopšte nije ni bilo - kao da nikada nije imalo nikakvog značenja - tako bi izgledalo. Da je on zaista živ - da nije samo stvar koju su načinili pragrdani - bio bi u užasnim bolovima."
     Polako se okrenula kao da više ne može da podnese njegovo prisustvo. Kada je pošla niz palubu, praćena mirnim i tvrdoglavim Maglovalom, Kovenant je shvatio da ni ona ne zna kako da oprosti.
     Tog časa je pomislio da su gubici i potrebe postali preveliki za njega, da će se sigurno slomiti. No, Prva i Lupižena gledali su ga očima punim brige. Oni su mu prijatelji. Potreban im je. Nekako je uspeo da se sredi.
     Kasnije je Magloval poslao poruku da je Linden konačno našla mesto za san, sklupčana u uglu kuhinje blizu toplote jedne od velikih peći. Kovenant je morao da se zadovolji time. Kruto koračajući, vratio se na svoju ležaljku i rešio da rizikuje i noćne more. Snovi kao da su predstavljali manju opasnost.
     Narednog jutra vetar je bio snažniji.
     Mogao je biti pravi mornarski vetar - dovoljno jak da iščupa dromond iz normalne rutine i protrese ga, ali ne toliko jak da spreči posadu u obavljanju poslova. Pretvarao je vrhove talasa u kapi i penu, zapljuskivao granitni pramac džinobroda, nagonio užad da ječe i jedra da se napinju. Bokovi broda kretali su se tako brzo da su vlažne šare u kamenu izgledale kao plamen koji liže iz mora. Nekoliko džinova se smejalo u jedrima dok su ih premeštali, tražeći najbolji položaj za punu brzinu dromonda. Da nije izgubio srednji jarbol, Dragulj Zvezdoputa leteo bi na vetru kao misao.
     U svakom slučaju, dan je bio taman od oblaka i delovao je neprirodno hladan. Južni vetar morao bi biti topliji od ovog. Dolazio je pravo sa mesta na kome je potonulo Ostrvo i bio je leden kao pećina Jedinog Drveta. Bez sunca koje bi ga osvetlilo, more je imalo sivu, lepljivu boju. Iako je nosio ogrtač preko odeće, Kovenant je povijao ramena i nije mogao da zaustavi drhtavicu.
     Tražeći smirenje, pošao je na krmenu palubu, odakle je Veza Vedrogneva zapovedala dromondom. No, ona ga je pozdravila samo grubim klimanjem glave. Osim uobičajeno čvrstog držanja, na njoj se primećivala i opreznost kakvu ranije nije zapažao. Prvi put od kako su se upoznali, izgledala je podložna slutnjama. Umesto da je optereti i svojim strepnjama, vratio se na zadnju palubu i pošao napred, tražeći nekoga koga bi lakše mogao da ispita.
     Nije baš tako hladno, govorio je u sebi. To je samo vetar. Ali hladnoća ga je i dalje ujedala. Bez obzira na to koliko se umotavao u ogrtač, vetar mu je prodirao do kože.
     Nagonski je pošao do kuhinje, tražeći toplinu i Linden.
     Našao ju je tamo kako sedi naslonjena uza zid, u društvu vedrih i zaposlenih kuvara na dromondu, bračnog para sa prikladnim imenima Moresos i Ognježara. Proveli su toliko vremena u životu radeći oko ogromnih ognjišta da su im lica postala stalno zajapurena. Izgledali su kao blizanci dok su obavljali svoje poslove, krećući se kroz prividni haos koji je prikrivao lakoću zajedničkog posla. Kada bi izišli na palubu, vrelina je zračila iz njih; a u svom malom carstvu zračili su kao pećnice. Samo je Kovenantova jeza ostala.
     Linden je bila budna, ali i dalje ošamućena od sna. Vratila je samo deo duga svom premoru. Iako je pozdravila Kovenanta, sve iza njenih očiju bilo je zatvoreno sanjivošću. Smesta je pomislio da ne treba da je uznemirava pitanjima dok se još ne odmori. Ali bio je suviše smrznut za tako dobre namere.
     Nagnuo se nad nju. "Šta misliš o ovom vetru?"
     Zevnula je. "Mislim", odsutno je rekla, "da se Kletniku žuri da nas vrati nazad."
     Posle još jednog dana odmora Linden je bila u stanju da se pažljivije zagleda u vreme. Do tada je Kovenant postao mrzovoljan od nesvrhovite strepnje. Neprestano je osećao da je izgubio središte života, da neće moći da se zadrži, nego će se razleteti na sve strane kada ga ponovo obuzme vrtoglavica straha. Nije se desilo ništa što bi pokazalo da je dromond u opasnosti; a ipak je ostao neugasivo ubeđen u opasnost. Ljutito je postavio Lindeni drugi put isto pitanje.
     No, dugi san ju je okrepio i pogled kojim mu je uzvratila bio je sposoban za saznanje. Kao da je bez napora utvrdila kako njegova nervoza nije uperena protiv nje. Za trenutak mu je dodirnula mišicu, kao da obećava da ga neće izneveriti. Potom je izišla da pogleda vetar.
     Trenutak kasnije objavila je da strujanje vazduha nije neprirodno ni zlo, da ga ne pokreće Opaki. Više je ličilo na posledicu dubokog grča koji je povukao u dubine Ostrvo Jedinog Drveta. Time je ravnoteža vremena narušena i desilo se ovo.
     Bilo je savim verovatno da je poglavar Kletnik znao šta će se dogoditi. Ali nije osećala nikakav trag njegovog prisustva u vetru.
     Kada je Kovenant preneo njenu procenu Brusobolu, kapetan je slegnuo ramenima, krijući misli iza čupavih obrva. "Nije bitno", promrmljao je kao da ne sluša sopstveni glas. "Ako se pogorša, Dragulj Zvezdoputa mora biti ispred njega. Neću da bez jednog jarbola rizikujem opiranje putanji vetra. Nema potrebe. U ovom trenutku plovimo tek delić stepena u stranu od pravog puta."
     Kovenanta je to trebalo da zadovolji. Njegova pomorska iskustva bila su sitnica u poređenju sa Brusobolovim. Ipak, strepnju u utrobi nije uspevao da obuzda. Kao i Vedrogneva, kapetan je odavao utisak prikrivene zabrinutosti.
     Tokom naredna dva dana vetar je postajao sve ozbiljniji.
     Duvajući neumornom silinom nekoliko stepeni zapadnije od severa, usecao se u more kao plug i zavijao po palubama dromonda kao bol sopstvene hladnoće. Uprkos brzini, Dragulj Zvezdoputa više nije izgledao kao da se glatko kreće: vetar je nosio ka severu i samu vodu, a ono malo talasa koje je podizao pramac smesta su se razbijali. Oblaci su pokrivali nebo od obzorja do obzorja. Jedra su izgledala siva i krhka dok su vukla teški kamen pod sobom.
     A te noći naišla je najveća hladnoća.
     Kada se ujutro Kovenant, drhteći, iskobeljao iz ležaljke, našao je skramu leda na umivaoniku koji mu je pripremio Kail. Šare inja upile su se u granit zidova kao da su ih prožele čitavom dubinom. Prolazeći pored Vaina na putu za kuhinju, video je da je demonokotovo crno telo pokriveno injem nalik na lepru.
     Ipak, džinovi su bili zauzeti poslovima kao i uvek. Neosetljivi na vatru, mada ne i na bol, bili su otporni i na hladnoću. Većina ih je bila zauzeta jedrima, boreći se sa smrznutim i krutim konopcima. Kovenant ih je kroz oči iznenada pune suza nejasno video i za trenutak mu se učinilo da skupljaju jedra. Ali sledećeg časa ugledao je oblake kako se dižu sa jedara kao para i shvatio je da džinovi tresu platno kako bi sprečili da se inje pretvori u led. Led bi mogao da otrgne jedra sa prečki i time obogalji Dragulj Zvezdoputa - a život dromonda zavisio je od kretanja.
     Dah mu se ledio u bradi dok je puštao da ga vetar gura napred. Bez Kailove pomoći ne bi uspeo da otvori vrata kuhinje. Opiljci leda ispali su iz pukotina i poleteli ka unutra kada je haručai razbio skramu izazvanu vlagom od kuvanja. Nošen vetrom koji je počeo da huji kroz kuhinju, Kovenant je preskočio visoki prag i gotovo se zateturao kada su se vrata zalupila za njim.
     "Kamena mi i mora!" proderala se Ognježara, lica pocrvenelog od bezopasnog gneva. "Jeste li poludeli kada ulazite u kuhinju niz vetar, umesto sa druge strane?" Rukom u kojoj je držala kutlaču sa koje je nešto kapalo ljutito je pokazala vrata na drugoj strani prostorije. Moresos je iza nje besno zalupio vratanca pećnice. No, trenutak kasnije sve je zaboravljeno i on je dodao Kovenantu zdelu u kojoj se pušilo zagrejano i razblaženo alem-vino, a Ognježara je iz ogromnog kazana oko koga se majala nasula zdelu čorbe. Nespretan i zbunjen, seo je kraj Linden, oslonjen o zid, trudeći se da ne smeta kuvarima i da bar malo zgreje kosti.
     Tokom narednih dana provodio je vreme uglavnom tu, deleći sa njom podnošljivu galamu i vrelinu kuhinje. Uprkos neosetljivosti, hladnoća mu je bila strašna; a njoj je bilo još gore, jer su joj čula bila otvorena. Kovenant je još jednom pokušao da spava u svojoj kabini; ali potom joj se pridružio na ležaju u kuhinji. Vetar je nezadrživo jačao svakog dana, a vazduh je postajao sve ledeniji. Dragulj Zvezdoputa bio je gonjen ka sleđenom srcu severa. Kada bi džinovi ulazili u kuhinju u potrazi za hranom i toplotom, odeća im je bila kruta i prekrivena sivom skramom koja je ostavljala po podu barice dok se topila. Led im je okivao brade i kosu, a oči su im bile ispijene. Kovenant je povremeno izlazio na palubu da pogleda u kakvom je stanju brod; ali ono što je video - debelo, grubo more, niski oblaci, grudve leda koje su okivale ogradu jer je posada bila prezauzeta drugim poslovima, pa ih nisu čistili - uvek ga je teralo da se vrati u kuhinju, sa lepljivim čvorom u grudima.
     Jednom je otišao dovoljno daleko da pogleda Findejla. Kada se vratio, usne su mu bile bolne od hladnoće i kletvi. "To đubre jednostavo ne oseća", promrmljao je, ne obraćajući se nikome, iako su sa Linden bili Lupižena, Magloval, dvoje kuvara i još nekoliko džinova. Jednostavno, prolazi kroz njega." Nije mogao da objasni zašto je besan. Naprosto, izgledalo mu je nepravedno da Određenog uopšte ne dodiruje nevolja u kojoj se dromond nalazi.
     Ali Linden ga nije pogledala; usmerila je pažnju na Lupiženu kao da je želela da ga upita nešto važno. U prvi mah nije imala priliku da postavi pitanje. Lupižena je zavitlavao Ognježaru i Moresosa kao veselo dete i smejao se smirenom humoru njihovih odgovora. U povijenom telu nosio je visoki duh džinova i sposobnost veselja još veću nego kod većine drugih. Svojim šalama odagnao je deo Kovenantovog ledenog raspoloženja.
     Lupižena je konačno uspeo da izmami nehotični smeh dvoje kuvara; tek tada je ućutao i smirio se kraj Kovenanta i Linden, čela svetlucavog od vreline peći. Kovenant je bio svestan Lindenine napetosti dok je postavljala svoje pitanje. "Lupiženo, u šta se to mi upuštamo?"
     Džin ju je pogledao sa izrazom iznenađenja koji se ne može odglumiti.
     "Niko ne želi da govori o tome", bila je uporna. "Pitala sam Vedrognevu i Sedmoruka, ali svi kažu samo da Dragulj Zvezdoputa može ovako da nastavi beskonačno dugo. Čak i Magloval misli da me može služiti zatvorenih usta." Magloval je zamišljeno zurio u tavanicu, pretvarajući se da je ne čuje. "Zato pitam tebe. Ti nikada nisi pokušao da mi nešto sakriješ." U glasu joj se osećalo složeno podrhtavanje od napetosti. "U šta se to mi upuštamo?"
     Vetar je zavijao oko kuhinje kao da se prodeva kroz otvore za sidra. U pukotinama oko vrata skupljalo se inje. Lupižena nije želeo da joj uzvrati pogled; ali naterala ga je. Postepeno je izgubio vedro raspoloženje; iznenada je izgledao star, izmožden neizgovorenim strahom. Bez ikakvog jasnog razloga, Kovenant se setio šta mu je Linden ispričala nekoliko dana pre no što je pohod stigao do Elemesnedena - priču o ulozi Lupižene u smrti oca Prve. Sada je izgledao kao da ima suviše sećanja.
     "Ah, Odabrana", uzdahnuo je, "meni se čini da nas je zahvatio Jadvetar i da nas nosi prema Dušogrizu."
     Dušogriz.
     Lupižena ga je nazvao nestalnim morem, ne samo zbog toga što svaki brod nailazi na njega u drugom kraju sveta, nego i zato što svaki brod koji se otrgne od njega pripoveda drugačiju priču. Neki su nailazili na oluje i grebene na jugu; drugi su ulazili u područje tišine na istoku; treći su se zaglavljivali u smrdljiva i lepljiva mora algi na zapadu. Uprkos tome, Dušogriz je bio poznat takav kakav je; jer nijedan brod i nijedna posada nisu se vraćali iz njega bez posledica. A svaki brod je zalazio u njega nošen Jadvetrom koji je duvao predugo bez ikakve promene u snazi.
     Linden je neko vreme raspravljala, izazvana istovremeno nejasnim i sigurnim objašnjenjima Lupižene. Ali Kovenant nije obraćao pažnju na njih dvoje. Sada je znao ime za svoju ledenu strepnju i to saznanje pružilo mu je nastranu utehu. Dušogriz. To nije delo poglavara Kletnika. Niti se moglo izbeći. Pojava tog mora možda će učiniti nepotrebnim sve ostale strahove. Pa, dobro. Kuhinja je bila pretopla, ali izvan nje hujao je i zavijao ledeni vetar koji su samo džinovi mogli da malo duže izdrže. Na kraju mu je čak i brbljanje kuvara postalo prijatno i prešao je iz strepnje u neku vrstu budnog dremeža - zatupljeno unutrašnje ćutanje nalik na odjek praznine koju su mu nametnuli Elohimi u Elemesnedenu.
     To ćutanje predstavljalo je jedinu bezbednost koju je poznavao u ovom svetu. Bilo je to gubavačko rešenje za očajanje, stanje izdvojenosti i pasivnosti upotpunjeno mrtvilom svakog nerva koji bi mogao da bude značajan. Elohimi to nisu izmenili; samo su otelovili u njemu naročitu prirodu njegove sudbine. Da ništa ne oseća i da umre.
     Linden ga je jednom izbavila od te sudbine. Ali sada je poražen. Donosio je odluke - ne zato što je verovao u njih, nego zato što su bile očekivane od njega. Nije imao snage da suoči sa Dušogrizom.
     U danima koji su usledili prolazio je kroz uobičajene pokrete života. Pio je dovoljno alem-vina da savlada nemu udaljenost od ljudi koji su ga posmatrali. Spavao je u kuhinji, išao u kratke šetnje, prihvatao pozdrave i razgovore kao živ čovek. Ali u sebi je postajao nedodirljiv. Posle mnogih godina discipline i poricanja, tvrdoglavog opiranja zavođenju bolesti, odustao je od napora.
     A Dragulj Zvezdoputa i dalje je zaoravao čvrstu brazdu preko sivog i mračnog mora, dok je vetar duvao arktičkim besom. Osim nekoliko ugaženih staza tu i tamo, palube su sada bile okovane ledom, zarasle kao stara ruševina. Već je i njegova težina bila dovoljna da učini džinove nervoznima; ali nisu imali vremena ni snage da uklone pokoricu. U vetru je bilo suviše vode: nosio je odveć pene sa neravnih talasa. A ta vlaga se nakupljala u jedrima brže no što su stizali da je istresu. Povremeno bi poneki deo jedara postajao pretežak da izdrži. Vetar ga je strzao sa prečki. Palubu bi zasula kiša leda; iskrzani delići tkanine nastavljali su da lepršaju sa jarbola kao polomljene ruke. Tada su džinovi bivali primorani da šire po prečkama nova jedra. Lišenom srednjeg jarbola, granitnom dromondu bila su potrebna sva jedra.
     Iz dana u dan, kreštavo zavijanje jedara i stenjanje kamena postajali su sve glasniji, sve napetiji. More je izgledalo kao tečni led, a Dragulj Zvezdoputa i dalje je bio guran napred sve jačom silinom. Ali džinobrod je bio tvrdoglav. Jarboli su se povijali i drhtali, ali nisu otkazivali. Stežući zube pod olujom, Dragulj Zvezdoputa je istrajavao.
     Kada je naišla promena, svi su bili iznenađeni. Odmor je vratio Lindeninim očima borbenost i danima se opirala izluđujućem pritisku vetra i tesne kuhinje; ali čak ni ona nije predvidela šta nailazi. A džinovi nisu videli nikakvo upozorenje.
     U jednom trenutku Dragulj Zvezdoputa leteo je na urliku vetra kroz neprozirnu tamu oblačne noći. Sledećeg časa dromond je nastavio da plovi napred kao ratnik vezanih ruku; a oluja je nestala. Iznenadna tišina protresla je brod kao eksplozija. Nije se čuo nikakav zvuk sem tihog pucketanja i krckanja leda koji je padao sa klizavih jedara. Linden se okretala, usmeravajući čula na sve strane, ispitujući brod. Zaprepašćeno je promrmljala. "Stali smo. Tek tako."
     U prvi mah se niko nije pokrenuo. Potom je Magloval pošao ka prednjim vratima i šutnuo ih da ih oslobodi leda. Unutra je prodrla hladnoća čista kao potpuna zima; ali nije je nosio vetar. Vazduh nad džinobrodom bio je nepomičan.
     Duž paluba proneli su se uzvici. Uprkos unutrašnjem ćutanju, Kovenant je pošao za Maglovalom i Linden napolje, u noć.
     Oblaci su nestali; tama je bila bistra i oštra kao sečivo noža. Duž džinobroda razletele su se tačke svetlosti, jer je posada palila nove svetiljke. Blizu istočnog obzorja video se mesec, žut i jadan. Bio je gotovo pun, ali kao da nije zračio svetlom, jer nije ostavljao odraz na tamnoj i tajanstvenoj površini vode. Zvezde su pokrivale nebo na sve strane, bez ijednog znamenja. Linden je poluglasno mrmljala. "Šta, do đavola...!" Ali kao da nije bila u stanju da dovrši pitanje.
     Sa drugog kraja broda prišli su im Brusobol i Lupižena. Kada im se pridružila i Prva, Lupižena je progovorio sa neubedljivom vedrinom. "Izgleda da smo tu."
     Kovenant je bio suviše neosetljiv da bi iskusio hladnoću. Ali Linden je divlje drhtala kraj njega. "Šta ćemo sada?" upitala je nesigurnim glasom.
     "Šta ćemo?" odsutno je ponovio Brusobol. Lice mu je bilo mračno, lišeno sadržaja. "Ovo je Dušogriz. Moramo čekati da vidimo njegovu volju." Iz usta mu se dizala para, kao da sa svakom reči gubi duh.
     Njegovu volju, tupo je pomislio Kovenant. Moju volju. Kletnikovu volju. Nije bilo razlike. Ćutanje je bezbednost. Ako ne može da stekne nadu, može da prihvati neosetljivost. Vratio se u kuhinju, sklupčao se na ležaju i smesta zaspao.
     Narednog jutra probudile su ga hladnoća i tišina. Pećnice nisu zračile toplotom. U kuhinji nije bilo nikoga osim Kaila. Ostavljen. Dragulj Zvezdoputa nepomično je ležao na vodi, kao da su on i haručai jedini preostali na brodu.
     Prostrelio ga je bol, zapretivši da mu oduzme odbranu. Krut od sna i hladnoće, s mukom se uspravio. "Kuda..." upitao je slabim glasom. "Kuda su otišli?"
     Kailov odgovor bio je miran i okrutan. "Otišli su da gledaju Dušogriz."
     Kovenant se trgao. Nije želeo da napusti udobnost kuhinje. Plašio se povratka osećanja, bola i odgovornosti. Ali Kailov bezizražajan pogled bio je nepokolebljiv. Kail je jedan od haručaija, srodnik Brinu i Banoru. Njegovi drugovi Cer i Hergrom izgubili su živote. Imao je prava da zahteva. A pogled mu je bio jasan kao reči: 'Dosta je bilo. Sada moraš da se pribereš.'
     Kovenant nije želeo da pođe. Ipak, popravio je zgužvanu odeću i potrudio se da sklopi oko sebe tišinu. Kada mu je Kail otvorio vrata, zakoračio je preko visokog praga i žmirkajući izišao u bistro, ledeno jutro.
     Posle mnogih dana skrivanja iza namrštenih oblaka i samo sunce bilo bi dovoljno da ga oslepi. Ali nije bilo samo ono. Oko broda je blistala bela hladnoća. Svetlo se odbijalo ka njemu sa svih strana; blesci prodorni kao koplja vitlali su mu se oko glave. Suze su mu se smrzle na obrazima. Kada je podigao ruke da ih otre, sa lica su mu se otkinuli komadići kože.
     Ipak, vid mu se postepeno razbistrio. Video je leđa džinova poređanih duž ograde. Svi su stajali na prednjem delu broda, zagledani napred.
     Bili su nepokretni, tihi kao more i kao jedra koja su prazno visila u mestu. Ali ništa nije moglo da ućutka njihovo napeto iščekivanje. Gledali su Dušogriz. Čekali su.
     A onda je dovoljno povratio vid da bi video uzrok opšte ošamućenosti.
     Nepokretan na vodi, Dragulj Zvezdoputa bio je okružen flotom ledenih bregova.
     Stotina njih, svih veličina i oblika. Neki su bili samo mala ispupčenja na nepokretnom moru. Drugi su se izdizali kao iskrzane gromade do visine gornjih prečki dromonda. A svi su bili načinjeni od istog, nepogrešivog leda: leda prozirnog i potpunog kao staklo, oštrog kao dijamant: leda na kome se jutro prelamalo, bacajući svetlo u svim pravcima.
     I kretali su se. Pojedinačno ili u grupama, polako su se zbijali oko broda na putu ka jugu. Nekoliko ih je prišlo toliko blizu da je džin mogao da skoči do njih. Ali nijedan nije udario dromond.
     Flota je plovila nad dubinama u fantastičnom dostojanstvu, zapanjujućem kao i hladnoća. Većina džinova stajala je kao da su isklesani od tamnog leda. Jedva su disali, šake su im se zamrzavale za ogradu, a oči gorele od blistanja. Kovenant se pridružio Lindeni koja je stajala sa Prvom, Lupiženom i Maglovalom. Iza bolnog crvenila hladnoće na licu joj se video i plavičasti preliv, kao da je krv postala gusta poput mleka na mrazu; ali prestala je da drhti, ne obraćajući pažnju na kapi leda koje su joj se stvarale na razmaknutim usnama. Lupiženino neprestano mrmljanje nije prekidalo taj zanos. Kao i svi ostali, Kovenant je gledao kako led promiče - kao da je čekao nekoga da progovori. Kao da je čudesno osvetljena povorka bila samo uvod.
     Kovenant je ustanovio da ni on ne uspeva da otrgne pogled. Primoran silnim blistanjem i lepotom, spustio je ruke na jednu od nižih prečki ograde i smesta izgubio moć pokreta. Sada je bio smiren, spreman da čeka zauvek, ako ustreba, kako bi čuo šta se hladnoća sprema da ponudi.
     Iz daljine je dopro Kailov glas. "Prapoglavaru", rekao je haručai, "ovo nije dobro. Odabrana, slušaj me. Ovo nije dobro. Morate se odvojiti." Ali i njegovi protivljenja polako su popustila. Prišao je, stao kraj Kovenanta i više nije progovorio.
     Kovenant nije imao osećanje za vreme. Konačno se čekanje okončalo. Pred očima gledalaca prošao je ledeni breg, pokazujući svima zaravnjeni prostor na jednom boku, nalik na platformu. A sa te platforme dopirali su krici.
     "Najzad brod!"
     "Pomozite nam!"
     "U ime milosti!"
     "Nasukali smo se!"
     Kao da je čuo iste uzvike i otpozadi, sa druge strane džinobroda. Ali ta čudna pojedinost nije ostavila na njega nikakav utisak.
     Pokretao je jedino oči. Dok je ledeni breg polako plutao ka jugu u sporoj povorci, zaravnjena padina prošla je tik ispod posmatrača. Sada je video da se na ledenoj površini pojavljuju prilike - ljudske prilike. Troje ili četvoro, nije bio siguran. Njihov broj bio je čudno neodređen. Ali brojevi nisu važni. Svi su bili muškarci i srce mu se zgrčilo zbog njihove nevolje.
     Imali su upale oči, bili su mršavi i bedni. Šake, izjedene mrazom, bile su im umotane u krpe otrgnute od dronjave odeće. Lica su im izgledala izobličena od mršavosti i beznađa. Promukli i kreštavi glasovi bili su izlomljeni od očajanja.
     "Nasukali smo se!" dovikivali su kao nagoveštaj vetra.
     "Milost!"
     Ali niko na dromondu nije se ni pomerio.
     "Pomozite im." Lindenin glas ličio je na stenjanje između oteklih usana. "Bacite im uže. Bar neko."
     Niko nije reagovao. Okovani hladnoćom, bezvoljni, posmatrači su mogli jedino da gledaju kako ledeni breg lagano plovi kraj njih, noseći sa sobom uspaničene žrtve. Struja je postepeno odnela nasukane ljude van domašaja sluha.
     "Za ime Božije." Na Lindeninim obrazima od suza su se stvorili potočići leda.
     Kovenantovo srce opet se zgrčilo. Ali nije mogao da se oslobodi. Njegovo ćutanje pokrivalo je more.
     A onda se približio novi breg. Ležao je kao ploča na nepokretnoj vodenoj površini. Tik ispod površine lako je dotkao brod i glasno zaparao ućutkano korito. Ploča je za trenutak uhvatila sunčevu svetlost i njen odsjaj zazvonio je kao mrtvačko zvono. Kovenant je ipak uspeo da prozre kroz sjaj.
     Pod sunčevim bleskom stajali su ljudi koje je znao.
     Hergrom. Cer.
     Stajali su raširenih nogu, kao da su oslonjeni leđima o Peskozid. Isprva nisu bili svesni džinobroda, ali brzo su ga ugledali. Cer je doviknuo pozdrav koji je bez odjeka pao na palube dromonda. Ostavio je Hergroma, potrčao do ivice leda i mahnuo rukama, očekujući pomoć.
     A potom se iz svetla pojavila Peščana gorgona. Bela na sjajnoj površini leda, zver je jurnula ka Hergromu sa ubistveno ispruženim, moćnim rukama.
     Kaila su zahvatili drhtaji. Od napora, dah je počeo da mu se isparava kroz zube. Ali hladnoća ga je držala.
     Nepomični sklop Cerovog lica ipak je razabrao da mu džinobrod neće pomoći. Nesigurno je zadržao pogled na Kovenantovim grudima kao da baca optužbu na koju se ne može odgovoriti. Potom je požurio Hergromu u pomoć.
     Peščana gorgona udarila je silinom malja. Kroz led su se pronele pukotine. Niz novih udaraca poprskao je led Hergromovom krvlju. Cerova snaga nije značila ništa toj zveri.
     I dalje se niko nije mocao. Džinovi su se i sami pretvorili u led, kruti i hladni kao pustoš mora. Linden se gušila od jecaja. Kovenantu su se sa dlanova otkidale kapi krvi dok je pokušavao da otrgne ruke od ograde. Ali stisak hladnoće bio je nesavladiv.
     Cer. Hergrom.
     Ledena ploča polako je otplovila i niko se nije pomerio.
     Potom je čekanje izgledalo dugo, prvi put od kako je Kovenant pao pod čaroliju Dušogriza.
     Konačno je džinobrodu prišla nova ledena gromada. Bila je mala, jedva metar široka, tek nešto malo iznad vode. Izgledala je premalena da bi na sebi donela toliko straha.
     Na toj maloj santi stajao je Palamar Sanomor. Gledao je dromond, zureći u posmatrače. Držao se uspravno; mirno je prekrstio ruke preko zjapećeg otvora na sredini grudi. Oči su mu, iznad ožiljka, bile pune strašnog znanja.
     Kruto je klimnuo glavom u znak pozdrava. "Narode moj", rekao je glasom tihim i dubokim kao hladnoća, "morate mi pomoći. Ovo je Dušogriz. Ovde pate svi prokletnici koji su umrli iz lažnog razloga, bez pomoći onih kojima su želeli da služe. Ako mi ne pružite ruku, moram stajati ovde zauvek, obuzet bolom, i led me neće osloboditi. Slušajte me, vi koje sam ovoliko voleo. Zar u vama nije ostalo ljubavi za mene?"
     "Sanomore", zastenjala je Linden. Brusobol je tako kriknuo da mu se koža oko usta izlomila i okrvavila mu bradu. Prva je tiho dahtala. "Ne. Ja sam Prva od Potrage. Neću izdržati." Ali niko se nije pomerio. Hladnoća je postala nesavladiva. Postigla je pobedu. Sanomor se već našao gotovo tačno pred Kovenantom. Uskoro će proći sredinu broda i nestaće, a njima na Dragulju Zvezdoputa ostaće samo groza, jad i zima.
     Nepodnošljivo. Sanomor je žrtvovao život da spase Kovenanta od uništenja Zemlje. Nemošću sprečen da im prenese Zemljo-vid, ugradio je svoje telo u stazu usuda sveta, iskupivši izbavljenje za ljude koje je voleo. A Kovenant je odbio da mu pruži jednostavno dostojanstvo kamore. To je bilo previše.
     Obuzet bolom i strepnjom, Kovenant se pokrenuo. Uz psovku kojom je razbio ćutanje, otrgao je ruke od ograde. Divlja magija pulsirala je u njemu kao vrela lava tuge; bela vatra suknula mu je iz prstena kao gnev. "Izgubićemo ga!" urliknuo je na džinove. "Donesite konopac!"
     Trenutak kasnije oslobodila se i Prva. Njen gvozdeni glas odjeknuo je džinobrodom. "Ne!"
     Skočila je ka mestu gde su bila pričvršćena najbliža užad i zgrabila jedan klin iz držača. "Odlazi, aveti!" proderala se. "Nećemo te slušati!"
     Podivljala od straha i gađenja, zavitlala je klin pravo ka Sanomoru.
     Džinovi su zurili u klin koji je prohujao kroz njega.
     Odlomio je komadić leda na samoj ivici i skliznuo u vodu, tiho pljusnuvši. Prikaza se odmah ustalasala. Pokušala je da ponovo progovori, ali prebrzo se pretopila u maglu. Led je otplovio ka jugu, prazan.
     Dok je Kovenant još zurio, plamen je istekao iz njega, prigušen hladnoćom.
     No, trenutak kasnije opčinjenost je prekinulo jasno pucketanje i lomljenje leda. Linden je podigla otekle ruke ka licu, žmirkajući očima zaslepljenim od hladnoće. Kašljući i psujući, Brusobol se otrgao od ograde. "Pokret, lenštine!" Pri uzviku mu je opet potekla krv. "Pazite na vetar!" Na Lupiženinom licu u ledu su bili uklesani olakšanje i strah.
     Ostali džinovi polako su odvratili pogled od mora. Neki kao da nisu uspevali da shvate šta se desilo; ostali su se trudili da požure na svoja mesta. Moresos i Ognježara pohitali su u kuhinju kao da se stide dugog izlaska. Prva i Vedrogneva prestizale su sporije članove posade, protresajući ih i gurajući da povrate svest. Brusobol je mračno požurio ka krmenoj palubi.
     Trenutak kasnije, jedno jedro glasno je zalepetalo, rasipajući oblak smrznute prašine; prvi džin koji se popeo do prečki promuklo je doviknuo.
     "Jug!"
     Tamna skrama oblaka već se videla iznad gornjeg dela krme dromonda. Oluja se vraćala.
     Kovenant se za trenutak upitao kako će Dragulj Zvezdoputa moći da se kreće kroz flotu ledenih bregova pod takvim vetrom - i kako će zaleđena jedra preživeti udar vetra koji će naići suviše brzo i suviše jako. Ali smesta je sve to zaboravio jer je Linden padala u nesvest, a on je bio suviše daleko da je dosegne. Magloval ju je uhvatio na vreme da ne padne na kamenu palubu i razbije glavu.