6. ZIMA U BOJU
Prvi put otkako je napustio kuhinju na Dragulju Zvezdoputa, Kovenant je pomislio da bi kosti mogle da mu se odmrznu. Na ovoj obali su topla strujanja, koja su oslobađala more leda, takođe ublažavala i silinu zime. Šljunak je bio tvrd, ali ne i zaleđen. Oblaci su prekrivali nebesa, zaklanjajući usamljenu ledenost zvezda. Maglovalova vatra - o kojoj se starao Kail, jer su svi džinovi bili preumorni da bi bdeli - širila se po logoru kao blagoslov. Umotan u ćebad, Kovenant je spavao kao da je miran. A kada je počeo da se budi pod krutim svetlom severne zore, bio bi zadovoljan da je mogao samo da jede i ponovo da zaspi. Družina je zasluživala najmanje dan odmora. Džinovi su imali prava na to.
Ali kako je zora nadirala, zaboravio je na odmor. Sunce je bilo skriveno iza gustih oblaka, ali davalo je dovoljno svetla da se vidi ogromni glečer koji je družina napustila prethodnog dana. Zbog sivog vazduha za trenutak nije bio siguran šta vidi. A onda je postao uveren.
Iz litice je izrastao ledeni šiljak - tik pod vodom, tačno na mestu sa koga je pohod napustio glečer. Izgledao je dovoljno širok da bude čvrst, a bio je uperen kao koplje, pravo u logor.
Jeknuo je i pozvao Prvu. Prišla mu je i zagledala se u led. Beskorisno, nadao se da će vid džinova poreći njegovo neizgovoreno objašnjenje. Ali nije tako bilo. "Izgleda", polako je rekla, "da arguli i dalje streme ka nama."
Prokletstvo! Delići leda zarili su se u Kovenantovo sećanje. "Koliko vremena imamo?" žurno je upitao.
"Ne znam kada su počeli sa ovim", odgovorila je. "Teško je proceniti njihovu brzinu. Ali iznenadila bih se kad bi stigli na ovu obalu pre sledećeg jutra."
Kovenant je još neko vreme nastavio da proklinje, ali bes je bio nesvrhovit koliko i nada. Nijedan član družine nije se bunio kada su počeli da pakuju saonice za polazak; neophodnost je bila očita. Linden je izgledala izmoždeno od stalnog napora putovanja, nesigurna u svoju hrabrost. Ipak, džinovi su nadoknadili najgori deo premora. Svetlost pažnje i humora u Lupiženinim očima pokazivala je da se i njemu vraća duh. Uprkos ponovljenim neuspesima da bude ravan Kailu, Magloval se ponosno držao, kao da iščekuje pesme koje će njegov narod pevati o podvizima družine. A kapetan kao da je jedva dočekao polazak, kao da je to lek za neizlečivu gorčinu misli.
Kovenant nije znao kako su Vain i Findejl prešli vodu. No, Vainovo potpuno crnilo i bol Određenog Elohima ostali su neizmenjeni, odbacujući potrebu za ikakvim objašnjenjem.
Družina je bila na okupu kada je napustila obalu, uputivši se na jugozapad uz dugačku, šljunkovitu padinu ka neravnoj liniji bregova koji su okruživali obalu.
Dok je tlo ostalo golo, Kovenant i Linden hodali su kraj Kaila i saonica. Iako nije bio u dobrom stanju, Kovenantu je bilo drago zbog prilike da nosi sopstvenu težinu, a da se pri tom ne bori sa terenom. I želeo je da razgovara sa Linden. Nadao se da će od nje čuti kako joj je. Nije imao sposobnost da sam proceni njeno stanje.
Iza bregova su naišli na dugačku, nisku ravnicu; tu je počeo da pada težak sneg. Začas je zaklonio obzorje, izolovao putnike, brzo im se sakupio oko nogu. Uskoro je bio dovoljno dubok za sanke. Prva je pozvala Kovenanta i Linden da se voze, kako bi mogla da ubrza korak. Uz pomoć oštrog vida i nagonskog osećanja za teren, vodila je sadruge kroz gustu vejavicu kao da joj je put poznat.
Sredinom prepodneva sneg je stao, ostavljajući putnike same u bezličnom, belom prostranstvu. Prva je ponovo ubrzala korak, probijajući se kroz smetove brzinom koju nijedan drugi narod ne bi postigao pešice. Osim Ranihina, pomislio je Kovenant. Samo bi ga Ranihini mogli takvom brzinom nositi ka usudu. No, od pomisli na ogromne konje osetio je bol. Sećao ih se kao životinja beskrajne odanosti, jednog od mnogih blaga Domaje. Ali bili su primorani da pobegnu pred strašnom Kobi Sunca. Možda se nikada neće vratiti. Možda nikada neće imati prilike.
Ta mogućnost vratila mu je bes, podsetivši ga da je na putu da okonča Klavu i Vatrokob koji služe Kobi Sunca. Počeo je da jasnije misli o svojoj svrsi. Nije se mogao nadati da iznenada upadne u Veselkamen. Poglavar Kletnik sigurno zna da će se Nevernik vratiti u Domaju, zacelo računa na Kovenantov povratak kako bi ispunio svoje planove. Ali bilo je moguće da ni Opaki ni njegovi Besomuci ne razumeju koliko štete Kovenant namerava da nanese uz put.
To je bila Lindenina zamisao. Zaustavi Klavu. Ugasi Vatrokob. Neke infekcije se moraju odseći. Ali to je sada prihvatio, duboko u otrovu i srži svoje moći. Davalo mu je primenu za bes. I nudilo mu je priliku da osigura nekakvo značenje mučnoj i nepokoleblivoj pomoći džinova.
Dok je razmišljao o tome, desna ruka počela je da ga svrbi i tama se podigla u njemu. Prvi put otkako se složio da pokuša, bio je željan da stigne u Veselkamen.
Dva dana kasnije družina još nije stigla do kraja zavejane ravnice.
Ni Lindenino čulo za zdravlje ni vid džinova nisu uhvatili nikakav nagoveštaj argula. Ipak, niko u družini nije sumnjao da ih ovi prate. Bezimena pretnja kao da je požurivala saonice. Možda je izvirala iz ogromne, prostrane usamljenosti ravnice, prazne i ogoljene. Ili osetljivost Lindeninih nerava počela je da utiče na čitavu družinu. Ona je proučavala zimu - njušila je vazduh, razgledala oblake, kušala sneg - kao da su je stvorile čudne sile, neke među njima i neprirodne; a ipak nije mogla da rečima uobliči nelagodnost onoga što je osećala. Negde u ovoj pustari pripremala se strašna nesreća. Ali nije mogla da pojmi kakva.
No, narednog dana na istoku i jugu pojavile su se planine. A sutradan je družina izišla iz ravnice, prodevajući se između niskih, razbacanih bregova i dolina ka ledom okovanim visovima.
Planina nije bila osobito visoka ni strma. Vrhovi su bili stari i milenijumi zime su ih izlizali. Do zalaska sunca sadruzi su stigli do visine od hiljadu stopa i podbrežje i ravnica se više nisu videli.
Narednog dana su napredovali vrlo polako. Dok su se Kovenant i Linden pešice probijali kroz sneg, družina je krivudala neravnom, strmom padinom koja se gubila u teškim oblacima i kao da se nastavljala bez kraja. No, tim usponom savladali su još dve hiljade stopa visine; a kada se završio, našli su se u području koje je ličilo na ustalasane bregove, a ne na planine. Vreme i hladnoća izglodali su vrhove koji su nekada dominirali predelom; erozija je popunila doline. Prva je odredila da se logor postavi već rano uveče; ali sledećeg jutra bila je žurna u nadi da će brzo napredovati.
"Ako nismo potpuno zalutali", objavio je Kovenant, "ovo bi trebalo da budu Visovi Severnika." Srce mu se ispunilo od poznatog imena. "Ako jesu, na kraju ćemo stići do Domajinog Sunovrata." Ogromna litica Sunovrata pruža se prema severozapadu kroz Visove Severnika, čineći granicu između Donje i Gornje Zemlje.
Ali to je i granica Kobi Sunca; jer Kob Sunca raste i širi se na zapad, preko Gornje Zemlje, iz skloništa poglavara Kletnika u dubinama Planine Groma, koja se nalazi u središtu Domajinog Sunovrata. Kada družina stigne do litice, vratiće se pod moć Opakog. Osim ako se Kob Sunca nije premestila dalje na sever.
Linden nije slušala Kovenanta. Gledala je na zapad kao da je opsednuta mislima o propasti. Kada je progovorila, u glasu joj je odzvanjao odjek neobičnih sećanja. "Postaje hladnije."
Osetio je nalet straha. "To je zbog visine", usuprotivio se. "Sada smo na mnogo većoj visini nego ranije."
"Možda." Kao da je bila gluva za to. "Ne mogu da kažem." Provukla je prste kroz kosu, pokušavajući da strese opažanja u barem nekakvu jasnoću. "Predaleko smo na jugu za ovoliko zime."
Setivši se kako je poglavar Kletnik jednom nametnuo Domaji zimu, poričući prirodni Zakon, Kovenant je stegao zube i pomislio na vatru.
Jer Linden je bila u pravu: čak i njegova obogaljena čula nisu mogla da promaše sve dublju hladnoću. Iako nije bilo vetra, temperatura je padala. Tokom dana sneg je postao sleđen i sjajan. Vazduh mu je prosecao pluća. Kad god bi padao sneg, spuštao se kao bačeni pesak.
Čim se površina dovoljno stvrdla da podnese džinove, posao im je postao lakši. Više nisu morali da probijaju put kroz hladnoću do kukova. Stoga im se tempo značajno ubrzao. Ipak, hladnoća je bila strašna i prodorna. Kovenant se osećao krhko od inja i nesposobnosti, zarobljen između leda i vatre. Kada se družina zaustavila radi noćenja, ustanovio je da su se ćebad zamrzla oko njega kao opna. Morao je da se probija iz njih kao da izlazi iz lutke koja se ni u šta nije preobrazila.
Lupižena mu se mračno nasmešio. "Dobro si zaštićen, Džinoljube." Reči su se pojavljivale u oblacima pare kao da je i sam zvuk glasa počeo da se smrzava u njemu. " I sam led je zaštita od hladnoće."
Ali Kovenant je gledao Linden. Lice joj je bilo izmučeno, a usne su joj drhtale. "To nije moguće", rekla je slabim glasom. "Ne može ih biti toliko na čitavom svetu."
Niko nije morao da je pita na koga misli. "Da li ih sigurno osećaš, Odabrana?" šapnula je Prva.
Linden je klimnula glavu. U uglovima očiju nakupilo joj se inje. "Oni donose zimu sa sobom."
Uprkos vatri koju je pripremio Magloval, Kovenant je osećao da mu se i samo srce mrzne.
Potom je vreme postalo suviše hladno za sneg. Teški oblaci pokrivali su nebo i danju i noću, slepljujući obzorje. A onda se nebo razvedrilo. Saonice su odskakivale i klizale preko smrznute površine kao da je to samo drugi oblik granita.
Prva i Lupižena nisu više vodili družinu. Pošli su na severnu stranu da paze na argule. Ona je prethodne noći predložila da skrenu na jug, kako bi izbegli opasnost. Ali Kovenant je odbio. Njegovo nesigurno znanje o geografiji Domaje govorilo mu je da skretanjem na jug neće moći da izbegnu Sarangravsku Ravnicu. Tako su putnici nastavili ka Veselkamenu, a Prva i Lupižena držali su stražu kako su znali i umeli.
Ubrzo posle podneva, dok je sunce neumorno bleštalo preko zbijenog belog predela i mirnog vazduha oštrog kao brijač, družina je zašla u područje gde su se kroz sneg probijale iskrzane stene i razbijene kamene gromade, podižući na sve strane snegom pokrivene vrhove i tamne bokove nalik na obeliske. Brusobol i Magloval morali su da krivudaju između njih, a neki su bili razmaknuti samo za dužinu ruku džinova; Prva i Lupižena bili su primorani da priđu bliže družini kako ne bi izgubili saonice iz vida.
Linden je sedela okružena ostalima, napeta kao vrisak, i poluglasno mrmljala. "Ovde su. Blagi Bože. Ovde su."
Ali kada je napad počeo, nisu bili upozoreni. Lindenina čula postala su nesigurna, prezasićena njihovim ogromnim brojem i dubinom hladnoće. Nije uspela da iz opšte opasnosti razabere najveću. Lupižena i Prva posmatrali su sever. A napad je došao sa juga.
Družina je zašla u područje koje su arguli već kontrolisali.
Brusobol i Magloval koračali su kroz središte grubog prstena od visokog kamenja, Magloval levo od kapetana, a na drugoj strani prstena pojavila su se dva niska ispučenja. Gladno škljocajući čeljustima, spodobe su im pošle u susret, a potom stale. Jedna je bacila ledenu mrežu Maglovalu na glavu; druga je čekala da pođe u poteru kada se sadruzi razbeže.
Kovenantov krik i Brusobolovo upozorenje odjeknuli su istovremeno. Neverovatno sigurni na zaleđenom snegu, Magloval i kapetan su potrčali. Kovenant je od trzaja pao unatrag. Ščepao je ogradu sa leve strane, trudeći se da se uspravi. Odjeknuo je odgovor Prve, ali ona i Lupižena bili su van domašaja, iza gromada.
A tada su se Lindenine saonice sudarile sa Kovenantovim. Udar ih je umalo oboje izbacio na sneg.
Magloval je uspeo da se hitrim trkom provuče ispod ledene mreže. Ali pod njom se našla Linden. Upirući o konopce, pokušao je da je skrene u stranu. Na putu su im se našle Kovenantove saonice.
Mreža se spustila na konopce i prednji deo Lindeninih saonica. Sve se istog časa smrzlo. Konopci su se pretvorili u led. Kada je Magloval opet upro o njih, slomili su se kao ledenice. Lindenina glava poletela je napred i skljokala se.
Kail se nalazio između saonica, kao i obično. Čim su džinovi potrčali, pojurio je i on, pazeći da bude između Kovenanta i argula. Ali čak ni njegovi refleksi haručaija nisu bili dovoljni da ga zaštite kad je Magloval zaokrenuo Lindenine saonice. Skočio je da izbegne sudar i našao se tačno pod mrežom.
Brzina ga je spasla od potpunog dodira leda. Ali mreža mu je pokrila levu ruku, okovavši je sve do lakta uz saonice.
Brusobol je već provukao Kovenanta pored Linden. Kovenant nije imao vremena da dovikne kapetanu da stane; argul se spremao da baci novu mrežu. Otov mu je zapljuskivao levu podlakticu. Stežući divlju magiju u troprstoj šaci, spremio se da upotrebi moć kako bi pomogao Linden.
Tog časa novi argul skočio je sa vrha najbliže gromade i pao pravo na Brusobola. Povukao ga je na zemlju i zatrpao ga pod ledom. Kovenantove saonice su se prevrnule. Pao je na ledenu pokoricu, gotovo van domašaja zveri.
Ali njegov strah ostao je usmeren ka Linden; jedva je i razumeo da je i sam u opasnosti. Vrtelo mu se u glavi. Stresavši inje i sneg u oblaku nalik na malu eksploziju, prethodnicu onoga što se spremalo u njemu, skočio je na noge.
Oštra i usamljena u goloj belini, Linden je još sedela u okovanim saonicama. Nije se kretala. Užasna hladnoća argula umrtvila joj je nerve, bacivši je ponovo u primitivnu, nepokretnu paniku. Za trenutak nimalo nije ličila na ženu koju je navikao da voli. Više je ličila na Džoanu. Tog časa kroz njega je odjeknuo nerazlučivi otrov/gnev i postao je spreman da rastrgne i same kamene gromade i uništi čitavo područje, samo da je zaštiti.
Ali Magloval mu je stajao na putu.
Džin se nije pomerio sa mesta na kome se zaustavio. Trzao je glavu levo-desno kao da naizmenično posmatra Lindeninu i Brusobolovu nevolju. Linden mu je jednom spasla život. Napustio je Dragulj Zvezdoputa da bi preuzeo Kailovo mesto kraj nje. Ali Brusobol mu je ipak bio kapetan. Zarobljen u nerazrešivoj suprotnosti, Magloval nije uspevao da odabere. Bespomoćan, odsekao je Kovenanta od argula koji je stajao iza njega.
"Skloni se!" Bes i zima otrgli su krik iz Kovenantovog grla.
Ali Magloval je bio svestan jedino izbora koji nije imao. Nije se pomerio.
Preko njegovog desnog ramena izvila se druga mreža. Rastući u letu, širila se ka Linden. Bila je toliko ledena da je preko Kovenantovog vidnog polja ostavila trag inja.
Kail nije uspeo da oslobodi levicu. Ali video je mrežu kako se spušta, nalik na sve promašaje haručaija - Hergromovo stradanje, Cerova smrt i pesma sirena samožena spojeni u jednu opasnost - i uspravio se kao da je poslednji preživeli iz svog naroda, poslednji koji se zarekao da pobedi ili umre. Tetive su mu se napele, ispupčile, očvrsle kao kosti - i uspeo je da otrgne ruku, još okovanu gromadom leda veličine ljudske glave.
Mašući gromadom kao maljem, preskočio je Linden i razbio mrežu pre no što ju je dosegla.
Linden je zurila kroz kišu leda kao da je oslepela.
Pre no što je Kovenant stigao da reaguje, drugi argul iza Maglovala propeo se i poklopio džina svojim ledenim telom.
Prva se stuštila kao jastreb na zver koja je držala Brusobola. Lupižena je projurio oko jedne gromade ka Linden i Kailu. A Kovenant je ispustio razdirući urlik moći koji je razneo prvog argula na komade jednim oštrim udarom nalik na bes munje.
Odnekud izbliza začuo se piskavi Findejlov uzvik.
"Budalo!"
Mačomoćnica je dahtala preko ramena. "Love nas!" Udarajući po ledu iz sve snage, pokušavala je da oslobodi Brusobola. "Argula je mnogo! Veoma mnogo!" Brusobol je ležao među ostacima životinje kao da je uspela da ga uguši. Ali kada ga je Prva povukla na noge, potresao ga je snažan drhtaj. No, odmah se sam uspravio.
"Moramo da bežimo!" vikala je Prva.
Kovenant je otišao predaleko da bi je slušao. Linden je bila bezbedna, bar za trenutak. Lupižena je već razbio led sa Kailove ruke; njih dvojica mogla su da je čuvaju još neko vreme. Visok i blistav od vatre, pošao je ka zveri koja se i dalje trudila da udavi Maglovala. Kakva god sila ili promena snašla urođenu mržnju argula, takođe ih je učinila slepim za strah i samoočuvanje. Stvorenje nije prekinulo napad na Maglovala sve dok mu Kovenant nije spržio život u vodu.
Obuzet gnevom, želeo je da se okrene i viče sve dok obelisci ne zadrhte. Hajde! Dođite po mene! Ožiljci na podlaktici svetleli su mu kao zmijski zubi. Sve ću vas pobiti! Usudili su se da napadnu Linden.
Ali ona se sada povratila, našavši put iz stare oduzetosti. Trčala je ka njemu; vikala je. "Ne! Dosta je! Dovoljno si učinio. Nemoj!"
Pokušao je da je čuje. Lice joj je bilo oštro od hitnje i išla je ka njemu kao da će mu se baciti u naručje. Morao je da je čuje. Toliko toga je bilo u pitanju.
Ali nije mogao. Iza nje su bili novi arguli.
Lupižena je jurio da pomogne Maglovalu. Kail je bio kraj Linden. Trudeći se da povuku saonice za sobom, Prva i ošamućeni Brusobol pokušavali su da načine kordon oko Kovenanta i Linden. Findejl je nestao. Samo je Vain nepokretno stajao.
A sa svih strana odjednom jurišale su strašne ledene zveri, okupljajući se između monolita - dvadeset njih, četrdeset, kao da svaka želi da bude prva koja će se gostiti toplim mesom. Kao da su došli u odgovor na Kovenantov poziv. Bilo ih je dovoljno da proždru i džinove. Bez divlje magije, niko iz družine sem Vaina nije imao izgleda da preživi.
Nešto nalik na živahni smeh rasulo se pozadinom Kovenantovog uma. Na neki svoj način, bio je gladan nasilja, grozničav od prilike da sabije svoju bespomoćnost Opakom niz grlo. Vukući Linden za sobom, pošao je da presretne napadače.
Ostali se nisu pobunili. Nisu imali druge nade.
Đubrad! - dahtao je na argule. Bili su svuda oko njega, ali jedva ih je video. Mozak mu je pocrneo od otrova. Dođite po mene!
Prva je iznenada viknula nešto - uzvik upozorenja ili iznenađenja. Kovenant nije čuo reči; ali njen gvozdeni glas naveo ga je da se okrene i vidi ono što je ona videla.
Zaustavio se od čistog šoka.
Na južnoj strani prstena, među argulima su se pojavile sitnije, sive prilike. Pomalo su ličile na ljude, iako su im ruke i noge bile neobične dužine. Bili su neodeveni i bez ijedne dlake; šiljate uši nalazile su im se visoko na ćelavoj glavi. I nisu imali oči. Široke, pljosnate nozdrve bile su jedina crta lica iznad uzanih, urezanih usta.
Lajući neobičnim jezikom, brzo su poigravali oko argula. Svaki je nosio kratko, glatko parče crnog metala nalik na štap i iz toga su pljuskali tečnost nalik na kiselinu po ledenim zverima.
Ta tečnost unela je pometnju među argule. Pekla ih je, odvaljivala im delove sa leđa, progrizala im tela. Teturajući se od bola, zaboravili su na plen, divlje se kovitlajući na sve strane. Neki su se sudarali sa gromadama, raspadali se i umirali. Ali drugi, reagujući očajničkim nagonom, pokrivali su se sopstvenim ledom i uspeli su da zatvore rane.
Tiho, kao da je čak i on postao sposoban da se iznenadi, Kail je počeo da mrmlja. "Putnimi. Drevni pripovedači govore o takvim bićima."
Kovenant ih je prepoznao. Kao i pragrdani, Putnimi su veštačka stvorenja Demonije. Ali oni su posvetili sebe i svoje znanstvo svrhama koji ne služe Opakom. Tokom Kovenantovog putovanja za Veselkamen, grupa Putnima spasla ga je od ponovnog napada otrova i smrti. Ali to se desilo stotinama milja južnije.
Stvorenja su brzo okružila družinu, sipajući tečnost moći po argulima.
A tada je Kovenant čuo svoje ime, izgovoreno neočekivanim glasom. Okrenuo se i ugledao čoveka kako se pojavljuje između južnih stena. "Tomase Kovenante!" ponovo je uzviknuo čovek. "Hodi! Beži! Nismo spremni za ovu bitku!"
Čovek čije su tople, smeđe oči, ljudsko lice i ljubaznost naučena u gubitku jednom pružili Kovenantu osećanje milosti i nade. Čovek koga su Putnimi spasli kada je na-Mhoramov grim uništio njegov dom, Kamendol Tokom. Čovek koji je služio ova stvorenja, razumeo ih i voleo.
Hamako.
Kovenant je pokušao da uzvikne, da potrči. Ali nije uspeo. Po prvom trenutku prepoznavanja usledio je vreli talas bola kada su ga zapljusnule posledice ovog susreta. Nije bilo razloga zašto bi Hamako i njegov Putnimski rysh bili ovako daleko od kuće - nijednog razloga koji ne bi bio užasan.
Ali opasnost po družinu zahtevala je brzinu, odluku. Sa severa su pristizali novi arguli. A sve više povređenih otkrivalo je kako da se zaleče sopstvenim ledom. Kada ga je Kail uhvatio za ruku, Kovenant je pustio da ga povuče prema Hamaku.
Linden je trčala kraj njega. Lice joj je sada bilo puno svrhovitosti. Možda je prepoznala Hamaka i Putnime po Kovenantovim pričama. Ili su joj nova čula rekla sve što je trebalo da zna. Kada je izgledalo da će Kovenant pasti, uhvatila ga je za drugu ruku i pomogla Kailu da ga vuče dalje.
Džinovi su išli za njima, vukući saonice. Vain je prešao u trk kako bi sustigao družinu. Putnimi su se iza njih povlačili pred sve brojnijim argulima.
Brzo su stigli do Hamaka. Pozdravio je Kovenanta brzim osmehom. "Dobro došao, Prstenošo", rekao je. "Ti si neočekivani blagoslov u ovoj pustinji." Potom je brzo dodao: "Hodi!" - i okrenuo se da pođe iz prstena. Okružen Putnimima, utrčao je u lavirint između monolita.
Kovenantova neosetljiva stopala i teške cipele nisu nalazili oslonca na sloju snega. Neprekidno se spoticao i klizao dok je pokušavao da prati Hamaka među stenjem. Ali Kail ga je držao za ruku, pridržavajući ga. Linden je hodala brzim, kratkim koracima koji su joj pomagali da zadrži oslonac.
Na začelju družine, nekoliko Putnima zadržavalo je argule. Ali ledene zveri iznenada su odustale od potere kao da su pozvane da se vrate - kao da sila koja im je zapovedala, kakva god da je, nije želela da rizikuje da upadnu u zasedu. Uskoro se jedno od sivih demonijskih stvorenja obratilo Hamaku; ovaj je odmah usporio korak.
Kovenant je pohitao da stigne do njega. Plamteći od sećanja i straha, želeo je da viče. Sreli smo se, prokletstvo! Šta to, pakla mu i prokletstva, radiš ovde? Ali suviše je dugovao Hamaku - prošle i sadašnje zahvalnosti. Zato je samo dahtao. "Sve bolje proračunavaš vreme. Kako si znao da si nam potreban?"
Hamako je iskrivio lice kada je Kovenant pomenuo njihov prethodni susret, kada je njegov rysh stigao prekasno da pomogne Prstenoši. Ali odgovorio je kao da razume duh Kovenantovih reči. "Nismo znali.
Priča o tvom odlasku iz Domaje priča se među Putnimima." Za trenutak se iscerio. "Za ovako pažljive posmatrače kao što smo mi, tvoj odlazak iz Veselkamena u Donju Zemlju i Primorje bio je jasan kao vatra." Naglo je zaokrenuo pored jedne gromade i našao se u širokom prolazu između kamenja. "Ali nismo znali ništa o tvom povratku. Postavili smo stražu više zbog ovih argula, koji masovno dolaze sa severa i poriču sve Zakone, tražeći uništenje. Kada smo videli da se okupljaju ovde, poželeli smo da otkrijemo koja im je svrha. Tako smo na kraju ugledali tebe. Dobro je što smo to učinili - i što nas je bilo dovoljno da vam pomognemo. Okupljalište rysha nije daleko" - pokazao je napred - "ali dovoljno je daleko da ostaneš bez pomoći u nevolji."
Pažljivo slušajući, Kovenant je savladavao svoja pitanja. Ali bilo ih je previše. A hladnoća mu je ujedala pluća pri svakom udisaju. Uz ogroman napor volje usmerio je pažnju na pokrete nogu i pripremio se na čekanje.
Utom je grupa napustila područje monolita i ušla u široku, belu ravnicu koja se završavala pola milje dalje, strminom zarivenom preko juga. Vrtlozi vetra kovitlali su se duž strmine, podižući prhki sneg kao priviđenja; a Hamako se uputio ka njima kao da označavaju utočište.
Kada je Kovenant stigao, klecavih kolena i dahćući, do kamenog podnožja oštre strmine, bio je preumoran da bi ga iznenadilo otkriće da su snežni kovitlaci zaista oznake ili putokazi stvoreni avetinjskom moći. Putnimi su se dovikivali svojim lajavim jezikom; i vrtlozi su se pokorili, uklanjajući se i stojeći kao priviđenja stubova sa obe strane puta koji je vodio pravo uz strminu. Tu se, bez ikakve najave, pojavio ulaz. Bio je dovoljno širok da družina uđe, ali prenizak da bi džinovi mogli da uspravno uđu; a otvarao se u tunel toplo osvetljen gvozdenim mangalima.
Hamako se nasmešio u znak dobrodošlice. "Ovo je okupljalište Putnima, njihov ryshishim. Uđite bez straha, jer ovde je Prstenoša poznat, a neprijatelji Domaje nemaju pristupa. U ovim vremenima nigde nema istinske sigurnosti. Ali ovde ćete naći dobro sklonište za još jedan dan - dok okupljeni rysh ne dođe do zajedničke svrhe. Meni je dato da govorim u ime svih Putnima koji dele ovaj Usud. Uđite i budite dobrodošli."
Pre no što je odgovorila, Prva se zvanično naklonila. "Rado to činimo. Vaša pomoć je i do sada bila dobro delo koje ne možemo da uzvratimo. Deleći savet, priče i bezbednost, nadamo se da ćemo uzvratiti koliko god možemo."
Hamako je uzvratio naklon; oči su mu zadovoljno sijale zbog njene učtivosti. Potom ih je poveo niz tunel.
Kada su Vain i poslednji Putnimi ušli, ulaz je nestao, opet bez najave, ostavljajući iza sebe golu, čvrstu stenu koja je zapečatila družinu u vatrom osvetljenoj i prijatnoj toploti ryshishima.
Kovenant je isprva jedva primetio da im se Findejl ponovo pridružio. Određeni je bio kraj Vaina kao da nikada nije ni napuštao svoje mesto. Njegova pojava izazvala je kratak, užurbani žamor Putnima; ali potom su ga zaboravili, kao da predstavlja samo senku crnog demonokota.
Tunel je neko vreme bio pun drvenastog struganja salinaca od saonica. Ali kada su sadruzi stigli do proširenja nalik na nekakvo predsoblje, Hamako im je predložio da tu ostave saonice.
Dok mu je toplota lečila bolna pluća, Kovenant je pomislio da će Hamako sada početi da postavlja očekivana pitanja. Ali i on i Putnimi držali su se kao da su stigli na kraj svih pitanja. Pažljivo pogledavši Hamaka, Kovenant je video ono čega prilikom ranijeg susreta nije bilo ili je bilo manje izraženo - pomirenost, odluku, neku vrstu spokoja. Hamako je izgledao kao da je prošao dugi bol i kao da je sada isceljen.
Trgao se kada je ustanovio da Hamako nije obučen za zimu. Imao je samo kožnu pregaču oko kukova. Pomalo uplašen, Kovenant se upitao da nije Kamendolac postao i sam Putnim? Šta takva promena znači?
I šta, do đavola, rysh radi ovde?
Njegovi sadruzi imali su manje razloga za strepnju. Lupižena se kretao kao da su mu Putnimi vratili osećanje pustolovine, sposobnost za uzbuđenje. Sve je posmatrao, željan čuda. Topli vazduh i očekivanje bezbednosti ublažili su gvozdenu strogost Prve, koja je hodala držeći ruku na muževljevom ramenu, spremna da prihvati sve što vidi. Brusobolove misli ostale su skrivene pod namrštenim obrvama. A Magloval...
Pri pogledu na Maglovalovo lice Kovenant se trgao. Suviše toga se desilo - i prebrzo. Gotovo je zaboravio mučni trenutak Maglovalove neodlučnosti. Ali džinovo lice nosilo je tragove tog neuspeha kao dletom urezane u uglove očiju i niz usta - tragove urezane u koren njegovog samopoštovanja. Posramljeno je oborio oči pred Kovenantovim pogledom.
Pakleno prokletstvo! - režao je Kovenant u sebi. Zar smo svi prokleti?
Možda i jesu. Linden je hodala kraj njega ne gledajući ga, a lice joj je bilo bledo od tipične strogosti kojom je naučila da prikriva strah. Strah od same sebe - od nasleđene podložnosti panici i užasu, koja je još jednom pokazala da je može paralisati uprkos svim vezama i potvrdama koje je stvarala. Možda joj je sopstveno reagovanje u zasedi argula povratilo verovanje da je i ona osuđena.
Nepravedno. Smatrala je da joj je čitav život prošao u bežanju, u moralnoj panici. Ali grešila je. Njeni raniji gresi nisu učinili bezvrednim sadašnju želju za dobrim. Ako ipak jesu, onda je i Kovenant proklet i osuđen, a pobeda poglavara Kletnika već je osigurana.
Kovenant je poznavao očajanje. Prihvatao ga je u sebi. Ali nije mogao da ga podnese u ljudima koje voli. Oni zaslužuju bolje od toga.
Utom ih je Hamakov krivudavi put kroz stenu doveo iza ugla, u prostranu pećinu nalik na zbornu dvoranu; Kovenantove misli skrenule su iz toka ogorčenosti.
Odaja je bila dovoljno prostrana i visoka da se u njoj smesti čitava posada sa Dragulja Zvezdoputa; ali grubi zidovi i površine pokazivali su da Putnimi tek odnedavno borave u njoj. Ipak, bila je prijatno osvetljena. Duž zidova gorele su mnoge svetiljke, šireći prijatnu toplotu koliko i osvetljenje. Kovenant se za trenutak upitao zašto se Putnimi uopšte trude da obezbede svetlo, kad ionako nemaju oči. Da li vatre na neki način pomažu njihovom znanstvu? Ili im toplota i miris plamena pružaju utehu? I ranije stanište Hamakovog rysha bilo je blistavo od toplote i svetlosti vatre.
No, Kovenant nije mogao da ostane miran pri sećanju na to mesto. I nikada nije video toliko Putnima: bilo ih je bar šezdeset. Spavali su na golom kamenu, motali se oko crnih metalnih posuda pripremajući vitrim ili neke čarolije, ili su tiho čekali da nešto saznaju o onima koje je Hamako doveo. Rysh je Putnimska reč za zajednicu; Kovenant je odranije znao da svaka zajednica obično broji dvadeset do četrdeset Putnima koji imaju zajedničko shvatanje svog Usuda, opšte razumevanje pripadnosti i razloga postojanja. Taj Usud, sećao se, zajednički je i Putnimima i pragrdanima, ali shvataju ga na vrlo različite načine. Znači, ovde se nalaze najmanje dva rysha. A po Hamakovim rečima moglo se razumeti da ih ima i više. Više zajednica otrgnutih od doma i službe istom užasnom neophodnošću koja je dovela ovamo Hamakov rysh?
Kovenant je jeknuo dok je išao za Hamakom u središte pećine.
Tu se Kamendolac ponovo obratio družini. "Znam da je svrha koja vas vodi ka Domaji hitna", rekao je glasom nežnim i sviklim na bol. "Ali možete da odvojite malo vremena za nas. Horda argula je neorganizovana i sporo se kreće. Nudimo vam hranu, bezbednost i odmor, kao i pitanja" - pogledao je pravo ka Kovenantu - "a možda i poneki odgovor." Taj nagoveštaj ponovo je pojačao Kovenantovu napetost. Jasno se sećao pitanja na koje je Hamako ranije odbio da mu odgovori. Ali Hamako sada nije oklevao. "Hoćete li pristati da na neko vreme prekinete svoj put?" pitao je.
Prva je pogledala Kovenanta. Ali Kovenant nije nameravao da ode dok ne sazna nešto više. "Hamako", mračno je upitao, "zašto ste došli ovamo?"
Gubitak i odlučnost u Hamakovom pogledu pokazali su da je razumeo pitanje. Ali odložio je odgovor, pozivajući ih da sednu kraj njega na pod. Potom im je ponudio činije tamnog, mutnog vitrima - tečnosti nalik na kiselinu, ali hranljive, kao da je dobijena od alianthe. A kada su sadruzi zadovoljili prvu glad i umor, progovorio je kao da je namerno pogrešno razumeo Kovenantovo pitanje.
"Došli smo sa još četiri rysha da se borimo protiv argula."
"Borite?" oštro se pobunio Kovenant. Oduvek je znao da su Putnimi miroljubiva stvorenja.
"Da." Hamako je do ovoga mesta prešao put koji se ne može meriti miljama. "To nam je namera."
Kovenant je zaustio da se pobuni. Hamako ga je zaustavio čvrstim pokretom. "Iako Putnimi služe miru", oprezno je rekao, "podigli su se u boj kada je njihov Usud to zahtevao. Tomase Kovenante. Govorio sam ti o tom Usudu. Putnimi su veštački stvorena bića. Oni nemaju rođenje da im opravda postojanje, nego samo nesavršena znanstva i odluke Demonije. A iz tog stabla rastu samo dve grane - način pragrdana, koji preziru to što jesu i večito traže moć i znanje da postanu ono što nisu, i način Putnima, koji se trude da pruže vrednost onom što jesu kroz službu onome što nisu, rođenju po Zakonu u lepoti života u Domaji. To znaš."
Da. Znam. Ali Kovenantu se grlo steglo kada se setio načina na koji je Hamakov rysh ranije služio svom Usudu.
"Takođe znaš", nastavio je Kamendolac, "da su u vreme velikog Vrhovnog poglavara Mhorama i naše poslednje bitke protiv Opakog Putnimi videli i prihvatili potrebu da koriste nasilje u odbrani Domaje. To je bio potez kojim su otvorili stazu kojom je Vrhovni poglavar osigurao opstanak Veselkamena." Oštro je gledao Kovenanta, mada mu ovaj nije bio dorastao. "Stoga nas ne optužuj što smo se ponovo okrenuli nasilju. To nije krivica Putnima. To je tuga."
I dalje je sprečavao Kovenanta da se pobuni, i dalje nije odgovarao na osnovno pitanje. "Kob Sunca i zle namere Opakog podigle su tamne sile nad Zemljom. Iako one deluju po svojoj volji, služe njegovim namerama uništenja. Takva jedna sila zašla je među argule, nadgradivši njihovu urođenu okrutnost i poslavši ih kao produženu ruku zime nad Domaju. Mi ne znamo ime te sile. Skriveno je od znanja Putnima. Ali vidimo je. I okupili smo se u ovom ryshishimu da se borimo protiv nje."
"Kako?" upala je Prva. "Kako ćete se boriti?" Hamako se okrenuo ka njoj, a ona je nastavila: "Izvinjavam se ako se uplićem u nešto što me se ne tiče. Ali vi ste nam spasli živote, a mi nismo uzvratili ni osnovnom učtivoću da otkrijemo naša imena i znanja." Brzo je predstavila ostale saputnike, a potom je nastavila. "Ja sam Prva od Potrage - Mačomoćnica iz reda džinova. Bitke su moj posao i moja veština." Lice joj je bilo oštro pod sjajem svetiljki. "Rado bih se posavetovala sa vama o tom boju."
Hamako je klimnuo glavom, ali njegov odgovor bio je više učtiv nego pun nade u pomoć ili savet - učtiv kao da je sagledao svoju sudbinu i pristao na nju.
"U ime ovih rysheva, zahvaljujem ti. Naša namera je jednostavna. Mnogi Putnimi sada su na površini, mameći argule ovamo. I uspevaju u tome. Presrešćemo ogromnu hordu sutra, na spoljašnjoj ravnici. Tu će Putnimi sabrati svoje moći i zariti ih među ledene zveri, u pokušaju da nađu tamno srce sile koja njima vlada. Ako otkrijemo to srce - i ako smo sposobni da ga uništimo - arguli će se rasuti i ponovo će početi da se međusobno uništavaju.
A ako ne uspemo..." Kamendolac je slegnuo ramenima. Na njegovom licu nije bilo straha. "Barem ćemo ozbiljno oslabiti hordu pre no što izginemo."
Prva je pretekla Kovenanta. "Hamako", rekla je, "to mi se ne sviđa. To je taktika očajanja. Ne nudi drugu nadu u slučaju da prvi pokušaj propadne."
Ali Hamako se nije pokolebao. "Džine, mi jesmo očajni. Iza nas nema ničega sem Kobi Sunca, a protiv tog zla smo nemoćni. Zašto bi nam bila potrebna druga nada? Sve ostalo nam je već oteto. Dovoljno je da zadamo ovaj udarac što bolje umemo."
Prva nije umela da mu odgovori. Polako je spustio pogled sa nje i ponovo se okrenuo ka Kovenantu. Njegove smeđe oči bile su meke kao da će zaplakati - a ipak suviše čvrste da bi bile uplašene. "Pošto sam dvaput ostao bez ičega", rekao je isto tako ljubaznim i nesalomivim glasom , "dato mi je da stojim na čelu, vodeći silu pet rysheva svojim smrtnim rukama."
Kovenant je uvideo da će sada konačno moći da postavi svoje istinsko pitanje; i za trenutak ga je hrabrost izdala. Kako da podnese ono što će čuti, ono što se desilo Hamaku? Ovako ogromna ljudska hrabrost može da potiče iz nekoliko izvora - a jedan od njih je i očajanje.
Ali u Hamakovim očima nije bilo ni nagoveštaja samosažaljenja. Kovenantovi sadruzi su ga posmatrali, shvatajući važnost onoga što leži između njih dvojice. Čak i Magloval i Brusobol pokazali su brigu; a Lindenino lice izgledalo je bolno kao da jasno oseća Hamakov jad. Kovenant je prikupio snagu i odupro se strahu.
"I dalje mi nisi rekao." Glas mu je bio grub od napora. "Sve je to lepo. Čak i razumem." Dobro je poznavao očajanje. Počeo je da se znoji u toploj pećini. "Ali zašto ste, za ime svega dobrog i lepog što ste ikada u životu učinili, zašto ste došli ovamo? Čak ni pretnja tolikih argula ne može se uporediti sa onim što ste ranije radili."
Već od samog sećanja grlo mu se steglo od nerazlučivog divljenja i tuge.
Poglavar Kletnik već je uništio bukvalno sav prirodni život Domaje. Ostao je samo Andelejn, očuvan od izopačenja moćima Kaer-Kaverala. Sve ostalo što je raslo po Zakonu i ljubavi iz semena, jajeta i rađanja bilo je izopačeno.
Sve osim onoga što je Hamakov rysh održavao u životu.
U pećini ogromnoj po merilima jednog čoveka, ali jadnoj u poređenju sa uništenjem Domaje, Putnimi su negovali baštu sa svim vrstama trava, grmlja, cveća i drveća, puzavica, žita i povrća koje su mogli da nađu i održe. A u drugoj pećini, u nizu obora i štala, spasli su i mnoge životinjeske vrste - koliko god su im znanstvo i veština dopuštali.
Bio je to neverovatan izraz vere u budućnost, nade u vreme kada će Kob Sunca biti isceljena i kada će obnova domaje možda zavisiti od tog jedinog utočišta prirodnog života.
A sada je nada nestala. Od časa kada je prepoznao Hamaka, Kovenant je znao istinu. Zašto bi inače Putnimi bili tu, umesto da se staraju o odabranom poslu?
Grudi su mu se zgrčile od beskorisnog besa, a hrabrost mu je postala krhka kao mrtva kost dok je čekao Hamakov odgovor.
Odgovarao je sporo, ali Kamendolac se ni sada nije pokolebao. "Tako je kao što si se plašio", tiho je rekao. "Istrgnuti smo iz svog mesta, a rad našeg života je uništen." U glasu mu se prvi put osetio nagoveštaj besa. "Ali nisi se dovoljno plašio. To uništenje nije zadesilo samo nas. Širom Domaje, svi ryshevi su otrgnuti iz svog mesta i svog posla. Ovde okupljeni Putnimi poslednji su od svoje vrste. Posle njih neće biti drugih."
Na to je Kovenant poželeo da krikne, preklinje, pobuni se. Ne! Ne opet! Zar istreblenje Bezemljaša nije bilo dovoljno? Kako će Domaja podneti još jedan takav gubitak?
Ali Hamako kao da je prozro Kovenantovo užasnuto lice. "Grešiš, Prstenošo", mračno je rekao Kamendolac. "Protiv Besomuka i Opakog bili smo upozoreni i zaštićeni. Mi smo za njega sitnica. Ne. To su pragrdani, crni i nerođeni srodnici Putnima, izveli naše uništenje od rysha do rysha širom Domaje."
Izveli naše uništenje. Uništenje širom Domaje. Kovenant više nije gledao Hamaka. Nije mogao. Sva ta lepota. Nestala u bolu kao i svi snovi. Ako pogleda njegove meke, smeđe, neizlečive oči, sigurno će početi da plače.
"Njihov napad mogao je da uspe jer ga nismo očekivali - zar nisu pragrdani i Putnimi živeli u primirju tokom svih milenijuma svog postojanja? - i zato što su oni proučavali uništenje, a Putnimi nisu." Njegov oštar glas postepeno se smirio. "Mi smo još imali i sreće. Mnogi od nas su pobijeni - među njima i neki koje si poznavao. Vraith, dhrung, ghramin." Izgovorio je imena kao da je znao koliko će pogoditi Kovenanta; jer to su bili Putnimi koji su darovali svoju krv kako bi on stigao do Veselkamena na vreme da izbavi Linden, Sundera i Holian. "Ali mnogi su pobegli. Ostali ryshevi potpuno su istrebljeni.
Preživeli Putnimi besciljno su lutali dok nisu sreli druge i stvorili nove rysheve, jer Putnim bez zajednice je usamljeni stvor, lišen smisla. I stoga", zaključio je, "stoga smo zaista očajni. Mi smo poslednji. Posle nas neće biti drugih."
"Ali, zašto?" Kovenant je uputio pitanje svojim zgrčenim šakama i zamagljenom svetlu, glasom gustim u grlu kao krv. "Zašto su napali...? Posle tolikih stoleća?"
"Zato što..." počeo je Hamako; ali sada se pokolebao, zahvaćen bolom ispod odlučnosti. "Zato što smo ti pružili zaklon - a sa tobom i stvorenju pragrdana koji oni nazivaju Vain."
Kovenant je naglo podigao glavu, očiju usplamtelih od pobune. Bar ovaj zločin ne bi smeo da padne na njegovu glavu, iako je nagonski poverovao u to. Nikada nije naučio kako da odbije optužbu. Ali Hamako je brzo nastavio. "Ah, ne, Tomase Kovenante. Oprosti mi. Naveo sam te na pogrešan zaključak." Njegov glas povratio je neprobojnu nežnost čoveka koji je suviše toga izgubio. "Krivica nije ni tvoja ni naša. Čak ni na zapovest poglavara Kletnika pragrdani nam ne bi naneli toliko zlo samo zato što smo pružili sklonište tebi i tvom saputniku. Ne misli tako. Njihov gnev je poticao iz drugog razloga."
"Koji je to razlog?" šapnuo je Kovenant. "Šta se, do đavola, desilo?"
Hamako je slegnuo ramenima, izgovarajući jednostavni odgovor. "Oni su ubeđeni da si od nas saznao objašnjenje svrhe demonokota Vaina."
"Ali, nisam!" pobunio se Kovenant. "Niste hteli da mi kažete."
Putnim je naredio Hamaku da ćuti. Odgovorio je samo: Ako bih ti otkrio svrhu demonokota, to otkriće moglo bi da spreči ispunjenje njegove shvrhe. I još, Ta svrha je veoma potrebna.
Sada je uzdahnuo. "Da. Ali kako bismo ubedili pragrdane da smo odbili? Njihovo gnušanje nije im dozvolilo da shvate naš Usud. I nisu nas pitali šta smo učinili. Oni se, na našem mestu, ne bi ustezali da lažu. Zato ne bi verovali nikakvom našem odgovoru. I zato su počeli odmazdu nad nama, vođeni gnevom svoje želje da tajna ovog Vaina ne bude otkrivena prerano."
A Vain je stajao iza družine kao da je gluv ili neosetljiv. Mrtvo drvo umesto desne podlaktice klatilo mu se sa lakta; ali beskorisna šaka i dalje mu je bila neoštećena, savršena. Predivno izvajana kao podsmeh Kovenantovom unakaženom biću.
Ali Hamako se više nije ustezao ni oklevao, iako je u njegovom ozbiljnom pogledu sada bilo tamnih preliva straha.
"Tomase Kovenante", rekao je, tako tihim glasom da se jedva čuo u krugu u kome je sedela družina. "Prstenošo." Njegov dom, Kamendol Tokom, uništen je na-Mhoramovim grimom; ali Putnimi su mu pružili novi dom među sobom. A sada je i taj dom uništen, razbijen zbog nečega što rysh nije učinio. Dvaput ostao bez ičega. "Hoćeš li još jednom pitati? Hoćeš li sada tražiti od mene da ti odam svrhu ovog crnog demonokota?"
Na to se Linden uspravila u mestu, grizući usne da savlada pitanje. Prva se napela, očekujući objašnjenje. Lupiženine oči svetlucale su od nade; čak se i Magloval izvukao iz mračnog raspoloženja. Kail je podigao obrvu.
Ali Kovenant je sedeo kao Brusobol, osećanja uzburkanih Hamakovim iščekivanjem. Razumeo je Kamendolca i znao je šta njegova posredna ponuda znači. Putnimi više ne veruju svom ranijem odbijanju - više nisu u stanju da veruju u bezopasnost namera pragradna. Nasilje kojim su uništeni potreslo ih je iz temelja. A ipak su zadržali svoja osnovna opažanja. Strepnja na Hamakovom licu pokazivala je da se naučio strahovanju od posledica govora i ćutanja.
Tražio je od Kovenanta da umesto njega preuzme odgovornost odluke.
On i njegov rysh došli su ovamo da umru. Divlje, osećajući na sebi pažnju čitave družine, Kovenant se primorao da odgovori. "Ne."
Pogled mu je plamteo kada je pogledao Hamaka preko grubog kamena. "Jednom si već odbio." U sebi je gorko proklinjao neophodnost koja ga primorava da odbacuje sve što bi moglo da mu pomogne ili da mu olakša. Ali nije odstupio. "Verujem ti."
Linden ga je očajnički pogledala. Lupiženino lice raširilo se od iznenađenja. Ali Hamakovo jadom izmoždeno lice omekšalo je od neprikrivenog olakšanja.
Kasnije, dok su se Kovenantovi sadruzi odmarali ili spavali u toploj pećini, Hamako je odveo Nevernika u stranu da na miru razgovaraju. Kamendolac je počeo da nagovara Kovenanta da ode pre početka bitke. Noć je pala na Visove Severnika, noć pre mladog meseca; ali mogli su odvojiti jednog Putnima da povede družinu uz breg, prema srazmernoj bezbednosti Domajinog Sunovrata. Pohod će moći da putuje bez neposredne opasnosti od argula.
Kovenant je smesta odbio. "Već ste suviše učinili za mene. Neću tek tako da vas ostavim."
Hamako je pažljivo pogledao u Kovenantov suzbijeni plamen, a potom je tiho dahnuo. "Ah, Tomase Kovenante. Hoćeš li rizikovati divlju magiju da nam pomogneš?"
Kovenantov odgovor bio je otvoren. "Ne, ako budem mogao da se suzdržim." Kad bi oslobodio otrov koji je strujao kroz njega, svrab u ožiljcima podlaktice, sigurno bi već izišao da sam presretne argule. "Ali moji prijatelji nisu baš beskorisni." A ja ne nameravam da te gledam kako uzalud gineš.
Znao je da nema prava na takva obećanja. Značenje Hamakovog života, života okupljenih Putnima, nije pripadalo njemu da ih čuva ili žrtvuje. Ali on je to što jeste. Kako da odbije pomoć ljudima kojima je potreban?
Mršteći se od nerazrešenih suprotnosti, zagledao se u stvorenja. Onako bezoki, sa širokim nozdrvama i udovima predviđenim za hodanje na sve četiri, izgledali su pre kao zveri ilil čudovišta nego kao pripadnici plemenite rase koja je čitavu svoju istoriju posvetila službi Domaji. No, nekada davno jedan od njih je bio posredno umešan u njegovo drugo prizivanje u Domaju. Divlje unakažen i obuzet užasnim bolom, taj Putnim oslobođen je iz mučionica Opakog da posluži kao mamac. Stigao je do poglavara i rekao im da su legije poglavara Kletnika spremne za pokret. Stoga je Vrhovni poglavar Elena donela odluku da pozove Kovenanta. Tako je Opaki udesio da se Kovenant vrati. A logika tog povratka neizbežno je dovela do Elenine propasti, slamanja Zakona Smrti i uništenja Žezla Zakona.
Sada su poslednji pripadnici naroda Putnima stajali na ivici uništenja.
Prošlo je dosta vremena dok Kovenant nije uspeo da zaspi. Suviše jasno je video šta poglavar Kletnik želi da postigne udesom Putnima.
Ali kada je izgubio dodir sa svešću, vitrim koji je popio poneo ga je u duboki odmor; i spavao je sve dok pokreti oko njega nisu postali stalni i žurni. Podigao je glavu i ustanovio da je pećina puna Putnima - bilo ih je barem dvostruko više nego ranije. Zamagljeni izraz Lindeninog lica pokazivao je da se tek probudila; ali četvoro džinova bilo je budno i napeto su se kretali između Putnima.
Lupižena je prišao Kovenantu i Linden. "Dobro ste spavali, prijatelji", rekao je, smejući se kao da je neosetljiv na opšte iščekivanje u vazduhu. "Kamena mi i mora! Ovaj vitrim je sjajno piće. Dodir njegovog ukusa pomešanog sa našim alem-vinom razvedriće čak i najtuplji bol. Slava životu, konačno sam našao po čemu će moje ime biti zauvek opevano među džinovima. Gledajte!" Ponosno je pokazao svoj pojas, sa kog su na sve strane visile kožne mešine vitrima. "Biće mi zadovoljstvo da ponesem ovo svom narodu, kako bi iskoristili njegovu moć mešajući novo piće. A taj neprevaziđeni napitak zvaće se lupipiće, na uživanje čitave Zemlje." Nasmejao se. "Tako će moja slava nadmašiti čak i samog velikog Baguna!"
Oduševljenje izobličenog džina izmamilo je osmeh od Linden. Ali Kovenant se probudio u istom raspoloženju u koje ga je bacila opasnost po Putnime. Namrštio se na Lupiženino raspoloženje. "Šta se dešava?"
Džin se smesta uozbiljio. "Ah, Džinoljube", uzdahnuo je, "dugo si, dugo spavao. Nad pustinjom je sada podne i Putnimi se okupljaju da se pripreme za bitku. Iako arguli sporo napreduju, sada se već vide iz ovog skloništa. Verujem da će ishod predstojeće bitke biti poznat pre zalaska sunca."
Kovenant je opsovao u sebi. Nije želeo da mu kriza bude tako blizu.
Linden ga je gledala. "Ima još vremena", rekla je svojim kontrolisanim, profesionalnim glasom.
"Vremena da pobegnemo odavde?" mračno je odvratio. "Da ih pustimo da iziđu napolje i budu pobijeni do poslednjeg bez barem jednog saosećajnog svedoka koji bi tugovao za njima? Ni slučajno."
Pogled joj je planuo. "Nisam tako mislila." Lice joj je postalo oštro od besa. "Ne volim da napuštam ljude, baš kao ni ti. Možda nemam tvoje predznanje", prosiktala je, "ali ipak mogu da vidim da su Hamako i Putnimi valjani. Trebalo bi da me bolje poznaješ." Duboko je udahnula da se smiri. I dalje ga je besno gledala kada je nastavila. "Zapravo sam htela da kažem - još imaš vremena da ih upitaš za Vaina."
Kovenant se osećao kao čvornovati olujni oblak, pokretan i nesposoban za smirenje. Njen oštri sarkazam o predznanju podrazumevao je i način na koji je uništio njihovu vezu. Još otkako su se prvi put sreli na farmi 'Utočište', krio je stvari od nje, tvrdeći da ona nema predznanja da bi ih razumela. A ovo je bila posledica. Sve što kaže ženi koju voli i sve što čuje od nje pretvara se u žuč.
Ali nije mogao da se oslobodi. Poglavar Kletnik verovatno već uživa u mogućnosti da on, Kovenant, oslobodi divlju magiju kako bi pomogao Putnimima. Mračno je prigušio želju da uzvrati jednako zajedljivo. Umesto toga, mirno je odogovorio. "Ne. Neću da to čujem od Hamaka. Ne želim da tek tako oslobodim Findejla."
Namerno se okrenuo ka Određenom. Ali Findejl ga je dočekao istim onim teškim i nesavladivim jadom kojim je odbijao svaki izazov i svaku molbu. Kovenant je nastavio, više da odgovori Linden nego da napadne Findejla. "Čekam da ovaj prokleti Elohim shvati šta je poštenje, kad već nije toliko pristojan da počne da priča istinu."
Findejlove žute oči su potamnele, ali nije rekao ništa.
Linden je šetala pogledom između Kovenanta i Određenog. Potom je klimnula glavom. Odgovorila je kao da Findejla uopšte nema. "Nadam se da će se uskoro odlučiti. Ne sviđa mi se pomisao da ću morati da se suočim sa Klavom koja i dalje zna više o Vainu nego mi."
Zahvalan i zbog to malo razumevanja, Kovenant je pokušao da se nasmeši. Ali mogao je samo da iskrivi lice.
Putnimi su se motali po čitavoj pećini, krećući se kao da svaki od njih želi da pre bitke razgovara sa svima ostalima; a njihovi duboki, isprekidani glasovi činili su atmosferu sve napetijom. Ali džinovi više nisu bili među njima. Brusobol se naslonio uz jedan zid, izdvojen i usamljen, pognute glave. Lupižena je ostao sa Kovenantom, Linden i Kailom. A Prva i Magloval stajali su zajedno kraj suprotnog zida pećine. Magloval se držao kao da preklinje; ali Prva je ljutito dočekivala svaku njegovu reč. Kada je nastavio da moli, njen odgovor probio se kroz buku Putnima.
"Ti si smrtan, džine. Takvi izbori su teški svakome ko mora da ih načini. Ali poraz je samo poraz. To nije dovoljno. Ti si se zarekao i posvetio Potrazi, ako već ne Odabranoj, i neću te pustiti."
Strogo se udaljila od njega, očito obeshrabrenog, i probila se kroz gužvu ka ostalim sadruzima. Kada je stigla do njih, odgovorila je na neizgovorena pitanja. "Posramljen je." Pogledala je Linden. "Spasla si mu život kada je Kovenant Džinoljub takođe bio u opasnosti. Sada on misli da je njegova neodlučnost, kada si ti bila u nevolji, neoprostiva. Moli da ga damo Putnimima, kako bi u njihovoj bici potražio iskupljenje." Bez potrebe je dodala: "Naravno, odbila sam to."
Linden je promrmljala psovku. "Nisam tražila da me služi. Njemu ne treba..."
Iznenada je prekinula. "Brusobole!" kriknula je. "Nemoj!" Ali kapetan kao da je nije čuo. Besno stegnutih pesnica, pošao je ka Maglovalu kao da namerava da ga kazni zbog neodlučnosti.
Linden je pošla za njim, ali Prva ju je zaustavila. Nemo su gledali kako Brusobol prilazi svom članu posade. Stao je pred Maglovala i upro mu ogromnim prstom pravo u bolno srce, kao da zna tačno mesto na kome se nalazi Maglovalova nevolja. Videlo se da govori, ali razgovori Putnima zaklonili su njegove reči.
Prva je tiho objašnjavala. "On je kapetan. Zadovoljna sam što je u svom bolu našao mesta i za Maglovala. Neće naneti nikakvo ozbiljno zlo nekome ko je služio pod njim na Dragulju Zvezdoputa."
Linden je klimnula glavom, ali usne su joj bile stegnute od osujećenosti i saosećanja i nije skidala pogled sa Maglovala.
Magloval se isprva trgao od onoga što je Brusobol govorio. Potom je u njemu narasla vrela ratobornost i podigao je pesnicu kao da preti. Ali Brusobol ga je uhvatio za ruku i spustio je, gurnuvši mu bradu pravo u lice. Magloval se brzo smirio. Oči su mu i dalje plamtele, ali prihvatio je Brusobolova naređenja. Iz kapetanovog držanja polako je nestao gnev.
Kovenant je odahnuo kroz zube.
Među Putnimima pojavio se Hamako i pošao ka družini. Pogled mu je bio blistav pod sjajem svetiljki. Pokreti su mu bili puni grozničavog iščekivanja. U rukama je nosio dugački, zakrivljeni mač, koji kao da je bio sačinjen od stare kosti. Počeo je bez uvoda. "Došlo je vreme. Arguli su blizu. Moramo poći u bitku. Šta ćete vi činiti? Ovde ne smete ostati. Nema drugog izlaza, a kada ovaj zapečatimo bićete u klopci."
Prva je zaustila da odgovori, ali Kovenant ju je preduhitrio. Otrov mu je nagrizao kožu na podlaktici. "Izići ćemo sa vama", grubo je rekao. "Gledaćemo bitku dok ne odlučimo kako ćemo najbolje moći da pomognemo." Video je protest na Hamakovom licu i požurio da doda: "Prestani da brineš o nama. Preživeli smo i gore. Ako se sve ostalo pretvori u pakao i prokletstvo, naći ćemo nekakav način da pobegnemo."
Hamakova napetost za trenutak je popustila pred osmehom. "Tomase Kovenante", rekao je glasom kao da svečano pozdravlja, "voleo bih da smo se sreli u boljim vremenima." Podigao je mač, okrenuo se i pošao ka ulazu u pećinu.
Svi Putnimi pošli su za njim, noseći zakrivljene koštane mačeve manje od njegovog, kao da su ga odabrali da ih vodi ka konačnoj sudbini.
Bilo ih je gotovo dve stotine, ali trebalo im je svega nekoliko trenutaka da iziđu iz pećine, ostavljajući družinu za sobom u neugašenom svetlu.
Brusobol i Magloval prišli su ostalim sadruzima. Prva je pogledala Kovenanta i Linden, a onda i ostale džinove. Niko nije govorio. Linden je bila bleda, ali dobro se držala. Lupiženino lice menjalo je izraze kao da ne uspeva da nađe prigodnu šalu kojom bi sebi umanjio napetost. Prva, Magloval i Brusobol izgledali su, svako na svoj način, nesalomivo kao i Kail.
Kovenant je gorko klimno glavom. Svi zajedno okrenuli su leđa toploti i bezbednosti i pošli napolje, u susret zimi.
U tunelu je osetio da se temperatura odmah spustila. Njegovim neosetljivim šakama i stopalima to nije mnogo značilo, ali čvršće se umotao u ogrtač kao da će time moći da bolje očuva hrabrost. Pratio je Putnime kroz razgranate prolaze sve dok družina nije stigla do grubog predsoblja gde su ostavili saonice. Brusobol i Magloval nemo su preuzeli konopce. Dah je počeo da im se ledi. Svetlost vatri pretvarala je pramenje pare u zlato.
Ulaz u ryshishim bio je otvoren; hladnoća se ulivala unutra, gladna da zgasi ovaj skroviti zakutak udobnosti. Kovenantu je utroba sve jače podrhtavala. Ogrtač mu je dosad održavao život, ako već ne toplotu; ali sada je izgledao kao nedovoljna zaštita od ledene zime. Kada je pogledao Linden, odgovorila je kao da mu oseća misli.
"Ne znam koliko. Dovoljno."
A onda se nad njima nadvio ulaz. Sada je vazduh duvao pravo Kovenantu u lice, čupajući mu bradu, terajući mu oči da suze. Tamni pritisak narastao mu je u žilama. Ali pognuo je glavu i nastavio dalje. Praćen sadruzima, prošao je kroz otvor i našao se na stenovitom tlu u podnožju planine.
Ravnica je bila oštra od sunčevog svetla. Sa potpuno vedrog neba, popodnevno sunce palilo je belu pustaru. Vazduh je bio neobično krhak, kao da će se slomiti pod sopstvenom težinom. Smrznuti sneg lomio se pod Kovenantovim đonovima. Hladnoća je za trenutak izgledala blistava kao vatra. Morao je da se trudi da zadrži divlju magiju u granicama suzdržavanja.
Kada mu se vid razbistrio, ustanovio je da su kovitlaci snega koji su označavali i štitili ryshishim sada nestali. Putnimima više nisu bili potrebni.
Tiho, isprekidano razgovarajući, stvorenja su napredovala okupljena u tipični klin, kojim su i oni i pragrdani zbijali i stapali svoje moći u jednu. Hamako je stajao na čelu formacije. Kada bude gotova i sve čarolije spremne, on će držati u vrhu svog mača znanstvo i moć pet rysheva. Sve dok ne razbiju redove, Putnimi duž bokova klina moći će da zadaju pojedinačne udarce; ali Hamakova moć biće dvestostruka.
Bitka se svakim trenutkom sve više približavala. Pogledavši na sever, Kovenant je ustanovio da se od mase argula jedva vidi prsten monolita.
Napredovali su, moćni i smrtonosni - spora struja belog svetlucanja preko snega i leda. Njihova divlja zveka već se čula uprkos glasovima Putnima. Odbijala se od planinske padine kao odjek razbijanja. Horda nije izgledala mnogo brojnija od Putnima; ali arguli su bili daleko krupniji i krvoločniji i zato su delovali mnogo jači.
Družina je još imala vremena za beg. Ali niko to nije ni pomenuo. Prva je stajala, uspravna i spremna, sa rukom na dršci mača. U Brusobolovim očima svetlucale su iskre kao da je željan da zadaje udarce kojima će učiniti svoj bol korisnim. Lupiženin izraz bio je pre oprezan i nesiguran: on nije bio ratnik. Ali Magloval se držao kao da vidi nailazak svoje prilike za iskupljenje, a zabranjeno mu je da je iskoristi. Samo je Kail posmatrao napredovanje horde bez osećanja, nimalo dirnut ni hrabrošću Putnima ni opasnošću po družinu. Možda nije video nikakvu osobitu hrabost u onome što je rysh učinio. Možda je za njegov um haručaija ovakav ogroman rizik sasvim razložan.
Kovenant se trudio da progovori. Hladnoća kao da mu je smrzla reči u grlu. "Želim da im pomognem. Ako im je pomoć potrebna. Ali ne znam kako." Obratio se Prvoj. "Nemoj ići tamo, osim ako klin počne da se raspada. Video sam već ranije ovaj način borbe." Gledao je pragrdane kako se zarivaju u Svetkovinu Proleća da bi uništili Utvare Andelejna - i bio je nemoćan pred crnim klinom. "Sve dok zadrže tu formaciju, neće biti poraženi." Potom se okrenuo ka Linden.
Njen izraz ga je zaustavio. Lice joj je bilo ukočeno, bledo od hladnoće, okrenuto ka argulima, a oči su joj bile bolne kao rane. U jednom strašnom trenutku uplašio se da ju je ponovo zahvatila ona njena panika. Ali brzo je uperila pogled u njega. Bio je bolan, ali ne i prepadnut. "Ne znam", napeto je rekla. "On je u pravu. Tamo postoji nekakava sila. Nešto što ih drži na okupu. Ali ne znam šta je to."
Kovenant je progutao knedlu užasa. "Pokušaj opet", promrmljao je. "Ne želim da ovi Putnimi završe kao Bezemljaši." Ne samo uništeni, nego i prokleti.
Nije mu odgovorila, ali lice joj je bilo čvrsto i odlučno kada se ponovo okrenula ka argulima.
Sada su bili opasno blizu. Napad je vodilo njih dvadesetak, a bilo ih je otprilike toliko i u svakom od redova pozadi. Iako su bili zveri mržnje, spremni da love sve, postali su organizovani kao svesna vojska. Mirno su ubrzavali kako bi se bacili na Putnime.
Putnimi su počeli napev da bi odgovorili na jezu. Zajedno su recitovali isprekidanu, nejasnu čaroliju koja je odjekivala od padine i ponovo se širila ravnicom. A trenutak kasnije iz vrha klina sinulo je crno svetlo. Hamako je podigao sablju. Njen vrh je postao abonosan, kao demonijska kiselina. Zračio je ponoćnu tamu kao da je usplamteo od smrti.
Istog časa, sve oštrice u rukama Putnima pocrnele su i počele da ispuštaju vrelu tečnost koja se isparavala i pržila sneg.
Ni ne znajući šta čini, Kovenant se povukao. Ledeni vazduh se pretvorio u tutnjavu moći, bezvučnu uprkos napevu koji ju je prizivao; a ta moć ga je pozivala. Njegova čežnja za vatrom udarala je o zidove koje je izgradio oko nje; ožiljci na podlaktici otrovno su ga pekli. Načinio je nekoliko koraka unazad, ali nije mogao da se udalji od svoje želje da udari. Nagonski se povukao jedinim putem koji je mogao da nađe: sklonio se iza nazubljenog kamena koji je stajao blizu ulaza u ryshishim, otprilike upola visok kao on. Ipak, nije se sagnuo iza njega. Ščepao je grubi kamen neosetljivim rukama isto onako kako se upijao pogledom u Putnime i argule; u sebi se molio. Ne. Ne opet.
Nije bio primoran da posmatra čin uništenje Bezemljaša.
Hamako je uzviknuo bojni poklič; klin je pošao napred. Krećući se kao jedan, Putnimi su pošli ka neprijatelju koga su odabrali za svoju poslednju službu.
Ućutkani divljim približavanjem ledenih zveri, dugim i promuklim napevom Putnima, odjecima koji su poigravali duž strmine, Kovenant i njegovi sadruzi posmatrali su kako se klin zabija među argule.
Za trenutak je tako moćno napredovao da je ishod izgledao jasan. Ryshevi su slivali svoju moć u Hamaka; on je probijao put kojim je napredovao klin. Putnimi na ivicama rasipali su na sve strane tečnost koja je pržila led. Arguli su se razdvojili, popadali, počeli da se sudaraju.
Vrišteći iz mnogih čeljusti, počeli su da se roje oko klina, pokušavajući da ga zaustave i zdrobe ga između sebe. Ali to je samo pomoglo da i treća strana klina počne da dejstvuje. A Hamakova sablja odzvanjala je kao čekić na ledu, razbacujući pri svakom udarcu komade i udove od leda. Usmerio je klin ka naročito ogromnoj zveri na začelju mase, argulu koji kao da je bio sačinjen od dva stvorenja, jednog iznad drugog; i svakim korakom se približavao toj meti.
Arguli su bili divlji, neosetljivi na strah. Mreže i klopke letele su preko klina. Zjapeće pukotine vijugale su nabijenim snegom. Ali crna tečnost pretvarala je mreže u paru. Preostali komadi udarali su Putnime, ali nisu oslabili formaciju. A čvrsto tlo pod snegom lišavalo je pukotine snage.
Kovenant se oslonio na ruke, napola smrznut, jedva se usuđujući da poveruje u ono što vidi. Prvoj su se otimali tihi uzvici ohrabrenja; držala je isukan mač. Oživeo od nade, Lupižena je posmatrao metež kao da svakog trenutka očekuje pobedu, kao da očekuje da će se i sama zima slomiti i pobeći.
A onda se, bez ikakvog upozorenja, sve izmenilo.
Arguli su bili bukvalno bezumni, ali sila koja je vladala njima nije. Bila je razumna i lukava. A naučila je nešto od načina na koji su Putnimi ranije spasli družinu.
Horda je iznenada promenila taktiku. U iznenadnom metežu nalik na eksploziju beline, što je gotovo sasvim zaklonilo bitku, sve zveri istovremeno su podigle led. Ali sada taj led nije bio uperen na klin. Umesto toga, pokrio je sve argule koje su Putnimi uspeli da povrede, razbiju ili čak i ubiju.
Led je zapljuskivao svaku ranu od kiseline, brisao crnu tečnost, uništavao je, vidao rane.
Led je obmotavao svaki ud i svako telo koje je Hamako zasekao ili razneo, obnavljajući obogaljena stvorenja užasnom brzinom.
Led se skupljao oko ostataka pobijenih, iznova ih spajao, ulivao život u njih.
Putnimi su za trenutak nastavili da se bore. Ali već je polovina njihovog uspeha bila poništena. Arguli su oživljavali jedan drugog brže nego što su ih Putnimi napadali.
Sve više ih je bilo osposobljeno da napada na nove načine.
Ne mogavši da unište klin svojim mrežama, počeli su da stvaraju zid leda oko njega kao da hoće da ga zapečate dok se moć u njemu ne preda zbog čistog umora.
Kovenant je užasnuto zurio. Putnimi očito nisu bili pripremljeni za ovakav protivnapad. Hamako je vitlao mačem, očajnički udarajući oko sebe. Tri puta je razbio argula u komade manje od pesnice; a svaki put je ledena mreža sakupljala delove, obnavljala ih i ponovo slala zver na njega. Divlje je skočio da napadne samu mrežu. Ali time je prekinuo dodir sa klinom. Mač mu se istog časa pretvorio u kost: pri udaru se razbio. Mogao je da izgubi i život: ali iz klina su se pružile ruke i povukle ga na pravi položaj.
A Kovenant nije mogao da učini ništa. Džinovi su ga dozivali, očekujući nekakvo naređenje. Prva je izvikivala kletve koje nije mogao da čuje. Ali nije mogao da učini ništa.
Osim da oslobodi divlju magiju.
Otrov mu je pulsirao u slepoočnicama. Divlja magija, neugasiva i srebrna. Svaka pomisao na nju, svako sećanje, svaki bol gladi i čežnje bio je drhtav i paničan kao Lindenin grozničavi uzvik: Razbićeš Svod Vremena! Kletnik to i želi! Obesvećenje je ispunilo svaki udar i jecaj njegovog srca. Nije mogao da prizove toliku moć, a da se i dalje pretvara da je kontroliše.
Ali Hamako će poginuti. To je bilo jasno kao i popodnevno sunce nad belom ravnicom. Putnimi će biti pobijeni kao narod Domaje da nahrane požudno zlo. Isti taj čovek i isti ti Putnimi jednom su vratili Kovenanta iz bunila - i pokazali mu da na svetu još ima lepote. Zima njihovog uništenja neće imati kraja.
Zbog otrova. Ožiljci su ga još pekli, blistavi kao oči poglavara Kletnika, u tkivu desne podlaktice, pozivajući ga na moć. Kob Sunca izopačila je Zakon, rađajući užase; ali Kovenant bi i samo Vreme pretvorio u haos.
Nedaleko od njega klin više nije napadao. Samo se borio da ostane u životu. Nekoliko Putnima palo je pod ledene veze koje nisu mogli da razbiju. I još će ih umreti kada arguli podignu zid. Hamako je ostao na nogama, ali bez oružja, bez načina da usmeri moć klina. Bio je odgurnut u središte formacije, a njegovo mesto preuzeo je jedan Putnim, boreći se svom tečnom silom koju je njegov mali mač mogao da usmeri.
"Džinoljube!" vikala je Prva. "Kovenante!"
Klin je umirao; a džinovi su se nisu usuđivali da deluju, iz straha da će se naći na putu Kovenantovoj vatri.
Zbog otrova - bolesni bes mu je pulsirao kao želja između kostiju podlaktice. Postao je toliko moćan da je sada nemoćan. Njegovo očajanje zahtevalo je krv.
Zasukao je rukav i levom rukom ščepao desno doručje kako bi povećao snagu, a potom je udario ranjenom podlakticom o najoštriji deo stene. Kamen je pocrveneo, sneg je pocrveneo, crvenilo se smrzlo. Nije obraćao pažnju. Klava mu je zasekla doručja kako bi dobila moć za istinozbor koji ga je vodio pravim i pogrešnim putem. Namerno je obogaljio podlakticu, trudeći se da kroz bol dospe do drugog rešenja, da prevaziđe otrov, da izbriše tragove zuba iz duše.
Tog časa Linden ga je udarila. Snaga udarca odbacila ga je unazad. Grozničava od hitnje i brige, ščepala ga je obema rukama za ogrtač, protresla ga kao dete, počela da viče na njega.
"Slušaj me!" besnela je kao da zna da je jedva čuje, da ne vidi ništa sem krvi koju je ostavio na kamenu. "To je kao Kemper! Kao Kasrein!" Cimala ga je napred-nazad, pokušavajući da ga natera da je pogleda. "Kao njegov sin! Arguli imaju nešto nalik na njegovog sina!"
Kovenanta je shvatanje pogodilo takvom silinom da je umalo pao.
Kemperov sin. Oh, Bože.
Kroyel.
Pre no što je dovršio misao, oteo se od Linden i potrčao ka džinovima.
Kroyel! Svežanj iz tamnih predela Zemlja koji je Kasrein nosio na leđima i sa kojim se nagodio za moći i neprirodno dug život. A tu pred njima bio je argul koji je izgledao kao jedna ledena zver na drugoj. I to biće se nagodilo sa kroyelom - za moć da ujedini svoj narod i poseje zimu gde god poželi.
Findejl mora da je znao. Mora da je razumeo koja sila ide na Putnime. A ipak ništa nije rekao.
Ali Kovenant nije imao vremena za razmatranje zlobe Elohima. Stigao je do Prve i počeo da viče. "Pozovi ih nazad! Nateraj ih da se povuku! Ovako ne mogu da pobede!" Krv mu je lila sa ruke. "Moramo im reći za kroyela!"
Reagovala je kao da ju je oslobodio. Naglo se okrenula i izdala naređenje na koje su se svi džinovi našli kraj nje; zajedno su jurnuli u metež.
Kovenant ih je gledao kako se udaljavaju, ispunjen strahom i nadom. Prišla mu je Linden, i dalje besna na njega. Grubo ga je uhvatila za desno doručje, naterala ga da savije lakat i pritegla ga da zaustavi krvarenje. Potom je zajedno sa njim nemo posmatrala.
Silnom brzinom, težinom i mišićima, četvoro džinova zarilo se među argule. Prva je koristila mač kao buzdovan, rizikujući metal u dodiru sa ledenim zverima. Brusobol i Magloval borili su se kao titani. Lupižena se teturao za njima, čineći sve što može da im čuva leđa. A dok su se borili, dovikivali su Kovenantovu poruku na grubom jeziku Putnima.
Klin je reagovao istog časa. Svi Putnimi su se iznenada okrenuli ulevo; taj ugao formacije pretvorio se u vrh. Povukavši i Hamaka, jurnuli su ka pukotini koju su džinovi napravili u napadu.
Arguli su sporo shvatali šta se dešava. Klin se već napola oslobodio pre no što su se ledene zveri okrenule kako bi pokušale da spreče povlačenje.
Lupižena je pao pod dvojicom argula. Brusobol i Magloval pojurili su mu u pomoć kao maljevi i iščupali su ga ispod leda. Prvu je uhvatila mreža. Vođa klina pretvorio je mrežu u ledene opiljke. Putnimi i džinovi grozničavo su se probijali ka Kovenantu.
Nisu bili dovoljno brzi da preteknu argule. Za nekoliko trenutaka opet će biti opkoljeni.
Ali Putnimi su razumeli džinove. Klin se naglo razdvojio i Hamako je sa još dvadesetoricom pošao ka Kovenantu. Potom je rysh obnovio formaciju i opet napao.
Uz pomoć džinova, klin je zadržavao argule dok su Hamako i njegovi žurili ka Kovenantu i Linden.
Kovenant je počeo da viče na Hamaka još pre no što mu se Kamendolac približio; ali Hamako se zaustavio malo dalje i ućutkao ga jednim pokretom. "Učinio si svoj deo, Prstenošo", dahtao je dok su se njegovi okupljali oko njega. "Ime kroyela poznato je među Putnimima." Morao je da podigne glas: stvorenja su počela nov napev prizivanja. "Jedino nam je nedostajalo saznanje da je sila pred nama, zapravo, kroyel." Napev koji je Kovenant već ranije čuo. "Jasno je šta se mora učiniti. Ne prilazi bliže."
Kao da želi da naglasi upozorenje, Hamako je iz pojasa izvukao kameni bodež.
Kovenant se trgao, prepoznavši ga. Znao je taj nož. Ili neki isti takav. Išao je uz ovo prizivanje. Pokušao je da dovikne: 'Nemoj!' Ali pobuna mu se zaustavila u grlu. Možda je Hamako u pravu. Možda samo tako očajnički čin može pružiti nadu u spas ugroženog rysha.
Kamendolac je brzim pokretom zasekao krvne sudove na nadlanici.
Posekotina nije krvarila. Hamako je smesta predao bodež jednom Putnimu. Ovaj je brzo zasekao dlan, a potom je predao bodež susedu. Uhvatio je Hamaka za ruku i pritisnuo posekotinu na njegovu. Dok je napev narastao, njih dvojica su stajala, sjedinjena krvlju.
Kada je Putnim odstupio, Hamakove oči bile su pune moći.
Na isti taj način njegov rysh je dao Kovenantu snagu da bez odmora pretrči čitavo prostranstvo Središnjih Zaravni u poteri za Linden, Sunderom i Holian. Ali taj ogromni podvig bio je posledica snage samo osmorice Putnima; a Kovenant je jedva uspevao da zadrži u sebi toliku silu. Oko Hamaka stajalo je dvadeset stvorenja.
Drugi je već dovršavao darovanje.
Jedan po jedan, njegovi usvojeni sunarodnici zasecali su dlanove i utiskivali krv u njega. A svaki uliv davao mu je novi talas energije, koja je pretila da mu raskine smrtno telo.
Previše. Kako ljudsko biće može zadržati u sebi toliko moći u običnim tetivama i mišićima? Gledajući, Kovenant se plašio da Hamako neće preživeti.
A onda se setio prekaljene tuge i odlučnosti koje je video u Hamakovim očima; i znao je da Kamendolac ne namerava da preživi.
Deset Putnima dovršilo je darovanje. Hamakova koža počela je da gori na ledenom vazduhu kao ugljevlje. Ali nije se povukao, a njegovi sadruzi nisu prestajali.
Iza njihovih leđa bitka je imala rđav tok. Kovenantova pažnja bila je usmerena na Hamaka: nije video kako su arguli uspeli da razbiju klin. Sada se formacija sastojala iz dva dela, a svaki se trudio da usmeri prepolovljenu snagu, ali nijedan nije bio u stanju da probije led i pridruži se onom drugom. Pali su novi Putnimi; i padali su novi i novi. Led je tako teško okivao džinove da su jedva mogli da se kreću. Junački su se borili; ali nisu bili dorasli zverima koje se vraćaju iz mrtvih. Uskoro će ih obuzeti premor i biće zauvek izgubljeni.
"Idi!" doviknuo je Kovenant Kailu. Krvave ledenice padale su mu sa lakta kada je pokrenuo ruku. "Pomozi im!"
Ali haručai ga nije poslušao. Uprkos drevnom prijateljstvu džinova i njegovog naroda, na licu mu nije bilo ni traga zabrinutosti. On je dao obećanje da služi Kovenanta, a ne Prvu; a Brin mu je naredio da preuzme njegovo mesto.
Vatru mu paklenu! - besneo je Kovenant. Ali gnev je bio usmeren na njega samog. Može da uništi ruku sve do kosti; ali neće naći put iz klopke koju mu je pripremio poglavar Kletnik.
Petnaest Putnima darovalo je krv Hamaku. Šesnaest. Sada je Kamendolac tako blistavo zračio da je izgledalo da nehotice izmamljuje vatru ih Kovenantovog prstena. Od napora da je zadrži poremetili su mu se vid i ravnoteža. Oko njega su se kovitlali komadi ponoći. Nije video kraj darovanja Putnima, nije video kako ga je Hamako podneo.
Ali kada se ta moć povukla ka argulima, Kovenant je ispravio noge, izvukao se iz Kailovog stiska i poslao pogled za Kamendolcem kao krik.
Napola obnažen pod svetlom zalazećeg sunca i užasnom hladnoćom, Hamako je sijao kao žar dok se probijao kroz ledene zveri. Od same snage njegovog tela najbliži napadači su se topili kao da se među njima našla peć. Žurio je kroz metež, raščišćavajući prostor oko džinova, otvarajući Putnimima mesto da ponovo obrazuju klin; a iza njega dizali su se gusti oblaci pare koja je zaklonila i njega i bitku, učinivši sve nesigurnim.
"Tamo!" povikala je Linden.
Sva para je sagorela, menjajući se tako naglo da je izgledalo kako se led pretvara u vazduh bez ikakvog prelaza i sada se bitka u pustari jasno videla. Desetine argula još su se besno bacale na klin. Ali prestali su da se uzajamno štite ledom. A neki od njih su napadali jedni druge, kidajući sunarodnike kao da je svrha koji ih je do malopre ujedinjavala sada zaboravljena.
Iza opšteg haosa, Hamako je stajao na vođi argula. Skočio je na visoka leđa neobično udvostručene zveri i tu se učvrstio, sipajući svu moć pravo na to stvorenje i njegovog kroyela.
Zver nije pokušavala da ga sruši, da ga dovede bliže kandžama i čeljustima. A on nije udarao. Borili su se vrlo jednostavno: vatra protiv leda, bela vrelina protiv bele hladnoće. Hamako je sijao kao deo čistog sunca; argul je zračio užasnom hladnoćom. Nepokretni, upravljali su jedan na drugog ono u šta su se pretvorili; a čitava ravnica odzvanjala je i plamtela od vrhunca njihovog sukoba.
Napon tolike sabijene snage bio je prevelik da bi ga Hamakovo smrtno telo izdržalo: U očajničkom bolu, počeo je da se topi kao drvo pod pustinjskim znamenjem Kobi Sunca. Noge su ga izdale; koža na udovima mu se razlivala; lice mu se izgubilo. Usne su mu se izvile od bezobličnog krika.
Ali bio je živ sve dok mu je srce udaralo - spreman za svoju svrhu i spreman na neizbežno. Središte dobijene vreline nije se pokolebalo u njemu ni na trenutak. Svi gubici koje je propatio, sve ljubavi koje su mu otete sada su se spajali; i odbijao je poraz. Uprkos uništenju koje mu je proždiralo telo, podigao je ruke i uperio ih kao rastopljene štapiće prema prostranom nebu.
A dvostruko stvorenje pod njim takođe se topilo. I argul i kroyel pretvarali su se u vodu i slivali se sve dok njihova smrt nije postala nerazdvojna od njegove - jedna jedina raznobojna bara koja se polako smrzavala na bezličnoj ravnici.
Uz gotovo čujan prasak, neprirodna hladnoća se razbila. Većina argula nastavila je sa pokušajima da se međusobno poubijaju, a rysh ih je dokrajčivao; ali moć koju su doneli sa sobom sada je nestala.
Linden je otvoreno jecala, iako je čitavog života učila da nemo zadržava tugu. "Zašto?" pitala je kroz suze. "Zašto si ga pustio da to učini?"
Kovenant je znao zašto. Zato što je Hamako dvaput ostao bez ičega, a niko drugi - muškarac, žena, ili Putnim - ne bi mogli da izdrže toliki gubitak odjednom.
Dok je sunce zalazilo, crveno i bolno, iza strmine na zapadu, Kovenant je sklopio oči, prigrlio krvavu ruku na grudi i stao da sluša kako se naricanje Putnima širi kroz sumrak.
|
