7. LEKAR U NEVOLJI

     Iako nije bilo meseca, družina je nastavila put ubrzo pošto su se Putnimi postarali o svojim mrtvima. Džinovi nisu hteli da popuste pred umorom; a bol koji je Kovenant delio sa Linden naveo ga je da se gnuša ostanka blizu mesta Hamakove smrti. Dok je Magloval pripremao jelo, Linden je lečila Kovenantu ruku: oprala ju je vitrimom i čvrsto zavila. Potom ga je naterala da popije više alem-vina no što je želeo. Zato je jedva uspevao da ostane budan dok je družina napuštala područje poslednjeg ryshishima. Nekoliko Putnima vodilo je džinove uz padinu, a on se borio protiv sna. Znao je o čemu bi sanjao.
     Neko vreme pomagao mu je bol u podlaktici. Ali čim su džinovi završili dugo, osećajno opraštanje sa Putnimima i kada su prešli na postojan tempo, koračajući ka jugozapadu što su brže mogli pod slabašnim sjajem zvezda, ustanovio je da čak ni bol nije dovoljan da ga sačuva od noćnih mora.
     Usred noći trgao se iz priviđenja u kome se javljao Hamako i od koga se potpuno preznojio. Ponovo je počeo da se grozničavo bori sa delovanjem alem-vina.
     "Pogrešio sam", rekao je praznoj tami. Možda ga niko nije čuo zbog prigušenog zvuka salinaca u snegu. Nije ni želeo da ga neko čuje. Nije govorio da bi ga čuli. Samo je želeo da rastera san i da se odbrani od noćne more. "Trebalo je da poslušam Mhorama."
     Sećanje je ličilo na san: imalo je neobičnu dubinu sna. Ali držao ga se zato što je bilo podnošljivije od Hamakove smrti.
     Kada je Vrhovni poglavar Mhoram pokušao da ga prizove u Domaju za poslednju bitku protiv poglavara Kletnika, on, Kovenant, odbio je poziv. U njegovom svetu, jednu malu devojčicu ujela je zmija zvečarka - zalutalo dete kome je njegova pomoć bila neophodna. Odbio je Mhorama i Domaju kako bi pomogao toj devojčici.
     A Mhoram mu je na to odgovorio. Neverniče, oslobađam te. Okrećeš se od nas da bi spasao jedan život u svom svetu. Nećemo biti upropašćeni takvom odlukom. A ako tama padne na nas, lepota Domaje će ipak opstati - jer ti je nećeš zaboraviti. Idi s mirom.
     "Trebalo je da shvatim", nastavio je Kovenant, ne obraćajući se nikome do hladnim zvezdama. "Trebalo je da pružim Sanomoru neku vrstu kamore. Trebalo je da nađem načina da spasem Hamaka. Da zaboravim rizik. Mhoram je strašno rizikovao kada me je pustio da idem. Ali ništa vredno spasenja ne može biti uništeno takvim izborom".
     Nije krivio sebe. Samo je pokušavao da odbije od sebe noćne more vatre. Ali bio je smrtan i umoran i samo su ćebad u koju se umotao sadržavala nekakvu toplotu. Na kraju su mu se snovi ipak vratili.
     Nije mogao da se otrese prizora Hamakove strašne smrti.
     Beznadežno je spavao sve do svitanja. Kada je otvorio oči, ustanovio je da je ispružen - ne u saonicama, nego u pokrivačima na utabanom snegu. Sa njim su bili i ostali, iako su budni bili samo Kail, Lupižena, Vain i Findejl. Lupižena je džarao malu vatru, zagledan u plamen kao da mu je srce negde drugde.
     Nad njim se nadvijala neravna litica, dvestotinak stopa visoka. Sunce još nije stiglo dotle; ali sijalo je pravo na stenovitu padinu, dajući kamenju blagocrvenkasti preliv kao podsećanje da iza nje leži Kob Sunca.
     Dok je Kovenant spavao, družina se ulogorila u podnožju Domajinog Sunovrata.
     I dalje opijen alem-vinom, iskobeljao se iz pokrivača, držeći ruku ukočenu od bola pod ogrtačem - tik do ožiljka nasred grudi. Lupižena ga je odsutno pogledao, a onda se ponovo zagledao u vatru. Po prvi put posle mnogo dana napora, na njegovom izobličenom licu nije bilo inja. Iako se Kovenantov dah isparavao kao da život beži iz njega, bio je svestan da je zima neobično podnošljiva - sasvim pristojna u poređenju sa onim što ih čeka. Mala vatra bila je dovoljna da ga umiri.
     Otupeo od snova i sećanja. Kovenant je stajao kraj pogrbljenog džina. Našao je neobičnu utehu u Lupiženinom mračnom ćutanju. Na Kailovom ravnom licu utehe svakako nije bilo. Haručai su sposobni za bol, obožavanje i žaljenje; ali Kail je krio svoja osećanja. A Vain i Findejl su, svako na svoj način, predstavljali suprotnost utehe. Vainovi tvorci zamalo su istrebili Putnime. A Findejlove žute oči bile su ojađene znanjem koje nije hteo da im prenese.
     Mogao je da kaže Hamakovom ryshu za kroyela. To verovatno ne bi izmenilo Kovenantovu sudbinu - ni Hamakovu. Ali spasilo bi mnoge živote.
     Ipak, kada je Kovenant pogledao Elohima, nije osetio želju da zatraži objašnjenja. Razumeo je Findejlovo odbijanje da učini ma šta što bi smanjilo pritisak na Kovenantovo osećanje krivice. Pritisak da preda prsten.
     Objašnjenja mu nisu bila potrebna. Još ne. Bila mu je potrebna vizija, predosećanje. Želeo je da pita Određenog: 'Misliš li da je ona sposobna? Da je dovoljno jaka?'
     Zapravo je već znao odgovor. Ona nije dovoljno jaka. Ali postaje sve jača, kao da je rođenjem stekla pravo na to. Zadržavaju je samo stare unutrašnje suprotnosti - ona paraliza kakva je hvata kada se nađe uklještena između užasa onoga što joj je učinio otac i užasa onoga što je učinila majci, između dubokih gnevova za i protiv smrti. A ona ima više prava na divlju magiju nego on. Zato što može da vidi.
     Ostali saputnici polako su počeli da se bude. Prva je naglo sela, sa mačem u rukama; sanjala je bitku. Dok je Brusobol kruto ustajao, oči su mu neobično ličile na Hamakove, kao da je shvatio nešto mračno i smirujuće iz ponašanja Kamendolca. Magloval se nesigurno uspravio kao oličenje zbunjenosti, kao da je izmožden sopstvenim osećanjima. Oslobođenje i jasnoća borbe sa argulima pomogli su mu do izvesne mere, ali mu nisu vratili poverenje u samoga sebe.
     Kada se Linden probudila, pogled joj je bio bolan i mračan, kao da je pola noći provela ne uspevajući da savlada suze.
     Kovenantu se srce steglo zbog nje, ali nije znao kako da joj to kaže. Prethodne večeri previjala mu je povređenu ruku tako grubo da je u tome prepoznao ljubav. Ali dubina njegovog samosaznavanja udaljila ih je jedno od drugog. A sada nije mogao da zaboravi da ona ima više prava od njega. Da su njegove nakupljene laži izopačile sve što je učinio ili želeo da učini.
     Nikada nije naučio kako se odustaje.
     Noćne more ponavljale su mu da mu je potrebna vatra koje se plaši.
     Magloval se kruto kretao unaokolo, pripremajući doručak; Lupižena ga je iznenada zaustavio. Bez ijedne reči, obogaljeni džin je ustao. Njegovo držanje naprosto je zaplenilo pažnju družine. Za trenutak je kruto stajao, nepokretan, očiju vlažnih pod praskozorjem. A onda je počeo da promuklo peva. Melodija je bila uobičajena za džinove, a njegov napeti i izvijeni glas izvlačili su tih odjek sa litica Domajinog Sunovrata, dodatni drhtaj, pa je izgledalo da peva i za sebe i za sve saputnike.
     Srce mi je puno prašnjavih soba
     i pepela u ognjištu.
     Moram da ga očistim
     dahom dnevnog svetla.
     Ali nikako ne mogu,
     jer i prašina mi je mila;
     prah i pepeo mi govore
     da je moja ljubav bila tu.
     Ne znam kako da kažem zbogom,
     jer zbogom je reč
     koju samo ja mogu reći
     i samo ja je mogu čuti.
     Ali ne mogu da je izgovorim
     ni da pustim voljenu da ode:
     kako da podnesem da ove sobe
     budu tako prazne?
     Sedim u prašini i nadam se
     da će me pokriti.
     Mešam pepeo u ognjištu,
     iako je hladan.
     Ne mogu da zatvorim vrata
     i sklopim svoju samoću
     dok postoje prah i pepeo
     dana moje ljubavi.
     Kada je završio, Prva ga je čvrsto zagrlila; čak je i Magloval izgledao kao da mu je laknulo. Linden je pogledala Kovenanta, grizući usne kako ne bi drhtale. Ali Brusobolove oči ostale su mračne, a micao je vilicama kao da 'zbogom' nije jedina reč koju ne može da izgovori.
     Kovenant ga je razumeo. Sanomor je dao svoj život hrabro kao i Hamako, ali nije postignuta pobeda koja bi njegovu smrt učinila podnošljivom. A nije dobio ni kamoru koja bi mu pružila mir.
     Nevernik se gorko plašio da će njegova smrt mnogo više ličiti na Sanomorovu nego na Hamakovu.
     Dok su sadruzi jeli i ponovo pakovali saonice, Kovenant je pokušao da zamisli kako će uspeti da nađu put uz strmu liticu. Ovde Domajin Sunovrat nije bio ogroman kao bliže središtu Domaje, gde Donju Zemlju od Gornje i Sarangravsku ravnicu od Andelejna deli više od hiljadu stopa strmih stena - i gde Planina Groma vreba kao titan, mračno se nadnoseći nad liticama. Ali litica je ipak izgledala neprohodno.
     Ali oči džinova već su našle rešenje. Povukli su saonice ka jugu; za manje od milje stigli su do mesta gde se ivica ponora urušila, stvarajući široku zemljanu padinu preko podnožja. Ovuda se moglo proći, mada su Kovenant i Linden morali da se penju pešice dok su džinovi nosili saonice. Već negde polovinom prepodneva družina se našla na snegovima Gornje Zemlje.
     Kovenant se osvrtao u iščekivanju, očekujući da će Linden svakog trenutka objaviti da vidi Kob Sunca kako se diže pred njima. Ali iza Domajinog Sunovrata naišli su samo na zimu i visok planinski lanac koji ih je zatvarao sa zapada i juga.
     Planine su izgledale visoke i opasne kao i Zapadnik Planine. Ipak, džinovi se nisu zbunili, jer se oni razmeju u vrhove i doline. Iako su ostatak dana proveli prodevajući se kroz razređeni visinski vazduh, Kovenant i Linden mogli su da ostanu u saonicama, a družina je lepo napredovala.
     Ali narednog dana put je bio teži, strmiji, prošaran gromadama i starim ledom; vetar se sručivao niz litice da ih zaslepi i zamete im put. Kovenant se držao za saonice i spoticao se za Brusobolom. Desna ruka ga je bolela kao da je hladnoća glođe; u utrnulim šakama kao da nije imao snage. Ipak, vitrim i alem-vino lečili su ga brže no što bi pomislio da je moguće; a želja da ne opterećuje saputnike održavala ga je na nogama.
     Izgubio je osećanje koliko napreduju; greben kao da se nadnosio nad njim. Kad god bi pokušao da duboko udahne, vazduh mu je pekao pluća. Osećao se krhko, beskorisno i neizmerno daleko od Veselkamena. Ali istrajavao je. Odavno je izgubio disciplinu gubavca; ali u njemu je ostao taj duh - uporni i sitničavi trud preživljavanja, koji nije uzimao u obzir predstojeće daljine i već propaćeni bol. Kada je zalazak sunca konačno primorao družinu da se zaustavi, i dalje je bio na nogama.
     Sledeći dan je bio još gori. Vazduh je postao leden kao zloba argula. Vetar je naletao kao gnev niz uske kanjone kojima je družina prolazila. Kail je svaki čas morao da pomaže Kovenantu ili Linden, ili da gura saonice. Ali njemu kao da je razređeni vazduh prijao. Džinovi su se borili i probijali kao da su spremni da odmere snage sa svakim zemljištem. A Linden je nekako pristajala uz njih - tvrdoglava kao Kovenant, ali nekako neobično čvršća. Lice joj je bilo bledo kao sneg po stenju; oči su joj sijale od hladnoće kao od inja. Ali držala se.
     Te noći družina se ulogorila na donjem kraju prolaza između vrhova koji su se dramatično podizali u nebesa. Iza drugog kraja prolaza više nije bilo planina dovoljno visokih da uhvate zrake zalazećeg sunca.
     Morali su da se trude kako bi održali vatru dovoljno dugo za kuvanje jela; vetar koji je hujao kroz prolaz gasio je sve. Da nisu napravili priručni zaklon od ćebadi, ne bi uopšte uspeli da zapale vatru. Ali džinovi su dali sve od sebe i uspeli su i da spreme hranu i da ugreju vodu koju je Linden tražila zbog Kovenantove ruke. Kada mu je skinula zavoje, iznenadio se što je video da rane koje je samom sebi naneo izgledaju gotovo dobro. Pošto je očistila blagu infekciju koja je još ostala, Linden mu je stavila novi zavoj da ne bi slučajno proširio povredu.
     Zahvalan zbog njenog dodira, brige, izdržljivosti - zbog više stvari no što bi mogao da nabroji pod vetrom - pokušao je da joj se zahvali pogledom. Ali nije ga gledala u oči, a pokreti su joj bili nagli i isprekidani. Kada je progovorila, zvučala je udaljeno kao okolni vrhovi.
     "Približavamo se. Ovo..." nesigurnim pokretom pokazala je nešto u vazduhu. "Ovo je neprirodno. Reakcija na nešto sa druge strane." Lice joj se namrštilo. "Ako mene pitate, čini mi se da je ovo bio drugi dan pustinjskog sunca."
     Zaćutala je. Kovenant je napeto čekao da nastavi. Kob Sunca predstavljala je za nju od samog početka mučenje. Novostečena čula nemilosrdno su je izlagala gnevu tog zla, naizmeničnim patnjama sveta, prženju pustinja i vriscima drveća. Gibon je predskazao da će istinsko uništenje Zemlje biti njeno delo, a ne Kovenantovo - da će je upravo čulo za zdravlje navesti da izvrši obesvećenje tačno prema željama Opakog. A potom ju je Besomuk dotakao, ulio u nju svoju zlobu kao prečišćeno izopačenje u njeno ranjivo telo; a užas tog napada oterao ju je u paralizu duboku kao koma, što je potrajalo puna dva dana.
     Kada se oslobodila, pošto ju je Kovenant spasao iz Veselkamena, potpuno je okrenula leđa izvoru nove osetljivosti. Preklinjala ga je da je poštedi, kao što je pokušao da poštedi Džoanu. I nije počela da se oporavlja sve dok joj nije objasnio da je čulo za zdravlje otvoreno i za lepotu, a da joj pred zlom pomaže da leči.
     Sada je bila potpuno drugačija; osećao se poniženo u poređenju sa onim što je postigla. Ali čekala ju je proba Kobi Sunca. Nije znao šta joj je u srcu; ali znao je, kao i ona, da će uskoro morati da podnese teret koji joj je jednom bio pretežak.
     Teret koji joj ne bi zapao drugi put da je on nije pustio da veruje u laž o zajedničkoj budućnosti.
     Lice joj je bilo crveno od svetlosti vatre i celodnevnih napora. Davno nečešljana kosa visila joj je na sve strane. U očima su joj poigravali odrazi plamena šibanog vetrom. Izgledalo je kao da je lice ne sluša, kao da odbija da preuzme izraz strogosti koji je negovala čitavog života. Vraćala se na mesto i u opasnost koji su je naučili da sebe smatra zlom.
     Zlom i osuđenom.
     "Nikada ti nisam rekla", konačno je promrmljala. "Želela sam da zaboravim. Toliko smo se udaljili od Domaje - čak su i Gibonove pretnje počele da zvuče nestvarno. Ali sada..." Za trenutak je pošla pogledom niz vetar. "Ne mogu da prestanem da mislim na to."
     Posle svega što mu je već ispričala, Kovenanta je obuzela strepnja pred onim što sledi. Ali držao se što je mirnije mogao, ne dozvoljavajući sebi da skrene pogled sa nje.
     "One noći." glas joj je postao pepeljast. "Prve noći na Dragulju Zvezdoputa. Pre no što sam uspela da shvatim da je na brodu Besomuk. I pre no što te je onaj pacov ujeo." Sećao se: taj ujed je pokrenuo novi napad otrova koji je gotovo uništio pohod, Potragu i dromond pre no što je ona našla način da prodre u njega i izleči ga. "Imala sam užasnu noćnu moru."
     Polako je opisala san. Bili su u šumi iza frame 'Utočište'; on je preuzeo Džoanino mesto pred ruljom fanatika koje je poglavar Kletnik zaveo; a ona, Linden, potrčala je niz padinu da ga spase. Ali nikada neće uspeti da spreči nasilje koje mu je zarilo nož u grudi. A iz rane je liptalo više krvi no što je ikada videla. Izvirala je iz njega kao da je tim jednim ubodom ubijen čitav svet. Kao da je oštrica probila samu Domaju.
     Bila je potpuno nesposobna da zaustavi krv. Umalo se i sama nije udavila u njoj.
     Sećanje ju je ostavilo užasnutu pod nemirnim svetlom; ali sada nije prekinula priču. Odavno je mozgala nad pitanjima i tačno je znala šta želi da pita. Pogledala je Kovenanta pravo u zabrinute oči. "Tamo, na Kevinovom Vidikovcu, rekao si mi da postoje dva različita objašnjenja. Unutrašnje i spoljašnje. Kao razlika između hirurgije i isceljenja. Unutrašnje objašnjenje kaže da sanjamo isti san. 'Povezani istim podsvesnim procesom', rekao si.
     To se slaže. Ako sanjamo, naravno da je svako isceljenje ovde samo opsena. Nema nikakvog uticaja na tela koja smo ostavili za sobom - ni na naše fizičko trajanje u svetu iz koga smo došli.
     Ali šta to znači kada u snu imaš moru? Zar to nije neka vrsta proročanstva?"
     Njena otvorenost ga je iznenadila. Prevazišla ga je; jedva je uspevao da je prati. Njegovi sopstveni snovi... požurio je da se pobuni. "Ništa nije tako jednostavno." Ali potom je morao da zastane. Prošao je neprijatan trenutak pre no što je našao dobar razlog.
     "To si sanjala pod uticajem Besomuka. Sanjala si ono što te je on naterao da osetiš. Proročanstvo poglavara Kletnika - a ne tvoje. To ništa ne menja."
     Linden ga više nije gledala. Pognula je glavu i spustila čelo u dlanove; ali prsti nisu uspevali da sakriju neme suze koje su joj se slivale niz obraze. "To je bilo pre no što sam saznala nešto o moći." Otkrivala mu je korene svojih strepnji, sa otvorenošću koja je zbunjivala. "Mogla sam da spasem Hamaka. Mogla sam sve da ih spasem. Ti si bio tako blizu eksplozije. Mogla sam da uzmem tvoju divlju magiju i da iščupam kroyelu srce. Ja nisam opasna po Svod Vremena. Niko od njih nije morao da umre."
     Smrt joj je plamtela preko lica kao sram. Znao je da mu govori istinu. Njeno čulo za zdravlje i dalje raste. Uskoro će biti sposobna za sve. Nemo je jeknuo. "Pa zašto nisi?"
     "Gledala sam tebe!" odbrusila mu je, iznenada obuzeta besom. "Gledala sam te kako kasapiš sopstvenu ruku. Nisam mogla da mislim ni na šta drugo."
     Prizor njenog bola pomogao mu je da se savlada, da suzbije nagonsku paniku. Nije smeo da se boji. Njoj je bio potreban neko bolji od njega.
     "Drago mi je što nisi", rekao je. "Nije važno šta bi time učinila meni. Drago mi je zbog njega." Pomislio je na njenu majku pre no što je nastavio. "Pustila si ga da stekne značenje svog života."
     Na to je naglo podigla glavu; prostrelila ga je pogledom. "On je umro!" zasiktala je kao da je ta činjenica suviše strašna i lična da bi se glasno izgovorila. "Spasao ti je život barem dvaput, a svoj život je posvetio Domaji za koju ti tvrdiš da je toliko voliš; narod koji ga je prihvatio gotovo je zbrisan sa lica Zemlje, a on je umro!"
     Kovenant se nije trgao. Sada je bio spreman na sve što bi mogao da čuje od nje. Njegove more bile su gore od ovog. A prodao bi dušu da bude nalik na Hamaka. "Nije mi drago što je umro. Drago mi je što je našao odgovor."
     Za treutak ga je nepomično gledala, dok joj je sa lica postepeno nestajao gnev. Onda je, konačno, oborila oči. "Žao mi je", promuklo je promrmljala. "Narosto, ne razumem. Loše je ubijati ljude." Sećanje na majku bilo je živo i u njoj, a ne samo u Kovenantu. "Ali blagi Bože! Mora biti bolje da ih spaseš, nego da ih pustiš da umru."
     "Linden." Očito nije želela da čuje ništa više. Potegla je osnovno pitanje svog života, ali moraće da na njega odgovori sama. On, ipak, nije mogao da je tek tako pusti. Pokušao je da govori sa svom nežnošću koju je imao u sebi. "Hamako nije želeo da bude spasen. Iz razloga potpuno suprotnih onima zbog kojih tvoj otac takođe nije želeo da bude spasen. I Hamako je pobedio."
     "Znam", prormljala je. "Znam. Ali ne razumem." Kao da želi da ga ućutka, napustila je vatru i pošla do svoje ćebadi.
     Kovenant se osvrnuo po nemim, pažljivim licima džinova. Ali oni nisu mogli da mu ponude neku novu mudrost. Želeo je da i sam bude spasen; ali tu mu niko neće pomoći ako ne bude predao prsten. Počeo je da razmišlja kako će jedva dočekati smrt, kada konačno dođe.
     Uskoro je vatra zgasnula. Magloval je pokušao da je ponovo zapali, ali bezuspešno. Ali kada je Kovenant pošao da spava, sanjao je da je plamen postao dovoljno veliki da ga proguta.
     Vetar je tokom noći popustio. Svitanje je bilo bistro kao kristal; vrhovi planina sijali su u visokom, retkom vazduhu kao da čak ni boja ne može da ih dosegne. Sadruge je obuzelo zajedničko osećanje nemoguće nade dok su se probijali ka drugom kraju prolaza.
     U nekoj drugoj situaciji oduševili bi se pogledom sa tolike visine. Sunce je bleštalo kroz prolaz, osvetljavajući sve dok se slivalo nizbrdo, preko niza snežnih prevoja i sivih zavetrina, moćnih vrhova zarivenih u nebesa i grebena pruženih ka nižim predelima. A iza golog podbrežja, sve do jugozapadnog obzorja, ležale su visoke Severne Zaravni i vodile u Veselkamen.
     Ali tamo gde ih je sunce osvetljavalo, Zaravni su izgledale smeđe i izmoždene kao pustinja.
     To samo po sebi ne bi ućutkalo džinove, ne bi nateralo Linden da rukom pokrije usta, ne bi primoralo Kovenanta da zaustavi disanje; jer u to doba godine tlo pod njima moglo bi da bude prirodno isušeno. Ali čim bi sunce dodirnulo pustaru, preko nje se širilo zeleno krzno. Zbog udaljenosti je izgledalo da se zeleni izdanci i pupoljci pretvaraju u nerazlučivi, napredujući sloj.
     Kovnant je opsovao i okrenuo se da pogleda sunce. Ali nije video koronu koja bi morala da prati zeleno bujanje.
     "Mi smo na ivici", bezvučno je rekla Linden. "Pričala sam o tome - kad smo prošli put prešli Domajin Sunovrat. Tek kasnije ćemo videti koronu."
     Kovenant nije zaboravio njeno objašnjenje. Kob Sunca je izopačenje Zemne Moći i izdiže se iz tla, iz dubokih korena Planine Groma od koje je poglavar Kletnik načinio sebi dom. Ali usmerava je i pokreće sunce i postaje vidljiva oko njega, kao obojeni oreol kojim se pokazuju boje i stadijumi moći, kojim se iskazuje način delovanja.
     Promuklo se obratio ostalima. "Potreban nam je kamen za zaštitu. Prvi dodir je najopasniji." Njega i Linden štitila je obuća, poreklom iz drugog sveta. Haručai i Vain ranije su pokazali da su otporni. Findejlu nije bio potreban savet kako da se stara o sebi. Ali džinovi - Kovenant nije mogao da podnese pomisao na opasnost po njih. "Od sada - svakoga dana. Moramo stajati na kamenu kada sunce iziđe."
     Prva je nemo klimnula glavom. Ona i njeni sunarodnici i dalje su zurili u zeleni pokrov koji je svakog trenutka postajao sve deblji na udaljenoj ravnici.
     Gledajući ga, Kovenant je osetio čežnju za Sunderom i Holian. Oblar Kamendola Mithil napustio je svoj dom i svoj narod kako bi bio vodič Kovenantu kroz opasnosti Kobi Sunca: njegova neverovatna veština i briga, njegova nesebična hrabrost, održali su Kovenanta i Linden u životu. A Holian je, veštinama eh-Zublje koja predskazuje faze Kobi Sunca bila, neprocenjiva. Iako je sada uz sebe imao džinove i Lindeninu snagu, Kovenant se nije osećao nimalo spreman da se suoči sa Kobi Sunca bez podrške ranijih sadruga.
     I želeo je da zna šta im se desilo. Poslao ih je iz Primorja zato što je verovao da nemaju ulogu u potrazi za Jedinim Drvetom, da nemaju mesto među moćnim džinovima - i zato što se gnušao da ostavi Klavu bez protivnika tokom nepredvidivo dugog odsustva. Zato im je dao Lorikov kril, moćni nož koji je našao u Zlatosinju. I dao im je zadatak da podižu otpor među selima, otpor krvavim potraživanjima Klave. Praćeni jedino Stelom i Harnom, naoružani samo svojim noževima, krilom, Sunderovim orkrestom i Holianinom grančicom lianara, podržani nesigurnom nadom da će kasnije dobiti pomoć novih haručaija, dvoje usamljenih Kamendolaca otišlo je pod sunčevu svetlost da hrabro založi sopstvene živote protiv sila koje vladaju Domajom.
     To sećanje nadvladalo je osećanje nespremnosti. Udaljeno, neprirodno zelenilo koje se razrastalo pod njim prizvalo je prošlost neobičnom oštrinom. Sunder i Holian su mu prijatelji. Došao je dovde u ime Veselkamena i Klave; ali sada je duboko želeo da se pridruži dvoma Kamendolcima.
     Da im se pridruži ili da ih osveti.
     "Hajdemo", obratio se sadruzima. "Idemo dole."
     Prva ga je pažljivo pogledala, kao da napola ne veruje stalnom očvršćavanju njegovog stava. Ali ona nije tip osobe koji će oklevati. Čvrsto je klimnula glavom i poslala njega i Linden na saonice. Potom se okrenula i pošla niz strmu, zavejanu padinu kao da i ona jedva čeka da se suoči sa zlom koje je dovelo Potragu dotle.
     Upregavši se u Kovenantove saonice, Brusobol je ispustio krik nalik na izazov i nastavio da ih vuče za Mačomoćnicom.
     Jedan dan kasnije družina je izišla iz planina i stigla u podbrežje i do kraja snega. Neverovatnom brzinom, kakvu mogu da kontrolišu samo džinovi, klizali su se od padine do padine, zastajući samo kada je Prva trebalo da potraži najbolji put. Ona je, izgleda, rešila da nadoknadi vreme izgubljeno napornim uspinjanjem uz planine. Pre podneva, traka zelenila - boje smaragda i Dafinih očiju - skopila se oko sunca kao omča vešala. Ali Kovenant je nije gledao. Bio je gotovo slep od vrtoglavice. Bio je jedva u stanju da se drži za ogradu saonica i zadržava sadržaj želuca u sebi.
     A onda su se sneg i led planine izgubili na ivici prepletenog haosa bilja koje je već toliko izraslo da je izgledalo neprohodno. I dalje obuzet vrtoglavicom, Kovenant je smatrao da ima sreće što Prva zbog sumraka neće odmah zaći u džunglu. Ali Mačomoćnica nije bila neosetljiva na mučninu na njegovom licu - niti na prigušeni bol na Lindeninom. Dok su Magloval i Brusobol pripremali logor, dodala je dvoma ljudima mešinu alem-vina, a potom ih je ostavila da se sami priberu.
     Napitak je Kovenantu umirio utrobu, ali nije mogao da umiri ogromni, beli strah i gnev u Lindeninom pogledu. Lupižena i Prva povremeno su joj se obraćali tokom večeri; ali odgovarala je jednosložnim rečima, nekako odsutno. Ogromni zeleni zid kao da je govorio jezikom koji je samo ona mogla da čuje, potpuno joj okivajući pažnju. Nesvesna da je posmatraju, grizla je usne kao da je izgubila svoju nekadašnju strogost, a nije znala kako da je povrati.
     Njeno zgrčeno držanje - butina pritisnutih uz grudi, ruku obmotanih oko listova, brade položene na kolena - podsetilo je Kovenanta na vreme pre mnogo dana, kada su počeli zajedničko putovanje, kada se gotovo slomila pod pritiskom prvog sunca plodnosti koje je videla. Zgrčila se u sebe, ječeći. Ne mogu da ga isključim. To je suviše lično. Ne vrujem u zlo.
     Sada je verovala u zlo; ali to je samo činilo napad Kobi Sunca na čula dubljim i neizbežnijim - zlokobnim kao ubistvo i neizlečivim kao lepra.
     Pokušao je da bdi sa njom, nudeći joj podršku nemog prijateljstva. Ali i dalje je bila napeta i potpuno budna kada ga je smrtni pritisak snova savladao. Pošao je na spavanje, razmišljajući kako Domaja ne bi bila u tolikoj opasnosti da on ima njenu osetljivosti - a tada ni ona ne bi bila tako usamljena.
     Čitave noći progonila su ga priviđenja koja nije mogao da sagleda ni isključi; ali svitanje i Kailov dodir probudili su ga suviše brzo. Trgao se i ustanovio da gleda pravo u gusto rastinje. Svi ostali već su ustali. Lupižena i Magloval pripremali su jelo, Brusobol je rasklapao saonice, a Prva je posmatrala zaraslu okolinu, mrmljajući kroz zube. Kroz pukotinu između vrhova zrak svetla je padao tačno na bilje ispred logora. Sunce će uskoro stići do družine.
     Kovenant je osećao da mu se koža ježi dok je gledao kako se bilje grči i raste. Kontrast između osvetljenih i neosvetljenih mesta samo je činio situaciju još jezivijom. Na kamenom tlu u podbrđu nije bilo drveća. Ali žilavo, čvornovato grmlje već je bilo visoko kao drveće; sa stenja su visili ogromni lišaji nalik na žbunje. A sve je pod sunčevim dodirom raslo tako brzo da je izgledalo pokretno - oblik bespomoćnog tela bezdušno primoranog da raste ka nebu. Zaboravio je koliko je Kob Sunca zaista užasna. Strepeo je od trenutka kada će morati da zađe u jedri, zeleni užas.
     A onda je sunce kroz puktinu palo i na družinu.
     Prva, Lupižena i Brusobol u poslednji čas su našli kamen da stanu na njega. Magloval je stajao na kamenoj ploči koju je ranije koristio za zaštitu logorske vatre od leda i snega.
     Linden je odsutno klimala glavom zbog opreznosti džinova. "Kail ima nešto što vi nemate", mrmljala je. "Vama je potrebna zaštita." Ali Vainu i Findejlu zaštita nije bila potrebna; a Kovenant i Linden su imali obuću. Zajedno su posmatrali izlazak sunca.
     Kada je provirilo iza prevoja, sunce je izgledalo normalno. To je bio razlog što je bar ovo podbrežje ostalo oslobođeno bilja. Ali družina je nepokretno stajala, nemo i napeto iščekujući užas. A sunce im se promenilo pred očima. Oko njega se sklopio zeleni oreol, menjajući svetlo. Čak i pojas golog tla između kraja snega i početka džungle zadobio je zelenkasti preliv.
     Pošto je u planini još vladala zima, vazduh nije bio topao. Ali Kovenant je ustanovio da se znoji.
     Linden je mračno okrenula leđa suncu. Džinovi su nastavili svoje poslove. Vainov stalni, crni, višeznačni osmeh nije pokazivao nikakvu reakciju. Ali Findejlovo ojađeno lice izgledalo je bolnije nego ikada. Kovenantu se učinilo da vidi kako Elohimove ruke drhte.
     Ubrzo pošto su završili sa jelom, Brusobol je okončao pretvaranje saonica u drvo za potpalu. On i Magloval spakovali su prtljag u velike zavežljaje za sebe i manje za Lupiženu i Prvu. Uskoro su Kovenantovi sadruzi bili spremni za početak putovanja.
     "Džinoljube", ozbiljno je upitala Prva, "Ima li opasnosti po nas osim one koju smo svi videli?"
     Opasnosti, tupo je ponovio u sebi. Ako jahači Klave ne dolaze ovako daleko na sever. I ako se ništa drugo nije izmenilop. "Ne pod ovim suncem", odgovorio je. Čak mu se i glas znojio. "Ali ako predugo ostanemo u mestu, biće nam teško da krenemo.
     Mačomoćnica je klimnula glavom. "To je očito."
     Izvukla je mač, načinila dva duga koraka nizbrdo i počela da seče bilje kako bi napravila prolaz.
     Brusobol je pošao za njom. Ogromnim mišićima, proširivao je put za ostatak družine.
     Kovenant je primorao sebe da stane iza Lupižene. Kail je bio između Nevernika i Linden. Za njim je išao Magloval, a iza njega Vain i Findejl, nerazdvojni kao i uvek.
     Tako poređani, članovi neuspešnog pohoda za Jedinim Drvetom ušli su pod strašnu Kob Sunca.
     Tokom većeg dela dana uspevali su da održe neobično brz korak. Čudovišno žbunje i korov ustupili su mesto ogromnim papratima prošaranim travom; a svaki pomak sunca na nebu terao je svaki izdanak i list da očajnički rastu, žurno kao da su ukleti. Ipak, Prva i Brusobol prodirali su napred koliko god su Kovenant i Linden mogli brzo da hodaju. Vazduh je postao topliji i primetno vlažniji, a snegovi i visine ostali su za njima. Iako je Kovenant dodao svoj ogrtač Lupiženinom zavežljaju, neprestano se znojio. Ali dani u divljini ipak su ga malo očeličili; bio je sposoban da drži korak sa ostalima.
     No, sredinom popodneva družina je ušla u oblast koja je ličila na okolinu ludnice. Klekovo drveće izuvijano kao aveti gusto se prepletalo, okovano brojnim puzavicama koje su ih obmotavale kao mreža ogromnog i poludelog pauka. A između puzavica i stabala tlo je bilo prekriveno orhidejama koje su mirisale kao otrov. Prva je snažno udarila najbližu puzavicu, a onda je povukla mač da vidi je li ga oštetila: puzavica je bila čvrsta kao gvožđe. Svuda unaokolo granje je šuštalo kao da preti. Da bi mogli da napreduju, sadruzi su morali da se provlače i veru preko bilja.
     Noć ih je zatekla usred tog područja, bez ikakvog kamena na vidiku i sa jedva dovoljno prostora da rašire ćebad između stabala. Ali kada je Kail narednog jutra probudio družinu, ustanovili su da je nekako uspeo da sakupi dovoljno manjeg kamenja da zaštiti dvoje džinova. A kamen koji je Magloval nosio bio je dobar za još dvoje. Tako zaštićeni, spremili su se da dočekaju sunce.
     Kada je prvi dodir svetla sinuo niz prepleteno granje, Kovenant se trgao; Linden je podigla ruku do usta da priguši uzvik.
     Videli su samo deliće sunčevog oreola. Ali i ti delići bili su crveni. Boja boleštine.
     "Dva dana!" Kovenant je psovao da ne počne da stenje. "Postaje sve gore."
     Prva je zurila u njega. Mračno joj je objasnio da se Kob Sunca ranije menjala u trodnevnim ciklusima. Svako skraćenje tog razdoblja znači da joj moć raste. A to znači... ali to nije mogao glasno da izgovori. Bol je bio predubok. Znači da Sunder i Holian nisu uspeli. Ili da je na-Mhoram našao izvor krvi veliki koliko i njegova zloba. Ili da je poglavar Kletnik sada siguran u pobedu, pa se Klava više ni ne pretvara da se bori protiv Kobi Sunca.
     Prva je mračno saslušala Kovenantovo objašnjenje. Potom je oprezno upitala. "Može li ovo da bude samo slučajnost - a da osnovni vremenski razmak ostaje isti?"
     To je bilo moguće. Sećao se da je jedno sunce trajalo dva dana. Ali kada je pogledao Linden, tražeći njeno mišljenje, ona ga nije gledala. I dalje je držala ruku na ustima. Zagrizla je zglob kažiprsta, a na bradi joj se nalazila kap krvi.
     "Linden!" Zgrabio ju je za doručje i otrgao joj ruku.
     Njena strepnja ga je zapljusnula. "Sunce boleštine." Glas joj je bio izobličen i promukao, zbog stegnutog grla. "Zar si zaboravio kako izgleda? A nemamo nimalo voura.
     Na to je Kovenanta obuzeo novi strah. Vour je moćni sok izvesne biljke - sok koji odbija insekte što se množe pod crvenim suncem. I više od toga: to je i protivotrov za bolest od Kobi Sunca. Boleštine koja napada kroz svaku otvorenu posekotinu ili povredu. "Vatru mu paklenu", dahnuo je. "Stavi zavoj na taj prst!" obrecnuo se odmah zatim. Njegova ruka dovoljno se zacelila; ali pod ovim suncem čak i ta ranica na njenom prstu mogla bi da bude smrtonosna.
     Svuda oko njih kovitlala se para. Gde god bi svetlo sunca dodirnulo puzavice i stabla, kora se otvarala i propuštala tečnost. Para je zaudarala na raspadanje.
     Bezimeni insekti počeli su da zuje kroz narastajući smrad. Kovenant je iznenada shvatio Lindenino iščekivanje. Pored svega ostalog, uvidela je pre njega da se čak i džin može razboleti ako udahne suviše te pare - ili ako ga ujede previše insekata.
     Linden se nije pomerila. Oči su joj bile staklaste i okrenute ka unutra, kao da ni ne može da se pomeri. Oko zgloba na prstu stvarale su joj se crvene pruge dok je krv kapala u prašinu.
     Podivljao od očajanja i straha, Kovenant je počeo da viče na nju. "Pakla mu! Rekao sam da staviš zavoj na taj prst. I smisli nešto. U nevolji smo."
     Linden se trgla. "Ne", šapnula je. Njeno nežno lice izgledalo je kao da će se urušiti. "Ne. Ne razumeš. Ne osećaš. Nikada nije bilo ovako... ne sećam se..." Progutala je knedlu da ne bi počela da vrišti. Potom joj je glas postao mrtvački ravan. "Ti ne osećaš. Ovo je užasno. Ne možeš se boriti."
     Preko lica joj je prolazilo pramenje pare kao da je i ona počela da truli.
     Kovenant ju je žurno zgrabio za ramena i zabio u nju neosetljive prste. "Možda ne mogu. Ali ti možeš. Ti si Sunozbor. Šta misliš, zašto si ovde?"
     Sunozbor. Elohimi su joj dali tu titulu. Pogled joj je za trenutak postao divalj; uplašio se da je razderao tanko tkanje njenog razuma. Ali odmah je usmerila pogled na njega, toliko osećajno da se trgao. I dalje ju je držao, ali pretvorila se u alabaster i biser u njegovom stisku. "Pusti me", pažljivo je izgovorila. "Ne daješ dovoljno da bi imao pravo."
     Nemo ju je preklinjao, ali nije pomoglo. Kada je spustio ruke i zakoračio unatrag, okrenula se kao da ga izbacuje iz svog života.
     Obratila se Prvoj. "Nađi zelenog drveta. Granja, ili bilo čega." Zvučala je neobično grubo i resko, kao da upozorava da je ne dodiruju. "Natopi krajeve u vitrim i upali ih. Dim će nas bar malo zaštititi."
     Prva je podigla obrve zbog napetosti između Kovenanta i Linden. Ali džinovi nisu oklevali: navikli su na Lindenino čulo za zdravlje. Začas su sa obližnjeg drveća otkinuli nekoliko grana dovoljno velikih za baklje. Lupižena je žalosno mrmljao zbog potrebe da se njegov dragoceni vitrim traći na takav način, ali spremno je predao Prvoj jednu od svojih mešina. Ubrzo je četvoro džinova, a i Kail, držalo zapaljene grane koje su se tako dimile i pušile da su ublažile zadah truleži. Ogromni leteći insekti besno su zujali unaokolo, a potom su pošli u potragu za boljim plenom.
     Kada je prtljag bio spreman, Prva je pogledala Linden tražeći uputstva, prećutno priznajući promenu koja se desila u Odabranoj. Kovenant je Džinoljub i prstenoša; ali od Lindenine osetljivosti zavisi opstanak družine.
     Linden je klimnula glavom, ni ne pogledavši Kovenanta. Zauzela je Lupiženino mesto iza Prve i Brusobola; družina je pošla dalje.
     Okruženi dimom i smradom, probijali su se kroz divljinu. Pod delovanjem ovog sunca, puzavice koje su bile pretvrde za mač Prve sada su se prekrile plikovima koji su pucali i cureli. Neko drveće bilo je prekriveno insektima koji su ga bušili i izjedali mu telo; sa drugog su otpadali čitavi kaiševi kore, otkrivajući golo drvo smrtonosno prožeto termitima. Narkotična slatkoća mirisa orhideja povremeno se probijala kroz dim. Kovenant je osećao da se probija kroz ishod onoga što se poglavar Kletnik nadao da će postići pre deset godina i pre pola milenijuma - obesvećenje čitavog zdravlja Domaje, pretvaranje u lepru. Ovde je Opaki uživao plodove pobede. Lepota Domaje i Zakona ovde je slomljena. Sa dimom u očima i gađenjem u želucu, sa prizorima gangrene i bola sa svih strana, Kovenant je počeo da se moli da i ovo sunce traje samo dva dana.
     Ipak, crveno sunce imalo je i jednu dobru stranu; truljenje drveta omogućilo je Prvoj da ponovo proseca put. Družina je počela brže da se kreće. Konačno se klekova divljina otvorila u prostranstvo visoke, debele trave, izopačene i trule, nalik na katran. Prva je naredila zastanak radi kratkog obroka i nekoliko gutljaja alem-vina.
     Kovenantu je piće bilo potrebno, ali jedva je mogao da jede. Pogled mu je bio prikovan za Lindenin otekli kažiprst.
     Bolest Kobi Sunca, očajno je pomislio. Jednom ju je već prepatila. Sunder i Holian, koji su poznavali tu bolest, verovali su da će ona umreti. Nije nikada uspeo da zaboravi kako je izgledala dok je bespomoćno ležala, obuzeta grčevima divljim kao njegove more. Spasli su je samo čulo za zdravlje i vour.
     To sećanje navelo ga je da ponovo rizikuje njen gnev. Počeo je mnogo grublje no što je nameravao. "mislio sam da sam ti rekao..."
     "A ja sam ti rekla", prekinula ga je, "da me ostaviš na miru. Nije mi potrebno tvoje zvocanje."
     Ali pogledao ju je pravo u lice, naterao ju je da razume njegovu brigu. Trenutak kasnije, njeno durenje je prestalo. Namrštila se i okrenula glavu. "Ne moraš da brineš o tome", uzdahnula je. "Znam šta radim. To mi pomaže da se usredsredim."
     "Pomaže...?" Nije znao kako da je razume.
     "Sunder je bio u pravu", odgovorila je. "Ovo je najgore - sunce boleština. Isisava me.. ili se upija u mene. Ne znam kako da opišem. Ja postajem to. Ono postaje ja." Počela je da drhti od sopstvenih osećanja uobličenih u reči. Polako je podigla ruku i zagledala se u povređeni prst. "Bol. Strah od njega. To mi pomaže da osetim razliku. Pomaže mi da se odvojim."
     Kovenant je klimnuo glavom. Šta je drugo mogao? Njena ranjivost postala mu je užasna. "Ne daj da postane suviše strašno", promuklo je šapnuo. Potom se vratio pokušajima da ugura hranu u zgrčeni želudac.
     Ostatak dana bio je užasan. A naredni je bio još gori. Ali u predvečerje, usled dreke ogromnih cvrčaka i prodornog gneva krupnih, dimom iznerviranih komaraca, družina je stigla u bregoviti predeo gde su se kamene gromade i dalje vitile iz mreže ogromnih mahovina i bršljana. To je bilo pogodno mesto za logor; jer kada je sunce opet izišlo, bilo je zaogrnuto smeđim velom.
     Posle samo dva dana.
     Izdignuto kamenje zaštitilo je putnike od uticaja sunca pustinje na polutrulo bilje.
     Sve što je stvoreno pod suncem plodnosti i suncem boleština sada je izgledalo kao stvoreno od voska. Smeđe sunce je sve rastopilo i pretvorilo u sivu sluz svako biljno vlakno, svaku kap soka, svakog ogromnog insekta. Nekoliko grmova u okolini porušilo se kao pregrejane sveće; mahovina i bršljan pretvorili su se u barice smrdljivog mulja; jutarnje bube popadale su kao kišne kapi. A potom se sluz pretvorila u prašinu, jer sunce putinje ispilo je i nju.
     Jutro jedva da je odmaklo, a sve padine, šupljine i ispupčenja pretvorili su se u golu pustinju i prašinu.
     Za džinove je taj proces bio užasniji od svega ostalog što su videli. Do sada su videli samo promene vremenskog trajanja ciklusa pod Kobi Sunca. Bilje je prirodno raslo, a insekti i truljenje mogli su se smatrati normalnim događajima. Ali Kovenantove sadruge niko nije pripremio za brzo i potpuno uništenje toliko bujnog rastinja i boleština.
     Prva se osvrtala i dahtala. "Ah, Palamare Sanomore! Nema razloga za čuđenje što nisi imao glasa da izgovoriš ove vizije. Čudo je što si ih uopšte podneo - i što si ih podnosio u samoći."
     Lupižena se naslonio na nju kao da mu se vrti u glavi. Na Maglovalovom licu jasno se videla mučnina. Naučio je da sumnja u sebe, a sada je čitav svet bio pokriven stvarima u koje nije mogao da veruje. Ali Brusobolov pogled duboko je i vrelo plamteo - kao pogled čoveka koji sigurno zna da je na pravom putu.
     Linden je mračno zatražila od Lupižene nož. On za trenutak nije uspeo da joj odgovori. Ali konačno se Prva trgla i okrenula leđa pustinji; i njen muž se okrenuo zajedno sa njom.
     Lupižena je ošamućeno pružio svoj nož Linden. Ona je vrhom oštrice prosekla inficiranu ranu na prstu. Isprala ju je vitrimom, a potom je stavila mali zavoj. Kada je završila, podigla je glavu; pogled joj je bio dubok koliko i Brusobolov. Kao i on, izgledala je željna da krene dalje.
     Ili kao Vrhovni poglavar Elena, koja je, vođena nerazlučivim gađenjem i ljubavlju, kao i žudnjom za moći, počinila ludački čin slamanja Zakona Smrti. Posle samo tri dana Kobi Sunca, Linden je izgledala sposobna za to.
     Uskoro se družina ponovo uputila na jugozapad, preko pustinje koja se sada pretvorila u puki nakovanj za divlju silinu sunca.
     Kovenantu su se opet vraćala sećanja. Prašina i izmaglica od vreline, čvrsta kao priviđenje, boje strepnje, činila je sećanja jasnim. On i Linden bili su prizvani na Kevinov vidikovac tokom dana kiše; ali te noći ubijen je Nazik, otac Sunderov, i narednog dana izišlo je sunce pustinje - a Kovenant i Linden suočili su se sa Besomukom u neprijateljskom Kamendolu Mithil.
     Mnoge posledice pale su pravo Sunderu na leđa. Kao oblar Kamendola, već je morao da prolije živote svoje žene i sina kako bi njihova krv poslužila selu. A tada ga je Besomuk lišio i oca, primorao ga da žrtvuje Kobi Sunca svog prijatelja, Marida, i suočio ga sa potrebom da prolije krv svoje majke. Sve to ga je navelo da pobegne sa dužnosti radi Nevernika i Odabrane - i radi sebe samog, kako bi bio pošteđen odgovornosti za nova ubistva.
     Ali tokom istog sunca pustinje i Kovenantov život se iz osnova izmenio. Izopačenje tog sunca pretvorilo je Marida u toliko čudovište da je preneo zlobu Opakog. U pustari Južnih Zaravni, Marid je zakucao otrov između kostiju Kovenantove podlaktice, prikivajući ga za sudbinu koju mu je pripremio poglavar Kletnik.
     Sudbinu vatre. U mori divlje magije, njegova sopstvena užasna ljubav i bol rascepili su svet.
     Sunce ga neće pustiti da misli na nešto drugo. Družina ima dovoljne zalihe vode, alem-vina i hrane; a kada se izmaglica pretvorila u vrtoglavicu, isisavši Kovenantu snagu iz nogu, Brusobol ga je poneo. Penosled je činio to za njega mnogo puta, noseći ga putevima nade i sudbine. Ali sada su to bili samo izmaglica, vrtoglavica, očajanje - i nemilosrdni udari sunca.
     Ta faza Kobi Sunca takođe je trajala samo dva dana. Za njom je došlo novo iskazivanje boleštine.
     Crveno obojena vrelina bila je manje jaka. Na uništenim Zaravnima nije bilo ničega što bi trulilo. A insekti su bili ograničeni na stvorenja koja žive pod zemljom. Ipak, sunce je bilo gnevno i gorko po svom nahođenju. Nije nudilo ni vlagu ni senku nad pustinjom. A pre no što se završilo, putnici su počeli da među niskim bregovima nailaze na zmije i škorpije veličine vuka. Mač Prve držao ih je na odstojanju. A kad god bi Brusobol i Magloval poneli i dodatnu težinu Kovenanta i Linden, družina je lepo napredovala.
     Uprkos urođenoj čvrstini, džinovi su postajali umorni, izmoždeni prašinom, vrućinom i daljinom. Ali posle drugog dana boleština naišlo je sunce kiše. Stojeći na kamenu da dočekaju svitanje, sadruzi su osetili novu svežinu na licima dok je sunce izlazilo oivičeno plavim, nalik na zgusnuti azur neba. Istog časa prema zapadu su počeli da se gomilaju oblaci.
     Kovenantovo srce ispunilo se od pomisli na kišu. Ali kada je vetar ojačao, čupajući mu prljavu kosu i bradu, setio se kako je teško putovati pod tim suncem. Obratio se Prvoj. "Biće nam potrebni konopci." Vetar mu je zavijao u ušima. "Da se ne bismo pogubili."
     Linden je zurila ka jugozapadu kao da joj Veselkamen ispunjava sve misli. "Kiša nije opasna", odsutno je rekla. "Ali biće je mnogo."
     Prva je prostrelila pogledom oblake i klimnula glavom. Magloval je spustio svoje zavežljaje i iskopao iz njih smotak konopca.
     Konopac je bio suviše težak da bi Linden i Kovenant mogli da ga nose vezanog oko sebe. Kada su se spustile prve kišne kapi, teške kao škjunak, Mačomoćnica je vezala konopac sebi oko pojasa, a onda ga prebacila na začelje grupe, Maglovalu, koji ga je prihvatio.
     Za trenutak je razgledala okolinu da bi je zapamtila. Potom je krenula u sve mračniju oluju.
     Sa istoka se sručila kiša, glasno tutnjeći. Oblaci su prekrivali obzorja, zaklanjajući poslednje svetlo. Sumrak je padao Kovenantu u oči kao voda. Već je jedva razabirao Prvu na čelu družine. Lupiženino izobličeno telo takođe je delovalo razmazano. Vetar je upirao Kovenantu o levo rame. Počeo je da se kliže. Bez ikakvog prelaza, tlo isušeno kao posle stoleća pustinje pretvorilo se u glinu i blato. Na sve strane pojavile su se bare. Pljusak je postao težak kao kamen. Kovenant se slepo držao za konopac.
     Išli su pravo u crni ponor kiše. Svet se sveo na ludačko šibanje i urlik pljuska, kao i na strašnu hladnoću. Trebalo je da uzme ogrtač pre početka kiše; njegova majica nije značila ništa pod ovolikom vlagom. Otkuda toliko vode, kada su Severne Zaravni i čitava Domaja bile mnogo dana očajnički žedne? Pred njim je ostao samo Lupiženin obris, vrlo nejasan, ali i dalje čvrst - jedina preostala čvrsta stvar, osim konopca. Kada je pokušao da se osvrne prema Kailu, Maglovalu, Vainu i Findejlu, oluja ga je udarila u lice svom silinom. Lutao je zemljom usuda jer nije uspeo da nađe jedini odgovor na svoje snove.
     Na kraju je čak i Lupižena nestao. Bezdušni pljusak zaklonio je svaki nagoveštaj svetla i vida. Šakama neosetljivim od lepre i hladnoće, Kovenant je mogao biti siguran u uže samo dok ga drži ispod lakta, oslanjajući se o njega punom težinom. Dugo pošto je poverovao da od zadatka treba odustati, da družina treba da nađe neki zaklon i zbije se tamo dok oluja traje, uže je nastavljalo da ga vuče napred.
     Ali tada, iznenadno kao prizivanja koja su mu promenila život, užetom se proneo trzaj i time ga zaustavio; Kovenant je gotovo pao. Dok se teturao, tražeći ravnotežu, uže se opustilo.
     Pre no što se oporavio, nešto teško naletelo je na njega, udarilo ga i zamalo onesvestilo.
     Oluja je imala čudan prizvuk, nalik na ljude koji unaokolo viču.
     Odmah su ga uhvatile ogromne ruke i podigle ga na noge. Džin: Lupižena. Bio je gurnut nekoliko koraka niz uže, a onda ga je neko opet uhvatio.
     Kiša mu je udarala o leđa. Pred sobom je video trojicu ljudi. Svi su ličili na Kaila.
     Jedan od njih ga je uhvatio za ruku i prineo mu usne do uha. Kailov glas jedva je dopro do njega kroz urlik oluje.
     "Tu su Duris i Fol od haručaija! Došli su sa drugima iz našeg naroda da se bore protiv Klave!"
     Kiša je udarala po Kovenantu; vetar je hujao kroz njega. "Gde je Sunder?" uzviknuo je. "Gde je Holian?"
     Razlivene pod divljom kišom, postale su vidljive još dve prilike. Jedna kao da je pružala nešto prema Kovenantu.
     Sa tog predmeta kroz oluju je sinula bela svetlost, procepivši tamu. Neugasivo je blistao bistri dragulj ugrađen u dugački bodež, na spoju oštrice i balčaka. Kiša se isparavala od njegove vreline; ali samo svetlo plamtelo je kao da ga kiša ni ne dodiruje.
     Lorikov kril.
     Osvetlio je sva lica oko Kovenanta: Kail i njegovi sunarodnici, Duris i Fol; Magloval između Vaina i Findejla; Lupižena; Prva i Brusobol malo dalje, i Linden između njih. I dvoje ljudi koji su doneli kril.
     Sunder, sin Nazikov, oblar Kamendola Mithil.
     Holian, kćer Amitina, eh-Zublja.