SARA

     Trekijevski melemi ispunjavaju njene sinuse prijatnom otupelošću, kao da je popila nekoliko čaša vina. Sara oseća kako, u njoj, ta hemijska jedinjenja deluju, teraju bol daleko, stvaraju slobodan prostor da ona opet izroni na površinu.
     Jedan dan je prošao od kako se opet vratila ovome svetu. Sada već dopušta Emersonu da izgura njena invalidska kolica na kamenu terasu skrovišta Urijele Kovačice. Odatle gleda kako se prvi zraci zore probijaju preko falange kraljevskih planinskih vrhunaca. Planinski lanac pruža se ka severu i istoku. Zapadno od planina, prašnjava mutnoća vazduha prigušuje višebojno čudo Spektralnog toka. Iza toga se naslućuje Ravnica oštrog peska.
     Ova panorama pomaže Sari da ne gleda u ručno ogledalo, koje joj sad leži u krilu. Ogledalo joj je pozajmila Urijel. U njega je zurila tokom doručka, dugo. Ovi široki vidici jijoanski objašnjavaju Emersonovu nečujnu propoved.
     Svet je veći od svih naših problema.
     Sara dodaje ogledalo tom čoveku sa zvezda, a on izvodi neki mađioničarski trik i ogledalo iščezava u jednom od labavih, velikih rukava njegove kućne haljine. Sara se glasno smeje tome; njegovo lice razvlači se u širok osmeh.
     Zašto bih se zadržavala na mojim ogrebotinama i zašivenim ranama, razmišlja ona; u danima koji dolaze, ožiljci neće biti važni. Ko preživi, grebucaće po zemlji da bi našao ili odgajio kakvu-takvu hranu.
     U prednosti, pomisli ona, neće biti lepe žene, nego čvrste. Robusne.
     A šta ako je ta pomirenost takođe posledica hemikalija u njenim venama? Ko zna šta je sve smućkao Tjug, majstor alhemičar kovačnice na planini Guen. Trekiji su na planeti Jijo naučili poprilično o lečenju i 'krpljenju' Gheuena, ljudi, Ura, Huniša i G'Kekija, dok su sve te rase ratovale ili se koškale između sebe u epohama pre Velikog mira. U novije vreme, priručnici iz Biblosa pomogli su da poneki molekularni maestro, kao što je Tjug, dopuni svoje narodno znanje i svoje praktično iskustvo novim uvidima i novim rečima, kao što su 'peptidi' i 'enzimi'; a zapravo su to bili tek delići mnogo obimnijeg znanja koje su njihovi preci prepustili zaboravu.
     Samo, pomisli Sara, ova znanja oni pribavljaju ne iz neke galaktičke nego iz ljudske biblioteke. Naše knjige su temelj novih otkrića.
     To je moglo poslužiti kao ilustracija za njenu toliko osporavanu tezu: da će se šest rasa Jijoa vratiti zvezdama ne onom stazom koju su njihovi preci predvideli - Stazom iskupljenja - nego nekom sasvim drugačijom, novom, samo njihovom.
     Drugi, mnogobrojni dokazi za to ispunjavali su mnoge kamene sobe iza ovog bedema: radionice i laboratorije gde se, u blizini vreline lave, Urijelino osoblje mukotrpno bori da dozna tajne prirode. I ovako u bolovima, Sara se raduje što vidi nove dokaze, na planini Guen, da je jijoanska civilizacija krenula nekim novim pravcem.
     I nastavila bi tim pravcem, da nisu došli zvezdani brodovi, reče ona sebi.
     Sarino raspoloženje se pokvari: setila se šta su gledali prošle noći, sa iste ove verande. Tu je bila priređena večera za nju i njene prijatelje, u slavu njenog oporavka. Huniški mornari iz obližnje morske luke pevali su dubokim potmulim glasovima neke svoje mornarske balade, a Urijeline šegrtkinje potom su započinjale složeni ples u kome su nosile na leđima svoje majušne muževe - po jednog ili više - a oni su tačno oponašali svaki okret, svako uvijanje. Sivi gheueni, čiji široki hitinski leđni oklopi behu ukrašeni kloasonima sa draguljima, vajali su improvizovane karikature gostiju, i to tako što su svojim veštim ustima rezbarili statuete od kamena.
     Čak je i Ulgori bilo dozvoljeno da učestvuje; a ona je svirala violus, izvlačeći bogate, vibrantne tonove kojima se Emerson pridruživao sa svojim dulcimerom. Tog ranjenog zvezdoletača opet je 'uhvatilo' ono njegovo - sklonost da dobro peva, kad već ne može dobro da govori. Stihovi su izlazili povezani, celi, iz nekog zakutka njegovog sećanja.

     U stara vremena bili muž i žena
     al mnogo smešni, da znate:
     noge im do zemlje, ruke po dve,
     između ušiju glava, a nos nasred lica!

     Onda, baš kad je raspoloženje svih na gozbi postalo stvarno lepo, naiđe grubi prekid. Nešto je počelo da seva, obasjavajući jedan delić severozapadnog horizonta; taj niz brzih bleskova ocrtao je daleki masiv planine Bleštavice. Svi pođoše na tu stranu, do ograde terase.
     Posle nekoliko dura stigli su i zvuci, daljinom razmrljani u mrmljanje i režanje. Sara je tad stekla utisak da bi to mogla biti prirodna grmljavina - nalik na veliki pljusak koji je nedavno natopio ove puste, kamenite predele, bubnjajući po njenom bolnom delirijumu. Ali onda joj neki ledeni osećaj prostruja kičmom; sad joj je bilo drago što ima Emersona pored sebe. Neke Urkinje, šegrtkinje, počele su od prvog bleska da broje koliko je vremena prošlo od bleskova do pristizanja zvuka. A prošlo je mnogo.
     Mladi Jomah glasno reče ono što je njoj bilo u mislima.
     "Ujače, da li je to erupcija Bleštavice?"
     Kurtovo lice bilo je sumorno i otegnuto nadole. Odgovor dade Urijel, vrteći dugačkom glavom.
     "Vojim se da nije nikakva erupcija. Nislin da je..."
     Zurila je još nekoliko trenutaka preko otrovne pustinje.
     "Nislin da je Ovoon grad."
     Tad je i Kurt povratio glas. Reči su bile sumorne.
     "Detonacije. Oštre. Jasno određene. Jače nego što bi moja gilda mogla izazvati."
     Uviđanje ugasi svaku pomisao na nastavak zabave. U toku je bilo, dakle, uništenje najvećeg grada na Nagibu, a oni su to mogli samo posmatrati, bespomoćni. Neko se poče moliti Svetom Jajetu. Drugi počeše gunđati prazne zakletve kako će se 'sigurno' osvetiti zlikovcima. Sara začu kako jedna osoba hladnokrvno objašnjava zašto je bombardovanje počelo baš u tako vedroj noći: da bi što veći deo Nagiba mogao da vidi to nasilje, demonstraciju nezadržive sile. Savladana tim žalosnim prizorom, Sara nije mogla da sastavi više nijednu suvislu misao. Kroz njen um samo su proletale slike majki - Huniškinja, G'Kekica, Zemljanki, pa čak i nadmenih kraljica Gheuena - kako, stiskajući svoju dečicu u naručju, beže iz domova koji se ruše u plamenu. Te prikaze kovitlale su se kroz njen mozak kao ciklon pepela, a onda joj je Emerson dao dvostruku dozu trekijevskog eliksira.
     Tonući brzo ka dubokom spavanju bez snova, imala je još samo jednu misao:
     Hvala Bogu što nisam pristala kad me je mudrac Tein zaprosio; jer da jesam...
     ...sada bih možda i ja imala dete...
     ...a ovo nisu vremena za ljubav...
     ...tako duboku.

     Sada, u svetlosti zore, Sara uvide da njen um radi opet kao i pre onog nesrećnog pada - brzo i logično. Čak je mogla da razradi i kontekst koji bi objasnio tragediju od prošle noći.
     Jop i Dedinger sada će propovedati da nije trebalo ni da podižemo gradove, pomisli ona. Govoriće da su nam Galaktici, razarajući grad Ovoom, učinili uslugu.
     Sara se dobro sećala izvesnih legendi koje je njena majka čitala glasno, iz knjiga sa folklorom koji se uglavnom sastojao od pretkontaktnih tradicija. Gotovo u svakoj kulturi na Zemlji postojale su sage o nekom davnom Zlatnom dobu, u kome su ljudi više znali; imali više mudrosti, a i moći.
     Mnogi mitovi opisivali su kako je onda došlo do osvete bogova, koji su u gnevu srušili delo gordih smrtnika da ne bi, kojim slučajem, muškarci i žene pomislili da i nebo može biti njihovo. Nikad nije nađen nijedan uverljiv dokaz da se išta nalik tome stvarno desilo; pa ipak, sama činjenica da se ta priča tako često pojavljivala morala bi svedočiti o postojanju nekih dubokih osnova za nju i nekog dubokog nezadovoljstva, negde u psihi čovečanstva.
     Možda je moja varijanta jeresi bila od početka samo jedan nerazumni san, reče Sara sebi; možda je moj pojam 'napretka' bio zasnovan na nejakim dokazima. Čak i ako su ova Urijel i drugi poput nje stvarno pošli nekim drugačijim stazama, to je sad nebitno.
     Jer, pokazalo se, reče ona sebi, da je Dedinger bio u pravu; kao u onim legendama, bogovi su rešili da nas obore i razbiju.
     Potvrdu da se dogodio ogroman zločin dadoše uskoro semafori - isti onaj sistem ogledala za prenošenje svetlosnih bleskova koji je onako iznenadio Saru pre nekoliko dana, kad je jedan zalutali zrak uleteo tačno u njene oči tokom strmog uspona iz zemlje Ksi. Pomoću koda zasnovanog na pojednostavljenom galaktičkom drugom, treperavi signali poleteli su u cik-cak od jednog planinskog vrhunca do drugog, kroz Rimersko gorje, donoseći kratke izveštaje o uništenju kod reke Gent.
     Onda, samo nekoliko midura kasnije, stiže i živi svedok, očevidac; izroni iz nebesa kao neka fantastična životinja iz bajke i slete na Urijelinu terasu čija je ograda izgledala kao bedem. Ispod uzdrhtalih krila pojavi se jedan mladi ljudski mužjak, otkopča kaiševe i oslobodi se letačke opreme. Da bi stigao dovde morao je herojski leteti preko široke pustinje, prelazeći od jedne do druge termalne uzlazne struje; takav letački podvig bio bi senzacija u normalnim vremenima.
     Ali, pomisli Sara, junaštvo i čudesni podvizi često se događaju u ratu. Oko mladića se okupi gomila posmatrača. Ruke i noge drhtale su mu od umora. On podiže sa lica membranu reuga koja mu je štitila oči tokom letenja preko Spektralnog toka. Urijel pristiže lakim kasom iz radioničkih pećina; pridošlica je pozdravi milicijskim salutiranjem.
     "Pre napada na grad Ovoom, Jofuri su saopštili ultimatum koji se sastoji od dve tačke", reče on promuklo. "Njihov prvi zahtev je, da svi Trekiji i svi G'Kekiji pođu u posebne zone za okupljanje."
     Urijel frknu, tako da je vazduh išao kroz bočne rese njenih nozdrva. Bio je to otupeli uzdah, koji kao da je značio da je očekivala nešto tako.
     "A drugi deo ultinatuna?" upita kovačica.
     Na taj odgovor morala je da pričeka. Kefa, jahačica iz Ksija, donese mladom čoveku čašu vode, koju ovaj popi bučno i zahvalno, pri čemu se pokoji mlazić i prosu niz njegovo lice. Većina urskih pogleda okrete se od tog neugodnog prizora. Urijel je strpljivo sačekala da on završi.
     "Da čujemo", reče ona, dok je ljudsko biće, sa osmehom, vraćalo Kefi praznu čašu.
     "Hm", nastavi on. "Jofuri insistiraju da im visoki mudraci odaju položaj delfinskog broda."
     "Delfinskog vroda!" uzviknu Urijel i zaklopota kopitima po kamenim pločama terase. "Čuli sno neke nejasne priče o toj stvari. Šuškalo se nešto, a i Rotheni su navacili neke nagoveštaje. Pa, jesu li Jofuri objasnili šta je tu posredi?"
     Kurir pokuša da klimne glavom. Ali to sad nije bilo lako, jer prišao mu je Tjug i sa nekoliko pipaka mu obuhvatio glavu. Kurirovo lice se trznu: iz pipaka je Treki počeo da izlučuje meleme protiv opekotina od sunca i vetra.
     "Čini se... ej, pazi malo!" Kurir pokuša da odgurne jedan uporni pipak. Zatim promeni taktiku: pokuša da sasvim prenebregne dosadnog apotekara.
     "Čini se da su ti delfini ona 'lovina' zbog koje su i Rotheni i Jofuri doleteli ovamo, u Četvrtu galaksiju. E, sad, Jofuri uporno tvrde da su naši mudraci sigurno 'u dosluhu' sa tim brodom Zemljana. Ako ne odamo položaj, uništenje gradova će se nastaviti i to: posle Ovooma, grad Tarek, pa onda manji gradovi, pa sela, tako da na kraju neće nijedna zgrada ostati."
     Kurt odmahnu glavom. "To oni blefiraju. Mnoge naše drvene zgrade, skrivene ispod blur-platna, ne mogu pronaći ni Galaktici."
     Kurir kao da nije bio ubeđen u to. "Na sve strane ima fanatika koji veruju da je kraj došao. Pojavilo se verovanje da su Jofuri 'agenti sudbine' i da su došli da nas vrate na Stazu. Sasvim je dovoljno da neka budala zapali vatru blizu naselja i da baci šaku fosfora u vatru. Jofuri odmah nanjuše takav signal, pomoću svog tragača za dugom."
     Tragača za dugom? - pomisli Sara i trenutak kasnije se doseti: to bi morao biti spektrometar.
     Jomah je bio užasnut. "Zar ima osoba spremnih da urade tako nešto?"
     "Već se to desilo na nekoliko mesta. Neki ljudi su zarobili svoje mesne eksplozere i prinudili ih da aktiviraju mine. A Jofuri su, opet, na nekim mestima podigli svoje baze i uz njih logore; u svakoj bazi je po desetak kupa i po tridesetak robota. Hapse narod i vode u logor, na saslušanje." Ovo je govorio sumornim tonom. "Vi, narode, ni ne znate koliko vam je, ovde, bolje nego drugima."
     Sara je bila u nedoumici da li da poveruje u sve to. Zar je moguće da bi visoki mudraci pristali na takve zahteve? Jasno je da G'Kekiji neće biti odvedeni sa planete da bi im se vratio njihov status zvezdanih bogova. A što se tiče Trekija, smrt bi im verovatno bila prijatnija od onog što im se sprema.
     Postojalo je i pitanje tog navodnog delfinskog broda. Čak i učena Urijel, očigledno, može samo da nagađa da li su visoki mudraci zaista u vezi sa nekom takvom skupinom zemaljskih žitelja (iz jedne klijentske rase) u bekstvu.
     Možda zbog emocionalne iscrpljenosti ili zbog zaostalog delovanja Tjugovog uspavljujućeg sredstva, Sarina pažnja odluta od litanije jada koju je letač recitovao. On je počeo opisivati razaranja i pogibiju u Ovoomu, ali Sara zaokrete svoja invalidska kolica i pridruži se Emersonu, koji je stajao blizu kurirove jedrilice.
     Zvezdoplovac je prstima gladio ta čipkasta krila i tanane prečke, sav ozaren, obuzet divljenjem pred tako majstorskim dizajnom. Sara je u prvi mah pomislila da je to isti onaj prastari aparat za letenje koji je videla u jednom staklenom sanduku u muzeju, u Biblosu - poslednji sačuvani iz legendarnih dana posle stizanja Kivota, kad su hrabri nebeski izviđači pomogli ljudskim naseljenicima da prežive početne ratove. Tokom vremena, umetnost pravljenja ovakvih krila izgubljena je zato što visokotehnološki materijali više nisu bili na raspolaganju.
     Ali, pomisli ona sada, ova mašina je nova!
     U finom platnu, svilastom na dodir, prepoznade G'Kekijske obrasce tkanja.
     "To je jedna trekijevska izlučevina", reče Tjug, koji je takođe napustio gomilu okupljenu oko mladog glasnika. Ovaj alhemičar je, kao i Emerson, više voleo opipljive stvari nego reči.
     "Ja/mi sam/smo okusili jednu nit", objasni Treki. "To je polimer, vrlo pametno sačinjena vlaknasta struktura zasnovana na mulk vlaknu. Nesumnjivo će poslužiti i za druge svrhe u budućim pidurama, kako budu nastupale konvergencije naših raznih strategija."
     Opet nagoveštaj da postoji neki tajni plan. Neka shema koju niko ne objašnjava. Sara je počinjala da sluti ponešto o tome.
     "Oprostite mi/nam što smo prekinuli vašu kontemplaciju, cenjene Sare i Emersoni", nastavi Tjug. "Ali jedna mirisna poruka upravo je aktivirala receptorske kvržice na mom/našem petom senzornom torusu. Pojednostavljeno značenje bilo bi: mudrac Purofski zahteva tvoje prisustvo u blizini svog prisustva."
     Sara prevede Tjugove trapave fraze.
     Drugim rečima, zove me, pomisli ona. Dosta sam zabušavala, sad se moram vratiti na posao.
     I to, reče ona sebi, u Urijelinu jazbinu prepunu tajni.
     Sara vide da je kovačica već otišla, kao a i Kurt; ostavila je prvu pomoćnicu, Urdonol, da dovrši uzimanje izveštaja od mladog letača. Ovo bi moralo značiti da su čak i njegove vesti manje hitne od zadatka koji se mora obaviti unutra, u radnim prostorijama.
     Izračunati neke probleme iz orbitalne mehanike, reče Sara sebi; nije mi jasno kako će to pomoći da se izvučemo iz ovog škripca.
     Ona uhvati Emersonov pogled, pa se i Emerson, mada nerado, odvoji od jedrilice, to jest krila, mladoga glasnika. Onda se sagnu da namesti ćebe koje je Sari skliznulo sa krila; i tako, iz neposredne blizine, uputi Sari jedan otvoren osmeh. Onda svojim snažnim rukama usmeri njena invalidska kolica niz rampu, u planinu. Brzo skrenuše ka Urijelinoj dvorani diskova koji se vrte.
     Osećam se kao da sam G'Kekica, ovako u kolicima sa dva velika točka, pomisli Sara; možda bi trebalo da svaki čovek provede barem nedelju dana u invalidskim kolicima, jednom u životu. Čisto da bi video kakav je život nekih drugih.
     Zapita se kako su se G'Kekiji kretali u davnoj prošlosti, kao prirodna bića u prirodnom okruženju. Po legendi, nikako, jer oni su, priča se, nastali na nekim veštačkim kolonijama koje su lebdele u kosmosu. Čudna mesta, gde mnoge pretpostavke planetnog života ne važe.
     Emerson je nastojao da izbegne brazde koje su ostale urezane u kamene podove na putanjama gde je, tokom mnogih pokolenja, gazilo nebrojeno mnogo urskih kopita. A kad su prolazili pored jednih vrata iz kojih su kuljala vrela vulkanska isparenja - a to su bila vrata glavne kovačnice - Emerson je pošao brže, nastojeći, čak, da svojim telom unekoliko zakloni Saru od talasa vulkanske jare.
     Sara je, zapravo, bila već oporavljena i maltene sposobna da ustane iz kolica i nastavi samostalno kretanje. Ali nalazila je neku čudnu toplinu u ovom prepuštanju: jer, eto, sad su Emerson i ona zamenili uloge... sad on nju čuva i pazi.
     Morala je da prizna da to dobro radi. Možda je učio od majstora.

     Bilo bi normalno da Priti pomaže Sari. Ali sad je mala šimpanza bila veoma zauzeta; sedela je na jednoj vrlo visokoj stolici u Urijelinom svetilištu, držeći u jednoj krznatoj šaci pisaljku i iscrtavajući lučne krive po posebnoj hartiji sa mrežom bledih linija. Linije su bile štampane na jednakim, malim međusobnim rastojanjima, ukrštene pod pravim uglom. A svud oko Pritinog radnog stola širila se podzemna dvorana prepuna cevi, koturača i diskova - sve povezano spregnutim zupčanicima različitih poluprečnika i kožnim kaiševima za prenos obrtne sile - lavirint oblika koji se vrte, svi u jednom ogromnom zajedničkom ramu od drvenih greda koji seže do zidova i do visoke tavanice. U oštroj svetlosti karboacetilenskih fenjera videlo se da po tom ramu i po skelama unutar njega trčkaraju neka mala bića - takođe kentaurskog izgleda, ali daleko sitnija od Urkinja. Bili su to urski mužjaci, gipki i spretni, koji su hitali da ponešto ovde pritegnu, tamo podmažu. Malo je bilo, na Jijou, zaposlenih urskih mužjaka; ovi su našli zaposlenje izvan kesa svojih žena i dobro su zarađivali radeći na održavanju ovog kitnjastog 'hobija' Urijele kovačice.
     Kad je Sara, svojevremeno, prvi put videla ovu prostoriju, žmirkajući kroz visoku temperaturu i groznicu, mislila je da joj se samo pričinjava; da je to neki san, neka njena vizija pakla. A onda se dogodila čudesna stvar; rotirajući stakleni predmeti počeli su da pevaju za nju.
     Ne zvucima, nego pomoću svetlosti. Jer, kako su se diskovi okretali, međusobno se maltene dodirujući rubovima, uzani zraci svetlosti odražavali su se od njihovih ogledalskih površina, svetlucavo poput mesečevih zraka na bezbrojnim facetama zaleđenog vodopada. I to nije bila predivna nasumičnost, nego nešto sasvim drugo. Bili su prisutni obrasci. Ritmovi. Pojedini bleskovi nastajali su i nestajali savršenom preciznošću časovnika; drugi zraci su se njihali složenim putanjama nalik na talase, na more. Tog dana je Sara, sa ćudljivom senzitivnošću ogoljene podsvesti, prepoznala jedno preklapajuće saglasje oblika. Elipse, parabole, sinusoide... Nelinearna serenada geometrije.
     Pa, to je računar, dosetila se tada Sara, iako još nije raspolagala punim analitičkim umnim sposobnostima. I tada se, prvi put od polaska iz svoje kuće na drvetu u selu Dolo, osetila kao da je opet kod kuće.
     To je drugi svet, pomislila je tada.
     Moj svet.
     Matematika.