BLEJD

     Mogao je ostati pod vodom i duže. Ali posle tri-četiri midure, vazduh u mešinama na njegovim nogama već je bio bajat. Čak i potpuno odrasli plavi Gheuen mora da se nadiše vazduha barem dvanaest puta dnevno. I zato, kad filtrirano sunčevo svetlo prodre do njegovog blatnjavog skloništa, Blejd znade da mora poći sa ovog prohladnog rečnog dna koje ga je štitilo od vatrene oluje cele noći. Boreći se protiv matice reke Gent, zabadajući svih pet kandži u blatnjavu obalu, pentrao se dok najzad ne podiže kupolu za gledanje nad površinu prljave vode.
     Utisak je bio kao da je stigao na jutro sudnjeg dana.
     Slavne kule grada Ovooma preživele su doba dekonstrukcije: Bujuri, odlazeći sa ove planete, nisu stigli da ih odseku od temelja i bace u more. Preživele su i sledećih pola miliona godina kiše i vetra. Naravno da su nestale nadmoćne mašine zbog kojih je Ovoom nekada bio vibrantno galaktičko uporište: njih su Bujuri, ipak, odneli. Sile prirode uništile su, potom, gotovo sva prozorska okna, tako da je na zgradama ostalo na desetine hiljada zjapećih rupa. Ali i tako ruinirane zgrade bile su raskošne palate za šest rasa izgnanika - bilo je tu mesta za nebrojene stanove i radionice. Jijoanci su to povezali svojim drvenim mostićima, rampama, prekrili kamuflažnim rešetkama kroz koje je raslo bilje.
     Sada je samo nekoliko patrljaka virilo iz oblaka prašine i čađi. Sunčev blesak zasipao je iz širom otvorenog neba, pokazujući koliko je uzaludan bio sav oprez, uzaludni svi napori da se grad prikrije.
     Blejd se probijao krivudavo po samoj obali reke, između odvaljenih kamenih blokova. Poče nailaziti na drugu, strašniju vrstu 'porušenog materijala'. Na leševe. Neka tela su plutala u rečnim virovima; cela ili u delovima... ruke i noge dvonožaca, točkovi G'Kekija, pojedinačni trekijevski prstenovi. On, u maniru Gheuena, nije osećao nimalo gađenja dok je prolazio pored toga. Samo se nadao da će neko organizovati uklanjanje ostataka, na propisani način, da bi na kraju kosti bile bačene u more. 'Mulkovanje.'
     Ali ne jadikovanje nad mrtvima - kakva bi korist bila od toga.
     Blejda je više uznemiravao haos na dokovima, gde je nekoliko stambenih kula, rušeći se, palo baš na luku, brodove, magacine. Činilo se da nijedan brod, nijedna barka, ne ostadoše neoštećeni.
     Zastajući da gleda jednu posadu neutešnih Huniša koji su pregledali svoj nekada lepi brod, Blejd oseti uzdizanje nade u sebi: drveno brodsko korito je blistalo, nedirnuto! Onda uvide - nijedna katarka nije ostala, ni konopi, ni jedra. Mehurići razočaranja promakoše kroz tri od njegovih pet nožnih ventila.
     Još juče je Blejd zakupio mesto baš na tom brodu. A sada bi kupljenu kartu, koju još čuva u kesi protiv vlage, mogao lepo da baci u reku, da ona otplovi zajedno sa drugim smećem koje odlazi ka moru.
     Veliki deo tog 'materijala' bila su bića još živa prošle noći, kad se zvezdano nebo obasjalo spektakularnim dolaskom galaktičkog ratnog čamca bogova. Ta mala letelica stigla je znatno pre nego njen zvučni udarni talas; prvo se čula tutnjava njenih motora u kočenju, pa tek posle toga udar od probijenog zvučnog zida. Posle nekog vremena nebeski čamac je počeo polako, zadovoljno da kruži iznad grada Ovooma; graciozan i spokojan kao dobro ugojena riba grabljivica.
     Blejd je to gledao, sa utiskom da je prizor divan, ali i užasavajući.
     Posle dužeg vremena, jedan veštački pojačan glas zagrme sa nebesa i objavi ultimatum, ritualno, jednim zgusnutim dijalektom gal-drugog, sa prizvukom nalik na govor Trekija.
     Blejd je već pre toga prošao kroz previše pustolovina da bi sad stajao i blenuo. Lekcija koju je iskustvom naučio bila je jednostavna: kad neko mnogo veći i mnogo gori od tebe počne da preti, ti beži! Nije mnogo pazio na sadržinu tih reči sa neba. Pridružio se egzodusu predostrožnih. Jurio je ka reci i bacio se u nju samo koju kiduru pre prve eksplozije.
     Čak i kad se deset metara uskomešane smeđe tečnosti našlo iznad njega, još je video i čuo šta se gore dešava. Video je stravično, vrelo sevanje, čuo je tutnjavu i krike.
     Naročito krike.
     Sada, pod suncem novog dana, Blejd nađe da su sve konceptualne facete njegovog uma savladane ovim prizorima haosa. Najveće populaciono središte na Nagibu, nekada vibrantna zajednica puna umetnosti i trgovine, sad leži sasvim srušeno. U središtu uništenja, zgrade su ne samo oborene nego su pretvorene u finu prašinu koja se sad, na preovlađujućem povetarcu, vuče polako prema istoku.
     Da li se slično zlo obrušilo već i na grad Tarek, tamo gde se prijatna zelena Roni sustiče sa ledenim Biburom? I na selo Dolo, čija je divna brana štitila bogatu koloniju u kojoj su njegove tetke i majke? Iako je odrastao uz ljudska stvorenja, Blejd uvide da ovaj šok istiskuje iz njegovih misli angliske reči. Sada logika njegovog unutrašnjeg razmišljanja dejstvuje bolje na šestom galaktičkom jeziku.
     Moja situacija - izgleda beznadežna, reče on sebi, na gal-šestom.
     Do planine Guen - nema putanje okeanskim brodom.
     Sa Sarom i ostalima - sastanak sada neizvodljiv.
     Ništa od mog obećanja - ništa od mog zaveta, zaključi Blejd.

     Iz vode su, ne mnogo daleko, počeli da izviruju i drugi Gheueni. Njihove kupole pomaljale su se iz rečnih talasa kao neki ogromni čepovi od plute. Pojedini odvažni plavi već su krenuli i po opustošenim ulicama, stavljajući svoja snažna leđa i oštre hvataljke u službu spasilačkih skupina koje su tragale po ruševinama u nadi da izvuku ponekog preživelog. On vide i nekoliko crvenih i nekoliko ogromnih sivih koji su, izgleda, nekako preživeli noć užasa iako nisu imali pribežište ispod vode. Svi su bili prašnjavi, a za neke se videlo da su i ranjeni; ali svi su radili rame uz rame sa Hunišima, ljudima i drugima.
     Gheuen se oseća nelagodno ako nema nikakvu dužnost kojoj bi se mogao posvetiti. Neku obavezu, službu; nešto da radi. Ta potreba njima je kao svrab, mora se počešati. Na njihovoj matičnoj planeti sive matrone nemilosrdno su iskorišćavale taj nagon. Ali Jijo je izmenio stvari, izgradio jednu drugu vrstu odanosti. Odanost ne samo svojoj koloniji i kraljici.
     Ne videći ni najmanju priliku da ispuni svoj raniji naum i sustigne Saru, Blejd svesno preispita svoje facete sa preimućstvima i zadade sam sebi novi krartkoročni plan i raspored zadataka.
     Leševi mu nisu ništa značili. Većina žitelja grada Ovooma ležala je okolo, mrtva; ali on time nije bio dirnut. Uzdigao je masivno telo i sa svih pet nogu krenuo hitro da pomaže onima u kojima je još postojala iskra života.
     Preživeli građani i spasioci pretraživali su ruševine čak i preterano oprezno, kao da bi ispod svakog prevrnutog kamena mogla vrebati opasnost.
     Kao i većina jijoanskih naseobina i ova je bila minirana. Mine je postavio lokalni ogranak esnafa eksplozera, da bi grad bio sasvim spreman za hotimično rušenje ako ikada dođe dugo proricani Sudnji dan. A on je, eto, konačno i došao, ali ne na onaj način na koji je to u svetim Spisima bilo predviđeno. Nisu sišli sa neba spokojni i vedri činovnici velikih Instituta, da narede evakuaciju i uredno miniranje, a onda da vrednuju svaku rasu na osnovu toga koliko je daleko odmakla niz Stazu iskupljenja. Umesto toga, s neba su se naglo sručili okrutno nepristrasni slapovi plamena, koji ne samo što su rušili i ubijali nego su i aktivirali mnoge jijoanske mine, koje su do tada desetine pokolenja eksplozera čuvale i pazile s poštovanjem. Neke druge mine nisu opalile, ali ih je vatra dokačila... pa su se sad dimile pomalo, na domak samoopaljivanja; prave mine iznenađenja, među ruševinama.
     U napadu je eksplodiralo i lokalno sedište esnafa eksplozera; pri tome je nastala ogromna plamena lopta koja se uzdigla tako visoko da je na trenutak liznula donju stranu jofurske korvete koja je od toga žurno uzmakla. Čak i sada, nekoliko midura posle napada, s vremena na vreme bi grunula poneka zakasnela eksplozija negde u gradu, nasumično; prekidajući milosrdne napore, ljuljajući hrpe ruševina.
     Situacija se unekoliko popravila kad su Urkinje dobrovoljke, iz nekog karavana koji se zatekao u blizini, ušle galopom u grad. Svojim osetljivim nozdrvama one su mogle nanjušiti neeksplodiranu minu, ali i živog stradalnika. Ubrzo se pokazalo da izuzetno dobro pronalaze onesvešćene ili skrivene ljude; njihov miris smatrale su za posebno prodoran.
     Midure napornog rada prolazile su jedna za drugom, slivajući se u jedno mutno, brzo promicanje. Kasno po podne Blejd je još radio, sada tegleći jedan konopac. Pokušavali su da odvuku jednu gromadu koja se uporno nije dala pomaći, a zbog koje nisu mogli da prodru u jedan zatrpani podrum. Spasilačka ekipa imala je svog ad hoc izabranog vođu, nekog huniškog kapetana koji je, glasom kao iz bureta, izvikivao ritmične komande.
     "Hooorrrmm... ruk!... Hoooorrrrmmm... ruk!... Ajmoooo... sad!... pošlo jeeee... sad!..."
     Blejd se zatetura napred; kamena gromada konačno je popustila. Kroz nastali otvor, dva gipka lornika jurnuše u slobodu, a za njima i jedan živahni šimpanza. Spasioci siđoše unutra i uskoro iznesoše jednog G'Kekija sa polomljena oba točka. Lobanja mu je, međutim, bila nedirnuta, a sva četiri očna pipka plesala su u zapanjenoj zahvalnosti. Videlo se da je taj stradalnik mlad i jak. Rubovi njegovih točkova mogu se popraviti, a paoci su sposobni da zarastu sami od sebe.
     Ali, zapita se Blejd, gde živeti, do tad? Znao je da G'Kekiji vole gradski život, ne šumski. Mnogi građani Ovooma pobegli su u obližnju šumu.
     Da li će to biti svet kome se vredi vratiti? - zapita se Blejd. Ili svet prepun virusa koje su Jofuri načinili i robota-ubica programiranih da dovrše jednu drevnu osvetu?
     Radna skupina pripremala se da nastavi svoj beskrajni posao, kad se prodornim piskom oglasi jedan Treki koga su postavili, kao osmatrača, na vrh najveće obližnje gomile ruševina. On je tamo čučao sve vreme, a jedan njegov torus, načičkan organima čula, zurio je na sve strane istovremeno.
     "Opaziti!" povika taj. "Sve osobe, pažnju oštro usmeriti ka naznačenom!"
     Jednim parom pipaka pokazivao je otprilike prema jugu i zapadu. Blejd ispružanjem nogu odiže teško, oklopno telo i pokuša da pogleda na tu stranu; ali njegova kupola sa kružnom trakom za gledanje bila je sva prekrivena prašinom, a on nije imao vode kojom bi je mogao oprati.
     Eh, kamo sreće da je Gheuenima dat blagoslov boljeg vida, pomisli on; tako mi Ifni, sad bih bio zadovoljan i da imam samo jedno poboljšanje - suzne žlezde.
     Neki objekat doplovi po nebu, u njegovo vidno polje, približno loptast. Kretao se ležerno i polako iznad šumovitog horizonta, lak kao oblak. Blejd, nemajući nikakvu perspektivu za tako čudnu pojavu, u prvi mah nije mogao ni približno da oceni veličinu te stvari. Šta ako je sad došao glavni brod Jofura, onaj titanski bojni brod, šta ako ovog puta nije poslao svog mlađeg brata! Da li se Jofuri vraćaju da dovrše posao? Blejd je znao za priče o galaktičkim oružjima daleko gorim od onog što je nebeski čamac upotrebio noćas. Ta oružja mogu da rastope planetnu koru na prostoru celog jednog kontinenta. Ni najveća reka ne bi zaklonila Blejda, nimalo, ako su tuđini rešili da upotrebe takve alate.
     Ali ne. On vide da se loptasta površina talasa na neujednačenom vetriću. Kao da je taj objekat načinjen od platna i mnogo manji nego što je u prvi mah izgledalo.
     Za ovim prvim pojaviše se još dva slična oblika; bio je to konvoj sa ukupno tri člana. Blejd nagonski uključi organske filtere u obruču za gledanje, prelazeći na infracrveno. Odmah vide da svaka ta leteća stvar nosi ispod sebe po jedan oštar, žareći izvor toplote, okačen kablovima o loptasti glavni deo.
     Oni koji su stajali oko Blejda - mnogi sa znatno boljim vidom nego on - prođoše kroz nekoliko reakcija. Prva je bila: brižnost i strah. Druga - zbunjenost. A treća: neka vrsta radosne zapanjenosti koju su izražavali smehom ili dubokim umblajućim tonovima.
     "Šta je to?" upita jedan obližni crveni Gheuen, koga je prašina zaslepila još više nego Blejda.
     "Pa, ja bih rekao..." poče Blejd. Ali jedno ljudsko biće, koje je gledalo zaklanjajući obema šakama oči od sunca, ulete sa svojim objašnjenjem. "To su baloni! Tako mi Drejka i Ur-Čoune... To su baloni sa vrućim vazduhom!"
     Nešto kasnije, čak i Gheueni videše kakvi oblici vise ispod nabreklih gasnih vreća. Urkinje, u korpama ispletenim od pruća. Pazile su na nekakva ložišta, iz kojih je s vremena na vreme kretala vrelina znatno pojačana, maltene vulkanska. Blejd onda uvide ko to dolazi, ko se tako pojavljuje kao da izranja iz narandžastog zalazećeg sunca.
     Kovačice sa planine Bleskavice, koju zovu i Blešteća. Svakako su videle, iz svog planinskog skrovišta, šta se prošle noći ovde dogodilo. Pohitale su u pomoć susedima.
     Činilo se da je to, na neki način, svetogrđe. Jer sveti Spisi govore, uvek, da će zla kob sići sa neba, strašnog otvorenog neba.
     A gle sad - i plemenitost stiže iz bezoblačnih nebesa.