FALON

     Preobilje zaslepljujuće beline označilo je kraj Spektralnog toka; kosi slojevi radijantnog kamena naglo su zaranjali pod okean peščanih zrnaca i tu je bio početak novog vilajeta, drugačije pustinje - manje složene za um i oko, ali jednako neopraštajuće. Pustinje u kojoj su opstajale samo robusne žive vrste.
     Samo opasne.
     Na ovom prelazu iz jedne oblasti u drugu naglo su se menjali i jeretikovi tragovi. Nisu više zračili sjajem, svaki svojom osobenim treperenjem uljastih boja koje saopštavaju mnogo istina i mnogo laži. Begunac je naprosto trčao kao i dotad, bez zaustavljanja, ali njegovi tragovi najednom su postali najobičnija udubljenja u Ravnici oštrog peska - udubljenja koja postaju nejasnija kad god neki udar vetra pogladi peščane dine; ništa više nisu saopštavali, osim da je tu nedavno prošao neki dvonožac koji hramlje zato što pokušava, u hodu, da poštedi levu nogu.
     Falon je video još jedno: tom pešaku se strašno žurilo.
     "Ne možemo dalje za njim", reče on svojim mladim pratiljama. "Naši konji su premoreni, a ovo pred nama je Dedingerovo carstvo. On tu poznaje teren bolje nego mi."
     Reza i Pahna zurile su u peščanu pustinju, pokolebane koliko i on. Ali starija se usprotivi - zdepasto građena crvenokosa sa puškom o ramenu.
     "Moramo dalje. Taj jeretik zna sve. Ako stigne do svoje bande grubijana, oni će uskoro poći sa njim u Ksi, napašće nas masovno. Ili će on prodati tuđinima tajnu našeg položaja. Taj čovek mora biti zaustavljen!"
     Falon je video da Reza to govori teška srca, iako bučno. Već nekoliko dana njih troje su gonili Dedingera preko pustinje koju su dobro poznavali - preko ogromnog prostranstva slojevitih stena, tako otrovnih da je samo jedna cepka, ako se zabije pod kožu, mogla izazvati visoku temperaturu i strašne grčeve. To je prostranstvo gde gotovo ničeg živog nema i gde se u svetlosti dana pred nezaštićenim očima uzdižu prizori neverovatnih čuda: vodopadi i plamene jame, zlatni gradovi i vilinska prašina. Noć ne donosi odmor, jer su i zraci nekog od Jijovih meseca dovoljni da duša zazebe od sablasti i sena koje lepršaju na rubovima vidnog polja. Takva su bila strašna čudesa Spektralnog toka - teritorije koja je, po mnogo čemu, nepodesnija za život nego ova obična pustinja sad pred njima. Tako okrutna da je malo kom Jijoancu ikad palo na um da istražuje njene rubove; zbog čega je i tajna zemlje Ksi ostala neotkrivena.
     Reza je itekako imala razloga da se plaši posledica koje bi mogle nastupiti ako Dedinger pobegne - a naročito ako taj fanatik ponovo iskuje svoj savez sa jednim kultom ratobornih Urkinja koje su poznate kao Urunthai i koje veoma mrze konje. Trebalo je da begunac već podlegne opasnostima Toka. Troje gonilaca očekivali su da ga uhvate još prekjuče, ili barem juče.
     Ja sam kriv, razmišljao je Falon. Bio sam odveć zadovoljan sobom. Suviše sam filozofirao. Moje stare kosti ne bi podnele galop. Ali nisam želeo da ove mlade žene odjure ispred mene.
     Ko je mogao očekivati da će Dedinger jahati tako dobro, posle tako malo vežbe; da će ukradenog konja goniti i brižljivo, ali i sasvim okrutno, tako da je ta jadna životinja pala i uginula samo dve lige daleko od ove granice?
     A posle toga, on je bežao lakim trkom, toliko brzo da nisu uspeli da ga sustignu na vreme. Dok su Ilijke čuvale život svojih omiljenih kobila, ludak je prejahao i pretrčao terene na kojima je svakako trebalo da padne i nastrada.
     Mi gonimo snažnog neprijatelja koji ima mnogo toga na raspolaganju, pomisli Falon. Radije bih se suočio sa huniškim ledenim pustinjakom ili čak sa prvakom Sivih nego da rizikujem protiv ovoga drugara koji je sateran u svoje dine.
     Naravno, Dedingeru je neposredno predstojalo iscrpljivanje i poslednje trunčice snage; možda on već leži iza sledećeg peščanog uzdignuća, u dubokoj nesvesti.
     Pa, dobro, pomisli Falon, ništa ne košta da se nadamo.
     "U redu", reče on i klimnu glavom. "Krenućemo. Ali dobro motrite. I budite spremne da krenete veoma brzo, ako ja tako kažem. Ići ćemo njegovim tragom sve dok ne padne noć. Onda se vraćamo, bez obzira na to da li smo ga uhvatili ili ne."
     Reza i Pahna su se saglasile. Podgurnule su svoje konje, koji pođoše dalje. Životinje su zagazile u vreli pesak, ali nimalo oduševljeno; opružale su uši unazad, njištale nezadovoljno. Konjska rasa ne vidi boje i nema gotovo nikakvu maštu; zato su te životinje bile imune na zastrašujuće miraže spektralnog toka. Ovaj vilajet silnog belog bleštanja, međutim, daleko manje im se sviđao. A troje ljudi uskoro podigoše sa očiju žive membrane reuga, koji su živeli u simbiozi na njihovim glavama; umesto tih živih filtera, namestiše na oči tamne naočare urske izrade, sa polarizujućim providnim ribljim membranama, čvrsto zategnutim, umesto stakla.
     O, Ifni, kakvo grozno mesto, pomisli Falon, naginjući se iz sedla u levo da prati tragove odmetnika; grozno, a njemu - zavičaj.
     To, u teoriji, ne bi trebalo da bude važno. Jer, pre nego što je prepustio položaj svom kalfi, Dveru, Falon je bio šef izviđača Jijoa; u tom svojstvu služio je Savetu visokih mudraca. Bio je vodeći stručnjak; trebalo bi, dakle, da on poznaje svaki hektar Nagiba. Ali takve reči oduvek su bile preterivanje. Doduše, on jeste proveo izvesno vreme u ovoj pustinji, da bi sklopio poznanstva sa grubim, nepismenim ljudima koji su imali domove ovde, ispod pojedinih šupljih dina i živeli loveći kopljem i prosejavajući pesak da bi našli zrnca materije zvane 'klas'.
     Ali, pomisli on, ja sam u tim danima bio mnogo mlađi. Bilo je to znatno pre nego što je Dedinger počeo da propoveda peščanom narodu, da im laska, da ih ubeđuje kako su oni savršeni pravednici. Kako će baš oni povesti ljudsku rasu napred, blistavim putem niz Stazu iskupljenja.
     Bio bih stvarno glup, pomisli on, kad bih verovao da sam još kvalifikovan za titulu 'izviđač' na ovom terenu.
     I, dabome, ubrzo Falon nalete na iznenađenje, čim se na njihovom putu našao 'bubanj-pesak'.
     Otisci nogu begunca vodili su uz jednu dinu, tako strmu da bi kobilama bilo naporno da, sa jahačima na sebi, pođu pravo za njim. Falon odluči da pođe oko te dine, kako bi uštedeo i vreme i snagu... ali uskoro pesak prestade da upija udare konjskih kopita mekano. Svaki sledeći udar kopita odzvanjao je bučno i sve jače, kao da hodaju po nekom ogromnom, veoma zategnutom bubnju. Falon poče psovati, zateže uzde i povede konje nazad. Kao šegrt, jednom prilikom je prejahao pravo preko jedne ovakve šuplje dine; ludom srećom, izvukao se - nije se provalila ispod njega. Ali je zato celu sledeću piduru proveo oporavljajući se od glavobolje koja ga je obuzela zbog vibracija i odjeka koje je sam izazvao.
     Usledio je mukotrpni povratak. Posle nekog vremena zaobišli su tu dinu sa druge strane.
     Ali sad Dedinger zna da smo mu za petama, reče Falon sebi prekorno. Usredsredi se, do vraga! Imaš iskustvo, upotrebi ga!
     Falon se osvrte da pogleda dve mlade žene, čiji je tajni narod jahačica odabrao njega da bude onaj koji će svoje prijatne dane posle odlaska u penziju provesti među njima kao jedan od samo četvorice muškaraca što trajno borave na livadama Ksija. Pahna, mršava mladica, još nijednom nije bila u Falonovom krevetu; Reza jeste, tri puta. Poslednji put je Falon zaspao prerano, ali ona je bila ljubazna i nije se naljutila.
     One kažu da su iskustvo i promišljenost najvažnije odlike njihovih muških družbenika, razmišljao je Falon; odlike koje nadoknađuju umanjenu fizičku sposobnost. Ali baš se pitam da li im je to mudra politika. Zar im ne bi bilo bolje da imaju mladog pastuva kao što je, na primer, Dver?
     Dver bi daleko bolje od njega obavio ovu misiju: doveo bi Dedingera vezanog još pre dva dana. Uvezanog dobro i čvrsto.
     Pa šta, reče on sebi; ne može se uvek obezbediti idealan čovek za svaki posao. Nadam se da su Lester i ostali mudraci našli neki pametan način da zaposle Dvera. Njegove nadarenosti su izuzetne.
     Falon nikad nije bio u onoj meri 'prirodni talenat' kao njegov kalfa. U ranijim vremenima, to je nadoknađivao samodisciplinom i pomnim kontrolisanjem svake sitnice. Nikad nije dopuštao da mu misli lutaju za vreme lova.
     Ali vreme prolazi, čovek izgubi 'oštricu'. U poslednje vreme Falonov um često luta ka prošlosti, a on to ne uspeva da spreči. A i kako bi? Uvek se nađe nešto da ga podseti na prošlost, na njegove prošle dane tako prebogato ispunjene.
     E, kako se provodio trčeći lagano preko stepe, dok uz njega kaska Ul-tiho, njegova urska pratilja u lovu na ravnicama. Njen je život bio veličanstven, ali tako kratak, kratak, da se srce na tu pomisao cepa. Njeno drugarstvo značilo je Falonu više nego drugarstvo ijednog ljudskog bića, tada ili ikada. Niko nije tako dobro razumeo tišine u njegovom nemirnom srcu.
     Ul-tiho, reče on, Ul-tiho, srećna budi što nisi videla ovu godinu, u kojoj nam se sve raspalo. Ona naša vremena bila su bolja, prijateljice moja stara. Jijo je bio naš, naš, a čak ni nebo nije sadržalo nikakvu pretnju sa kojom se ti i ja ne bismo mogli izboriti.
     Dedingerovi tragovi bili su i sad jasno vidljivi, vodili su uz sledeću veliku dinu i preko njenog ruba. Primećivalo se da postaju svežiji, a njegovo hramanje sve gore; ove promene bile su takoreći iz koraka u korak sve primetnije. Begunac je bio na domak padanja s nogu. Još najviše pola midure, ako istraje i toliko; a onda će ga troje jahača uhvatiti.
     Još je daleko do najbližeg bunara i zaklona, pomisli Falon; znači, prilično dobro nam ide. Moguće je da ga, konačno, ipak uhvatimo.
     Ali ono što ljudi u civilizaciji mogu sebi dozvoliti - ležerne pretpostavke - to, u divljini, ratnici i lovci ne mogu. Teturavi koraci pričali su Falonu umirujuću priču i on je, zbog toga, zanemario jedno od osnovnih pravila koja je uporno nastojao da utuvi u glavu svim svojim učenicima.
     Jahali su niz vetar, pravo niz vetar, tako da njihovi konji nisu mogli da osete ni najmanji miris pre nego što su prešli rub dine i počeli da se spuštaju niz drugu, severnu stranu, koja je sada bila u senci, neosunčana. Najednom: graja i vika, besni glasovi mnogo ljudi. Pre nego što je Falon, žmirkajući, uspeo da prilagodi oči tom slabijem svetlu, desetak zapetih arbalesta uperi se u njega i u dve žene pored njega. Arbaleste su držali tako, 'na gotovs', neki ljudi srednjih ili starijih godina, prosedih brada, umotani u turbane i ogrtače, sa membranskim naočarima.
     Tek sad Falon vide da se tačno ispred njega nalazi jedna građevina, dobro zaštićena od sila prirode, sazdana gomilanjem velikih komada kamena. I tek sad oseti, na tren, miris vode.
     Novi bunar? - upita se on. Iskopan nedavno, posle onog mog jedinog dolaska ovde... kad bejah mlad? Ili je postojao i tad, a ja zaboravio?
     Kudikamo je verovatnije bilo da pustinjski narod nije otkrio baš sva svoja tajna uporišta šefu izvidnika. Sa stanovišta ovih mešana, mnogo pametnija taktika jeste: navesti visoke mudrace da veruju da imaju na raspolaganju potpune mape, a zapravo zadržati štošta neprijavljeno, u rezervi.
     Dižući ruke polako i oprezno u vazduh, što dalje od pištolja koji mu je bio za pojasom, Falon ugleda, najzad i Dedingera. Pustinjski vođa bio je sav opečen od sunca; teturao se, drhtao je od slabosti; ali se sručio pravo u ruke svojih vernih sledbenika. Odmah mu dadoše vode; malo-pomalo, samo mlazić vode, na ispucale usne njihovog proroka.
     Tako blizu smo bili! pomisli Falon.
     Trebalo je da Dedinger sad bude u njegovim šakama, a ne kod ovih. Tako bi i bilo, da su stvari krenule samo malo, malo drugačije.
     Žao mi je, pomisli Falon, okrećući se u nemom izvinjenju ka Rezi i Pahni. Njihova lica bila su iznenađena i sumorna.
     Ostario sam... i izneverio sam vas.