NELO

     Bitka za selo Dolo vodila se oko nekih krupnijih stvari, ali glavni neposredni ishod sastojao se u tome ko će večeras da spava u prostorijama, a ko napolju, na zemlji.
     Većina učesnika u bici bili su veoma mladi ili veoma stari.
     Posle mlatnjave, pobednicima je pripao pepeo.
     Gubitnici odoše korakom složnim, pevajući.

     Uz pomoć nekoliko Gheuena kao saveznika, zanatlije počeše ljuti boj, otprilike ravnopravnim snagama protiv fanatika Jopa Zelota. Na obe strane odlučnost. Bes je kipeo, a naoružanje - jad i tuga: štapovi, poneki jači kolac. Svi ljudi i svi Gheueni sposobni za rat otišli su u odrede milicije i sa sobom poneli sve mačeve i ostalo stvarno oružje.
     Ipak, samo pravim čudom niko ne pogibe u opštem metežu, udaranju i guranju.
     Borci su navaljivali jedni na druge u talasima, nadgurujući se pokraj seoskog središnjeg drveta za sastanke; preznojena gomila bez ikakvog reda i poretka. Tresni, raspauči suseda, prijatelja dojučerašnjeg. Uz takvu dernjavu da se naređenja jednog vođe i drugog vođe nisu ni čula, a kamoli poštovala. Moglo je to da potraje sve dok svi ne popadaju od premora, potpuno promukli; ali jedna strana nenadano dobi pojačanje i time se bitka razreši.
     Sa najnižih grana garu šume povrveše neki u smeđim odelima. Na gornjim granama oni su imali vrtove sa mahovinom, koja je, raskošna, puna belančevina, davala bogatu i jedinstvenu nišu za ljudske farmere. Najednom napadnut bočno, a brojčano nadmašen, Jop se sa svojim sledbenicima okrete i pobeže iz doline prepune krša i otpada.
     "Preteraše ga ovi zeloti", reče jedan čvornovati seljak sa drveta, objašnjavajući zašto su on i njegovi drugari odustali od svoje neutralnosti i umešali se. "Čak i da su imali neko opravdanje da dignu branu u vazduh bez izričitog naređenja naših mudraca... trebalo je prvo da upozore jadne Gheuene! Ubistvo iz pobožnih razloga ipak je zločin. Previsoka je to cena za verno pridržavanje Staze."
     Nelo je još pokušavao da dođe do daha. Zato, umesto njega, Arijana Fu iskaza zahvalnost u ime zanatlijske strane. "Već se dovoljno krvi prolilo niz vode Bibura. Odavno je već bilo vreme da susedi počnu da se ispomažu, a rane da zalečuju."
     Iako u invalidskim kolicima, Arijana je u ovom kratkotrajnom vojevanju vredela koliko deset boraca, mada nijedan udarac nije zadala, a ni pokušala da zada. Njen visoki ugled bivšeg vrhovnog mudraca ljudskog roda značio je da niko nije smeo, baš, da je udari. Bilo je kao da se mehur zdravog razuma kreće kroz bitku, koja se nastavlja tek kad taj mehur prođe. Prizor Arijane Fu u toj rulji presudno je uticao na farmere, koji su većinom glasova odlučili da siđu sa svojih garu-visina i priskoče u pomoć.
     Niko nije jurio jopovce. Oni su se ukrcali u kanue i na improvizovane splavove i prešli na drugu obalu Bibura. Tamo su se pregrupisali, postrojili duž jednog grebena suvog tla koji je razdvajao reku od ogromne močvare. Onda su počeli pevati odlomke iz svetih Spisa, prkosni i sad.
     Nelo nikako da dođe do vazduha. Kao da su mu rebra bila napola izvađena sa jedne strane; nije još mogao odrediti koji su bolovi privremeni, a koji od udarca nečije pesnice ili močuge. Činilo se da, barem, ništa nije slomljeno. Proticanjem vremena, Nelo je sticao sve više pouzdanja da mu srce neće iskočiti iz grudi.
     Dakle, osvojismo mi Dolo opet za nas, reče on sebi.
     Ali nije nalazio mnogo radosti u tom trijumfu. Mrtva je Drvogriza... poginuo i Jobi... i polovina Nelovih šegrta. Nema više radionice za proizvodnju hartije, nema brane, nema gnezda Gheuena. Ovolika tuča sa susedima, samo da bi se odlučilo ko će noćas imati pribežište u preostalim zgradama.
     Napraviše improvizovanu poljsku bolnicu. Jedan komad zemljišta pokrili su svežim lišćem, na sredinu je stao njihov apotekar Treki, a oko njega su na zemlju položeni ranjenici; i eto bolnice. Nelo se tu vrzmao još neko vreme, čistio je rane i zašivao ih prokuvanim koncem. Nameštao je komprese i druge zavoje i udlage duž polomljenih ruku i nogu, svim stradalnicima, pa i onima iz neprijateljskog tabora.
     Zadatak šivenja i lečenja tek je bio na početku, kad glasnik slete odozgo, spuštajući se niz konopac sa 'nebeskih staza' - konopčanih mostova kojima je šuma bila povezana u svim pravcima. Nelo prepoznade tu osobu; jedna seoska devojčica, mršulja prava, čiju hitrinu i pouzdanost u kretanju po granama garua niko nije mogao nadmašiti. Ona salutira Arijani Fu i, zadihano, izrecitova poruku od komandira milicije čija baza je bila skrivena u šumi, nizvodno od sela.
     "Dva odreda biće ovde pre nego što padne noć", glasio je njen ponositi raport. "A šatore i drugi materijal poslaće nam ujutro... ako Jofuri nisu uništili rečne brodove."
     Bila je to brza reakcija, ali narod se oglasi samo otupelim mrmljanjem. Ma kolika pomoć stigla, premalena je i prekasna da spase bogatu, ujedinjenu zajednicu naroda; da spase slogu, koja je u ovom selu donedavno postojala. Nije čudo da su Jopovi ljudi bili manje uporni u okršaju, spremniji na odstupanje. Sa njihove tačke gledanja, pobedu su već odneli.
     Staza iskupljenja leži pred nama, pomisli Nelo.
     Ode da sedne na jedan ogroman panj, pokraj seoskog eksplozera čije mine su jopovci zloupotrebili. Henrik je sedeo pogureno i klonulo i zurio pored ruševina zanatskih radionica, preko Bibura, prema raspevanim jopovcima na drugoj obali.
     Nelo se zapita da li i njegovo lice izgleda isto ovoliko izmučeno i propalo kao Henrikovo.
     Verovatno ne. Na svoje veliko iznenađenje Nelo uvide da ga je ponelo neko filozofsko raspoloženje.
     "E, stvarno nisam u životu video ovakav krš i lom", reče i uzdahnu pomireno. "Imaćemo da sređujemo i sređujemo."
     Henrik zavrte glavom, kao da kaže: srediti se ovo ne može.
     Zbog ovoga se u Nelou, nakratko, razbukta ljutnja. Koje pravo ima Henrik da se valja u samosažaljenju? Eksplozer je, njegove profesionalne potrebe su male. Uz pomoć esnafa, može za godinu dana da se vrati na posao kao i pre. Ali čak i ako Drvogrizina porodica dobije pomoć od drugih gheuenskih legla i ako se organizuje najveća i najbrža ikada viđena rekonstrukcija brane, ipak će morati da prođe nekoliko godina pre nego što se nameste lopatični točkovi, to jest turbine; osovine, pa točkovi i kaiševi za prenos pogona... da bi snaga jezera bila upregnuta u industrijske svrhe. A i to će biti tek početak oporavka. Nelo izračuna: biće mu potreban sav ostatak života da bi opet imao radionicu hartije sličnu onoj pre.
     Da li se Henrik stidi što su njegove mine pale u šake jednoj paničnoj rulji? A kako je mogao iko da se 'dobro' pripremi za ovakva vremena, u kojima sva proročanstva počinju da se ostvaruju, ali izvrnuto i pogrešno? Galaktici jesu došli na Jijo, ali ne na onaj predskazani način. Ostali su mesecima, ponašali se dvosmisleno, zatim i zlonamerno; posejali su razdor između ovdašnjih šest rasa. Jop je predstavnik jedne reakcije. Neki drugi tragaju za načinima da se otpočne borba protiv tuđina. Gledano na duge staze, savršeno je svejedno koju će od te dve politike Jijoanci usvojiti.
     Trebalo je da idemo trećom putanjom, pomisli on; a to je - čekati i videti. Nastaviti normalan život, sve dok Vaseljena ne odluči šta će s nama da učini.
     Nelo se začudi takvom svom stavu. Ona ranija šokiranost, onaj duboki očaj, to je nekako otišlo, a nastupilo je neko drugo, čudno osećanje. Ne otupelost. I svakako ne oduševljenje, ne usred ovakve pustoši.
     Mrzim sve što se ovde dogodilo, reče on sebi.
     Pa ipak...
     Pa ipak, Nelo oseti da se u njemu uzdiže duh iščekivanja nečega. Gle, kao da već oseća miris sveže rezanog drveta, prodorni miris katrana koji ključa. Oseća, kao puls, gruvanje maljeva koji nabijaju klinove u predviđene rupe u gredama, da bi se grede sastavile u željenu strukturu. Testere stvaraju mlaziće drvenih trunčica koji lete uzdužno i slažu se na tlo. U Nelovom umu odavno postoje skice za jednu novu radionicu. Novu fabričicu papira. Bolju.
     Ceo vek provedoh pazeći na radionicu koju su mi preci ostavili i praveći hartiju na stari dobri način, pomisli on.
     Bila je to časna radionica, uzvišen životni poziv.
     Ali nije bila moja.
     Doduše, prvobitni plan dali su doseljenici koji su se lično iskrcali iz Kivota i koji su, dakle, još donekle nosili svoj plašt zvezdanih bogova, ali, ipak, Nelo je oduvek znao, duboko u sebi: Ja bih ovo mogao da napravim bolje.
     Sada, u zrelim godinama, konačno je dobio priliku da to i dokaže. Prilike su tužne, tragične... ali uzbudljive. I najčudnije od svega: sad se oseća mlad, mlad.
     "Nemoj bacati krivicu na sebe, Henriče", reče on eksplozeru milosrdno. "Videćeš, sve će biti bolje nego što je ikada bilo."
     Ali eksplozer samo zavrte glavom još jednom. Pokaza prstom preko reke, gde su Jopovi partizani sada strujali ka severoistočnoj močvari, noseći na leđima kanue i druge terete i pevajući tako, na maršu.
     "Poneli su", reče Henrik, "i moju rezervu eksploziva. Oteli, iz magaze. Nisam ih mogao sprečiti."
     Nelo se namršti.
     "Pa, šta će im? Milicija stiže, kopnom i vodom. Jop ne može dohvatiti nijedno drugo mesto duž reke koje bi imalo smisla minirati."
     "Ma, nisu oni ni pošli duž reke", reče Henrik, a Nelo uvide da je to istina.
     "Nego gde?" zapita se glasno.
     I sledećeg trena sam uvide kako glasi odgovor na to pitanje; pre nego što je Henrik stigao da odgovori. Istim uvidom shvati da postoje stvari daleko važnije nego što je rekonstruisanje jedne radionice hartije.
     "Biblos", reče eksplozer, kao odjek Nelove misli.
     Proizvođač hartije poče da žmirka, ćutke, ne uspevajući da obuhvati svojim mozgom tu predstojeću katastrofu.
     "Milicija..." reče on. "Može li im preseći put?"
     "Teško. Ali i ako uspe, ja se ne brinem samo zbog jednog Jopa."
     Okrete se i prvi put pokaza oči, sumorne.
     "Kladim se da osim Jopove i neke druge skupine kreću na Biblos, evo sad, dok mi sedimo ovde i razgovaramo."