RETI

     Što je više saznavala o zvezdanim bogovima, sve manje su joj izgledali privlačno.
     Niko od njih, pomisli Reti, pešačeći hodnikom prema brodskim zatvorskim ćelijama, nije ni upola tako pametan kao oni glaveri koji jedu govna.
     Sigurno su, reče ona sebi, oglupaveli zato što stalno imaju oko sebe te kompjutere i pametne glupe mašine koje ti skuvaju ručak, naprave ti vazduh, pričaju ti priče, ubijaju ti neprijatelje, ušuškaju te u krevet noću, pa ti i predskažu budućnost, čak. Osloniš se na mašine suviše - prestane mozak da ti radi, zaključi Reti.
     Reti je sad bila ciničnija nego u onim ranim danima kad su je Dver i Lark spustili sa Rimerskih planina, kao malu divljakinju, izmršavelu i gladnu, spremnu da širom otvorenih očiju, zapanjeno i zadivljeno blene čak i u najprostije proizvode takozvanog civilizovanog Nagiba - u lonce i šerpe, tkanine, papirne knjige. Naravno, to prvo strahopoštovanje isparilo je kad je upoznala pravi luksuz, u Rothenskoj bazi, gde su joj Kun i ostali Danici zavrteli pamet svakojakim laskanjima i obećanjima. "Dug život, snaga, lepota... lek za sve što te boli i za ove ožiljke... čisto i bezbedno mesto za život, pod zaštitom naših gospodara, Rothena... i sva čuda koja pripadaju nižem božanstvu, koje hoda divovskim koracima od zvezde do zvezde."
     Tamo je upoznala i te Rothene, pokrovitelje ljudi. Rekli su joj da su i njeni pokrovitelji. Gledajući netremice dobronamerna lica Ro-kena i Ro-pole, Reti je dopustila sebi da tu vidi mudre roditelje koji nju vole - za razliku od onih roditelja koje je stvarno imala, u plemenu divljih prerano došlih. Rotheni su izgledali tako savršeni, tako otmeni i jaki, da im se Reti maltene predala. Samo malo je nedostajalo da se zakune svojim srcem da će zauvek biti njihova.
     Pokazalo se, međutim, da su lagali. Da li su stvarno pokrovitelji ljudi, ili nisu, to Reti nije bilo nimalo važno. Ali pokazalo se da su manje jaki nego što su tvrdili! A to nije mogla da im oprosti. Nikad.
     Kog vraga će ti zaštitnik koji ne može da zaštiti?
     Pola godine je Reti bežala od jedne bande nevičnih do druge; od plemena u kom se rodila - a kakve su to musave kretenčine! - do Zajednice šest kojekakvih naroda Zapada; odatle do Rothena. Kad je jofurski nebeski čamac potukao Kuna, to jest Kunov manji čamac, ona je ozbiljno razmislila o mogućnosti da se, držeći ruke iznad glave, zaputi u močvaru i da ponudi svoje usluge tim ružnim prstenastim debeljanderima. Tek bi to najedilo matorog Dvera!
     U jednom trenutku, dok se taj Dveronja nešto bacakao po blatu (i kao razgovarao sa svojim ludim prijateljem mulk-paukom) Reti je bukvalno krenula prema rampi oborenog nebeskog čamca Jofura, rešena da lupa pesnicom na vrata. Mora biti da su i ti Jofurčine iste ko svi ostali - trampiće nešto za nešto, trebaju im informacije.
     U kritičnom trenutku, odustala je samo zbog njihovog smrada; širilo se neki smrad nalik na zagađene rane, gangrenu... I baš dobro što je odustala, jer se posle pokazalo da ni Jofuri ne umeju da se odbrane od neočekivanog.
     Znači, reče ona sebi, mora da tražim neki drugi način da se dignem sa ove lopte blata. Koga je briga šta će Dver da misli o meni? Ja bar ne izmišljam fina opravdanja za ono što hoću.
     Retin tutor bila je divljina, a to surovo obrazovanje svelo se na samo jedan nauk - preživi, preživi po svaku cenu. Odrasla je gledajući kako neka stvorenja proždiru neka druga stvorenja, a onda naiđe nešto još jače pa proždere njih. Lark je napomenuo da je to 'lanac ishrane', ali za Reti to je bila planina međusobnog ubijanja. Svaki korak u njenom životu bio je usmeren ka jednom cilju, da se ona popne na što veću visinu na toj planini. Pa, ako bude sreće - i na sam vrh.
     I zato, kad su Jofure potukli i zarobili neki tamo delfini o kojima su se pričale legende, šta bi ona drugo nego da jurne u njihov brod i zatraži azil kod njih na osnovu toga da su 'rođaci' po svom zajedničkom zemaljstvu.
     Međutim, vidi gde sam sad, pomisli ona. Šta ćeš ovde, jadnice? Ispod gomile zarđale gvožđurije na dnu mora. Krijem se zajedno sa nekim zemaljskim ribetinama koje umeju da govore, ali ih juri svako čudovište i svaki zvezdani bog u celoj Vaseljeni.
     To je značilo da se opet našla na dnu planine. Ukleta: da uvek bude lovljena, nikad lovac.
     E, jeee! - pomisli Reti. Baš umem da izaberem... svaki put pogrešne.

     Bilo je i nekoliko malih preimućstava.
     Kao prvo, delfini su gledali ljude sa ogromnim poštovanjem. Otprilike kao Danikenovci svoje gazde Rothene. Dalje, ta posada je smatrala naročito Reti i Dvera za 'heroje' zbog onog kako su u močvari udavili onaj jofurski čamac. Zahvaljujući tome, mogla je da ide slobodno po celom zvezdanom brodu Brazdač, pa je čak dobila i lozinku koja je davala prolaz na komandni most.
     Kao sad, na primer.
     Jedno kraće vreme u vazdušnoj komori bila su hermetički zatvorena i ona vrata iza i ona ispred nje. Znala je da sad stražari, sigurno, instrumentima vire ka njoj.
     Pregledaju mi creva, verovatno, pomisli Reti; da vide da li sam sakrila neki laser unutra.
     Duboko udahnu, zatim i izdahnu vazduh sasvim, nastojeći da spere nagonsku paniku svog tela koje nije podnosilo zatvorenost u tesnom metalnom prostoru.
     Proći će... proći će...
     Ovaj trik joj je u ranijim vremenima pomogao da izdrži mnoge stvari u svom divljačnom plemenu; Reti je u sebi govorila te dve reči kad god se činilo da je sa svih strana stisnuta porazima i okrutnošću.
     Nemoj da reaguješ kao divljakuša, reče ona sebi. Ako drugi mogu da izdrže da budu u gvozdenoj kutiji, neko vreme... možeš i ti. Neko vreme.
     Vrata ispred najzad se otvoriše, pokazujući joj rampu koja je strmo silazila u dvoranu potopljenu vodom do prsa.
     Jiiiiik, pomisli Reti.
     Nije volela te mešane prostorije kojih je bilo tako mnogo u ovom čudnom brodu: dole voda za plivanje, za one kojima se pliva, a gore suve stazice sa ogradama, za one koji bi da hodaju. Reti zape baš u vodu, širokim koracima uz mnogo mlataranja. Voda je bila mlaka i podsećala ju je na vulkanske izvore u njenom zavičaju - Sivim brdima; ali ovde je bila i nekako penušava. Prođeš rukom ili nogom kroz ovu vodu, a u njoj nastane trag, od nebrojenih mehurića vazduha. Glumeći, preko svega, da je opuštena i samopouzdana, Reti priđe stražarskom mestu. Tu su sedela dva stražara, a uz njih i jedan loptasti robot čije su zujkave antene motrile na Reti oštro. Jedan od ta dva delfina 'jahao' je u šestonogoj napravi za kretanje, ali bez oklopa i izbuljenih veštačkih očiju; to mu je davalo mogućnost da hoda i po svim suvim delovima broda, a i kroz vodu. Drugi delfin je morao da pliva, jer je na sebi imao samo višestruki opasač za prednji deo tela, sa mehaničkim rukama i alatima. On se, povremenim ležernim mrdanjem peraja, održavao tačno u željenom položaju u vodi. Licem i alatima bio je okrenut ka nekolicini monitorskih ekrana.
     Upravo taj je upita: "Možemo li pomoći tebi, gosssspođice?" I kao neki znak interpunkcije, malo pljesnu repom po vodi.
     "Aha. Došla sam da opet saslušavam Kuna i Džesa. Mislim da ću više izvući iz njih ako budem sama."
     Stražar usmeri jedno oko unazad, ka njoj, sa neubeđenim izrazom lica. Prvi pokušaj nije osobito uspeo, kad je Reti zajedno sa poručnicom Tišt išla da saslušava ljudske zarobljenike. Ta dvojica bila su ošamućena i nimalo raspoložena da pomognu; previjeni i izlepljeni svakojakim zavojima i flasterima. Delfinska oficirka pokušavala je da ispituje Kuna o trenutnoj situaciji u Pet galaksija, a Reti je prvo morala da izdrži jedan užareni pogled svog rođaka Džesa, koji progunđa reč izdajico, a onda pljunu na pod.
     A koga misliš da sam izdala, Džes? - pitala se Reti tada, zureći u njegove oči hladno, sve dok on prvi nije popustio u toj borbi pogleda. Misliš da sam izdala Danike? Pa, čak ni Kun ne misli da sam ga izdala; ne, posle onog načina na koji je postupio sa mnom.
     Ili smatraš, razmišljala je, da sam se okrenula protiv mog sopstvenog plemena? Protiv one rulje prostaka? Oni su me rodili, ali, posle toga, ni jednog jedinog dana nisu se lepo ponašali prema meni.
     Pre nego što je skrenuo pogled, njegove oči pokazale su da je besan iz ličnih razloga. Ona mu je namestila da ga Danici zarobe i podvrgnu mučenju. Na kraju je postao, prinudno, Kunov vodič. Ovo što je sad zaključan u metalnoj ćeliji: i to mu je ona namestila.
     Ova misao prilično ju je razveselila.
     Moraš priznati, Džes, pomislila je ona tada, da sam ostavila jak utisak na tebe.
     A uskoro će biti još gore...
     ...Nateraću te da mi budeš zahvalan.
     Za to vreme Kun je ispričao Tišt da se opsada Zemlje nastavila, ali da je unekoliko ublažena zbog čudnovatog zemaljskog savezništva sa Thenanijancima.
     "Ali", rekao je Kun, "da odgovorim na tvoje glavno pitanje: ne, Instituti nisu javili ništa ni o kakvoj amnestiji. Nekoliko velikih zvezdanih klanova uložilo je blokadu na dekret o bezbednom prolasku, koji bi, da je odobren, značio da se vaš brod može vratiti kući."
     Reti nije bila sigurna šta to znači, ali vest je za delfine, očigledno, bila žalosna.
     Tada se iz vazduha začuo novi glas, a istovremeno se na tom mestu pojavila apstraktna figura koja se vrtela kao čigra.
     "Poručniče, postupi po uputstvima. Pitaj tog zatvorenika na koji način je njegov brod uspeo da nas prati do ovog sveta."
     Reti je videla i dobro zapamtila da se tada drhtaj proneo glatkim, sivim bokom delfinke; možda joj je zasmetao nadmeni ton mašine? Ali Tišt je jedanput 'zveknula' vilicom (čujno je zaklapajući - znak poslušnosti); onda je krenula, svojom šestonogom hodačkom napravom, bliže Kunovom ležaju. Ljudski zvezdoletač nije imao kuda da uzmakne, jer njena mašina se natisnula sasvim do njega, na preteći način. Reti je zapamtila i kako je znoj izbio tom daničkom ratniku po čelu, pokazujući da je njegovo smireno i ravnodušno držanje laž. Pošto je imala prilike da gleda kako on zastrašuje druge, prijalo joj je da vidi ovaj preokret.
     Onda se dogodilo. Neki delić opreme se pokvario, ili je, možda, poručnica Tišt zakoračila pogrešno. U svakom slučaju, prednji desni nožni zglavak se polomio i teška masa delfinskog tela, kao i metalnog hodača, sručila se napred.
     Samo refleksi brzi kao munja omogućili su Kunu da se baci u stranu dovoljno brzo, da ne bi bio zdrobljen. Dok su stražari priskočili i pomogli Tišt da se ispetlja, delfinka je već bila ugruvana, ljuta i bez imalo želje da nastavi saslušanje.
     Ali zato sam ja spremna, pomisli Reti sada, stižući u zatvorski hodnik. Jedan od stražara pođe za njom. Hodnik je bio uzan, sa mnogo vrata; bila su to hermetički zatvorena brodska vrata, a na svakima je bio ispisan po jedan broj.
     Imam plan, reče ona sebi. Ovog puta Kun i Džes moraće da urade kako ja kažem... to će im biti pametnije.
     "Jesi li sigurna da želišššš ovo da uradššš, gospođice?" upita stražar iza nje. "Noćno je doba, zatvorenici spavaju."
     "E, a ja baš tako hoću. Da budu pospani i bunovni. Možda će izbrbljaju više."
     Reti, zapravo, nije marila da li će Kun reći imena svih admirala u svih pet galaksija, ili neće reći ništa. Naumila je da postavlja pitanja samo da bi ispod tih pitanja provukla jednu sasvim drugačiju poruku, na drugom nivou.
     Reti je ovih dana vredno radila u sobi koju joj je posada Brazdača dala. Bila je to udobna kabina u kojoj je svojevremeno stanovala neka ljudska žena po imenu Deni Sedmen, čija odeća je prilično dobro stajala na Reti. Slike na zidu pokazivale su mladu ženu tamne kose. Pričalo se da je nestala na nekoj tamo planeti, pre nekoliko godina, zajedno sa još nekoliko ljudi i delfina iz ove posade. Deni je na svom prenatrpanom stolu ostavila jednu pametnu mašinu koja je bila sklona da razgovara na mnogo prijateljskiji način nego ironični Nis. Štaviše, ta mašina je bila prepuna želje da pomogne Reti, pa joj je ispričala sve što je Reti htela da zna o ovom zemaljskom brodu i njegovoj okolini.
     Proučila sam sve prolaze kojima se iz ovog zatvora može stići do izlazne vazdušne komore, pomisli sada Reti; i naučila sam napamet koje vrste zvezdanih čamaca i 'kajaka' imaju tamo. Najvažnije: ove zemaljske ribetine imaju poverenja u mene. Moje lozinke trebalo bi da budu dovoljne da iziđemo.
     Samo, treba mi pilot... i neko dovoljno jak i zao da se i potuče, ako uletimo u nevolju.
     Bilo joj je potrebno i nešto sreće. Pomno je tempirala svoju akciju tako da bude što manje izgleda da usput nalete na Dvera.
     Dver zna da se u mene ne može imati poverenja, reče ona sebi. A nisam sigurna da bi Džes i Kun, zajedno, uspeli da ga obore.
     Kad bi mogla, baš, da bira, a da sve drugo ostane isto, ona bi radije odabrala da Dver ne nastrada.
     Možda ću, reče ona sebi, čak i pomisliti na njega, ponekad, kad budem živela otmeno, u nekoj dalekoj galaksiji.
     Nije planirala da mnogo šta drugo zapamti o Jijou.