KA

     Vodili su ljubav u jednoj skrivenoj pećini, koja se ugnezdila ispod obalskih litica; u blizini su gruvali talasi, pojačani plimom i strujama, tako da su pojedini mlazevi slanih vodenih kapljica prskali u visinu sve do navrh litica.
     Potmulim odjeci kao da su svaki put uzvikivali Najzad! Najzad! kad god bi se neki talas zgruvao o obalske stene; kao da je sve do tog trenutka bilo samo uvod, puko prenošenje zamaha tela preko ogromnog okeana, od jedne do druge oblasti slane vode. Kao da talas postaje stvarnost tek kad se razbija o kamen.
     Odjeci su se valjali i odzvanjali u Kaovoj i Pipoinoj zaklonjenoj pećini. To sam ja, razmišljao je Ka, osluškujući kako veliki talasi uzvikuju svoja kratkotrajna postvarenja. Kao što obala znači plimi ispunjenje, tako je on tek vezom sa drugom osobom postao potpun.
     Puštao je da mu se voda preliva preko otvorenih usta, koja su još pulsirala od njihove strasti. Ovaj tajni bazen imao je, sad, njen ukus.
     Pipoa se valjuškala naporedo s njim, gladila ga svojim grudnim perajima; od toga mu je sva koža postajala peckava, kao naježena. Odgovarao je milujući je repnim perajem, presrećan što vidi kako Pipoa treperi, ne skrivajući blaženstvo. Ova postkoitalna naklonost imala je još dublji značaj nego krartkotrajni slavni ples sparivanja. Bilo je to nešto kao razlika između obične potrebe i potrebe za koju si se opredelio da je imaš.

     * Mogu li zvezde
     * da kliknu srećom većom
     * nego sada mi?

     Ovaj trinarni haiku došao mu je kako i treba, maltene nehotično, bez nekih velikih mozganja i isprobavanja u prednjim moždanim režnjevima koje su ljudski genetički inženjeri tako temeljito ispipali i preuredili tokom uzdizanja neo-delfinske rase. Škljocavi i pucketavi zvuci ove pesme razlegali su se u ovoj pećini praktično u istom trenutku kad su se i pojavljivali u njegovoj lobanji.
     Pipoin odgovor naiđe na isti način, iskreno opušten, sa prirodnom otvorenošću u kojoj ne može biti nikakvih laži.

     * Uz malo sreće
     * uspeće; da li to zna
     * Srećni Ka?

     Poruka od koje je sav ustreperio, priznanje, iskazano na način koji (to je svakako znala) njemu znači veliko blago. Opet imam svoj nadimak! - reče Ka sebi, presrećan.
     Sve bi tada bilo savršeno - trenutak bez i najmanjeg nedostatka - ali nešto se provuče iza njegovog zadovoljstva. Jedan drhtaj: samo jedan, ne jak, blago svetlucav, kao zvučna senka koju načini električna jegulja prolazeći klisko kroz noć i ostavljajući za sobom vilinski trag.
     Da, šapnuo je neki udaljeni glas, koji kao da je nastao potresom u drugom moru, kao da je neki ledeni breg zastenjao hiljadu milja daleko; opet imaš onaj svoj nadimak.
     Ali da bi ga zadržao, moraćeš ga zaslužiti.

     Kad je Ka sledeći put proverio kako napreduje njihov špijunski robotić, vide da je ta sprava uspela da se popne maltene na vrh zadimljene planine Guen.
     Pipoina odluka da ostane uz njega bila je, u početku, više profesionalna nego lična; trebalo je pomoći Kau u navođenju te spravice koja se pentrala šupljom bambusovom šinom po izbrazdanom boku ogromnog vulkana. Lokani žitelji zaista su se dobro pokazali kao inženjeri, time što su uspeli da naprave jednošinsku železnicu od bambusa, sve do gore; ali pojedini delovi te jedne šine bili su ispunjeni prljavštinom i kamenčićima. Majušnom robotu nije bilo moguće tek tako narediti 'Popni se!' nego je trebalo voditi ga. Na kraju su Pipoa i Ka morali da se ulogore u pećini i da paze na malog robota celu noć i ceo dan. Nije bilo ni govora o vraćanju kod Brukide i ostalih. Potpuno autonomna jedinica mogla je obaviti to putovanje sama, ali Džilijan Baskin zabranila je upotrebu mašina koje bi bile toliko pametne da bi ih Jofuri svojim detektorima mogli primetiti.
     Trenutak likovanja dođe kad je kamera najzad sišla sa šine, prošla kroz kamufliranu stanicu i nastavila hodnikom od klesanog kamena, vukući za sobom tanano optičko vlakno kao što bi pauk, u žurbi, povukao nit paučine. Ka je naredio robotiću da se popne na tavanicu i da nastavi tako; najbezbednija putanja, a i najpogodnija za osmatranje ovih radionica.
     Sad su se uključili i drugi posmatrači i počeli da komentarišu, iz dalekog Brazdača. Hanes Suezi i njegovi inženjeri imali su šta da kažu i šta da pitaju o prostranim kamenim dvoranama u kojima su Urkinje i Gheueni radili kovačke i livačke poslove, zahvatajući opasnu, užarenu lavu pravo iz prirodnih vulkanskih jama. Jijoanci-kovači zahvatali su je 'kutlačama' a onda prenosili u obližnje udubine sa vatrom, da bi je još bolje rastopili, zatim načinili željenu leguru i onda sipali u kalupe. Dok su livci na vrhu planine nastavljali taj posao, u Brazdaču se začuše i odgovori. Odgovarala je uglavnom Ur-rona, jedna od četiri mlade osobe čije je prisustvo na brodu donelo toliko nedoumica. Ur-rona je govorila veoma naglašenim angliskim jezikom. U njenom glasu osećale su se napetost i uzdržanost. To što je pristala da služi kao vodič bilo je deo jedne rizične pogodbe, još ne sasvim razrađene.
     "Ne vidin Urijel kod ložišta", dopre Ur-ronin glas u Kaovo uho, istanjen, iz slušalice. "Možda je na gornjem spratu, u dvorani gde ona ima taj svoj hovi."
     Hobi. Ali hobi jedne osobe kao što je Urijel. Na osnovu dnevnika Alvina Hf-vajuoa, Ka je zamišljao kitnjastu, premda beskorisnu igračku; mašinu od štapova i staklenih komada koji se vrte; nešto hipnotičko, da lakše prolaze dani tupog življenja na ovom divljem svetu. Ali Ka je čudilo da jedna od predvodnica jijoanskog društva, sada toliko ugroženog, gubi vreme sa nekim takvim skalamerijama, makar one bile i 'umetnost'.
     Ur-rona, iz Brazdača, reče Kau da uputi špijunskog robotića kroz jedan dugačak hodnik, preko nekoliko zaokreta kao u lavirintu, pa kroz jedna otvorena vrata, u mutno vidljivu veliku dvoranu... i najzad kamera ugleda taj legendarni Urijelin aparat.
     Pipoa zazvižda zapanjeno.

     * Opisi unapred
     * slaba su nam priprema
     * za stvarnost sveta!

     Jeste, pomisli Ka, zureći u sliku visoke dvorane koja bi bila upečatljiva i na Zemlji. Dvorana je bila sva ispunjena izukrštanim drvenim gredama i nekim iskričavim svetlostima. Alvinov opis u dnevniku nije bio ni približno prikladan; nije preneo složeno jedinstvo svih tih zarotiranih delova. Sada se već prvim pogledom na špijunsku sliku videlo da u toj dvorani postoji jedan zajednički ritam koji kontroliše sve. Svako talasanje i komešanje bilo je deo elegantne celine koja se neprestano menjala.
     Prizor veličanstven, ali ipak nejasan. Naslućivalo se promicanje nekih mutnih prilika na skelama. Mnoštvo majušnih, valjda, četvoronožaca, koji su imali i ruke i tim rukama stalno nešto podešavali; i barem jedan obris sa dve noge, koja bi mogao biti čovek. Ali Ka i drugi gledaoci nisu mogli uspešno da ocene šta je veliko, a šta je malo, jer je perspektiva bila čudna i ispresecana dubokim senkama. Osim toga, holovizijski ekran načinjen je za stvorenje čija su oba oka okrenuta napred. Delfinskoj glavi bolje bi odgovarao panel sa sonoparalaksnim emitorima.
     Čak i Hanes Suezi, koji je obično govorljiv i ironičan, zaćutao je pred ovom bujnom, svetlucavom palatom pokreta.
     Posle nekog vremena začu se Ur-ronin glas.
     "Vidin Urijel. Ona je druga zdesna, u onoj skupini koja stoji pored šinpanze."
     U toj skupini stajala je ne samo jedna četvoronožna urska osoba, nego nekoliko. Urkinje su gledale kako se delovi mašine okreću. Ispred njih sedela je jedna šimpanza, koja je u rukama držala beležnicu. Po bokovima urkinja preletale su zalutale tačke svetlosti; slika je ličila na skupinu faune u šumi. Ka je pretpostavio da je Urijel ona najstarija osoba, sa sedim krznom na njušci. Videše kako šimpanza pokazuje toj najstarijoj šta je nacrtala: skup apstraktnih sivih linija. Šimpanza je ovo propratila ne rečima, nego znacima, koje je oblikovala pokretima šaka.
     "Halo, Braz-dač", reče Ka u mikrofon. "Kako ćemo sad-d? Samo uletimo među ove i saopššštimo ko smo?"
     Donedavno je politika bila - ne mešati Brazdač ni u šta jijoansko. Ali sada su zajedničke nevolje nametnule potrebu razgovora, pa i sastanka sa Jijoancima.
     "Bolje je da neko vreme slušamo, pre nego što se predstavimo", dopre iz slušalica uputstvo Džilijan Baskin. "Više bih volela razgovor nešto privatniji."
     Drugim rečima, ona bi radije da stupi u vezu samo sa Urijel, a ne sa celom ovom gomilom. Ka naredi robotiću da se pokrene, po plafonu pećine, malo napred. Ali pre nego što su mogli razabrati šta Urkinje govore, kroz optičko vlakno stiže, iz zvezdanog broda, glas još jednog gledaoca.
     "Dopustite mi da se umešam", reče Nis mašina svojim otmenim, prefinjenim tonovima. "Ka, možeš li da zumiraš kameru na onaj pesak tamo? Želeo bih da proverim jednu pretpostavku."
     Ka sačeka jedan tren. Pošto se Džilijan ne oglasi nikakvim protivljenjem, on usmeri optiku tako.
     "Posmatrajte taj pesak", reče Nis mašina. "On se, vidite, uzdiže tamo gde svetlosni zraci padaju najčešće. Talasići koje vidimo na pesku podudarni su sa onim što je šimpanza nacrtala i pokazala Urijeli..."
     Pipoin rep pljesnu Ka, odvlačeći mu pažnju od tog razgovora.
     "Nekkko dolazi!" uzviknu Pipoa. "Bočni skener kaže da to liči na živog Jofura!"
     Ka odmah okrete kameru tamo, čime izazva protest Nis mašine. Na taj protest ne obrati nimalo pažnje. Na vratima se pojavi obris koji je posadi Brazdača postao izuzetno odvratan - nešto kao plast od natrpanih masnih podvaljaka, sve manjih i manjih prema gore.
     Džilijan Baskin reče: "Bez panike. Sigurna sam da je to samo Treki."
     "Naravnio da je Treki", stiže Ur-ronin glas. "Ta naslaga prstenova zove se Tjug."
     Ka se priseti. Bio je to 'glavni alhemičar' kovačnice na planini Guen. Urijelin majstor za hemijske sinteze. Ka umirujuće dodirnu Pipou; oseti da se ona već počela donekle opuštati. Po Alvinovom dnevniku, Trekiji su smirena, sedeća stvorenja, nimalo nalik na svoje zvezdoletne rođake.
     Zato se iznenadi kad Tjug okrete ceo jedan red senzora, nalik na dijamante, nagore, pravo u kameru malenog špijunskog robota. Krivudavi pramenovi narandžastog dima počeše da se uzdižu iz Trekijevog središnjeg ventila. Onda se na najvišem prstenu pojavi neko ispupčenje...
     ...iz koga Tjug naglo ispljunu mlaz letećih predmeta, čitav roj, koji besno polete na kameru! Ka i ostali videše, samo na tren, kako im 'u oči' uleću insekti, ili neki ovdašnji ekvivalent insekata; ali višefacetne oči i silno zujanje krila tih bića već u sledećem trenutku stvoriše jaku smetnju, svetlosnu i zvučnu. Horda insekata zalepi se po objektivu kamere, po mikrofonima - svuda po špijunskom robotiću.
     Ništa korisno više nije stizalo do Kaove konzole sa instrumentima; samo šum u mikrofonu i 'sneg' na ekranu.