DŽILIJAN

     Iznad konferencijskog stola ostade samo jedan deo slike od pre nekoliko trenutaka, ali veoma uvećan. Videlo se, zaustavljeno u letu, malo stvorenje čija su krila bila samo razbrljotina duginih boja, bolna za oko. U poređenju sa time, Nis mašina, koja je kao kompaktna rotirajuća mreža spiralnih linija sedela za stolom, izgledala je tmurno i 'obično'. Nis progovori sa dosta zlovolje u glasu.
     "Može li iko od vas lokalne dece da prepozna ovu napast?"
     Bilo je to rečeno prividno učtivo, ali je Džilijan osetila u tim rečima i znatno nepoštovanje prema sagovornicima.
     Na sreću, Alvin Hf-vajuo nije primetio taj patronizirajući ton. Mladi Huniš sedeo je uz svoje prijatelje, za stolom. Njegova kesa ispod grla brujala je podzvučnim tonovima jer je to prijalo nur-zverčicama koje su mu udobno ležale na ramenima: jedna na desnom, druga na levom. Čuvši ovo ironično pitanje Nis mašine, Alvin klimnu glavom prijateljski; tipičan ljudski gest potvrđivanja.
     "Hrm, to je lako. Ovo je osa privatničarka."
     "Genetski udešena igračka Vujura", reče Ur-rona. "Dosadno stvorenje, dovro poznato."
     Hak je njihala sva četiri pipka sa očima, zureći u tu sliku iznad stola. "Sad vidim kako su dobile to ime. One se kreću tako brzo da nikad ranije nisam mogla dobro da ih vidim. Krila su im kao malecne reug-membrane, koje mašu."
     Hanes Suezi othuknu i onda kucnu po stolu levom rukom koja je bila proteza.
     "Kakvog god da su porekla ta zujala, vidimo da je Urijel imala oružje protiv špijunskih naprava. Naš robot tamo je sad neupotrebljiv. Hoće li ona pretpostaviti da je jofurski?"
     Ur-rona 'slegnu ramenima' na kentaurski način, spiralnim uvijanjem dugačkog vrata. "Šta bi drugo pretpostavila? Kako je uopšte mogla Urijel da čuje za vas, narode... osim ako su Jofuri počeli da pričaju da vi postojite?"
     Džilijan se saglasi. "U tom slučaju, ona će uništiti našeg robota, osim ako mi počnemo preko njega odmah da izgovaramo angliske reči. Nis mašino, možete li ti i Ka da pošaljete poruku tamo?"
     "Radimo na tome", reče Nis mašina. "Komande su pošle iz kontrolne konzole, ali ne znamo da li je robot išta uspeo da izgovori; toliku buku prave ove ose i toliku električnu smetnju. Moguće je da robot sada više uopšte ne radi."
     "Do vraga. Bili bi nam potrebni dani da pošaljemo drugog. A mi te dane nemamo." Džilijan pogleda Ur-ronu. "Zbog ovoga možda nećemo moći da održimo naše obećanje."
     Vrlo nerado je to rekla. Deo nje radovao se mogućem susretu sa legendarnom kovačicom sa planine Guen. Po svim izveštajima, Urijel je osoba pronicljiva, pametna, a u jijoanskom društvu veoma uticajna.
     "Postoji druga mogućnost", predloži Ur-rona. "Odleteti tamo."
     "Tu mogućnost zasssad moramo ostaviti po strani", odgovori poručnica Tišt. "Jer svaku letelicu poslatu iznad ove vode, kojom smo zaštićeni, istog-g trenutka bi otkrio neprijateljssski bojni brod."
     Delfinska oficirka ležala je na mekanom ležaju u svojoj šestonogoj mašini za hodanje. Njeno dugačko, glatko telo pružilo se duž čitave jedne strane konferencijskog stola, i to duž one koja je bila najudaljenija od mladih jijoanskih prerano došlih. Tišt je, samo levim okom, osmatrala sve članove ovog brodskog saveta. "Verovali ili ne, ma kolik-ko da smo razočarani zbog gubitka Kaovog robotk-ka, imamo i neka druga posla da razmotrimo danasss."
     Džilijan je razumela Tištnu zlovolju. Tišt jeste podnela izveštaj o samoubistvu (ako je to bilo) dvojice ljudskih uhapšenika; ali i posle tog izveštaja mnoga pitanja ostala su bez odgovora. Osim toga, disciplinski problemi su se pogoršavali; sve veći deo delfinske posade potpisivao je nešto čemu dadoše naziv 'peticija za razmnožavanje'.
     Džilijan je pokušavala da popravi moral tako što je izlazila među delfine i razgovarala sa njima; trebalo je saslušati šta ih muči, ohrabriti ih dodirom svoje, pokroviteljske rase.
     Tom je imao dar za to, pomisli ona; i kapetan Kraidaiki. Ponekad se malo našale, ili ispričaju neku alegorijsku pričicu, onako uzgred. Pa, i kad se situacija pogoršavala, kod većine delfina motivisanost i odanost su se povećavali.
     Ali, pomisli Džilijan, ja taj dar očigledno nemam. Ili je to, ili se ova jadna posada najzad umorila od ovolike, grdne, bežanije.
     U ovom trenutku svi najbolji radnici bili su izvan Brazdača, podeljeni u radne ekipe koje su danonoćno radile. A Džilijan je provodila sate u savetovanjima sa Nis mašinom, odbacujući svakojake očajničke planove... jedan po jedan.
     Jedan od tih planova ipak je izgledao manje loš od ostalih.
     "Ima ukusa", rekla je Nis mašina. "Ali je nepromišljen, kockarski. Naše bežanje sa Kitrupa bilo je bolje smišljeno nego ovo."
     Sastanak se nastavio. Brodski lekar, doktor Makani, poče da govori o sledećoj tački dnevnog reda. Za razliku od Tišt, ova stara delfinka nije volela da se šetka okolo pritegnuta kaiševima za mašineriju sa šest nogu. Zato je u sastanku učestvovala ležeći u vodi, u jednoj prozirnoj cevi koja se pružala celom dužinom jednog zida prostorije. Doktor Makani je bila naga; na sebi je imala samo mali am sa mehaničkim rukama i alatom. Voda u cevi, kao i u svim vodenim prolazima u Brazdaču, bila je dopunjena kiseonikom, tako da je doktorkino telo blistalo od mehurića koji su se oslobađali.
     "Mora se videti šta ćemo sa Kikijima", reče ona. "Nekakvu odluk-ku o njima moramo doneti, naročito ako planiramo da podignemo naš brod-d."
     Džilijan klimnu glavom. "Ja sam se nadala da se o tome posavetujem sa..." Pogleda na mutnu sliku insekta dobijenu od Kaovog izgubljenog robotića i uzdahnu. "Doktore, konačna odluka o tome mora pričekati. Ti nastavi pripreme, a ja ću te obavestiti."
     Zatim progovori Hanes Suezi. Njegov izveštaj bio je o stanju brodskog korita Brazdača.
     "Ovako opterećen, Brazdač će biti jednako spor kao kad smo nosili na sebi onu ispražnjenu thenanijansku krstaricu kao kamuflažni oklop. Biće i sporiji, jer sva probabilitetna peraja su ulepljena tom crnom prljavštinom."
     "Znači, moraćemo preći u jednu od onih olupina napolju?"
     To bi bilo veoma teško. Ni na jednom od tih odbačenih brodova nisu postojale modifikacije za potrebe rase koja pliva po vodi.
     Ogledalski sjajna polukugla u kojoj se nalazila Suezijeva lobanja, a u njoj mozak, klimnu.
     "Moje ekipe napolju pripremaju najbolje od tih zvezdanih brodova", reče on. Zatim tihi smeh dopre iz govornog proreza na njegovoj kacigi-glavi. "Veselije, narode! Neki od nas će se možda izvući živi odavde."
     A, to je moguće, reče Džilijan sebi. Ali ako se izvučemo odavde, kuda ćemo onda?

     Sastanak se završi. Svi su, pa i mladi jijoanski prerano došli, imali poslove i obaveze.
     A u mojoj kabini, pomisli Džilijan, sad verovatno sedi Dver Kulhan, da mi opet traži da ga pustim na obalu. Da ga iskrcam; ili da on pliva.
     Samo da bi se vratio u divljinu, jer je tamo nekome potreban, pomisli ona.
     Bila je u velikoj nedoumici oko toga. Taj Dver... jedva je nešto više od dečaka... Pa ipak, prvi put od kad je Brazdač morao da ostavi Toma Orlija na Kitrupu, ona je osetila da je jedan muškarac, makar i malo, fizički privlači.
     A kako i ne bi, reče ona sebi; oduvek sam ja padala na tip heroja.
     Ovo prenese njene misli na poslednju priliku kad je osetila Tomov dodir... Bila je to njihova poslednja noć zajedno, na jednom metalnom ostrvu usred otrovnog mora. Noć pre nego što je odleteo jedrilicom koja je energiju dobijala od solarnih ćelija na krilima. Tomova namera bila je da odvede na pogrešnu stranu moćne bojne flote, da onemogući planove silnika, da načini otvor kroz koji bi Brazdač mogao pobeći. Džilijanina leva butina i sad je bila, ponekad, prožeta iskričavom toplinom... uspomena tela na Tomov poslednji stisak, prepun ljubavi, dok je ležao potrbuške opružen ispod trupa te majušne letelice, lake kao pero. Široko se iscerio Džilijan... a onda... odleteo.
     "Vratiću se pre nego što ti i doznaš to", bile su njegove poslednje reči. Ta rečenica, metafizički razmotrena, mogla bi imati neka čudna podznačenja. A Džilijan ju je često razmatrala, preispitivala.
     Odleteo je, krila ka severu, sasvim nisko iznad talasa, nisko iznad sukobljenih plima Kitrupa.
     Nije trebalo da ga pustim, pomisli ona; ponekad i junaku treba reći da je dosta junaštva.
     Trebalo je pustiti da neko drugi spasava svet, zaključi ona.

     Dok se pripremala da ode iz konferencijske sobe, ona vide da Alvin, mladi Huniš, pokušava da prikupi oba nura, jer su se razišli po sobi. Jedan nur bila je ženka; njegova kućna ljubimica odavno. Kako god da je pogledaš - bistro, ali ne razumno biće; poreklom od divljih, prirodnih titlala, onih od kojih je kasnije, Uzdizanjem, postala razumna rasa titlala.
     Očigledno, reče Džilijan sebi, Timbrimi su ovde na Jijou ostavili genetsku zalihu svojih voljenih klijenata, kao obezbeđenje za slučaj da se celom njihovom klanu dogodi najgore. Mudra predostrožnost, ako se ima u vidu koliko su neprijatelja stekli.
     Ali onaj drugi nur, Blatko, Dverov nepodnošljivo dosadni pratilac na putaovanjima... Skeniranje njegovog mozga pokazalo je izobilje tragova Uzdizanja.
     Znači, pomisli Džilijan, rasa skrivena unutar rase; sa očuvanim svim onim crtama koje su Timbrimi, napornim radom, odgajili kod svojih klijenata.
     Drugim rečima, na Jijou živi još jedan talas ilegalnih doseljenika; to su titlali, pravi-pravcijati prerano došli; ali su sebe pokrili jednim dodatnim slojem kamuflaže. Tako maskirani, možda će, čak, uspeti da izbegnu katastrofu, ko zna kakvu, koja bi mogla zadesiti srodnike Alvina, Hakice, Ur-rone i Štipka.
     Ali, pomisli Džilijan, to ne može biti cela priča. Oprez nije najistaknutija odlika Timbrima, a ni njihovih klijenata. Ne bi se oni toliko namučili samo da bi se sakrili. Osim ako je to deo nečeg većeg.
     Alvinu nije bilo lako da uhvati Blatka, koji je, prenebregavajući dečakove umblane pozive, švrljao po stolu. Zabadao je nos, sa brcima nalik na mačje, u predmete koji su posle sastanka ostali tu. Onda je prišao zaustavljenoj projekciji ose-privatničarke u vazduhu, digao se na zadnje noge i zagledao se u tu sliku izbliza, radoznalo.
     "Nis", reče Džilijan tiho.
     Začo se zvuk kao da je neko pucnuo prstima, i hologram spiralnih linija u neprestanom okretanju stvori se u vazduhu, blizu Džilijan.
     "Da, doktore Baskin? Da li si se predomislila u pogledu slušanja mog stručnog nagađanja o Urijelinoj složenoj mašini sa diskovima koji se vrte?"
     "Kasnije", reče ona i rukom pokaza ka Blatku. Maločas je shvatila da taj titlal zuri ne u osu privatničarku, nego u nešto iza i pored ose.
     "Ja bih te zamolila da povećaš i poboljšaš ovu sliku", reče ona. "Da saznamo u šta to pilji ovaj mali đavo."
     Nije kazala da je i bez nisa već opazila nešto dodatno. Nešto što je samo osoba sa paranormalnom osetljivošću mogla primetiti. Po drugi put se osetilo, mada vrlo slabo, jedno prisustvo - mutno, kratkotrajno - koje je zalebdelo iznad Blatkovih narogušenih bodlji iza ušiju. Osetila je jasno prepoznatljiv ukus, mada još nije mogla biti sasvim sigurna.
     Osetila je nešto što bi moglo biti nazvano: suština Timbrima.