VUBEN

     Poslednji put kad su se njegovi ostareli točkovi kotrljali ovom prašnjavom stazicom, bilo je to zajedno sa dvanaest delegacija od po dvanaest hodočasnika obučenih u belo - najbolje oči, najbolji umovi i prstenovi svih šest rasa. Kolona je krivudala uz ove strme litice, pored fumarola iz kojih bije vodena para, na svetom pohodu da se od Svetog Jajeta zatraži vođstvo. Neko vreme je ta procesija nade postizala da zidine kanjona trepere vibracijama drugarstva - jer je Zajednica bila ujedinjena i živela u miru.
     Avaj, pre nego što do cilja stigoše, zahvati ih oluja vatre, krvoprolića i očaja. Uskoro su i mudraci i njihovi sledbenici bili toliko zauzeti bitkom za opstanak da nisu imali vremena za meditacije o neopipljivom. Ali u nedeljama koje nastupiše iza toga, Vuben ne uspe, nikako, da se otrese osećanja nedovršenog posla. Nečeg životnog a propuštenog.
     Otud njegov sadašnji usamljenički pohod, preduzet uprkos činjenici da će morati da prođe blizu neprijateljskog broda, jofurskog. Vubenove osobine i pokretačka vretena podrhtavali su od okrutnog uspona; sa čežnjom se prisećao da je jedna hrabra Gheuenka ponudila da ga iznese sve do vrha staze na svojim širokim sivim leđima, udobno.
     Ali to on nije mogao prihvatiti. Iako škriputav i star, Vuben je morao poći sam.
     Dospe, najzad, do poslednjeg zaokreta pre ulaska u Gnezdo. Ovde Vuben zastade da uhvati dah i da zagladi usplahirene misli kako bi bio spreman za predstojeći teški trud. Mekanom krpom obrisa zeleni znoj sa sva četiri očna pipka i sa očiju samih.
     Priča se, reče on sebi, da telo G'Kekija nije moglo evolucijom nastati ni na jednoj planeti. Naši točkovi, pomisli Vuben, i naši udovi koji oblikom podsećaju na bič bolje bi odgovarali onim veštačkim svetovima gde su živeli naši preci, zvezdani bogovi G'Kekiji, pre nego što su odlučili da se kockaju, dobili jednu ogromnu opkladu i izgubili sve.
     Često se pitao kako je morao izgledati život u nekom ogromnom rotirajućem gradu čiji je unutrašnji prostor bio sav izukrštan vitkim stazama kroz vazduh, razapetim poput niti onog slatkiša koji se naziva 'šećerna vuna'. To su bile inteligentne staze, spremne da se savijaju i uvijaju i prespajaju kako im narediš, tako da se između dve tačke moglo putovati najkraćom putanjom, ili nekom divno, koliko god voliš, krivudavom. Život u naselju gde ne postoji neumoljivi stisak neke planete koja te stalno sabija uz sebe, iz dure u duru, bez ijednog trena popuštanja, od kad se rodiš, pa sve do smrti; stisak koji ti izobličuje točkove, a ležajeve osovina haba surovim česticama peska.
     Više nego ijedna druga rasa prerano došlih, G'Kekiji su morali da naporno rade da bi voleli Jijo.
     Jijo, utočište naše, pomisli on. Jijo, čistilište naše.
     Vubenovi pipci sa očima nehotice se povukoše bliže glavi, zato što je Sveto Jaje još jednom objavilo svoju prisutnost. Talas vibracija zvanih 'ćvuš' kao da se uzdigao iz samog tla. Takvi obrasci pojavljivali su se već neko vreme, sporadično, i to sve jači što je bliže Vuben prilazio cilju. Sada Vuben zadrhta: još jedan talasni front pogladio je njegove napete paoke, izazvao odjeke u njegovom mozgu, skrivenom u tvrdoj lobanji. Reči nisu mogle izraziti to osećanje, čak ni reči galaktičkog drugog ili trećeg jezika. Taj paranormalni efekat nije izazivao nikakve slike, niti dramatična osećanja. Ali kao da se nakupljalo neko osećanje iščekivanja, kao da neki davno spremani plan najzad počinje davati ploda.
     Ta epizoda dođe do svog vrhunca... i brzo nestade, još ne dostigavši onu suvislost kojoj se Vuben nadao.
     Pa, dobro, pomisli on; kad je tako, hajde da počnemo ozbiljno.
     Njegova motorna vretena oživeše, a i tanke, slabe nožice za odgurivanje; oba njegova telesna točka počeše da se kotrljaju udalj od sve slabijeg žarenja zalazećeg sunca, ka tajni.
     Jaje se nadnosilo nad njega, ogromno; ovalna kamena ogromnost koja se pruža pola strelometa u daljinu i tek onda, zbog sopstvene zakrivljenosti, nestaje sa vida. Iako su hodočasnici već sto godina čistili i svojim hodom uravnjivali kružnu stazu oko Svetog Jajeta, nabijajući svakim sledećim prolaženjem mekani kamen plovućac sve čvršće, Vubenu je sad bila potrebna skoro cela jedna midura da napravi svoj prvi večerašnji krug oko podnožja tog divovskog ovalnog predmeta koji se svojom težinom utisnuo duboko u svoju posebnu, duboku udolinu na boku uspavanog vulkana. Kotrljajući se polako tom kružnom stazom, Vuben je povremeno uzdizao vitke ruke i očne pipke, obazrivim kretnjama blagosiljanja, dopunjavajući svoje mentalne molitve jezikom tela.
     Pomozi narodu svome... molio se Vuben, trudeći se da za svoje misli nađe baš prave talase, da postigne harmoniju sa cikličnim vibracijama Jajeta.
     Uzdigni se. Probudi se. Preduzmi nešto, nama za spas...
     Bilo bi normalno da u jednom takvom pokušaju opštenja učestvuje veći broj molilaca, a ne samo jedan. U tom slučaju Vubenov doprinos bio bi ujedinjen sa strpljenjem Huniša, žilavom izdržljivošću Gheuena, nesebičnom naklonošću Trekija, a bila bi tu i ona pregladnela želja za znanjem po kojoj su ljudi i najbolji među Urima toliko slični. Ali kretanje tako velike skupine tako blizu jofurskog bojnog broda moglo je biti primećeno. Osim toga, Vuben nije mogao zatražiti od drugih da rizikuju da ih Jofuri sve pobiju zbog druženja sa jednim G'Kekijem.
     Prilikom svakog obilaska oko Jajeta, uzdizao je jedan pipak sa okom i okretao ga da viri prema planini Ingul, čiji vrh je bio vidljiv iznad ivice 'kratera', to jest Gnezda u kome je Jaje ležalo. Jer, Fhun-dau je obećao da tamo postavi jednu semaforsku posadu, koja bi obavestila Vubena ako iskrsne ma kakva opasnost - ili ako nastanu promene u napetoj ravnoteži snaga između Jijoanaca i van-Jijoanaca. Ali, za sada, nikakvo upozoravajuće sevanje nije stizalo sa tog zapadnog planinskog vrhunca.
     Vubenu su, međutim, smetale druge stvari koje su ga rastrojavale.
     U tom istom zapadnom kvadrantu neba lebdeo je sada mesec Loocen. Terminator, linija koja razdvaja obasjani deo od onog u senci, još nije bio na polovini tog nebeskog tela, tako da se ono prikazivalo oku posmatrača kao veliki polumesec, to jest srp. Na tom obasjanom delu izdvajale su se tačke daleko blistavije od svoje okoline. Po tradiciji, verovalo se da su to gradovi pod kupolama. Bujuri su, odlazeći, ostavili sve te gradove u nedirnutom, ispravnom stanju, zato što na Loocenu ne postoji nikakav prirodni ekosistem koji bi se mogao oporavljati i vraćati u pređašnje stanje. Vreme će te gradove jedva i dodirnuti; a onda će doći dani da ova galaksija, četvrta, ostavljena na ugar, bude iznajmljena novim zakonitim stanarima, da njeni spiralni kraci opet ožive trgovinom.
     Vuben je razmišljao kako su ti lunarni gradovi morali biti primamljivi za prve naseljenike G'Kekije, koji su napustili svoje svemirske habitate i pobegli na Jijo, samo nekoliko šunjalačkih skokova ispred laveža pobesnele rulje za linčovanje. Bezbedni, najzad bezbedni, jer su se provukli kroz oluje Izmunuti, oni su sigurno gledali te kupole i razmišljali o njihovoj sličnosti sa g'kekijevskom domovinom. Loocen je obećavao slabu gravitaciju i čiste, glatke površine za g'kekijevsku 'vožnju'.
     Ali takva mesta nisu pouzdano i trajno skrovište od neumoljivog neprijatelja. Površina planete bolja je za begunce, jer na njoj buja, sam od sebe, bez ikakve kompjuterske regulacije, jedan sistem za podržavanje života. Prirodni svet je složeno neuredan i zato se u njemu možeš divno sakrivati, ako si voljan da živiš kao primitivac, da hranu nalaziš grebucanjem tu i tamo kao zver.
     Vuben, zapravo, nije znao i mogao je samo izdaleka nagađati, šta je prolazilo kroz um tih prvih naseljenika. Sveti Spisi bili su jedini pisani dokumenti iz tog vremena, a oni su uglavnom prenebregavali prošlost, propovedali kako treba u skladu živeti na Jijou, obećavali spas onima koji krenu Stazom iskupljenja.
     Vuben se proslavio majstorskim recitovanjem tih obožavanih tekstova.
     Ali, pomisli on, mi mudraci smo, zapravo, još pre sto godina prestali da ih se pridržavamo.
     Kotrljao se dalje. Njegovo usamljeničko hodočašće nastavljalo se. Počinjao je četvrti krug. Tada iz tla naiđe novi ćvuš talas. Vuben je sad bio siguran da je svaki sledeći ciklus suvisliji od prethodnog. Ali bilo je tu i osećanje da neuporedivo veća snaga leži uspavana, duboko ispod površine - snaga koju je Vuben sad očajnički želeo da upregne u korist svog naroda.
     Starci Huniši, a i najstariji među Gheuenima, preneli su svedočenja očevidaca da je Sveto Jaje bilo moćnije u poslednjim danima Drejka Mlađeg, kad je bilo još toplo od vreline svog rođenja, sveže iz utrobe Jijoa. Tada se dešavalo da isti neodoljivi san zahvati svih šest rasa istovremeno i da na taj način ubedi svakog, sem nekoliko najkonzervativnijih pojedinaca, da se dogodilo autentično Otkrovenje.
     Politika je takođe odigrala važnu ulogu u prihvatanju ovog velikog jajolikog kamena. Drejk i Ur-čouna davali su žustre objave, tumačeći tu pojavu na način koji je doprinosio konsolidaciji Zajednice.
     "Ovaj kamen mudrosti jeste dar Jijoa, predznak veliki, pečat svetinje na mirovnim ugovorima, potvrda Velikog mira", proglašavali su to dvoje vođa i postizali time znatan uspeh. Od tada je nada postala sastavni deo revidirane jijoanske vere. Ali iz poštovanja prema svetim Spisima, sama reč 'nada' vrlo retko je upotrebljavana.
     Sada je Vuben tražio bar malo te nade za sebe, za svoju rasu, za svih šest naroda. Tražio ju je u svakom, pa i najmanjem znaku da bi ogromni kamen mogao početi, još jednom, da se budi.
     Ali nešto pojačana aktivnost kamena kao da se držala nekog svog tempa, nekog svog zamaha, prema kome se Vuben osećao kao insekt koji pleše na domak jednog titanskog bića.
     Slutnja mu je dolazila: Možda moje prisustvo nema nikakve veze sa ovim promenama.
     Možda u ono što će se dešavati ja neću biti uključen nimalo.