BLEJD

     Vetrovi su ga nosili na pogrešnu stranu.
     Nikakvo iznenađenje. Vremenske prilike nad Nagibom poremećene su već godinu dana, pa i duže. Uostalom, jijoanskih šest rasa već je na udaru, metaforično govoreći, strahovite oluje promena. Ipak, na kraju jednog dugog dana punog događaja, Blejd je imao više nego dovoljno razloga da proklinje ovu uporno nastranu vetrušinu.
     Pozno je popodne bilo i kosi mlazevi sunca pročešljavali su šume drveća i bua, pretvarajući ih u panorame senki i svetlosti. Rimersko gorje bilo je falanga div-vojnika, čiji su oklopi crveneli od sve nižeg sunca. Ispod Blejda širila se ogromna močvara, koja se nastavljala prerijom, što je prelazila u šumovita brda. Malo ili nimalo znakova nastanjenosti moglo se videti sa ovolike visine. Doduše, i ako se nešto videlo, Blejdu nije bilo dostupno, zbog temeljne nesposobnosti da gleda pravo nadole; njegovo široko telo sa hitinskim oklopom nije to dozvoljavalo. Zato Blejd uopšte nije video zemljište neposredno ispod sebe.
     Kako bih, pomisli on, kako bih voleo da mogu, bar ovaj jedan put u životu, da vidim šta se nalazi ispod mene!
     Njegovih pet nogu u ovom trenutku nije radilo, zapravo, ništa. Oštre štipaljke-hvataljke, po jedna na kraju svake noge, visile su nad otvorenim, praznim prostorom i povremeno refleksno škljocale kao ogromne makaze koje pokušavaju da zahvate vazduh, da nađu u njemu uporište. Još više mu je smetalo to što osetljive antenice oko njegovih usta nisu mogle da se trljaju o zemlju ili mulj, da istražuju mnogobrojne moguće teksture tla. Umesto toga, visile su kao i noge, beskorisno. Blejd je bio sav ošamućen; imao je utisak da je razgolićen sa one strane gde Gheuen ponajmanje voli da bude razgolićen.
     To je bilo ono na šta se najteže navikavao, posle uzletanja. Jednome Gheuenu, ili Gheuenki, teksturu života određuje ona sredina kroz koju se kreću. Crveni - kroz pesak i slanu vodu. Plavi - kroz slatku vodu i blato. Imperijalni sivi - kroz svet kamenitih pećina. Iako su njihovi preci imali zvezdane brodove, Gheueni Jijoa nisu ličili na jake kandidate za let.
     Dok su široki predeli klizili veličanstveno pored njega, Blejd je razmišljao o činjenici da je postao prvi pripadnik svoje rase koji je, u poslednjih nekoliko stotina godina, poleteo.
     Pustolovina i te kakva! - reče on sebi. Imaću šta da pričam Drvogrizi i drugim matronama, kad se vratim u naše udobno naselje iza brane Dolo. A tek naši crvi, u svojoj blatnjastoj ogradi - oni će hteti ovu priču da čuju barem četrdeset ili pedeset puta, pomisli Blejd.
     Samo kad bi putovanje postalo malčice manje pustolovno, a više predvidivo.
     Nadao sam se, pomisli on, da dosad već uspostavim vezu sa Sarom, a ne da ovako plovim pravo u zubate ralje neprijatelja.
     Iznad Blejdove kupole na leđima, koja je bila opasana pojasom za gledanje, začulo se sad otvaranje ventila, preliminarno šištanje - a onda silovito hučanje vreline. Pošto Blejd nikako nije mogao da pomakne niti nagne okačeno telo, da bi pogledao pravo uvis, preostajalo mu je jedino da zamišlja ursku napravu u pletenoj korpi iznad njega. Ta sprava je radila nezavisno. Povremenim mlazevima plamena dopunjavala je balon. Na taj način vazduh u balonu ostajao je dovoljno vreo, pa je balon bio stalno na istoj visini.
     Ali ne na istom pravcu kretanja.
     Sve je bilo onoliko automatizovano koliko je to dopuštala kovačka tehnologija, ali od tiranije vetra nije se moglo pobeći nimalo. Blejd je imao na raspolaganju samo jedan jedini kontrolni mehanizam: konopac povezan sa dalekim nožem koji će, kad ga on povuče, raseći balon i osloboditi laka, plovna isparenja, tako da će Blejd pasti sa neba. Ali neće pasti prebrzo, uveravale su ga kovačice; pašće, dakle, sa neba, ali se neće strmoglaviti. Njegova pilotska dužnost bila je samo jedna: da odredi trenutak za ovaj pad, najpovoljniji trenutak, da bi pao u neku pristojno veliku masu vode.
     Ako bi i prilično brzo tresnuo, to ne bi ozbiljno ugrozilo celovitost njegovog pljosnatog tela nalik na disk. Ako bi se konopci i platno balona upetljali oko njega, Blejd bi mogao da izdrži bez vazduha, ispod vode, dovoljno dugo i više nego dovoljno, da štipaljkama sve to polako izgrize i da onda bez žurbe izhoda po dnu, na obalu.
     Ipak, nije bilo lako ubediti Savet preživelih, koji je sad imao svu vlast u srušenom gradu Ovoomu, da mu odobri sprovođenje ove luckaste zamisli. Oni, prirodno, nisu mogli da poveruju da će njihov sledeći kurir biti jedan plavi krabonja.
     Ali, razmišljao je Blejd, preveliki broj ljudskih mladića i devojaka izginuo je u poslednjih nekoliko dana, jurcajući tamo-amo sa onim njihovim slabašnim krilima-jedrilicama. A Urkinje okačene ispod ovakvih balona često završe sa polomljenim nogama, rukama, ili slomljenim vratom. Ja samo treba da pljusnem u vodu, posle toga je zajemčeno da ću otići dalje pevajući. Ove današnje grube okolnosti čine da sam baš ja idealan avijatičar!
     Ostao je samo jedan problem. Dok su okačinjale Blejda ispod ove konstrukcije, Urkinje kovačice uveravale su ga da su popodnevni vetrići u ovo doba godine postojani i da će duvati pravo uz dolinu Genta. Trebalo bi da ga odnesu blago, za samo nekoliko midura, do 'prizemljenja na vodu', na jezeru Napredak. Tako bi njemu ostalo dovoljno vremena da odjuri, svojim munjevitim krabastim 'štrikanjem' po tvrdom tlu, do najbliže semaforske stanice, pa i da u nju stigne pre pada noći. Onda će njegov paket izveštaja o uslovima u opustošenom Ovoomu skliznuti u struju drugih svetlosnih poruka. I tek posle toga će Blejd moći da počeše onaj svrab dužnosti koji ga zaista muči - da obnovi vezu sa Sarom, kao što se zarekao da će učiniti. Ovo, pod pretpostavkom da se ona nalazi na Guenu.
     Ali, gle, vetrovi promeniše pravac, manje od pola midure posle uzletanja. Obećano kratko putovanje na istok pretvori se u dugotrajno zaobilazno... Na sever.
     Nije mu promaklo da je to put ka njegovom zavičaju. Na nesreću, između njega i zavičaja ležao je neprijatelj. Ako se ovako nastavi, on će biti oboren i ubijen pre nego što se Dolo ukaže na horizontu.
     Da bi sve bilo još gore, poče ga mučiti žeđ.
     Ova situacija - smešna je, gunđao je Blejd u sebi, dok je zalazak sunca izvlačio prve zvezde. Povetarac se razlomio u naizmenične, međusobno sukobljene udare vetrova. Nekoliko puta pojedini udari budili su kod njega nadu da bi mogao dospeti pravo na jedan od planinskih vrhova na kojima se nalaze, primetio je to, nove semaforske stanice. Lanci novih stanica, duž kojih struje blaga svetlucanja. Noćas je bilo, očigledno, mnogo poruka; strujale su uglavnom ka severu.
     Ali kad god se činilo da će neko veliko jezero naići ispod nabrekle vreće sa vrućim vazduhom, usledio je novi žestoki udar pod nekim bespogovorno baksuznim uglom, noseći ga opet nad drveće i šiljate stene. Od tog osećanja uskraćenosti postajao je samo još žedniji.
     Ako ovo bude još dugo trajalo, reče on sebi, ožedneću toliko da ću se baciti prema prvoj barici.
     Posle nekog vremena poče shvatati kakvo ogromno rastojanje je prevalio. Dok su poslednji zraci sunca odlazili sa najviših planinskih vrhova, on primeti jedan procep u planinama prepoznatljiv svakom Jijoancu - prolaz koji vodi ka Livadi okupljanja, gde svake godine dolaze hiljade pripadnika svih naroda, da proslave - i ožale - još jednu godinu izgnanstva. Neko vreme posle nestanka sunčeve svetlosti blistavi srp Loocena pravio mu je društvo, obasjavajući bregove. Blejd je očekivao da će mu tlo biti sve bliže što je on dalje odguran ka severoistoku; ali vrlo glupavi urski visinomer osećao je ne samo nadmorsku visinu nego i udaljenost balona od tla, pa je reagovao sve novim i novim mlazevima plamena, tako da se balon stalno dizao. Na taj način nikako se nije moglo dogoditi spontano prizemljenje.
     Onda i Loocen potonu iza horizonta, ostavljajući Blejda samog u svetu senki. Planine postadoše samo crni ugrizi u nebo prebogato zvezdama. A Blejd ostade nasamo sa svojom maštom. Nagađao je šta će Jofuri uraditi s njim.
     Da li će sevnuti hladna vatra, kao iz trbuha onog okrutnog nebeskog brodića koji je opustošio grad Ovoom? Ili će ga Jofuri iseći na komade skalpelima od zvuka? Ili je sudbina njegova i njegovog balona da se pretvore u prah u trenutku kad nalete na neko defanzivno energetsko polje? Na onu vrstu barijere kakva se često opisuje u jeftinim, senzacionalističkim romanima sa Zemlje?
     Najgore od svega: zamišljao je 'vučni zrak' kako ga vuče dole, u neki pakao koji su Jofuri pripremili, gde ga čekaju mučenja bez kraja.
     Treba li da povučem konopac sada? - zapita se on. Treba li da sletim bilo kako, samo da neprijatelji ne bi doznali tajnu naših balona sa vrućim vazduhom?
     Gheueni se, do dolaska na Jijo, nikada nisu smejali. Ali na ovoj planeti plava vrsta Gheuena nekako je usvojila tu naviku, što je mnogo ljutilo sive kraljice. To se desilo pre nego što se krivica mogla pripisati 'rđavom uticaju' Huniša i, još kasnije došlih, ljudi. Blejdove noge počeše se sad savijati, ispuštajući orguljasto izobilje zviždukavih zvukova, koji su dopirali iz ventila za disanje na svakoj nozi.
     E, ovo je dobro! - reče Blejd sebi. Daleko bilo da ovakva tehnologija padne Jofurima u ruke ili u prstenove. Mogli bi da naprave i oni ovakve balone, pa da nas napadnu!
     Kanjoni u ovim visijama odazvaše se vrlo slabim odjecima njegovog smeha - ali odjecima koji ga, ipak, razveseliše malčice, jer sad kao da je postojala neka publika tamo dole, koja će posmatrati njegov rastanak sa ovom Vaseljenom. Pripremajući se da potegne uže koje će ga baciti u mračni zahvat Jijoa, on pomisli: nijedan Gheuen ne voli da umre sam.
     Ali, nadam se, zaključi on, da će neko barem pronaći dovoljnu količinu komada mog oklopa za bacanje u more.
     U tom trenutku, jedno slabo svetlucanje navede ga da zastane. Bilo je to nešto pravo ispred njega, u dolini koja se sužavala, ali ipak s one strane planinskog prevoja. Blejd pokuša da izoštri taj prizor. Poče proklinjati sudbinu koja je njegovoj rasi u pradavnim vremenima dala slab vid. Uporno je zurio u tu bledu svetlost napred.
     Pa, nije valjda...?
     Ti blagi zraci podsećali su ga na zvezdanu svetlost koja se odbija od vode. Reši da odloži, za još nekoliko dura, prosecanje balona. Ako to jeste nekakvo alpsko jezerce, on će morati za samo nekoliko trenutaka da oceni daljinu i svoj zamah i da potegne konopac sa nožem.
     Kakve sam sreće, reče on sebi, pokazaće se da je to jezero nekog mulk-pauka; ali, nije bitno, bar će biti rešen problem mulkovanja mojih ostataka.
     Taj svetli predmet se primicao, ali sad se videlo da je čudnovato gladak i zaobljen nagore, što prirodno jezero, baš, ne bi moglo da bude. Nešto ovalno, odbacuje jasne odraze koji ukazuju na ispupčenu povr...
     Tako mi Ifni i svih predaka! - uzviknu Blejd u svojim mislima, kao da psuje. U njemu su se komešali iznenađenje i pometnja. Pred njim je bio brod Jofura.
     Zurio je 'belo' u tog loptastog diva.
     Toliko je ogroman, reče on sebi, da sam mislio da je deo predela.
     Odmerio je pravac i visinu svog kretanja. To je bila sledeća loša vest.
     Uskoro ću se naći tačno povrh njega.
     Vetar u leđa ne samo što nije popuštao, nego je postao možda još i jači, ubrzavajući njegovo prilaženje lađi.
     Blejdu odjednom pade nešto novo na um. Jedna zamisao koja izmeni njegovo uverenje da se sudbina s njim surovo poigrala.
     Ovo je mnogo bolje, zaključi on; biće kao u onom romanu koji sam pročitao prošle godine. Pisac je bilo ono pretkontaktno ljudsko biće, Kurt Vonegat. Knjiga se završila tako što je glavni junak učinio jedan odvažan, lični gest prema Bogu.
     Poenta koja je tada izgledala prikladna, a sad još i prikladnija. Dešava se da, suočen sa činjenicom da će ga svemoćna sila olako i nemarno uništiti, jadni smrtnik ima samo jednu mogućnost, a to je da ode prkosno.
     Pokazalo se da je prkosni odlazak u ovom slučaju vrlo lako izvodljiv. Gheuenska usta i delovi oko usta služe mnogim svrhama, pa imaju i seksualnu funkciju. Zato Blejd odluči da iskoristi svoju 'okačenu izloženost' i da se iskezi neprijatelju na najuvredljiviji mogući način.
     E, potražite ovo u vašoj Galaktičkoj biblioteci! - pomisli on, izmahujući svojim senzorskim antenama/pipcima rečito. Možda će Jofuri, pre nego što ga pretvore u paru, pozvati referentne podatke o zvezdoletnim Gheuenima i shvatiti koliko ih drsko on izaziva. Blejd se nadao da njegov život vredi još toliko. Da ga ubiju besno i ogorčeno, a ne tek onako, uzgred.
     Talasi nekog bockavo-peckavog osećanja strujali su kroz njegove antene, i Blejd se zapita nije li ovo, u njemu, neka nastrana varijanta želje za parenjem, nastala zbog smrtne opasnosti.
     Pa da, reče on sebi; ja se zaleteo sa ovako golim, izloženim intimnim delovima tela pravo ka jednoj ogromnoj, oklopnoj, nadmoćnoj lađi.
     Drvogriza verovatno ne bi odobrila ovakvu paralelu, reče on sebi.
     Vetar ga je nosio pravo na bojni brod - ne mnogo manji od okolnih planinskih masiva. Ali previsoko; Blejd je bio iznad. Zato sada taj brod, tako ogroman, nestade iz Blejdovog vidnog polja, zaklonjen prednjim rubom hitinskog oklopa. U poslednjim trenucima prilaženja neće moći da vidi neprijatelja; ironija koja se Blejdu nije dopala nimalo.
     Ali zato se, na njegovo veliko iznenađenje, iza broda pojavi upravo ono za čim je čeznuo - jezero. Veliko jezero, iza zvezdanog broda koji je pregradio reku i dolinu i poslužio kao brana. Jezero koje je potopilo glavninu Livade okupljanja, koja sad leži pod nebrojenim hektarima hladnog rastopljenog snega sa okolnih planina.
     Nije se mogao uzdržati od nagađanja. Eh, ako me ne bi primetili... pomisli on. Ako me ne bi spucali sad, mogao bih se, čak, dočepati...
     Ali kako bi mogli da ne primete ovoliku vreću gasa koja im se približava? Pa, svakako su već nanišanili ka njemu, izoštreno, svojim instrumentima zvezdanih bogova.
     I, stvarno, ova 'gickava' osećanja u njegovim udovima pojačavala su se naglo, u hitrim talasima, kao da ih miluje - zatim i probada - čitava vojska crvića koji doleću odozdo. Ali nije to bilo seksualno pobuđivanje. U Blejdovom telu razbudiše se nagoni bauljanja kroz blato u potrazi za hranom. Njegove čeljusti, sa zubima čiji su vrhovi dijamantni, počeše refleksno da škljocaju, kao da se spremaju da zagrizu u oklopni plen.
     On se priseti da antene, zapravo, imaju zadatak da uhvate električne i magnetne vibracije stvorenja koje se zavuklo u dubinu blata i koje misli na taj način da pobegne od Gheuena.
     Elektromagnetizam, pomisli Blejd. Ovi me skeniraju!
     Sa svakim izlaskom po jednog njegovog daha kroz ventil na nekoj nozi, prolazila je po jedna dura. Jezero pred njim izgledalo je sve veće. Bio je siguran da se sad našao otprilike iznad sredine broda. Pa, šta čekaju?
     Pade mu na um nova misao.
     Skeniraju me, ali da li me i vide?
     Eh, da je samo malo više učio prirodne nauke na Akademiji u gradu Tareku... Sivi Gheueni bolji su u apstrakcijama (zato i dobijaju prava imena), ali i Blejd je mogao proći kroz elementarni kurs iz fizike, da je samo bio uporan.
     Kako ono beše, reče on sebi; u ljudskim romanima pominje se 'radar', je li tako?... Radio-talasi poslati ka nekom udaljenom predmetu odbijaju se i stižu nazad donoseći informacije, o udaljenosti na primer.
     Ali samo ako je objekat dovoljno tvrd da ih odbije. Ako je od metala ili nečeg drugog vrlo zbijenog.
     Blejd hitro uvuče zube u dno svoga tela. Sa izuzetkom zuba, dno je najmekši deo gheuenskog tela; sačinjeno od neujednačenih, neravno raspoređenih faceta, koje bi mogle odbijati dolazeće zrake na sve strane, u nasumičnim pravcima... A vreća sa gasom, zaključi on, verovatno na radaru ne izgleda ništa gušća od nekakvog kišnog oblaka.
     Samo kad bi glupi urski visinomer malo pričekao, kad ne bi baš sad odlučio da još malo uzdigne balon, pomoću uspravnog mlaza plamena koji će hučno blesnuti kroz noć...
     Gickava osećanja dospela su do vrhunca... i počela popuštati. Već nekoliko trenutaka posle toga, svežina pogladi Blejdovu donju stranu tela i on oseti kako ga mami voda, voda ispod. Dođe (ne bez oklevanja) osećanje olakšanja, ali i brige: hladan vazduh ohladiće i površinu balona, smanjiće uzgon.
     Sad? - pomisli on. Treba li da povučem konopac, pre nego što se gorionik uključi i oda me?
     Voda je prizivala k sebi. Blejd je čeznuo da ispere prašinu iz pora u svojim ventilima. Ipak, uzdrža se. Čak i ako njegov nagli strmoglav pad s neba ne privuče pažnju, on će pasti u najgore jezero na Jijou: naći će se u unutrašnjem, bliskom delu jofurskog odbrambenog perimetra, gde, valjda, sve vrvi od patrola. A te patrole sačinjene su od mašina za lov na takve kao što je on. Možda ga roboti još nisu primetili zato što ih niko nije programirao da paze na leteće Gheuene; ali za plivajuće Gheuene programirani su veoma dobro, to je sasvim sigurno.
     Osim toga, vode ovog jezera davale su mu neko čudno osećanje. Nešto u njima svetluca ispod površine - nešto sablasno. To pojača njegovu odluku da se uzdrži.
     Svaka sledeća dura dodatno je opravdavala ovu odluku. Rastojanje između Blejda i divovske bojne lađe povećavalo se, i on je opet ugleda iza sebe: poluloptasta oblina, sad tamna, ali sa jakim odsjajima na pojedinim mestima. Posle nekog vremena vide koliko se, sa jedne strane, uzdiglo jezero: talasava linija vode desezala je otprilike do jedne trećine visine broda. Tek to izazva kod Blejda pravu jezu.
     Najednom bleštava svetlost izbi iz jedne tačke na boku broda i kao da se zari u noć... približno ka Blejdu.
     To je to, reče Blejd sebi. Sad će.
     Ali to nije bio toplotni zrak. Niti ikakav drugi zrak smrti. Već - neka svetlost koja se širila. Otvor; nekakva vrata.
     Vrata nekakvog hangara, uvide Blejd. Šta li bi moglo da izleti odatle?
     Pokaza se - druga zvezdana letelica. Neuporedivo manja.
     Imala je oblik vitke, glatke cigare. Izletela je, šireći oko sebe tihi zvuk brujanja. Krenula je kroz vazduh polako, pa sve brže, ka Blejdovom balonu.
     A, znači tako, reče Blejd sebi. Ne likvidacija nego zarobljavanje. Ali zar su morali toliku letelicu da šalju po mene jednog?
     Bio je opet u punoj pripravnosti da potegne konopac sa nožem. Strmoglaviti se u poslednji čas... izmaći im iz zahvata. Pa, ako pucaju i pogode ga dok pada - tja. Ili ako ga sustignu roboti-lovci, pod vodom ili na kopnu. Potruditi se, u svakom slučaju. Bar ću se napiti vode.
     Slabost njegovog noćnog vida opet mu mnogo zasmeta. Nije ni približno mogao da oceni koliko brzo mu se ta stvar približava. Uskraćen, Blejd kliznu iz angliskog jezika u mnogo lakše žlebove galaktičkog šestog.
     Ovo užasno - videh ranije, reče on sebi na gal šestom.
     To je nadletelo jedan grad - i spalilo ga.
     Grad krivaca, prerano došlih - mog naroda.

     Njegove noge grčevito su se skupljale i opuštale. Jofurski leteći čamac hujao je ka njemu ali, bez ikakvog usporavanja...
     Šta, do...
     ...i projurio, prohujao sa silovitim fijukom odgurnutog vazduha.
     Blejd oseti kako se kukice od urskog čelika zatežu i divljački vuku njegov hitinski oklop na svih pet tačaka gde je bio okačen. Jedno od tih sidra se otrže, cepajući hitin kao hartiju. Balon se poče bacakati i istezati ludo, usisan u prostor sa nižim vazdušnim pritiskom koji je ostao za zvezdanom letelicom.
     Svet se kovitlao sav zamućen, dajući Blejdu nauk šta je stvarno letenje.
     Jofurski čamac više nije bio u blizini; otišao je, prenebregao i balon i putnika ispod balona, prezrivo, možda ravnodušno. Blejd ga ipak ugleda još jednom, kako odlazi postojanom uzlaznom putanjom između vrhova Rimerskog gorja. Onda ostade Blejd sam i dalje u kovitlanju i zabuni, u narušenoj vazdušnoj masi.