BLEJD

     Na vreme, da stigne na vreme... to je Blejd priželjkivao, upućivao takve molbe balonu, ali nečujno.
     Da bi učinio - šta? Skrenuo pažnju Jofurima za duru-dve, dok ne pretvore u pepeo prvo njega, a Sveto Jaje da dobije predah tačno toliki pre nego što glavni napad bude nastavljen? Ili još gore: da samo plovi i plovi pokraj neprijatelja, uzaludno ciči, batrga se, ne postižući da ga uopšte primete bića koja misle da on nije ništa važniji nego neki oblačak?
     Osujećenost je ključala u Blejdu. Borbeni hormoni 'odapinjali' su u njemu autonomne reakcije, tako da se kupola za gledanje spuštala u leđa, ostavljajući, sa gornje strane, samo neprekinuti oklop.
     Ali ta nagonska reakcija bila je korisna u davnoj prošlosti, kad su predsapijentni Gheueni vodili bitke razmahanim štipaljkama-sekačima u primorskim močvarama, na jednoj dalekoj planeti, gde su ih sadašnji pokrovitelji pronašli i uzdigli. Sada i ovde, takva reakcija bila je samo prokleta smetnja. Blejd se borio za smirenost, pridobijao svoje disanje da postane ravnomernije, da uhvati neki postojani ritam; na taj način 'obrađivao' je prvo jednu nogu, pa onu do nje, pa tako redom, u smeru kretanja kazaljke na satu, a ne nasumično bilo koju nogu bilo kad, jer bi onda one dahtale i mucale još gore. Dok je odbrojao do dvadeset, kupola se opustila dovoljno da izviri iz sredine leđa, pa je mogao opet nešto da vidi.
     Njegov obruč za gledanje okretao se brzo. U mutnoj svetlosti noći, lavirint kanjona koji sačinjavaju ovaj deo Rimera... Blejd uvide dve stvari.
     Balon se za kratko vreme znatno uzdigao, tako da je i njegovo vidno polje postalo šire.
     A drugo: nebeski čamac Jofura nije više bio tu.
     Ali gde je? - zapita se on.
     Blejd se prvo zapitao nisu li neprijatelji tačno ispod njega, tamo gde ih on ne bi mogao videti. Ovo probudi u njemu jednu fantaziju koja ga ponese kao munjeviti talas. On proseca balon i pada tačno na letelicu! Čuje se tup udar, a onda on svojim munjevitim gheuenskim 'štrikanjem' pet nogu pronalazi, u trenu, neki nezaštićeni ulazni otvor: vrata, otklopljenu kabinu, bilo šta, i uleće među njih! Kako bi im 'dao'...
     Ali ne; eno su.
     Junački sni ispariše kao rosa u podne... jer čamac je bio već u daljinama i smanjivao se prema, približno, severozapadu.
     Zar su već dotukli Sveto Jaje? Zar je to moguće?
     Poče skenirati, u krug, bliže prostore; veliki oval nađe se tu, ne mnogo daleko, na suprotnoj strani od Jofura. Svojom celinom sada se Sveto Jaje ukaza u Bjejdovom vidnom polju; divljački rasparano s jedne strane. Rana - ogromna. Kamen duž tog zaseka još rastopljen, pa curi, a oko toga samo se žari sjajem koji baca oker odsjaje po Gnezdu, čak na tlo ispod Jajeta, posuto otpalim komadima. Pa ipak, glavnina Jajeta postoji i izgleda srazmerno neoštećeno.
     Zašto li su otišli, a posao nisu dovršili? - zapita se on.
     Od 'korvete' je sad video samo jedan treptaj odražene zvezdane svetlosti.
     To je severoistok, reče on sebi. Odoše na severoistok.
     Pokušavao je da misli.
     Pa, tamo je moj zavičaj, pomisli on; rodni kraj... seoce Dolo. I grad Tarek.
     I Biblos! - uvide on, nadajući se da nije to.
     Jer stvari su možda upravo krenule sa zla na gore.