KA

     Svetlucavi projektili zarivali su se u vodu kad god je pokušavao da izroni i udahne vazduh. Koplja. Koplje je primitivno oružje - šuplja drvena cev sa vrhom od cepke vulkanskog stakla - ali kad ga je jedno takvo primitivno oružje samo okrznulo po stomaku oštrim bridom svog staklenog vrha, Ka je najednom izgubio polovinu vazduha iz pluća, jer mu se refleksno oteo krik bola. Od tog jednog jauka odzvonila je cela ova luka, sada pretvorena u tesnu klopku bez ikakvog izlaza.
     Huniški mornari kao da se uopšte nisu umarali. Veslali su u korabljama tamo-amo, osvetljavali vodu buktinjama, izvršavali složena naređenja koja su njihovi kapetani izvikivali uz pomoć naduvenih vreća ispod grla. Napeta koža vode brujala je kao bubanj pod udarcima, dok se omča stezala oko Ka. Poroznim mrežama preprečili su uzani ulaz u luku.
     I još gore: stizala su im pojačanja. Kuckavi zvuci označavali su da po dnu luke hitaju mnogobrojne noge sa hvataljkama na kraju; silazile su niz južnu, kamenitu obalu. Hitinska obličja sručivala su se u vodu jedno za drugim, tako da su Kau ličila na neki film strave i užasa o napadu džinovskih kraba. Znao je da su to crveni Gheueni i da su došli da mu onemoguće da se krije po dnu luke.
     O, Ifni! - pomisli on. Šta su to radili Žaki i Mopol ovde, pa se meštani tako silno ljute na samu pojavu delfinskog obličja? Kako su uspeli toliko da razbesne ovaj narod, da ovi sad hoće da me ubiju naprosto zato što su me videli?
     Ka je još mogao da se osloni na poneki trik. Finta za fintom - Huniši promašuju. Glumi da se umorio - oni se svi sjate na njega, a on isklizne na drugu stranu luke. Provuče se kroz najslabije mesto njihove linije, a pljusak njihovih kopalja i džilita sruči se daleko od njega.
     Moji preci imali su iskustva u ovome, razmišljao je. Ljudska bića držala su nam časove ovoga, dok su na nas dejstvovala samo kopljima. Pre nego što su prešla na skalpele.
     Ali znao je da u ovom nadmetanju za njega ne postoji pobeda, nego samo, u najboljem slučaju, veoma dugotrajno izbegavanje poraza.
     Zaronivši ispod jedne huniške barke, Ka, impulsivno, raširi vilice, zagrize jedno veslo, povuče ga kao da je to pipak nekog demonskog oktopoda. Ovo nije ni najmanje prijalo njegovim zubima, a ni njegovim osetljivim desnima. Svejedno, praćaknuo se još jače, repnim perajima, da bi otrgao veslo.
     Veslač je pogrešio utoliko što se uporno držao za veslo. Čak ni Huniš nije mogao odoleti Kaovoj snazi, ako je nadmetanje bilo jedan protiv jednog. Taj mornar iznenađeno je zatrubio i sručio se iz čamca baš 'junački', izuzetno bučno, u slanu vodu. Ka ispusti veslo i sa dva-tri zamaha nađe se daleko. Ovaj postupak neće ga učiniti popularnijim kod Huniša. Ali zar će time išta dodatno izgubiti? Ka je odavno odustao od misije koju mu je Džilijan poverila - da uspostavi vezu sa Zajednicom Jijoa. Sad je ostalo samo da se bori da, nekako, ostane živ.
     Trebalo je, reče on, da poslušam svoje srce.
     Trebalo je da krenem za Pipoom.
     Ova odluka i sad je mučila Ka. Probadalo ga je osećanje krivice. Kako je mogao da posluša naređenja Džilijan Baskin - ma koliko hitna i bitna da su bila - umesto da odjuri preko mračnog mora, za dripcima koji su oteli njegovu partnerku, njegovu ljubav?
     Šta znači dužnost - ili čak zakletva Zemlji - u poređenju sa tim?
     Kad je Džilijan završila taj razgovor s njim i isključila se, Ka je osluškivao. Sunce je zalazilo. Čuo je daleke odjeke brzinskih sanki koje su se neprekivno udaljavale ka severozapadnim delovima jijoanskog okeana. U tom okeanu zvuk putuje do velikih daljina zato što nema stotina hiljada brodskih motora koji sve okeane Zemlje pretvaraju u kakofoniju. Sanke su već bile tako daleko - barem stotinu kilometara - da bi se moglo pomisliti: beznadno je juriti ih.
     Ali šta s tim, ako je beznadno? Šta ako su prilike majušne? To nikad nije pokolebalo junake u antologijama priča, niti u holosimulacijama! Nijedna publika neće klicati prvaku koji dopusti da ga zaustavi neka obična nemogućnost.
     Možda je ovo preovladalo kod Ka, u tom trenutku bolne nedoumice. Činjenica da bi to bio takav kliše. Baš svaki filmski junak, svejedno da li delfin ili čovek, rutinski bi zanemario ratne drugove, državu i čast, sve u korist ljubavi. Neumoljiva propaganda iz svih romantičnih priča nasrnula je na njega da postupi tako i nikako drugačije.
     A kad bih i uspeo, mada je to krajnje neverovatno, i kad bih oslobodio Pipou, zapitao se on tada - šta bi mi Pipoa rekla?
     Znam ja nju, zaključio je. Rekla bi da sam budala i izdajnik i više nikad me ne bi poštovala.
     I tako se dogodilo da Ka uđe u luku Vufon, kao što mu je i naređeno, i to znatno posle ponoći. Ribarski brodovi, svi od drveta, sve jedrenjaci, bili su pokriveni kamuflažnim mrežama tako da su na prvi pogled bili samo nekakvi nejasni brežuljci. I dalje mrzeći sebe zbog odluke koju je doneo, Ka se primakao najbližem keju, gde su se dva stražara šetkala, oslanjajući se na nešto što je ličilo na štapove za šetnju; pored te dvojice bila su dva nura, koja su zevala. Pod svetlošću zvezda, Ka se uzdigao iz vode, oslanjajući se na mahanje repnog peraja, i počeo da recituje svoj napamet naučeni pozdravni govor... a sledećeg trenutka jedva je izbegao probadanje motkama koje su imale i oštricu na vrhu. Brijački oštru. Okrenuo se i zaplivao u zaliv, a ona dvojica su svoje motke hitnuli kao koplja i promašili ga samo za koji centimetar.
     "Ček-kajte!" povikao je, on prilazeći opet tom keju, ali sa suprotne strane. "Pravite strašnu grešk-ku! Donosim vesti od vaššše sopstvene izgubljene dece! Od Alvi..."
     Iz tog drugog pokušaja takođe se jedva izvukao živ. Hunski stražari nisu slušali ništa. Mnoštvo projektila fijuknulo je ka njemu. Spasao ga je samo mrak.
     Njegova najveća greška bila je to što je pokušao da opšti i po treći put. I taj poslednji napor završio se neuspehom i Ka je tad pokušao da ode iz luke... samo da bi ustanovio da je izlaz potpuno zatvoren. Ulaz u luku bio je sada neprolazan za njega. Omča se zatvorila, a sada se polako i stezala.
     Eto kakav sam ja diplomata, pomisli on. Siđe u nečujno krstarenje iznad mekanog blata na dnu... ali odmah pobeže i odatle, jer je njegov sonar dodirnuo oklopnike koji su se, po dnu, primicali, dižući raširene oštrice hvataljki prema njemu.
     Ovo moram dodati mojim drugim neuspesima, razmišljao je; propao sam kao uhoda... i kao starešina...
     Jer Mopol i Žaki, naravno, nikad ne bi stvorili kod meštana tako ogromno neprijateljstvo, svojim blentavim zlodelima, da je on umeo da ih dovede u red, što mu je i bila dužnost.
     ...i kao muškarac...
     Ka se mogao setiti samo jedne jedine stvari za koju je dokazano sposoban. Pilotiranja. Ali, kako su stvari krenule, nikada više neće imati priliku da se tim poslom, svojim zanatom, ponovo bavi.
     Neko čudno bućkanje začu se ispred njega, ne mnogo daleko od dna zaliva/luke. Bacakanje, zapravo. Malo je nedostajalo da se Ka okrene i otpliva negde drugde, da izvrda i tu opasnost, u strahu od vremena kad će pluća boleti do prskanja i kad će morati da se pojavi na površini...
     Ali zvuk je bio nekako čudan, neagresivan. Mekano pomiren. Vodu kao da ispuni neka melodiozna tuga. Radoznalost preovlada kod Ka i on pođe ipak napred, u cik-cak, izbacujući neprestano sonarna kvrckanja, kroz mračnu vodu, i opazi...
     Huniša u vodi.
     Šta bi Huniš mogao tražiti ispod vode sada?
     Ka je pošao obazrivo još napred, probijajući se kljunom kroz blatnjavi mrak i prenebregavajući ustajalost vazduha, koji se brzo iscrpljivao, u njegovim plućima. Onda i vidom razazna visokog dvonošca u oblacima blata koje je Huniš sam uzritao. Razlomljeni odjeci potvrdiše ono što su Kaove oči sa nevericom javljale. To stvorenje je svlačilo odeću sa sebe. Taj se proces brzo završio, i Huniš poče uvezivati pregršt svoje odeće u jedan zavežljaj, kanapom.
     Ka pogodi da je to žena, po tome što je bila nešto manja i imala skromnu vreću ispod grla.
     Da nisam nju oborio iz čamca? - zapita se on. Pa, onda zašto ne bi doplivala do obale? Pretpost...
     Tresnu ga talas presecanja slike: jedan oblik otuđenja, Zemljanima i predobro poznat od kako se dogodio kontakt. To se događa kad koncepti koji su po tvom dubokom uverenju bili sasvim pouzdani odjednom budu presečeni nečim sasvim neočekivanim i nespojivim.
     Huniši ne plivaju! - reče on sebi.
     U dnevniku Alvina Hf-vajuoa to nigde nije bilo pomenuto. Naprotiv, Alvin je svuda nagoveštavao da njegov narod strastveno voli more i 'naviganje' po moru. I da se ne razbacuje sopstvenim životima; nego, naprotiv, da oni za svakim poginulim Hunišom žale dublje nego ljudi ili delfini. Ka sad shvati da je Alvinovim dnevnikom bio doveden u zabludu: Alvin je zvučao sasvim kao neki tinejdžer sa Zemlje i nigde nije pominjao izvesne stvari koje se po njegovom mišljenju podrazumevaju same po sebi.
     Tuđini - pomisli Ka. Ko će ih razumeti?
     Netremice je gledao kako Huniška vezuje kanap oko levog zgloba, a onda namešta usta ispod zavežljaja odeće i smireno izduvava glavninu preostalog vazduha u odeću, kao da želi da naduva balon. I stvarno, odeća poče da plovi nagore... metar, dva. Tu stade. Do površine je bilo još veoma daleko.
     Pa, ona to ne šalje nikakav signal za pomoć, shvati Ka. Huniška je sela na dno, u blato, i njemu se učini da čuje brujanje nalik na njihovu tužbalicu za mrtve. Naduvana odeća samo će pomoći da leš bude lakše pronađen. Ka je čitao o tom delu obreda smrti, koji je kod ovih meštana izuzetno važan.
     Pluća su mu već gorela. Ka je ljuto žalio što je mehanizam za disanje u njegovom amu pregoreo posle Žakijevog pucnja.
     Čuo je da Gheueni s leđa nadiru prema njemu, škljocajući štipaljkama. Sagleda i gde je u njihovoj falangi slabo mesto, otvor. Pouzdano je znao da će projuriti uspešno, tik iznad njihovog dohvata. Pokuša da se okrene na tu stranu... da iskoristi priliku, za koju je znao da će za koji trenutak nestati.
     Ah, do vraga, reče on sebi i baci se na suprotnu stranu, ka umirućoj Huniški.

     Nije bilo moguće baš istog trenutka izneti je na površinu. Kad su se probili do vazduha, čitavo njeno telo poče da se trese od oštrih, drhtavih udaha. Voda je štrcala napolje iz rupa na njenom huniškom nosu, a u isto to vreme vazduh je uveliko ulazio kroz usta, u njena pluća - Ka zaključi da je to dobra 'fora' i da bi trebalo zavideti Hunišima na tome.
     Pogurao ju je tako da se ona uspela uhvatiti za jedno veslo koje se ljuljuškalo na mirnoj vodi. Onda se okrete da vidi odakle će koplja poleteti i da možda opet izvrda.
     Nijedno koplje nije se vinulo u vazduh. Zapravo, ni čamaca u blizini nije bilo mnogo. Ka zavuče glavu pod vodu i, iz podozrenja, sonarom osmotri svud uokolo. Sonarni zrak kretao je iz njegovog namrštenog čela, a odjeci su se vraćali... potvrđujući da su se svi čamci povukli na izvesnu udaljenost.
     Mesec se uzdigao. Jedan od većih Jijoovih prirodnih satelita. Ka vide Huniše, samo kao obrise. Stajali su u čamcima... svi okrenuti ka severu. Ili ka severozapadu, možda. Mužjacima su vreće ispod grla bile naduvane. Njihovo postojano brujanje širilo se kroz vazduh iznad čitave luke. Činilo se da niko ne mari za činjenicu da se jedna od njihovih žena pojavila tako iznenadno na površini, posle bliskog dodira sa smrću.
     Ja bih očekivao, pomisli Ka, da će bezbroj njih da dojuri baš ovamo, i to sa konopcima, a na kraju svakog konopca da bude teg, i da će oni to njoj dobacivati u dubinu, ne bi li se izvukla.
     Bio je to još jedan primer tuđinskog načina razmišljanja, i posle svih ljudskih knjiga koje su Huniši pročitali. Kau preostade dužnost da spasenu Hunišku polako ćuška, vrhom kljuna, prema najbližem doku; nezgodna stvar, izazivala je gickavo osećanje koje mu je prolazilo kroz kičmu kao golicanje.
     I duž doka stajali su meštani, čije su zublje gorele talasavo u vetru sve jačem. Činilo se da svi gledaju i oslučkuju... Nešto.
     Delfin može i da vidi i da čuje šta se dešava iznad vode, ali ne onako dobro kao oni koji žive isključivo u tom suvom vilajetu. Kaova čula bila su još veoma uznemirena, pa zato nije uspevao da sagleda ništa na toj strani gde su svi gledali. Ništa sem... jedne velike planine.
     Kompjuterizovani deo ugrađen u Kaovo desno oko poče se razgibati i okretati. Posle nekog vremena razazna jednu zvezdu baš navrh planine. Malo čudnu, doduše, jer se palila i gasila u brzom ritmu, po nekim svojim pravilima. Ka u početku nije shvatio... ali ritam je baš ličio na gal-drugi.
     "Pardon!" reče on iz vode, pomišljajući da nekako iskoristi ovu njihovu pasivnost. Šta god da se dešava - dobra je prilika da se ubaci barem jedna reč do njihove svesti. "Ja sam delfin... rođak ljudi... Mene su possslali sa poruk-kom za Urijel kov..."
     Iz redova Huniša najednom se uzdiže siloviti hor glasova, huktanja, uzvika, sve to prepuno uzbuđenja. Zabrujalo je tako da Kau donja vilica poče od toga trnuti. Pokuša da uhvati pojedinačne reči sa obale.
     "Rakete!" reče jedan Huniš na angliskom. "Mudraci napravili rakete!"
     Drugi progovori na gal-sedmom, tonovima divljenja. "Uništen manji neprijateljski brod... Napadnut veliki!"
     Ka žmirnu, hipnotisan napetošću lučkog stanovništva.
     Rakete? - pomisli on. Da li sam to dobro čuo? Ali...
     Najednom, gomili se ote opšti krik.
     "Padaju odozgo!" povika neko. "Pogađaju!"
     Najednom, zvezdica navrh planina prekide svoj treperavi bilten, sa kojim kao da nestade i sav zvuk. Huniši su stajali u mrtvoj tišini. Čak i uljasta vode luke kao sa se pritihnula: vrlo blago je pljuskala o dokove Vufona.
     Sevanje se nastavi. Narod zaječa razočaranjem i kolebanjem.
     Jedan Treki, koji se našao u gomili, prevede na gal-dva: "Ostao, postoji. Bojni brod nastavlja.
     Naš najveći napor nije uspeo.
     Sad dolazi kazna."