LARK

     Drugi smrad ga je sačekao kad se probudio.
     Onaj prvi je davio i gušio. Ispunio zatvorsku ćeliju, onda izbrisao čitav svet, koji je nestao pod ćebetom slatkog spavanja.
     Ovaj novi miris bio je gorak, prodoran, odbojan; prosecao je kroz neosetljivu umotanost besvesti. Nije bilo prelazne faze, ošamućenosti, pometnje. Lark se naprosto trgao i podigao u sedeći položaj. Onda njegovo telo prođe kroz grčevit niz oštrih kijanja. Odjednom je znao celu tu ćeliju, njene metalne zidove i pod, skučenost u očaju.
     Masni uštipak, purpuran, još pokriven sluzi, štrcnu novi mlazić magličastog spreja ka njegovom licu. Larku se od toga stomak steže, kao da će se ispovraćati. Uzmače.
     "Probudio sam se! Prestani, ti, žderaču balege!"
     Soba se zanjiha: okretao je glavu, tražio... i našao Lingovu iza sebe. Dizala se i ona u sedeći položaj, a pri tome je stvarala nekakve sipljive zvuke. Na njenom grlu videle su se modrice tamo gde ju je Ran davio i umalo zadavio.
     Lark se okrete da vidi gde je neprijatelj.
     Začas vide da bose noge tog Danika vire iza okruglog tela Evaska.
     Evask? - pomisli Lark. Da li je to i sad Evask... ili je opet Ask?
     Kupasta hrpa prstenova zadrhta. Mlazići voštanog gnoja curkali su malčice iz rana na obe strane njegovog tela, na mestima gde su novi, vlenovani torusi izišli na slobodu.
     Mogao bih, pomisli on, razgovarati sa njim; na taj način možda bih ustanovio ko je.
     Ali onda vide da se u drhtanju svih tih gojaznih slojeva pojavljuje neki mali red. Nešto sistematično, neki ritam. Maltene nova regimentacija. Neki mehurasti cvrkut probi se iz ventila za govor.
     "S-ssstooooj... Ljud... Zapov... posluš...."
     Glas vrlo nejak, ali sa svakom prolazećom durom sve jači.
     Lingova i on se pogledaše u oči. Istog trena bilo im je jasno da su na istoj 'talasnoj dužini'.
     Ask se silno potrudio da im uruči ova dva poklona.
     Bilo je vreme, dakle, da ih isprobaju.

     "Ne tamo!" reče Evask prekorno. "Zahhhht... da neeeee...."
     Na sreću, udovi tog Jofura bili su još paralisani. Noge su dobijale od prstena-vladaoca zapovesti za pokret, ali su reagovale samo grčevima.
     Ask se još bori za nas, uvide Lark Kalhun, znajući da to ne može još dugo da potraje.
     "Upotrebi taj purpurni", reče on Lingovoj, koja je držala u naručju veći novorođeni torus. "Ask je rekao nešto u smislu da on otvara brave."
     Lingova podiže ka njemu pogled, ispunjen nedoumicom, ali ipak pruži taj trekijevski prsten ka ravnoj metalnoj ploči pored vrata ćelije. Gledali su, u ranijim prilikama, kako Jofur Evask dodiruje tu ploču kad god hoće da iziđe iz ćelije. Dok je Ling to radila, Lark uze manjeg, drugačije crvenog Trekčića, grimiznog. Onog koji je bio teško ranjen Ranovim bezdušnim udarcem noge. Podiže jedan kraj svoje pocepane košulje i pridrža ga tako; i u to platno, kao u nosiljku, stavi 'prinovu' koju je trebalo da odnese visokim mudracima... Zadatak neizvodljiv, čak i ako bi to ranjeno stvorenje preživelo. Iza Evaska začu se ječanje. Danički ratnik dolazio je k sebi. Požuri! - pomisli Lark, mada Lingova nije imala načina da 'požuri' sa jednim postupkom otvaranja vrata koji, gotovo sigurno, nikad ranije nije isprobala.
     Iz purpurnog Trekčića curila je bistra tečnost, i to iz pora blizu ploče. Usledili su škljocavi zvuci, kao da mehanizam tih vrata nešto razmatra, predomišlja se...
     Onda se, sa tihim šištavim zvukom, vrata otvoriše.
     On i Lingova žurno prođoše, prenebregavajući ogorčene jofurske psovke koje su stizale za njima sve dok se vrata nisu opet sasvim zatvorila.
     "A sad, kuda?" upita ona.
     "Ti pitaš mene?" Lark se nasmeja. "Rekla si da su galaktički brodovi merilizovani!"
     Namrštila se. "Da, ali Rotheni nemaju nijedan bojni brod tako ogroman kao što je ovaj. Ovo je prava zver... Ni Zemlja nema ništa slično. Zemljanima bi bilo potrebno mnogo sreće da čak i iz daljine opaze ovako nešto... a još više sreće da posle toga ostanu živi."
     Lark se osećao prilično utvarno, stojeći tako polunag u jednom tuđinskom brodskom hodniku koji je sav bio prožet čudnim mirisima. U svakom trenutku mogao bi se sa jednog ili drugog kraja hodnika pojaviti neki Jofur, ili ratni robot poslat da ulovi njih dvoje.
     Podna ploča poče da vibrira, prvo sasvim blago, onda sa sve većom mehaničkom žurnošću.
     "Nagađaj, samo nagađaj!" reče on i pokuša da joj ponudi ohrabrujući osmejak.
     Lingova odgovori sleganjem ramena. "Ako budemo išli uporno u ma kom pravcu, ranije ili kasnije doći ćemo, neminovno, do brodskog korita. Krenimo, dakle. Stajanje na jednom mestu najgore je što možemo učiniti."
     Hodnici su bili pusti.
     Ponekad su prolazili pored neke veće dvorane. Unutra bi na trenutak videli jofurske obrise, kako stoje pred čudnovato zakrivljenim instrument-pločama ili se druže u čudno zanjihanim skupinama, opšteći međusobno oblačićima isparenja. Ali retko se dešavalo da vide jednu takvu naslagu 'ukrug svijenih cevi' da se nekud kreće. Kao biolog, Lark se nije mogao uzdržati od razmišljanja o tome. Davni preci ovih stvorova bili su sedeća bića, čak možda i nepokretna. Iako su sada dobili prstenove-tirane koji su ih gonili u akciju, ipak se moglo očekivati da zadrže neke svoje stare trekijevske sklonosti, na primer sklonost da rade sedeći na stalno istom mestu, bez mnogo šetkanja.
     Larku je bilo bizarno da tek tako, slobodno pešači kroz tuđinski ratni brod - jedan ceo strelomet daleko; i drugi strelomet, pravo napred; pa i tri strelometa daleko... - i da usput svaka oklopna vrata otvori pomoću njihovog okruglog 'raskovnika' i da još nikoga od posade ne susretne.
     Sigurno je ovo Ask predvideo, reče on sebi. Dao nam je bar pedeset odsto izgleda da se dočepamo neke izlazne vazdušne komore i...
     Zapita se: i šta onda?
     Možda u brodu ima još letećih čamaca; možda su tu negde one jofurske ploče za lebdenje. Ling možda razume načela na kojima su te naprave sazdane. Ali kako rukovati nečim čime treba 'pipkovati' i to samo ako imaš jofurske pipke?
     Možda bi trebalo, reče on sebi, da se zaputimo u mašinsku salu. Da pokušamo polupati neku mašineriju. Kao diverzanti. Naneti Jofurima štetu... pre nego što nas konačno pobiju.
     Lingova je ubrzavala korak. U njenom hodu osećao se sve veći polet. Možda je osetila nešto, nešto u debljini oklopnih vrata ili u vrlo blagoj zakrivljenosti na spojnim šavovima zidova, što joj je nagovestilo da je izlaz blizu.
     Sledeća oklopna vrata kliznuše u stranu - i njih dvoje se, bez upozorenja, suočiše sa svojim prvim Jofurom.
     Lingova šumno udahnu vazduh, a Larku kolena klecnuše tako da umalo pade. Oseti neodoljivu želju da se okrene i počne bezglavo da beži, mada je za to, svakako, bilo prekasno. Ovo ispred njih bilo je vrlo veliko, konusna grdosija veća od Evaska, sagrađena nagomilavanjem prstenova koji su naprosto svetlucali od uglačanog, izuzetnog zdravlja, kakvo Lark nikad nije video ni kod jednog jijoanskog Trekija.
     Tako isto izgleda Ran u odnosu na mene, pomisli Lark ošamućeno.
     Čim je to suočenje počelo, njegova pratilja podigla je purpurnog Trekčića i uperila ga kao pištolj u velikog Jofura.
     Mlazić mirišljavog isparenja štrcnu ka toj kupi.
     Jofur je oklevao... a onda se uzdigao na dvanaestak insektoidnih nogu kojima je njegov najniži torus bio opremljen, zaobišao dvoje ljudi i hitro otišao niz hodnik, u daljine.
     Lark se okrete da zuri za njim, sav obamro.
     Šta li je to bilo? - upita se on. Signal prepoznavanja? Lozinka? Lažna propusnica?
     Mogao je zamisliti da je Ask - gde god se nalazio; gde god je taj trekijevski mudrac uspeo da skrije neki komadić sebe - verovatno 'snimio' sve hemijske kodove pomoću kojih se pojedinačni Jofur mogao kretati kroz čitav brod. Ali nije mogao ni zamisliti kakvu vrstu svesti to podrazumeva. Kako može neko namerno da skriva drugu ličnost unutar prve, kad je novi gospodar već stupio na vlast, gospodar koji donosi odluke o svemu?
     Jofur zađe za ugao i ode, gledajući svoja posla.
     Lark se okrete ka Lingovoj. Njih dvoje se pogledaše u oči i oboje šumno odahnuše.

     Vazdušna komora bila je puna mašinerije, ali ništa od toga nije ličilo na čamac niti na ploču za lebdenje. Njih dvoje žurno zatvoriše ona prva vrata, pojuriše ka drugima i sledećeg trenutka njihov verni raskovnik već je činio svoje. Bili su ispunjeni silnom željom da vide plavo nebo i udahnu sveži vetar Jijoa. Ako imaju sreće i ako je ovaj portal okrenut ka jezeru, mogli bi naprosto iskočiti u vodu. Ali ako bi ostali živi posle takvog sunovrata, našli bi se u odbrambenom perimetru broda, pa bi njihovo dalje bekstvo moglo biti začas presečeno. Ali njima se činilo da ništa od toga sad nije bitno. Nosilo ih je oduševljenje i osećanje nepobedivosti.
     Lark je i sad nosio u podvijenom kraju košulje povređenog Trekčića, pitajući se šta bi mudraci trebalo da učine sa tim bićem.
     Možda Ask očekuje, reče on, da regrutujemo komandose i nabavimo bombe od naših eksplozera, pa da uđemo ovde, otvarajići sva vrata pomoću ovih prstenova, pa...
     Njegove misli o tome stadoše, jer se velika oklopna izlazna vrata pokrenuše u stranu. Njihov prvi pogled napolje bio je ne u svetlost dana, nego u zvezde.
     Jedan tren uzdrhtale brige prođe kroz Larkov um pre nego što on shvati - to nije kosmos, nego noć nad Rimerskim planinskim lancem. Poplava svežeg, prohladnog vazduha oduševi ga.
     Nikad ja ne bih mogao napustiti Jijo, znade on; ovo je moj dom.
     Bledi sjaj ispirao je sazvežđa na prostorima gde je zupčasta granica prelazila preko neba - obris istočnih planina. Praskozorje. Čas punonadežnih početaka?
     Lingova pruži slobodnu ruku Larku. Držeći se za ruke, njih dvoje priđoše samom rubu i pogledaše dole.
     "Sve dosad išlo je dobro", reče ona, radosna - kao i on - što vidi svetlucanje mesečine na vodi. "Još je mrak. Jezero će maskirati naš toplinski potpis. Ovog puta neće biti kompjuterske svesti koja bi nas odala."
     Ali neće biti ni onih cevi za disanje, pomoću kojih bismo mogli dugotrajno boraviti ispod vode, pomisli on - i umalo da to kaže i glasno. Ali nije želeo da umanjuje njen polet.
     "Da vidimo ima li ovde ičega što bismo mogli upotrebiti za silazak u jezero, da ne moramo da skačemo", dodade Lingova.
     Zajedno počeše da pregledaju police sa opremom koje su se pružale duž celog jednog zida ove prostrane vazdušne komore. Posle nekog vremena ona uzviknu: "Našla sam standardni namotaj kabla! Sad samo da vidimo kako idu ove izmenjene kontrole na njemu..."
     Dok je Lingova pregledala taj namotaj metalnog užeta, Lark je razmišljao o promeni vibracija koje su režale negde u pozadini, sve vreme, još od kako je njihovo bekstvo počelo. Rezonance su se pojačavale, zaoštravale; sad naglo ispuniše vazduh pištanjem.
     "Nešto se dešava", reče on. "Mislim da..."
     Tog trenutka bojni brod se cimnu, jako, tako da umalo ne popadaše na pod. Odjekivalo je neko divovsko struganje, paranje, kao da se buni Jijo sam. Lark prepoznade struganje metala o stene.
     "O, Ifni!" uzviknu Lingova. "Uzleću!"
     Pridržavajući jedno drugo i boreći se za ravnotežu, da ih potresi ne bi oborili s nogu, oni stigoše opet do samog ruba i pogledaše dole, užasnuti prizorom. Jer dole je sila prirode, dugo sputana, krenula naglo u slobodu.
     Eto nam našeg skakanja u jezero, pomisli on. Jofurski bojni brod uzdizao se glečerski sporo, ali prvih nekoliko desetina metara bili su od presudnog značaja jer se time uklanjala brana koja je dovela do potapanja većeg dela Doline okupljanja i do nastajanja privremenog veštačkog jezera. Najednom se sve ispod broda pretvorilo u uskomešanu oluju. Potopljeno drveće čupalo se iz svojih mokrih korena. Stene su se rušile u vodu zato što su blatne obale bile naglo potkopane. Bojni brod nije nimalo mario za to, dizao se zadovoljan sobom, ali ispod njega se divovska poplava mutne vode i raznog krša otisnula niz preostali, najniži deo doline, razvaljujući sve ispred sebe, tutnjeći prema dalekim nizijama koje nisu ništa slutile.
     Prekasno, reče Lark sebi; zakasnili smo sa bekstvom i sad smo zarobljeni unutra.
     Kao da želi da zapečati ovu neumitnost, jedna svetlost poče da seva u vazdušnoj komori, blizu izlaznih vrata, koja se stadoše zatvarati. Lark zaključi da je to automatska mera bezbednosti, koja se i može očekivati pri uzletanju jednog zvezdanog broda. Jedva suzbi želju da se baci naglavačke kroz preostali otvoreni prostor, pravo u pogibeljni haos dole.
     Lingova stisnu njegovu šaku: ugledali su, na tren, nešto okruglo, prožeto žućkastim sjajem. Bila je to izdužena, glatka kupola, otkrivena sniženjem nivoa vode. U bledom sjaju rane zore prepoznali su rothensko-danikenovski brod, koji je ostao utamničen u svom klobuku kvantnog vremena.
     Onda se oklopni portal zatvorio i zaptio, sa potmulim treskom i zatim tihim šištavim zvukom, presecajući sveži vetar koji je za Larka i Ling potrajao tako kratko. Zarobljeni u bojnom brodu, zurili su u okrutni metal ispred svojih lica.
     "Pokrenuli smo se ka severu", reče Lark. To je bilo poslednje što je uspeo da zapazi kroz vrata: taj 'polazak' opustošene doline ispod njih.
     "Ništa, idemo", reče Lingova pragmatično. "Na ovoliko naduvanom brodu mora postojati neko mesto za sakrivanje."