SARA

     Emerson je izgledao veseo tokom dugotrajne vožnje niz Guen. Pritiskao je lice na neravno staklo tramvajskog prozorčića i zurio u morsku pučinu.
     Kako bi se osećao kada bi znao s kim ćemo se sresti dole? - pitala se Sara, dok je kabina jurila niz prastare izlive lave, brže nego Urkinja u galopu.
     Da li bi bio uzbuđen ili bi pokušao da iskoči i pobegne? - pomisli ona.
     Daleko ispod njih, mirijade bleštavih sunčanih iskrica protezale su se od obale po kojoj su se ležerno prosipali surf-talasi, pa sve do zapadnog horizonta oivičenog oblacima. Vode Jijoa izgledale su smireno, ali je taj prizor ipak ispunjavao Saru zebnjom. Kad bi u toj ogromnosti došlo do samo jednopostotnog talasanja, svako drvo i svako naselje duž cele obale bilo bi zbrisano. Postojanost okeana bila je jedan od dokaza kako je blagorodan i plemenit ovaj svet - Jijo, kolevka živih vrsta.
     Uvek sam se nadala da vidim ovo, pre nego što i moje kosti siđu u Miden kao dros. Da vidim more. Ali nisam očekivala da ću doći na konju, preko Spektralnog toka, pa preko vulkana... i najzad ovom znamenitom tramvajskom kabinicom, a sve to sa naumom da se sretnem sa stvorenjima iz predanja.
     Sara je imala utisak da je prepuna energije, iako ni ona, kao ni bilo ko drugi na planini Guen, nije uspela, poslednjih dan-dva, ma i približno dovoljno da se naspava.
     Urijel je u poslednji čas privela kraju svoje analogne proračune. Poslala je balističke podatke na sever; samo koju miduru posle toga, semaforisti su počeli gotovo panično javljati o posledicama.
     O zapanjujućoj raketnoj pobedi.
     O obeshrabrujućem raketnom neuspehu.
     O šumskim požarima, pogibiji mudraca i o Svetom Jajetu - koje je, ranjeno, zaćutalo sasvim, možda zauvek.
     O nepojamno velikoj bujici koja se otisnula niz Livadu okupljanja i dalje niz doline, ostavljajući nebrojene hiljade mrtvih i beskućnih.
     A ni to nije bilo sve. Tokom cele noći, kroz masu drugih vesti sa celog Nagiba provlačila se, ututkana među daleko važnije, i pokoja vrlo sažeta vest od velikog ličnog značaja za Saru.
     Sa oduševljenjem je pročitala ono o Blejdovim vrlo negheuenskim vazdušnim pustolovinama. Onda stiže izveštaj od njenog oca, koji izazva u njoj silovite slike uništenja sela Dolo; tad je morala odmah da sedne. Zarila je lice u šake. Nelo je živ - to je nešto. Ali toliki drugi koje je poznavala mrtvi su, a nema više ni njene rodne kuće.
     Razmišljala je o Larku i o Dveru; kako su sanjarili kakva bi sve čudesa nastala u slučaju eksplozije ispod brane, nikad ne verujući da bi to stvarno moglo da se desi.
     Talasi tuge bili su takvi, da se jedno vreme držala sasvim po strani, povučena u sebe. Onda joj neko reče da je stigla hitna poruka za nju lično, sa potpisom nekoga od bivših visokih mudraca šest naroda Jijoa.
     Prvim pogledom na taj list hartije videla je: Arijana Fu. Zatim je preletela kratku depešu.
     O, Ifni - pomislila je tada; koga je briga za dimenzije čamca kojim se Emerson srušio u močvaru? Zar je važno kakvim se kočijama poslužio, u doba kad je bio nebeski bog? On je sada jedna ranjena duša. Bogalj, pomislila je Sara. Invalid, u klopci zvanoj Jijo, kao i svi mi.
     Mada - možda i ne?
     Posle toliko šokova te noći prepune događaja, Sara je prilegla da se bar malo opusti u melemu sna, kad stigoše mnogo bliži događaji, koji su uzdrmali kovačicu Urijel i sve njene goste.
     Jer u zoru su kapetani iz luke Vufon poslali vest o čudovištu u njihovom pristaništu. O entitetu nalik na ribu koji je, posle nekih početnih nesporazuma, izjavio da je u srodstvu sa ljudskim bićima.
     I preneo poruku, navodno za Urijel.
     Urijel je bila izvan sebe od radosti.
     "Ona nala kanera koja nan se onako ušunjala i uplašila nas toliko... vila je sa zenaljskog vroda! Nožda nas Jofuri ipak nisu našli!"
     To je bilo od životne važnosti. Jer javljeno je da se brod-orijaš pokrenuo i da leti možda ka njima. A Urijel nije mogla da evakuiše kovačnicu dok je unutra imala nekoliko nedovršenih projekata. Njene radne ekipe nikada nisu imale toliko posla kao, upravo, tad.
     "Idem ja da vidim tog Zemljanina odmah", proglasila je Urijel.
     Nije nedostajalo dobrovoljaca za taj silazak. Vozeći se u prvoj tramvajskoj kabini, Sara je posmatrala kako Priti prelistava Emersonovu veoma naboranu i neravnu beležnicu i kako se zadržava naročito na onim stranicama gde su bile nacrtane glatke prilike sa perajima i repovima kako se raduju skačući lučno kroz razlomljene talase. A to su bile slike iz njegovog pamćenja.
     "Izgledaju drugačije nego što san ja zanišljala", reče kenta-Urkinja svijajući dugački vrat preko ramena šimpanzice i gledajući te crteže izbliza. "Sve do sad, ja san o toj rasi znala sano ono što piše u knjigana."
     "Pa, trebalo je da čitaš slikovnice!" reče Kurt eksplozer, nasmeja se i podgurnu svog nećaka Jomaha. Ali Jomah nije obraćao pažnju na to, piljio je i on kroz prozor, pritiskajući lice uz krivudavo staklo isto kao i Emerson. Naizmenično su govorili, pokazivali prstom ka raznim delovima panorame koja se odatle videla i koja se brzo menjala. A čovek sa zvezda, držeći se kao i uvek vedro i krepko, nije ničim pokazivao da sluti zbog čega se pošlo na ovo putovanje.
     Sara je znala zbog čega joj se u srce uvlači tuga. Uz sve druge brige i bolove, došlo je i saznanje: Možda je vreme da i ova ptica odleti nazad u svoje jato.
     Gledajući sada tog robusnog čoveka koga je ona, svojom negom, vratila sa ruba smrti, Sara vide da više nema šta da mu ponudi. Ni lečenje za opustošeni mozak, jer jedina nada za to ležala je u povratku u civilizaciju Pet galaksija. Čak i ako ga tamo budu gonili svemoćni dušmani, ko ne bi odabrao takav život, umesto zgurenog životarenja na jednoj obali nasukanih?
     Naši preci ne bi, pomisli ona; eto ko ne bi. Posada Kivota i svih drugih šunjalačkih brodova, ne bi.
     Sara se priseti jučerašnjeg razgovora sa mudracem Purofskim.
     "Nema slučajnosti, Saro. Na Jijo je sletelo previše brodova za izuzetno kratko vreme."
     "Spisi govore o sudbini", glasio je njen odgovor.
     "Sudbina!" reče mudrac i frknu prezrivo. "Tu reč smislili su oni koji ne razumeju kako su dospeli tu gde jesu i koji su slepi za ono ka čemu idu."
     "Kažeš li ti to da znaš kako smo dospeli ovde, majstore?"
     I posle svih današnjih uzbuna i tragedija, Sara je neprestano pomišljala na odgovor koji je tada dobila od Purofskog.
     "Naravno da kažem, Saro. Meni se čini da je to sasvim jasno.
     "Bili smo pozvani."