DVER

     "Žao mi je", reče mu Džilijan Baskin. "Odluka je doneta iznenada. Nije bilo vremena da organizujemo poseban prevoz do obale."
     Ponašala se nekako iznervirano, kao da je njegov zahtev neočekivan. A on, zapravo, ništa drugo nije ni tražio, još od drugog dana njegovog boravka u ovom plovilu.
     To dvoje ljudi doploviše nešto bliže jedno drugome, u prostranoj loptastoj akvarijum-kabini iz koje se upravljalo zvezdanim brodom Brazdač. Delfini su jurcali pokraj njih, dišući tečnost obogaćenu kiseonikom; ovo su činili plućima preinačenim tako da im je disanje vode postalo maltene normalno. Pa ipak, oni koji su mirovali kod svojih radnih stanica ili pred pojedinačnim instrument-tablama disali su vazduh, u mehur-kabinama ili kroz cevi priključene pravo na njihove rupe za disanje. Dver se nije mogao setiti da je ikada makar i sanjao o čudnovatijoj životnoj sredini; ali neo-delfinima bila je, izgleda, sasvim normalna. Za razliku od delfina, Dver i Džilijan bili su obučeni u skafandre sa vazduhom, balonski naduvene, i izgledali su kao da im ovde zaista nije mesto.
     "Ni od kakve koristi nisam ovde", ponovi on. Čuo je kako njegova kaciga projektuje te reči ka njoj, kao uzani zvučni mlaz. "Nisam vičan nijednom poslu koji bi se ovde mogao obavljati. Jedva uspevam da dišem ovo što vi nazivate vazduh. I, najvažnije, postoje osobe koje me čekaju. Osobe kojima sam potreban. Zar me ne možete naprosto pustiti napolje, u bilo kakvom čamčiću? U čunu?"
     Džilijan sklopi oči i uzdahnu. Bio je to čudan uzdah - kratak niz pucketanja ustima i isprekidanih stenjanja. "Vidi, razumem tvoje probleme", reče ona na angliskom. "Ali dužna sam da se brinem o životima više od stotinu osoba, kao i... i o nekim širim, krupnijim stvarima. Žao mi je, Dvere. Jedino se mogu nadati da ćeš razumeti."
     Znao je da bi bilo beskorisno da navaljuje dalje.
     Delfin kod jedne radne stanice zatraži da starešine obrate pažnju na nešto; kroz koji trenutak, Džilijan i poručnica Tišt bile su kraj njega. Rešavale su tu najnoviju krizu.
     Od ječanja Brazdačevih motora Dvera je nekako svrbela glava - bio je to, možda, rezidualni efekat onog 'gnječenja' koje je njegov mozak pretrpeo od rothenskog robota. Dver nije imao nikakvog dokaza da bi taj osećaj svraba prestao ako bi on izišao na obalu. Ali je itekako dobro znao da njegove noge, ruke i pluća čeznu za divljinom - za vetrom na licu, za osećajem neravnog zemljišta ispod nogu.
     Po komandnom mostu bila je iscrtana utvarna mapa. Svet kopna bio je siva granica oko mora; a u toj projekciji mora dominirao je prikaz podmorske provalije - Procepa - kroz koju su se sad polako uzdizala pokretna svetla i polazila u raznim pravcima, kao vatrene ose kad napuštaju svoj osinjak. Na takvo poređenje pomišljao je Dver dok je preko stotinu prastarih bujurskih brodova, oživevši posle pola miliona godina čekanja, polazilo sa 'hrpe smeća' gde su dotad ležali.
     Ova taktika Brazdača bila je dobro poznata stvar. Mnoga živa bića kreću se u jatima da bi zbunila grabljivice. Dver je odobravao ovo lukavstvo dotorke Baskin i njene posade; želeo im je da postignu uspeh.
     Ali, pomisli on, ja im ne mogu pomoći. Ovde sam beskoristan. Trebalo bi da me ona pusti na obalu.
     Većina tih naknadno osposobljenih brodova bila je pod kontrolom robota koji su programirani da poslušaju jednostavan skup naređenja. U nekoliko olupina, međutim, nalazili su se piloti-dobrovoljci. Oni su se držali blizu Brazdača; imali su posebne zadatke. U jednom od tih brodova našla se i devojka Reti, kao član ekipe; to je Dvera iznenadilo, pa i zabrinulo.
     Razmišljao je o činjenici da Reti nikad ne radi ništa ako u tome ne vidi i neku korist za sebe... u skladu sa njenim uglom gledanja na stvari.
     Da se i on prijavio, mogao je skrenuti jednim od tih brodova sve do obale i tamo iskočiti...
     Ali ne; nije imao pravo da pokvari Džilijanine planove.
     Do vraga! - reče on sebi sada. Ja sam navikao na akciju! Ne mogu trpeti da budem pasivni posmatrač.
     Ali morao je trpeti.
     Dver se poče truditi da kultiviše strpljenje. Prenebregao je svrab na mestima gde se, zbog glomaznog skafandra, nije mogao počešati. Smireno je gledao kako se svetla razilaze po mapi, uglavnom ostajući ispod mora, ali sve dalje od Procepa.
     "Motori zvezdanog broda!" objavi oficir za detekciju gravitona. "Pokrenuo se jedan bojni brod-d-d, klase Nova, ili višššše... Ide prema Procepu."