KA

     Negde oko ponoći nebesa se provališe. Dažd neviđen i grom do groma.
     Kit-podmornica Hikahi odgađala je ulazak u luku Vufon sve dok prvi pljusak ove oluje ne obasu dokove i kolibe. Voda u luci bila je sva iskričavo 'izrešetana' teškim, gustim kapima. Podmornica kliznu uz kontinentalni prag prema zakazanom susretu.
     Ka je plivao malo ispred Hikahija. Njenu je bila data uloga da navodi podmornicu kroz uski, krivudavi podmorski prolaz, načičkan oštrim sprudovima polukorala. Niko nije ni pokušao da se takmiči sa njim za tu čast.
     Ipak sam ja još glavni pilot, pomisli on; sa nadimkom ili bez njega.
     Podmornica sa velikom tupom 'glavom' oponašala je Kaov spori okret oko bedema protiv talasa, a zatim krenula dalje čineći sve kao on. A on je snažno pošao napred. Bila je to tehnika pilotiranja kudikamo starija od bacanja kosmičkog broda naglavačke u crnu rupu; i ne baš mnogo tehnička. Ali Kaovi preci pokazivali su put ljudskim mornarima davno pre učvršćenja prvih jasnih istorijskih uspomena bilo jedne bilo druge rase.
     "Još dvesta metara, Hikahi", reče on, projektujući govor putem sonara, iza sebe. "Onda okret trideset stepeni levo. Posle toga, trista pedeset metara do konačnog zaustavljanja."
     Odziv je bio hladno profesionalan.
     "Primljeno, spremamo se za pristajanje."
     Kaova ekipa - u kojoj su bili Brukida i pet-šest drugih neo-delfina, koji su krenuli ispred podmornice da bi pomagali u istovarivanju materijala za Urijel - nabacila je, pomoću svojih mehaničkih ruku, palamare na stubiće najvećeg doka, čime je pristajanje podmornice bilo završeno. Na doku je čekala oveća skupina zvaničnika, pod teškim nebom. Urske poslanice bile su zbijene u jednu uzdrhtalu masu ispod jakih, velikih kišobrana. Ljudima i Hunišima bili su dovoljni šeširi i kišne kabanice. Oni ostali naprosto su puštali da kiša lije potocima preko njih i nisu na to obraćali pažnju.
     Ka je još neko vreme bio zauzet, dajući krmanošu uputstva za fina podešavanja pre nego što su motori ugašeni. Široki virovi bele pene oko krme, gde su propeleri povukli malo unazad, omogućili su da pramac bude savršeno uz dok. Hermetička vrata školjkasto se otvoriše prema gore i prema dole, kao iscerena usta.
     Napred čvrsto zakorači čovek, samo jedan. Iza tog ljudskog bića blistala je osvetljena unutrašnjost podmornice. Taj čovek - bila je to žena, visoka; njeno ponosito držanje kao da je govorilo da se nema više šta izgubiti, da život od nje više ne može mnogo uzeti - osim časti. Tokom nekoliko dugih trenutaka, doktor Džilijan Baskin gledala je površinu Jijoa i udisala, prvi put posle nekoliko godina, svež vazduh.
     Onda se okrenula ka unutrašnjosti, osmehnula, ispružila ruku i pokretom pozvala nekoga.
     Pojaviše se četiri prilike: jedna krabasto pljosnata, jedna visoka i mršava, jedna točkasta i jedna koja je kaskala sve nešto u stranu, lupkajući kopitima kao nervozno ždrebe. Ka je već dobro poznavao onog visokog, iako se nikad nisu sreli. To je bio Alvin Hf-Vajuo, huniški 'tag', ujedno i 'stvarno otkačeni' pisac, ljubitelj Žila Verna i Marka Tvena, dečko čiji je dnevnik objasnio tako mnogo o čudnoj mešovitoj kulturi rasa prerano došlih.
     Gomile meštana na obali jeknuše radosno. Rodbina jurnu napred kao živa plima.
     I tako - u zagrljaju svojih milih i dragih, a pokisli potpuno - mladi pustolovi, članovi posade nečeg što se zvalo San Vufona stigoše, najzad, kući.
     Bilo je i drugih sastanaka... i rastanaka.
     Ka je otišao da pomogne doktoru Makani u iskrcavanju njenih pacijenata. Glavna lekarka zvezdanog broda Brazdač izgledala je starija nego što ju je Ka zapamtio, a i vrlo umorna, dok je nadzirala sve veće jato neo-delfina koji su pocikivali i pljeskali po vodi uz levi bok Hikahija. Pojedini su bili mlitavi i bezvoljni, ali su zato drugi kipeli od nestašne, eksplozivne energije. Dve bolničarke pomagale su doktoru tako što su sprečavale da se ovo krdo počne razilaziti iz ovog, južnog kraja luke; iz svojih amova sa mehaničkim rukama odapinjale su i poneki udar električne struje male voltaže, kad god je neko postajao neposlušan. Zato se pacijenti još nisu razleteli na sve strane. Devoluirani delfini na sebi nisu imali ništa osim sopstvene kože.
     Ka prebroja koliko ih je - četrdeset šestoro - i oseti da kroz njega prolazi drhtaj brige. Tako veliki deo ukupne posade Brazdača! Džilijan mora biti da je u očajnoj situaciji, kad se odlučila da ih ostavi ovde. Mnogi su imali, svakako, samo privremeni napad stres-atavizma i jasno je da bi ozdravili ako bi im se omogućilo da neko vreme provedu imajući, naprosto, slobodu i mir.
     Pa, dobro, reče Ka sebi, možda će to i imati, na ovom Jijou; pod pretpostavkom da se pokaže da su jijoanski okeani zaista tako prijateljski nastrojeni kao što su sve do sada bili. I pod pretpostavkom da nas Galaktici ostave na miru.
     Sada su delfini najnovija rasa prerano došlih naseljenika na Jijou, sedmi narod Jijoa. Ali taj sedmi narod imaće jednu prednost u odnosu na Huniše, Trekije, ljude, G'Kekije, Ure i Gheuene. Jer delfinima neće biti potrebne baš nikakve građevine, a alata samo vrlo malo. Samo najkvalitetniji galaktički detektori mogli bi otkriti njihovu DNK u bogatoj organskoj supi jijoanskih mora, pa i to samo ako se zadese baš u blizini nekog delfina.
     Ima u tome prednosti, zaista, reče Ka sebi; jer to je način da naša rasa možda preživi čak i ako Zemlja i njene kolonije ne prežive. A ako delfini budu baš i uhvaćeni ovde, šta s tim? Kako bismo mi Teragensi mogli da se uvalimo u još veću nevolju od one u kojoj jesmo?
     Ka je u knjižici Iskupljenje čitao o lokalnim verskim uverenjima. Navodno će rasa koja počini krivično delo preranog dolaska moći ipak da se spase kazne istrebljenja cele rase ukoliko se vrati ponovo na prag razumnog stanja, tako da neki novi pokrovitelj može da naiđe, primeni Uzdizanje i povede ih ka nekoj boljoj sudbini. Rasa tursiops amicus stekla je razum i vičnost upotrebe alata pre manje od tri stotine godina. Sada, gledajući veselu budalastu rulju svojih kolega, donedavno članova elitne zvezdane posade, kako pocikuje nalik na gomilu životinja - Ka je znao da je put do te vrste navodnog 'iskupljenja' za njih veoma kratak.
     Sav je goreo od stida zbog toga.
     Ode da pomogne Brukidi. Zajedno su, mehaničkim rukama na amovima, istovarivali zalihe doktora Makani. Nije se želeo suočiti sa bolničarkama koje bi mu mogle prebaciti da je baš on 'izgubio' Pipou.
     Sad bar ima nekih izgleda da je nađemo, pomisli on; jer, evo, uspostavljamo koloniju, kojom će upravljati doktor Makani. Ja joj mogu služiti kao izviđač, mogu da idem u patrole i izviđanja... i u pravom trenutku da uhvatim Žakija i Mopola. E, onda ćemo da se obračunamo.
     I kad je prošao poslednji delfin, hermetična vrata blizu krme podmornice nastaviše da se otvaraju i zatvaraju, ispuštajući u vodu jednu sasvim drugačiju skupinu emigranata. Njihovo uzbuđeno pocikivanje odjekivalo je preko cele luke Vufon. Pošli su za čamcem doktora Makani na tačku okupljanja koja je bila predviđena za njih: na jedno kamenito ostrvce koje postoji usred luke Vufon. Bili su to kikiji, amfibije. Svaki je imao po šest nogu, a oko glave čitav oblak resastih krajičaka škrga koji su se talasali u vodi. Preneti u Brazdaču čak ovamo sa svoje rodne planete Kitrup, kikiji nisu još mogli postati prerano došli narod; nisu se mogli kvalifikovati za to. Ali zato su bili sasvim zrela predsapijentna rasa - pravo blago, zapravo. Bilo bi dobro doneti ih trijumfalno na Zemlju i prijaviti ih tada galaktičkom Institutu za Uzdizanje; zatražiti da to bude treća rasa pod pokroviteljstvom ljudi. Ali Džilijan je sada, očitno, smatrala da je bolje ostaviti ih na Jijou, gde će imati kakvu-takvu priliku da ostanu živi.
     Plan je bio da obe nove skupine naseljenika, delfini i kikiji, ostanu u luci Vufon nekoliko dana, a za to vreme da apotekari Trekiji analizuju njihove prehrambene potrebe. Ako bi bilo potrebno, Trekiji bi sazdali novu vrstu sebe, prilagođene Trekije koji bi obezbeđivali dopunske hranljive materije. Posle toga, obe nove kolonije krenule bi da nađu sebi dom na ostrvima Jijoa, negde blizu kontinenta.
     Dolazim, Pipoa! - reče u sebi Ka. Kad naselimo sve ovo što treba da se naseli, ništa na Jijou i ništa u Pet galaksija neće me sprečiti da dođem do tebe.
     Razmišljanja prožeta srećom. Ali jedna drugačija misao grickala je Ka.
     Džilijan ovo ne radi samo da bi olakšala brod, da bi se otarasila suvišnog osoblja. Ona iskrcava sve bez kojih se može... i to u interesu njihove sopstvene bezbednosti.
     Drugim rečima, taj čovek, agent zemaljske organizacije Teragens, doktor Džilijan Baskin, planira neki očajnički potez... Najverovatnije koban.
     Ka je imao nelagodan utisak da zna i koji.