ALVIN

     Izgleda da ponovni sastanci umeju da budu nelagodni, čak i kad su srećni.
     Nemojte me pogrešno shvatiti! Ne mogu ni da zamislim lepši trenutak od onog kad smo nas četvoro - Hakence, Ur-rončica, Štipavi i ja - iskoračili iz razjapljenih usta metalnog kita i ugledali lanterne, 'kapuljačama' nadsvođene, našeg rodnog grada. Moja čula se natopiše osećajem dobro poznatog. Čuo sam škriputanje jednog broda sa drosom i šljapkanje talasa na onaj način na koji oni šljapkaju kad je kod nas plima. Namirisao sam vreže od lubenica, razapete široko i visoko iznad kuća; takođe dim iz obližnje kuhinje - neko je pravio čorbu zvanu čubvaš. Magnetne koščice u mojim ušima golicale su me pomalo, zbog blizine planine Guen, koja je, iako sasvim nevidljiva u mraku, moćno delovala na naše huniško čulo za oblik i položaj.
     Onda se prolomio gromki umbl-povik moga oca, naprosto je grunuo iz senke, a za ocem su jurnule mama i seka, da me i one zagrle.
     Priznajem, moja prva reakcija bila je oklevajuća. Drago mi je bilo što sam stigao kući i što ih mogu videti i zagrliti, ali takođe sam osećao malu tremu što sam toliko u središtu pažnje, a osim toga bilo je malo nezgodno i to što sam hodao bez štapa i proteze, prvi put u proteklih nekoliko meseci. Čim je naišao prvi slobodan trenutak, naklonio sam se roditeljima i predao im paket zamotan u složeno ispresavijanu hartiju, i to najbolju koja se na Brazdaču mogla naći. U paketu su bili kičmeni pršljenovi iz mog detinjstva. Bio je to značajan trenutak. Od kuće sam otišao kao neposlušno dete. Sada sam se vratio kao odrasli Huniš kome predstoji ozbiljan posao.
     Bilo je manje osećanja u susretima ostalih članova naše ekipe. Naravno, Huniši koji su usvojili našu Hak bili su presrećni što se ona takoreći vratila iz mrtvih, ali, ipak, niko nije ni mogao očekivati da oni osete isto što i moja porodica, u kojoj sam ja sin, jedini sin.
     Štipko se na trenutak dodirnuo štipaljkama sa jednom matronom iz ovdašnjeg legla Gheuena i za njih je to bilo to.
     Što se tiče Ur-rone, ona i Urijel jedva su stigle da se pozdrave, a onda su otkaskale za svojim prvim preimućstvom - a to je njima bilo da se sklone od kiše. Zavukle su se u najbliži magacin i tamo već sledećeg trenutka pristupile radu na nekom projektu. Uri su narod koji ne voli da gubi vreme.
     Da li će zazvučati bezdušno ako kažem da nisam mogao svu pažnju da posvetim porodici? Još dok su me grlili srećno, ja sam se osvrtao da vidim šta se još dešava. Na meni će ostati dužnost - i na Hak, možda - da prenesemo sledećim pokolenjima opis ovog događaja. Ovog sudbinskog susreta na dokovima Vufona.
     Kao prvo, bilo je i drugih susreta.
     Moj novi ljudski prijatelj, Dver Kulhan, izišao je iz Hikahija; obrisa visoka, čovek, ali stameno građen kao Huniš od možda dvanaest godina. Kad se on pojavio, neko je iz gomile povikao iz sveg glasa i jedna mlada ljudska žena stuštila se prema njemu, šireći ruke. Dver kao da se zapanjio što je vidi... a onda ju je dočekao u zagrljaj jednako oduševljeno. Zavrteli su se u krug dva-tri puta. Pomislio sam da bi to mogla biti neka dragana od koje je dugo bio razdvojen, ali sad znam da je to bila njegova sestra, koja je itekako imala svoje pustolovine da ispriča.
     Kiša je malo popustila. Urijel se vratila, sa četiri visoke čizme na nogama; telo, ruke i vrat bili su joj u kabanici sa kapuljačom, sve u svemu tako se ududila da joj se samo vrh njuške video. Iza nje je koračalo nekoliko Huniša koji su terali omanje krdo gegavih četvoronožnih stvorova. Bili su to glaveri. Dvadesetak tih glupih zveri sa izbuljenim očima došljapkalo je na dok. Njihova koža boje opala svetlucala je. Nekoliko njih nosilo je na leđima nekakve krpene zavežljaje, pridržavajući ih čvrstim zahvatom repa. Ne buneći se i ne zastajući nimalo, glaveri su se ugegali u kit-podmornicu.
     Taj deo posla nisam razumeo tada, a ne razumem ni sada. Šta će zemaljskim beguncima glaveri? Ne znam.
     Džilijan Baskin je naredila Hunišima da iznesu, za uzvrat, nekoliko velikih sanduka. Ja sam nešto ranije, u podmornici, video šta je unutra; prizor koji je pobudio u meni jednu staru glad.
     Knjige. Stotine papirnih knjiga, sveže odštampanih na Brazdaču. Ne neka osobito velika količina materijala, u poređenju sa galaktičkom Bibliotekom ili čak sa Velikim štampanjem, ali to su bile knjige o najnovijem stanju stvari u Pet galaksija, kao i o drugim najnovijim znanjima iz oblasti koje je Urijel zatražila. Više nego dovoljna vrednost, ako se trampi za krdo glavera koji samo znaju da jedu crve!
     Kasnije sam povezao ovu razmenu sa delfinima i sa kikijima koji su takođe iskrcani u luci Vufon; onda sam sagledao: bilo je tu trgovine i više nego što se moglo na prvi pogled videti.

     Jesam li pomenuo onog visokog zarobljenika? Dok smo svi hitali u veliku dvoranu na gozbu, za koju se znalo da će biti brzopotezna, ja sam se osvrnuo i tada sam na trenutak video kako nekog dvonošca sa kapuljačom na glavi vode ka ulazu u podmornicu, pod stražom; vodile su ga dve Urkinje, koje su se ponašale izuzetno oprezno. Dvonošca, kažem, ali nije se kretao ni kao čovek, a ni kao Huniš. Ruke su mu bile vezane iza leđa. Ko god da je bio, začas je nestao u unutrašnjosti Hikahija, a ja o tom događaju više ni od koga ni reč nisam čuo.

     Poslednj susret davno razdvojenih dogodio se otprilike pola midure kasnije, kad smo bili svi okupljeni u gradskoj većnici.
     Prema složenom planu koji je Nis mašina razradila, ova kit-podmornica nije morala baš odmah da isplovi; zato je priređen banket, u stilu jijoanske Zajednice. Svakoj od dosadašnjih šest rasa pripadao je po jedan ugao heksagonalne dvorane, da u njemu podmiruje svoje potrebe u hrani; kretanje ka sredini dvorane bilo je pojedinačno. Dakle, oni pojedinci koji su hteli, dolazili su u sredinu, da ćaskaju, obnavljaju poznanstva, raspravljaju o prirodi ovog sveta. Dok je Džilijan Baskin bila zadubljena u razgovor sa mojim roditeljima i sa Urijel, sestra mi je pričala šta se sve desilo u luci Vufon od našeg odlaska. Tako sam saznavao o školskim drugarima koji su odmarširali na sever, u rat, u bataljone milicije, dok smo nas četvoro prolazili kroz detinjaste pustolovine u kriptičnim dubinama. Neki su poginuli, neki nestali u zadimljenim ruševinama grada Ovooma. Drugi, većinom Gheueni, umrli su u epidemijama nekako s proleća.
     Epidemija upravljena protiv Huniša nije uspela da se raširi ovde na jugu Nagiba zato što su lekovi stigli brzo. Ali pre nego što su stigli, jedan ribarski brod zadržan je na moru, pod zabranom ulaska u Vufon; bacio je kotvu i čekao, kao u karantinu. A sve zato što je samo jedan mornar imao simptome.
     U roku od nedelju dana pomrla je polovina te posade.
     Iako su sve te vesti bile više nego ozbiljne, meni je bilo teško da se usredsredim na njih. Jer ja sam, vidite, pokušavao da skupim hrabrost da porodici kažem jednu vest koju bi oni ponajmanje želeli da čuju.
     U gomili sveta spazio sam Dvera i njegovu sestru. Oni su stajali pored vatre, nekako izdvojeni, i zapanjivali jedno drugo pričama o svojim putešestvijima. Njihovo oduševljenje što se opet vide bilo je, očigledno, prigušeno onom vrstom brige koja je zajednička za sve nas - a to je bila briga za naše mile i drage koji su daleko i čija je sudbina još nepoznata. Imao sam utisak da to dvoje znaju, kao i ja, da je vremena preostalo jos sasvim malo.
     Nedaleko od njih videh Dverovog sadruga, nur-zverčicu, Blatka, onog za koga je Džilijan ustanovila da je pripadnik naroda titlal - kako, čučeći na jednoj gredi, razgovara sa drugima iz te iste rase. Nisu više imali na licima one njihove uobičajene vragolaste, nemarne izraze; sad su se pokunjili, itekako. Jer sada smo mi iz dosadašnjih šest rasa znali njihovu tajnu: da su titlali još jedan prerano došli narod, osmi, ali sakriveni unutar devoluiranog, životinjskog dela svoje rase; i da su sasvim pripravni i svesni svojih postupaka. Šta ako, sada, neka žrtva njihovih ranijih neslanih šala pokuša da im vrati? Znamo kako se to kaže. 'Milo za drago'. Činilo se da, osim te, imaju i drugih briga, mnogo većih; ali ja za titlale nisam imao nimalo saosećanja.
     Razmišljao sam ovako: Pa, titlali, dobro došli u stvarni svet.
     U jednom kutu stajao je Tjug, žestoko izdušujući isparenja iz sebe. Svakih nekoliko dura iz po jednog od njegovih sinti-prstenova ispadala je nova svetlucava grudva neke tvari čiju vrednost su ovdašnji narodi, iz iskustva, dobro znali. Sad je, možda, proizvodio jedinjenja koja će se dodavati glaverima u hranu da bi oni ostali zdravi. Ili neka druga jedinjenja koja će biti od koristi Džilijaninoj posadi, ako Brazdač, nekim čudom, uspe da pobegne. Urijel se nadala da će Tjug brzo završiti i da će ona zadržati tog svog alhemičara na Guenu. Samo, ja sam bio spreman da se kladim da sam taj Treki ima drugu ambiciju - da se vine u svemir sa Zemljanima, ako je moguće.
     Naše okupljanje bilo je narušeno kad su se na vratima, odgurnuvši ispred sebe opuštene kaiševe od štavljene kože od kojih su se ta vrata sastojala, pojavila dva krupnija Huniša sa značkama proktora, gurajući jednog uhvaćenog čoveka koga nikada ranije nisam video. Čvrsto su ga držali za mišice ruku. Bio je neke osrednje visine (osrednje za tu rasu), nešto tamniji u licu, neraspoloženog izraza. Preko gornjeg dela lica imao je razapetu reug-membranu; kosa mu je bila začešljana ukrivo, u pokušaju da se sakrije užasavajući ožiljak blizu levog uva. Za njim je hodala jedna mala šimpanza, tužnog izgleda.
     Nisam bio dovoljno blizu da čujem šta se govori tamo, ali sam posle sklopio najvažnije delove: to je bio bivši član posade Brazdača, davno izgubljen, čija je pojava na Jijou bila poprilična tajna za sve. Nalazio se na planini Guen, gde je pomagao Urijelinim ekipama u nekom tajnom projektu, a onda je iznenada pojurio i pokušao da ukrade nekakvu leteću mašinu i da njome pobegne.
     Kad su ga stražari poveli, preko Džilijaninog lica prelilo se prepoznavanje. Počela se osmehivati, dok se on, međutim, sav nešto skupio, kao da se plaši ovog suočenja. Okretao je glavu na levo da bi prikrio kako je osakaćen. Džilijan je bila uporna u tome da ga drži za ruke. Radost što ga vidi izrazila je i tako što se nagnula napred i poljubila ga u obraz.
     Možda ću kasnije doznati nešto više o njegovoj ulozi; kako se on uklapa u sve ovo. Ali vremena ponestaje, moram da završim ovaj izveštaj pre nego što Hikahi zaplovi nazad ka svom zvezdanom brodu sa posadom delfina. Dakle, dozvolite da završim onim što je bilo vrhunac te noći pune događaja.
     Uleteo je jedan glasnik. Njegova vreća ispod grla oglasila se umblanjem koje poziva na pažnju.
     "Dođite! Dođite da vidite neuobičajeno!"
     Pohitali smo svi napolje. Kiša je bila privremeno prestala, a u oblacima se otvorio 'prozor' koji je omogućio da Loocen prospe svoj bled, tečan sjaj niz obronak planine Guen. Nekoliko povesma krhkih zvezda takođe je tu prosijalo, a među njima jedno oko kiklopa, duboko crvene boje.
     Uprkos tom zatišju, oluja je bila daleko od završetka. Na drugim delovima neba navlačili su se još gušći bedemi oblaka, prožeti neprestanim palacanjem munja. Čitav zapad bio je jedna uskomešana masa crnine, iz koje su se stalno valjali zvuci gromova. Znali smo da će kroz koju miduru nepogoda stvarno da se obruši na našu obalu.
     Narod poče da pokazuje prema gore. Hakica se dokotrljala do moje desne noge i sa sva četiri očna pipka, ispružena na tu stranu, ukazala mi da treba da pogledam vrh planine.
     U prvi mah nije mi bilo jasno šta to vidim. Neki nejasni oblici nalik na duhove kao da su se uzdizali, lebdeli, kolebali se. Bili su vidljivi uglavnom kao senke koje povremeno zaklanjaju zvezde. Ponekad bi munja osvetlila neki zaobljeni bok, pa smo mogli videti da su to neke loptaste stvari sa nadole izduženim dnom. Velike, a daleke.
     Zapitao sam se nisu li to zvezdani brodovi.
     "Baloni", reče Hakica, glasom prigušenim od strahopoštovanja. "Isti kao u romanu Putovanje oko sveta za osamdeset dana!"
     Čudna stvar, na nju kao da su jači utisak ostavili ti baloni nego sva ona šljašteća tehnika u Brazdaču, mašine koje govore i sve ostalo. Gledao sam i gledao u tu flotilu krhkih vreća sa gasom i pitao se kakvi su to dodrovoljci koji pristaju da time pilotiraju po ovakvoj noći, okruženi prosecajućim udarima elektriciteta, dok nebesima Jijoa krstari jedan bezobziran dušmanin koji je sposoban da se vine do mnogo većih visina. Pred našim očima, desetine balona otkačilo se od vrha Guena, izlazeći verovatno iz skrivenih pećina. Digli su se toliko da ih je poneo oštar zapadni vetar; kao neki tečni mlaz pustili su se ka istoku i nestali nam sa vidika.
     Stajao sam blizu Džilijan Baskin i zato sam čuo šta je ta Zemljanka rekla Urijeli kovačici, prema kojoj se tog trenutka okrenula.
     "Dobro. Ti si ispunila tvoj deo pogodbe, sad je red da mi ispunimo naš deo."