RETI

     Inženjerka delfinka povika prema njoj iz vazdušne komore popravljenog tuđinskog broda.
     "Idemo, Reti! Vreme je da krenemo, da bismo stigli kod naših!"
     Čuhki je imala razloga da se oseća nervozno. Njena šestonoga 'hodaljka' škripala je i poskakivala u mestu, reagujući na nervne signale koje je ona nehotice puštala iz svog neuralnog priključka. U toj vazdušnoj komori bilo je baš tesno, zato što su unutra bile i brzinske sanke koje će ih poneti iz ovog 'broda duhova' nazad do Brazdača. Tako bi, bar, trebalo da bude, ako se ostvari plan.
     Samo, pomisli Reti, ja više nisam deo tog plana.
     Približivši se vazdušnoj komori, ali ne prelazeći preko praga, Reti svuče sa sebe tuniku koju joj je posada Brazdača dala kao počasnoj članici posade. U početku je taj gest veoma prijao Reti - dok nije videla da su i Zemljani samo još jedna banda gubitnika.
     Reti sad hitnu tuniku ispred sebe, u vazdušnu komoru.
     "Reci doktoru Baskin i ostalima da im se zahvaljujem, ali da ću odavde ići sama. Srećno vam bilo. A sad briši odatle."
     Čuhki je u prvi mah samo blenula, ne uspevajući ni da se pokrene ni da išta kaže. Onda servo-motori njenog hodajućeg mehanizma počeše zujati u pokušaju manevra kojim bi se okrenula ka Reti.
     "Pritisni dugme, Jii!" povika Reti preko ramena.
     Njen maleni 'muž', koji se nalazio u kontrolnoj sobi, pritisnu polugicu kojom se izazivalo hitno - u slučaju neke katastrofe - zatvaranje vazdušne komore. Unutrašnja vrata kliznuše naglo u položaj 'zatvoreno', presecajući Čuhkine tek započete reči neodobravanja. Uskoro jedan red purpurnih svetlosti na zidu pokaza da se, iza zatvorenih vrata, vazdušna komora puni vodom i da se spoljašnja vrata otvaraju.
     Posle nekoliko dura, Reti začu buku motora - sada dobro znano režanje brzinskih sanki kojima su svo troje i došli na ovaj davno odbačeni zvezdani brod. Dakle, Čuhki se pomirila sa situacijom; otišla je. Zvuk mašinskih sanki ubrzo se izgubio u daljinama. Reti sad naredi da se spoljašnja vrata zatvore i vazdušna komora isprazni, a onda naloži i da se spoljašnja vrata zaključaju i zablokiraju, za slučaj da se Čuhki krišom vrati i pokuša nešto 'herojski'. Neki članovi posade Brazdača smatrali su Reti i sad za dete; ali mnogi delfini imali su mistično poštovanje i vernost prema ljudskim bićima zato što su ljudi bili pokroviteljska rasa koja im je dala Uzdizanje.
     Ali, pomisli ona, meni će biti sasvim dobro. Mnogo bolje nego tim budalama, zapravo.
     Nekoliko hodnika, širokih, a vrlo niskih, vodilo je od te vazdušne komore u raznim pravcima; ali samo je jedan bio osvetljen, i to sijalicama koje su bile nakačene duž naknadno dodate žice. Reti je išla za ovim orijentirom. Usput se zadržavala da pogladi poneku instrunment-ploču na zidu ili da virne u neku od usputnih odaja prepunih tajanstvene mašinerije. Ipak, brzo stiže u kontrolnu salu broda. Već nekoliko dana vredno je razgledala i pregledala ovaj tek osposobljeni tuđinski kosmoplov - koji je, po tvrdnji inženjerke Čuhki, svojevremeno bio bujurski poštanski brodić. Iako je iznutra i spolja bio sav u rasulu, žestoko havarisan, ipak je bio jedan od 'najboljih' koje je posada Brazdača ovih dana osposobila. Unutra je proradio sistem za održavanje života, kao i potpun sistem za manevrisanje. Mnogo toga se održalo u ispravnom stanju, tokom pola miliona godina, u vrlo hladnim dubokim vodama Midena; mnoge galaktičke mašine mogle bi se tu održati i večno, bukvalno zauvek, kada ih ne bi, jednog dana, Jijo morao usisati pod svoju planetnu koru.
     Ovo je sada moj brod, reče ona sebi, osmatrajući osvojenu lađu. Ja sada imam jedan zvezdani brod.
     Naravno, bila je to i sad, kao i dosad, kršina. Slabi su bili izgledi da u tome iko stigne igde.
     Ali Reti je imala slabe izglede još od početka svog života; još od kad je rođena u onom gnusno prljavom plemenu divljaka koji su se toliko ponosili svojim tupavim neznanjem. A naročito je sve bilo protiv nje od onog dana kad je odlučila da radije slobodno govori i bude bičevana nego da doveka bude robinja nekog siledžije sa trulim zubima i umom životinje.
     Reti je u poslednje vreme doživela neka razočaranja. Ali sada je videla šta je svim tim neuspesima bilo zajedničko. Svaki se dogodio zato što se oslonila na nekog drugog - prvo na mudrace te zapadnjačke Zajednice, zatim na one Rothenčuge, pa onda na šaroliku rulju bespomoćnih Zemljana.
     Ali sve to bilo je prošlost. Ona sad radi tačno ono što joj je oduvek najbolje išlo od ruke: oslanja se na sopstvene snage.
     Kontrolna sala bila je nekih tridesetak koraka široka, a u njoj se nalazilo dvanaestak prostranih konzola sa instrumentima. Sve sem jedne bile su ugašene i zatamnjene, a ta jedna bila je uveliko izbušena, rasklopljena, prespojena obiljem kablova i naknadno pridodatih prekidača, tako da je izgledala kao da je okićena za neku svečanu priliku. Sva svetla na toj konzoli raskošno su blistala. Na podu u blizini ležao je portabl-holosim uređaj koji je u ovom trenutku projektovao u vazduh iznad sebe mapu (ali mutnu, prožetu 'snegom' statika) podmorske okoline ovog broda. Na mapi se moglo pratiti kako se jedan svetli streličasti oblik udaljava od broda, krivudajući po dnu, skrivajući se u lavirintu grebena i udolina da ga neprijatelj ne bi primetio.
     Većina brodova-mamaca krstarila je pomoću jednostavnih autopilota, ali neki su se kretali i fleksibilnije, zato što su u sebi imali posade sačinjene od dobrovoljaca koji su ponekad i odstupali od planova Nis mašine o savršeno nasumičnom kretanju. Jednu takvu ekipu činili su, do maločas, Čuhki, Reti i mali Jii; Reti je svojom pameću i spretnim rukama uveliko pomogla delfinki. Te dve dobre osobine nadoknađivale su Retinu neškolovanost. Reti je smatrala da je već zaslužila i zaradila ovaj jedan brod.
     "Zdravo, kapetan!"
     Njen jedini pratilac skakutao je sa sve četiri noge po instrument-konzoli, svakim korakom samo za malo izbegavajući neki prekidač, dugme, svetlo ili kabl. Majušni Ur nastavi da govori tankim, prodornim glasom.
     "Uspeli! Kao jahači rumene kadulje! Kao legende tetke iz bitke. Slobodni mi. Nema nur-zver, ne, ne. Nur-zver nema! Ni fuj brod pun ribe!"
     Reti se nasmeja. Kad god ju je usamljenost počinjala pozivati savijenim kvrgavim prstom, javljao se ovaj mali da je razveseli.
     "Dobro, kapetan, gde sad?" upita malo stvorenje. "Otarasi Jijo? Ide neko mesto sunce i toplo, za promenu?"
     Ona klimnu glavom.
     "Tako nekako. Ali moraćemo biti strpljivi još malo."
     Prvo u Brazdača moraju da pristignu Čuhki i ostali raštrkani radnici. Reti je imala utisak da Zemljani, osim toga, čekaju i na još nešto, na neke događaje na obali. Ali pošto je čula onaj ultimatum Jofura, znala je - Džilijan Baskin će uskoro morati da stupi u dejstvo.
     Pa, pomogla sam im, racionalizovala je ona svoje ponašanje. A ovo što ću odsad raditi, neće ometati njihove dalje planove... Neće mnogo.
     Ali, na kraju, reče Reti sebi, ništa od toga neće biti važno. Jer svako zna da oni ima da budu pečeni čim pokušaju da pobegnu. Ili to, ili će Jofuri da ih hvataju žive, kao liger kad zgrabi galatier fauna.
     Niko ne može meni da zamera što pokušavam da nađem svoj izlaz iz jedne takve zamke.
     A ako neko ipak zameri? - pomisli Reti.
     Nasmeja se glasno toj ideji.
     U tom slučaju, nek idu da se sa Trekijima takmiče u prdenju, pomisli ona. To jedino mogu. Jer ovaj brod je moj, moj i niko protiv toga ne može ništa!
     Bila je rešana da ode sa Jijoa - na bilo koji način.