DVER

     Noćno nebo je pucketalo.
     U nasumičnim razmacima kosa na Dverovoj glavi se uzdizala, kostrešila. Od statičkog elektriciteta kupola balona odzvanjala je dubokim tonovima kao bas-bubanj, a bledoplavi svetlaci hitali su uz i niz konopce o kojima je korpa balona visila; plesali su skakutavo, kao razigrani patuljci. Jednom je treperava kugla zelenobele boje išla za Dverom po nebesima, oponašajući tačno svaki uzlaz i pad balona, svaki otklon zbog vetra. Dver nije mogao oceniti da li je ta kuglasta električna pojava udaljena jedan strelomet, ili nekoliko milja, ili čak nekoliko liga. Taj 'duh' je nestao tek kad je između njih prošao oblak iz koga je izvirao obilat pljusak. Dver se, ipak, još mnogo puta osvrnuo, nervozno proveravajući nije li se to vratilo.
     Mnogo veće verzije iste te sile sevale su u svim pravcima - ali, do sada, daleko od njega. Dverov stari običaj bio je da broji kidure između svake munje i pristizanja njenog potmulo razlegnutog zvuka. Uskoro su ti razmaci postali kraći. Tada je grmljavina tresla balon kao dečju krpenu lutkicu.
     Urijel je podesila kontrole tako da Dver nadleti glavninu nepogode... bar prema grubim meteorološkim proračunima koji su bili mogući na njenom kompjuteru sa diskovima koji se vrte. Najgori bes oluje bio je blizu tla, u zbijenoj masi mračnih oblaka koji su zakrčili čitav Nagib, od horizonta do horizonta.
     Ipak, to je samo značilo da su za njegov nejaki balon postojali procepi kroz koje je mogao proletati, procepi obasjani mesečinom. Uokolo tih prolaza uzdizale su se, kao kule, moćne toplotne mašine ove oluje - uskomešani okomiti stubovi oblaka čiji su veličanstveni vrhovi maltene dodirivali svemir.
     Iako ludo opasan, ovaj prizor se Dveru dopadao, jer je nadmašivao sve što je on ikada u životu video - pa, možda i sve što su zvezdani bogovi iz Pet galaksija ikada videli. Dver je povremeno bio u iskušenju da se počne pentrati po konopcima balona, da bi još malo bolje video veličanstvenost prirode. Da bi mu oluja bolje raskuštrala kosu. Da bi mogao jačim urlikom da uzvrati na urlik neba.
     Ali nije bio slobodan. Čekale su ga dužnosti, neobavljene.
     Zato je Dver radio ono što mu je rečeno. Ostajao je u malenoj košari, ispletenoj od pruća, koju su Urkinje napravile za njega, čvrsto privezan kaiševima za tu korpu da ne bi nikako mogao da ispadne. A košara, koliko je visila ispod, toliko se i vukla ukoso za ogromnom gasnom vrećom, kao neka naknadna misao. Metalni 'Faradejev kavez' od žice trebalo je da ga zaštiti od eventualnog 'manjeg' udara munje.
     Ali šta ako bi munja pocepala balon? Ili zapalila valjak sa gorivom? Ili...
     Tiho pucketanje upozori Dvera da zaštiti lice; samo duru posle toga senzor za nadmorsku visinu uključi gorionik, iz koga pokulja mlaz plamena pravo uvis, puneći balon opet vrelim vazduhom i održavajući bezbednu daljinu od tla.
     Naravno, reč 'bezbedno' bila je tu stvar poređenja.
     "U teoriji, ova letelica trevalo vi da te odnese preko Rinerskih planina, pa i preko Otrovne ravnice", objasnila mu je kovačica. "Posle toga, trevalo vi da prestane opasnost od nunja i gronova. Tada ćeš noći da skineš Faradejev kavez sa seve i da upravljaš valonom kao što sno ti pokazali."
     Kao što ste mi pokazali za pola midure, ako ne i manje, razmišljao je Dver. A i za to vreme ste jurcali okolo, pripremajući lansiranje još jednog balona, poslednjeg.
     Svi ostali baloni već su odmakli daleko ispred njega: flotila krhkih letelica koje su se brzo razilazile po nebesima, zahvaćene različitim vazdušnim strujanjima i vetrovima koji su dostizali čak i uragansku snagu, a sve otprilike prema istoku. Dvaput je Dver video plamen u oblacima, otprilike tamo; plamen koji nije mogao biti samo munja. Iznenadno raskrupnjavanje vatre u oker boji... eksplozija goriva nekog balona.
     Na sreću, ti drugi baloni bili su bez posade, imali su u sebi samo instrumente izvađene sa odbačenih zvezdanih brodova. Pokazalo se da postoji samo jedan jedini Jijoanac dovoljno 'lud' da poleti u ovakvu noć. Dver.
     Bio im je potreban dobrovoljac koji se može potrošiti, reče on sebi. Ali koji će sve videti i o svemu izvestiti, ako stvar uspe.
     Nije se zbog ovoga ljutio na Urijel i Džilijan. Ni najmanje. Znao je da je za taj posao pravi čovek. I da je ova misija potrebna. I da će ga odneti otprilike na ono mesto gde on i inače, želi da ide.
     Tamo gde sam potreban, reče on sebi.
     U Siva brda.
     Šta li se sve dogodilo Leni i Jenini za sve ovo vreme koje je on proveo kao zarobljenik poludelog robota, zatim u borbi protiv Jofura u močvari i najzad u klopci zajedno sa Zemljanima koji se nisu mogli izvući sa dna mora? Do sada su njih dve verovatno ujedinile dva plemena prerano došlih - ljudsko i ursko. Moguće je i da su ih povele na dugo putovanje od onih gejzira i vrućih voda pokraj kojih je Danel Ozava poginuo. Možda će biti potrebni meseci da im on, Dver, uđe u trag i da ih sustigne; ali to nije osobito važno. On ima luk i tobolac strela. Ima i zalihe. A ima i sposobnosti koje su za takav zadatak neophodne.
     Samo je potrebno da ateriram otprilike u tom kraju, recimo ne više od sto liga daleko od Sivih brda, razmišljao je Dver; i, dabome, da u tom procesu ne skršim vrat. Umem da lovim, mogu živeti i od onog što biljke daju. A trekijevsku pastu čuvaću za kasnije, za slučaj da se traganje produži i na zimu.
     Pokušavao je da razmatra ovaj plan etapu po etapu i da sagleda probleme koji se sad mogu predvideti - razne finese traganja i opstanka na tom divljem terenu. Ali njegove misli su se vraćale na sadašnju divlju vožnju kroz ljutita nebesa... ili na tužne rastanke koji su se odigrali pre ukrcavanja u ovu korpu od pruća.
     Neko vreme Sara je pokušavala da se služi rečima; on, isto tako. Pričali su svako o svojim pustolovinama, saopštavali vesti o prijateljima, živim i mrtvim. Ona mu je ispričala ono malo što je znala o Nelou i njihovom uništenom rodnom selu. On je opisivao kako mu je Lark spasao život u jednoj mećavi koja se dogodila tako davno da je to sad izgledalo kao neka druga epoha.
     Nad ovim njihovim ponovnim druženjem visila je činjenica da se ono mora završiti. Znali su da moraju krenuti na određena mesta, ali ne ista. Na misije sa vrlo slabim izgledima na uspeh. Išli su po dužnosti, ali i iz radoznalosti. Dver je čitav svoj odrasli život proveo upuštajući se u takve poduhvate; ipak, bio mu je potreban znatan trud da shvati da je i njegova sestra krenula takvim stazama, samo u ogromno većim razmerama.
     Bilo je još vremena za neki eventualni pokušaj ubeđivanja Sare da odustane od namere - možda samoubilačke - da zajedno sa Zemljanima pokuša bekstvo sa Jijoa. Ali bilo je i nečeg novog u Sarinom držanju; pokazivala je neku odvažnu spremnost koja podseti Dvera na njihove dečje dane, kad je sa obojicom braće išla u lov na fosile i kad se pokazivalo da je ona najizdržljiviji član ekipe. Sarin um oduvek je poletao u prostore onostran Dverovog razumevanja. Možda je došlo vreme da Sara zakorači kroz te galaksije kojima su njene misli bile toliko ispunjene.
     Zato joj je rekao, pre nego što su se poslednji put zagrlili: "Sećaj nas se, kad budeš zvezdani bog."
     Njen odgovor bio je promukli šapat.
     "Reci Larku da ga volim i..."
     Sklopila je oči i zagrlila brata.
     "I reci to isto i Jijou."
     Držali su se jedno za drugo sve dok Urkinja pokraj njih ne reče da je bespogovorno poslednji trenutak za polazak.
     Kad je balon uzleteo, planina Guen najednom se pojavila svud oko njega; prizor sasvim različit od svih koje je dotad viđao. Munje su sablasno preobražavale Spektralni tok, dobacujući kratke sevove opsena čak do Dverovih mrežnjača.
     Dver je gledao kako njegova sestra stoji, dole, na ulazu u pećinu. Prilika obasjana s leđa. Previše ponosita da sad plače. Previše jaka da sad glumi bilo šta. Oboje su znali da ono drugo najverovatnije srlja u katastrofu i zaborav. I da im je ovo najverovatnije poslednji zajednički trenutak.
     Ja nikad neću ni saznati da li je ostala živa, razmišljao je Dver tada, dok su oblaci gutali veliki vulkan i ispunjavali noć plavobelim lučnim električnim pražnjenjima. Kroz jednu pukotinu u oblacima Dver je pogledao uvis i video sazvežđe poznato kao Orao.
     I uspeo, uprkos bolu rastanka, da se osmehne.
     Bolje je ovako, rekao je sebi.
     Od sad pa sve dok sam živ, zamišljaću da je ona negde tamo, gore. Da živi na nebu.