SARA

     "Gravitici!"
     Oficirka za detekciju gravitike počela je uzbuđeno da razmahuje repnim perajem tamo-amo.
     "Znaci pokret-tanja! Veliki emitor napušššta svoj dosadašnji stacionarni lebdeći položaj. Jofurski bojni brod krenuo je ka istoku, brzinom od dva Maha. Njegova nadmorska visssina: deset kilometara."
     Sara je posmatrala kako Džilijan Baskin prima ove novosti. Plan se ostvarivao - pa ipak, ta plavuša sa Zemlje jedva da je pokazivala ikakvu reakciju. "Vrlo dobro", odgovori ona. "Obavesti me o svakoj promeni vektora. Operator mamaca odmah da aktivira program rojenja broj četiri. Hoćemo da olupine počnu da se dižu, lagano."
     Ova velika prostorija sasvim ispunjena vodom nije ličila ni na jedan 'komandni most' u drevnim knjigama koje je Sara imala prilike da pročita - jer ovo je bio svemirski brod Zemljana, ali u njega ljudi nisu mogli ući nikako osim sa ronilačkom maskom za disanje. Ovo je bio komandni 'akvarijum' podešen za potrebe delfina - jer je i čitav brod bio delfinski. Pa ipak, na mestu kapetana nalazila se ljudska žena.
     Saru je od nekog buđavog mirisa svrbeo nos, ali kad je mahinalno podigla ruku da se počeše, ruka je bupnula po providnoj ronilačkoj kacigi i time uplašila samu sebe - po pedeseti put. Sarine ruke i noge bile su gole i stalno pomalo naježene od ove 'penušave vode' pune kiseonika. Ali u Sarinoj svesti nije bilo nimalo mentalnog prostora za nelagodnost, strah ili klaustrofobiju. Ovo mesto bilo je previše čudno da bi dozvolilo takve 'prizemne' reakcije.
     Za nju su Brazdačev ukupni oblik i veličina bili i sad, zagonetka. Korito ovog zvezdanog broda videla je samo jednom, nakratko - zureći kroz okno Hikahija. U tim trenucima podmornica je žurno, duž zraka jednog upaljenog reflektora, išla na susret sa zvezdanim brodom. Taj jedan pogled pokazao je Sari da se u moru nalazi tajanstveni valjak sa mnogo izbočina, nalik na tvelk gusenicu. Površina valjka bila je crna i činilo se da mnogo više upija svetlost nego što je odbija. Podmornica je prišla prostranoj vazdušnoj komori koja se otvorila. Ka i ostali delfini iskrcali su se iz Hikahija svi u svojim šestonogim mašinama-hodačima; hitali su da što pre odu svako na svoje mesto prema rasporedu. Sa izuzetkom komandnog mosta, voda je ispumpana iz svih ostalih prostorija, da bi brod bio što lakši.
     Zidovi su podrhtavali od ritmičkih vibracija motora - dalekih rođaka one vodenice koju je Sarin otac nekada imao, ili rečnih parobroda u pristaništu grada Tareka. Ona se oseti na neki način kao kod kuće; kao da joj je ta porodična naklonost u krvi.
     "Bojni brod prelazi preko Rimerskih planina. Nestaje iz vidnog polja!"
     "Ne uzdajte se preterano u to", podseti Džilijan posadu. "Još imaju satelite iznad nas. Održavaj četvrti obrazac rojenja. Ka, polako nas premeštaj ka zapadnom rubu naše skupine."
     "Razumem, kapetane", odgovori njen pouzdani sivi pilot. Kaov rep i peraja pokretali su se ležerno, opušteno, bez ikakvih znakova nervoze. "Suezi javlja da motori daju sto posto nominalne snage. Gravitika pod nabojem, spremna."
     Sara baci pogled na red ekrana koji su nadzirali druge delove broda. U prvom trenutku gledanja, za svaki displej činilo se da je nemoguće malen, ali njena kaciga pratila je svaku finu kretnju njenih očiju i uvećavala svaki prizor ka kome bi se Sara fokusirala, dajući 3-D jasnoću. Većinom su prostorije bile prazne; u mnogima se videlo da su zidovi još mokri od donedavnog prisustva vode. U mašinskom odeljenju bilo je delatnosti u izobilju. Videla je tog 'Hanesa Suezija' čiji je izgled bio zaista izuzetan: torzo sačinjen od klinastih ploča, a na vrhu jedna kupola koja, kao ogledalo, odražava svu svetlost od sebe. Ispod te 'ogledalske' polulopte nalazio se Suezijev mozak i ono što mu je preostalo od glave. Ali iz tela je virila jedna ruka, još i sad ljudska. Tom rukom on je sad pokazivao nešto na jednoj ploči, podsećajući delfina operatora da nešto podesi.
     Ista ta jedna ruka zagrlila je Emersona D'Anita odmah posle dolaska Hikahija do Brazdača; zagrlila, drhteći od uzburkanih osećanja. Sara nikada do tad nije videla kiborga. Nije znala da li je normalno da kiborg plače.
     U mašinskom odeljenju bili su sad i Emerson i Priti; oni su, svojim gipkim i spretnim rukama, pomagali Sueziju, ali ostajući po strani, u senkama. U blizini njih vrzmala se i Ur-rona, revnosna mlada Urkinja koja je odlazila da obavi razne manje dužnosti, donosila stvari, pomažući na taj način prezauzetim inženjerima. Emerson je izgledao nešto srećniji, sad kad je imao šta da radi. Jer ovo je bila njegova mašinska sala, njegove palube i mašine, gde je već proveo nekoliko godina života. Ipak, još od onog susreta u pristaništu Vufona, Sara nijednom nije videla onaj Emersonov uobičajeni široki osmeh. Činilo se, prvi put, da se D'Anit stidi svojih rana.
     Posada Brazdača, pomisli Sara, mora biti da su u teškoj nevolji, kad im je neophodna pomoć jedne majmunice, jedne kentaurke koja je po zanimanju kovač i jednog invalida koji ne ume da govori.
     Doduše, i drugi mladi iz Vufona bili su ovde zaposleni, itekako: obavljali su sitne kurirske i pomagačke zadatke i pazili na krdo glavera. Trebalo je postići da te životinje ostanu mirne u nesviknutom okruženju.
     Ja sam verovatno najnekorisnija od svih - reče Sara Kulhan sebi; samo Sveto Jaje zna šta ću ja ovde.
     Krivac za to bio je mudrac Purofski čije su kosmičke spekulacije opravdavale ovaj njen navrat-nanos odlazak sa skupinom očajnika poreklom sa Zemlje.
     Čak i ako se pokaže da je njegova logika bila tačna, šta mogu ja učiniti u vezi sa tim planom Bujura? - zapita se ona. Osobito ako ova misija jeste tako samoub...
     Oficirka za otkrivanje ciknu, komešajući repom vodu do penušanja. "Primarni izvor gravitika usporava! Jofurski brod bliži se procenjenom p-položaju pokretnog osmatrača."
     Sara je znala ko je taj pokretni osmatrač: njen brat Dver.
     Dočarala je sebi sliku: Dver u krhkom balonu, sam samcijat na širokom nebu; prema njemu se zaleteo orijaš-brod.
     Sagni glavu, braco, reče ona u sebi; sad će.