DŽILIJAN

     Iako je bilo veoma uzbudljivo i divno poleteti opet svemirom, Džilijan je znala da to nije onaj stari Brazdač. Za jedan geografsko-izviđački brod snark-klase vukao se baš tromo. Obližnja planeta udaljavala se obeshrabrujuće sporo, u poređenju sa negdašnjom zečjom bodrođću ovog broda. Za to nisu bili krivi Suezijevi motori, nego prokleti ugljenik nalepljen i nahvatan svud po površini brodskog korita koje je zato ostalo pod nebrojenim hiljadama tona tog tereta. Radijatori gravitike - zapušeni ugljenikom; probabilitetska peraja - isto tako. Zato su gubili silno vreme hvatajući brzinu za izlazak sa ove orbite. Bili su to minuti ranjivosti.
     Džilijan pogleda na displeju šta radi jato mamac-brodova. Radilo je svašta. Neki nisu uspeli da izrone. Mnogi su izranjali tek sad, dizali se iz svojih prastarih grobova, vrišteći od radosti ili muke zbog tog netraženog vaskrsenja. Više od dvadeset njih već je letelo svemirom. Oni su se razilazili kroz kosmički prostor, stremili u daljine, ispunjavajući zadate planove, iako ni u jednom od tih brodova nije bilo nikog živog.
     Osim, ipak, u jednom, seti se Džilijan.
     Ona razmisli o tom čoveku; o devojci Reti. Ona je sama sebe povela u izgnanstvo. Otela je jedan brod; taj brod je jedna od ovih crvenih tačkica na nebu. Da li je trebalo provaliti u tu olupinu? Ili načiniti neki pokušaj reprogramiranja njenog kompjutera, tako da brod iskrca devojku na kopno Nagiba?
     Nis mašina nije mislila da bi ijedan od tih pokušaja uspeo u vrlo skromnom preostalom vremenu. U svakom slučaju, Alvin i Hak ubedili su doktora Baskin da to ne čini.
     "Znamo mi dobro šta vi Terani pokušavate postići ovim bekstvom", rekla je mlada G'Kekijevka.
     "Znate, a ipak ste se dobrovoljno javili da pođete?" odgovorila je tada Džilijan.
     "Zašto ne? Rizikovali smo i kad smo ronili u Miden u jednom izdubljenom balvanu. Svi prerano došli znaju da je život nešto što uzmeš kao pozajmicu, i to kratkoročnu. Svaka osoba mora odlučiti kako će trošiti to malo.
     Porodice i narodi svih nas zavise od uspeha vaše misije, doktore Baskin. A ova osoba, Reti, odabrala je sebi neku drugu sudbinu. Pa, nek ide svojim putem."
     Brazdač je postupno hvatao brzinu. Džilijan se okrete ka delfinu zaduženom za paranormalna osmatranja. "Javi mi ako čuješ išta od našeg posmatrača", naredi ona.
     "Joššš nema nik-kakvog signala", odgovori taj. "A već je odavno trebalo bit-ti, ako pitaššš mene."
     "Niko nije pitao", reče Džilijan odsečno, nervozno.
     Pogleda i nehotice, ka jijoanskoj matematičarki, Sari Kulhan, čiji je brat uzleteo balonom sa toplim vazduhom, iako je dobro znao da će ga 'srediti' ili grmljavinska oluja ili Jofuri. Sara je sad lebdela okružena rojevima mehurića vazduha; motrila je pomno. Džilijan ugleda, kroz vizir Sarine kacige sa vazduhom, suzu, samo jednu, mekanu, kako teče niz obraz te mlade žene.
     Zapovednici Brazdača nije bilo potrebno nikakvo dopunsko osećanje krivice. Upinjala se da razmišlja pragmatično.
     Samo se nadam da taj momčić nije poginuo uzalud, reče Džilijan sebi. A da li jeste, ili nije...
     Ona pogleda kretanje tačkica na ekranu.
     ...znaćemo kroz koji minut.