LARK

     Tiho je, tišina kao u crkvi; miruje šuma bua. Zbijeno rastu sivozeleni stubovi, uzdignuti kao kule koje će i samo nebo podupreti. Obim svakog od ovih veličanstvenih stabala je kao obim oklopa odraslog gheuena. Ovaj bu, ili bambu, toliko raste u visinu, da bi pojedina stabla lako dodirnula kameni krov Biblosa.
     Sad znam kako se oseća bubica dok mili ispod mora trave u pampi.
     Hodajući uzanom šumskom stazicom između ovih stabala, Lark je često mogao raširenim rukama da dodirne dva istovremeno. Samo komandant njegovog odreda teritorijalaca kao da se nije osećao nimalo stešnjeno, nimalo ugroženo u ovom čudnom prostoru okomitih perspektiva. Ostali borci pokazivali su nemir tako što su neprestano upućivali zabrinute poglede u svaku polusenku, svaki krivi prolaz između stabala.
     "Još koliko do Duden Mese?" upita Lingova, potežući kaiševe ranca načinjenog od štavljene kože. Kapljice znoja blistale su joj na vratu, vlažile jijoanski seljački jelek izatkan ručno od domaćih biljnih vlakana, koji je sada nosila. Ovako je izgledala daleko manje izazovno nego u ono vreme kad je sa Larkom išla na istraživačke pohode po šumama i planinama Jijoa, jer tada je na sebi imala vrlo tanku bluzu od daničkog materijala, bluzu koja je, ovlažena, umela da se pripije uz njeno bioskulptovano telo, tako da je Larku zastajao dah.
     U svakom slučaju, sad ne mogu sebi dozvoliti da je gledam tako, pomisli on; sada sam mudrac.
     Promocija koja mu je donela samo nove odgovornosti, i to neprijatne.
     "Ovom prečicom nisam išao nikada ranije", odgovori Lark. On i Uthen tumarali su mnogo puta ovom planinom u traganju za podacima za svoju knjigu. Mnogo je staza bilo da se planinom prođe, ali neke od njih bile su odista nepogodne za bića koja se kreću na dva svoja telesna točka, kao što su G'Keki; a baš su G'Keki bili nominalno 'na vlasti' u ovoj oblasti. Zato i nisu postojali dobri podaci o takvim prolazima i stazicama, niti je iko održavao staze u dobrom, lako prohodnom stanju. "Ja mislim da ćemo stići za jedno dve midure. Hoćeš da se odmorimo?"
     Ling rukom skloni sa lica mokre pramenove kose. "Ne", reče ona. "Idemo dalje."
     Ova nekadašnja pljačkašica gena kao da je bila izrazito svesna da se u njenoj blizini kreće Dženi Šen, narednica teritorijalne milicije, žena mala rastom, ali mišićava u rukama, koja je svoj zapeti samostrel nosila u naručju pažljivo kao voljenu bebu. Dženi je često bacala pogled ka Lingovoj, očima lovca, kao da se predomišlja koji bi organ bilo najbolje probušiti strelom. Svako je mogao da oseti kako između te dve žene pulsira neprijateljstvo - ali i kako je Lingova rešena da ne pokaže ni najmanju slabost, pa makar mrtva pala.
     U njihovom antagonizmu Lark je pronašao ponešto dobro za sebe: jer taj sukob je odvlačio ljutnju Lingove sa njega na drugu stranu. A ljutnja je njena bila velika, osobito od kad je on čistom logikom onako ocrnio njene voljene bogove, Rothene. Od tada se vanjijoanska naučnica prema njemu ponašala krajnje neraspoloženo, mada, ipak, civilizovano.
     A kome bi se i moglo dopasti, pomisli on, da mu neko ispod nogu izmakne najosnovnija uverenja o svetu. Osobito ako je taj neko primitivni divljak.
     Lark naduva obraze i tek onda izduva vazduh: huniška verzija sleganja ramenima.
     "Hrrr-mm", reče on. "Napravićemo pauzu na vrhu sledeće uzbrdice. Do tada bi trebalo da smo već izišli iz najgoreg bua."
     A zapravo je najgori gustiš ovog div-bambusa već bio iza njih, gustiš tako nezgodan da je u tom delu šume, kad su bili vetroviti dani, dolazilo do trenja jednog stabla o drugo, pri čemu su nastajali snažni škripavi zvuci koji su se svakom prolazniku uvlačili pravo u kosti i tek tamo počinjali da vibriraju najjače. Jedinačna kolona putnika tamo se morala, na mahove, provlačiti između stabala postrance. A sve vreme morali su, kao i sada, paziti na životno važne znake 'ovo je staza', urezane u pojedina stabla.
     Dobro sam učinio što sam ostavio Uthena tamo, reče on sebi, nadajući se da će uspeti da ubedi sebe u istinitost toga. Samo se ti drži, prijatelju stari. Možda ćemo naći neki način da te izlečimo. Molim se Bogu da hoćemo.
     Vidljivost je u ovoj šumi bila smanjena i zbog izmaglice od vodenih kapljica, zato što su mnoga stabla bua imala svoje zalihe vode daleko iznad zemlje, a pojedine od tih zaliha curele su pomalo, tako da su se u kolonadi pojavljivali mlazići i lukovi nalik na svetlucavu maglu. Nekoliko puta naišli su na velike čistine, na mestima gde je, zbog pada nekog prastarog buovog stabla, nastajala domino-reakcija, tako da se na desetine stabala srušilo jedno zbog drugog. Ali te 'čistine' bile su sve samo ne čiste, jer prekrivao ih je pravi džumbus oborenih i polomljenih ogromnih stabala.
     Lark je povremeno viđao, na nekim stablima izvan njihove stazice, urezane druge simbole. Na gal-šestom i gal-drugom, ali šifrovane, tako da ih nije mogao pročitati. Uz neke od tih bili su dodati nizovi brojki napisani zemaljskim, angliskim jezikom.
     Pitao se zašto bi iko urezivao grafite u stabla divovskog bua, duboko u ovakvoj šumi; zašto i čemu.
     Nekoliko puta video je nepoznate osobe u šumi, u sumraku i izmaglici; jednom prilikom neko ljudsko biće, zatim nekoliko Ura i najzad jedan par Trekija. Šunjali su se između redova divovskih zelenih stubova. Za ove poslednje Lark se samo nadao da su Trekiji; imali su neki kupast izgled, ali... Nestali su pre nego što je mogao dobro pogledati šta su.
     Narednica Šen gonila ih je oštrim marševskim tempom sve dalje i dalje, ne dajući im vremena ni za kakvo istraživanje. Dvojica Visokih mudraca Jijoa pozvala su Larka i zarobljenicu k sebi; to je bila komanda važnija od ma kakvog drugog prioriteta. Zato su pohitali, ne štedeći snagu, preko ovako teškog terena. Doduše, vesti pristigle sa Livade okupljanja dodale su im popriličnu količinu snage.
     Stigli su kuriri, trčećim korakom, i doneli glasove da jofurski ratni brod još i sad leži posred svete doline, okružen zonom u kojoj je svojim zracima poubijao sve koji su se tu zatekli. Pošto je svojom masom zaprečio prolaz reci, stvorilo se veoma veliko jezero, na čijem dnu je ostao manji brod, rothenski, dvostruko zarobljen: poluprovidnom zlatastom masom zaustavljenog vremena, i velikom, rastućom količinom vode. Svakoga dana, rekoše glasnici, iz svog broda Jofuri pošalju dva izviđačka čamca, u obliku bodeža. Čamci krstare preko jijoanskog kopna i mora, tragaju za nečim, ali niko ne zna za čim.
     I posle one pogibije koja se desila u noći kad se div spustio u Dolinu okupljanja, i kad su nastradali mnogi, pa i mudrac Ask, sadašnji Visoki mudraci spremali su se da pošalju novu grupu izaslanika, hrabre dobrovoljce, koji bi pokušali da otpočnu razgovore sa Jofurima. Niko, međutim, nije tražio od Larka da bude jedan od tih pregovarača. Mudraci su za njega spremili druge zadatke.

     Nisu se samo ljudi dosetili da malčice i varaju, po dolasku na zabranjenu planetu Jijo. I drugima je to palo na um, i to u onim početnim pokolenjima koja su ovde osnivala svoje tajne kolonije.
     Posada ljudskog broda, koji se zvao Kivot ili, drugačije, Tabernakl - a oba znače isto - godinu dana je oklevala i odugovlačila, pre nego što je svoj dragoceni brod bacila na dno okeana. Tokom te godine, služili su se alatima bogova, sekli šumu, proizvodili hartiju, štampali knjige... i smestili ih u tvrđavu usečenu u jedan granitni masiv, iznad jedne reke. U tim ranim danima, a naročito u vreme ratova sa Urima i Gheuenima, tvrđava Biblos bila je ne samo biblioteka nego i presudno uporište u kome su ljudi mogli bezbedno da žive i da jačaju svoje položaje u jijoanskom društvu naroda, da bi, najzad, dotadašnjih pet naroda počeli da ih poštuju.
     Ali i sivi Gheueni su svojevremeno, mnogo ranije, imali jednu takvu citadelu, izdubljenu u planini dejstvom moćnih brodskih mašina pre nego što je gheuenski šunjalački brod otišao na dno. Naziv tog uporišta bio je 'Pećine Šooda', a ono se nalazilo blizu današnjeg grad Ovooma. Drugim narodima moralo se činiti da je to neosvojiva tvrđava. Ali pala je, tako što se udavila; jer to je, zapravo, bio lavirint pećina i hodnika duboko ispod planine Šood, i čim su crveni i plavi Gheueni, radnici, digli pobunu i napustili svoj ropski posao u dubini, počeo se dizati nivo podzemnih voda, nezadrživo. Plavi i crveni su potražili sebi nova legla i novu sudbinu, a sive hitinske vladarke nisu mogle tvrđavu održavati same.
     A najstarije od svih takvih uporišta, ono gde su se prvi jijoanski prerano došli ušančili, bila je Duden Mesa. Ona je, uz grad Tarek, bila srce života G'Kekija na Jijou; sva obavijena čudesnim kamenim rampama kao gracioznim filigranom, tako da su vlasnici mogli da se vozaju na svojim telesnim točkovima gore i dole, u pravim linijama i krivinama, od tkačnica i drugih radionica, pa sve do zaravni gde su, zaklonjene krošnjama drveća, cele porodice spavale zajedno, podižući točkove malo u vazduh i sjedinjavajući glavčine osovina da bi se dobilo nešto kao dugačka zajednička osovina sačinjena od nekoliko manjih, koja se, dok oni spavaju, okreće polako... i sa njom, naravno, svi točkovi. Mesa je bila prekrivena zastorom od blur-platna. Imala je u sebi toliko meandri da je ličila na slike zemaljskih takozvanih 'petlji na raskrsnicama autoputeva' pokraj velikih ljudskih gradova, samo su te 'petlje' ovde bile neuporedivo složenije i još pomešane sa takođe zemaljskim luna-parkovima.
     Lice Lingove ozarilo se zaprepašćenim oduševljenjem kad je ugledala Duden Mesu. Lark joj poče objašnjavati čipkastu strukturu putanja za g'kečko vozikanje. Lingova je samo klimala glavom. Kao ni Biblos, ni tvrđava Duden nije bila namenjena da traje večno, jer to bi bilo u suprotnosti sa osnovnim Sporazumom izgnanika. Znalo se da će jednog dana morati da bude sasvim razorena - to su starešine G'Kekija prihvatali. Pa ipak, bila je 'za sada' u odličnom stanju. Brujali su po njenim putanjama mnogobrojni točkovi, i danas; vozili su se G'Kekiji, prepuni grešnog ponosa što je njihov voljeni grad tako lep. Njihov grad, njihov dom.
     Dok se Lingova, biolog po struci, samo divila, Lark je ovu naseobinu gledao i sa novom tugom.
     G'Kekima je ovo jedini dom, pomisli on.
     Ako Rotheni govore istinu, onda nigde više, nigde u svih Pet galaksija, ne postoji ni jedan jedini živi G'Keki; samo ovde.
     Ako izumru i na Jijou, pomisli on, neće ih biti više nigde u celoj Vaseljeni.
     Gledajući kako mladi G'Keki bezobzirno jurcaju po samom rubu kamenih putanja, kako se od brzine naginju na svakom zaokretu tako da voze samo na jednom točku, i kako se periferije njihovih točkova 'usijavaju', a sva četiri pipka sa očima, na glavi, ludo mlataraju po vazduhu - Lark nije mogao verovati da će Vaseljena dopustiti da se nešto tako dogodi. Zar nije nedopustivo da jedna takva rasa izumre?
     Izišli su, već, iz guste šume; sa druge strane ove uzvisine na kojoj stadoše bila je normalna šuma, daleko manja. Sa grana jednog obližnjeg garu drveta na zemlju doskoči zukir - mršavo stvorenje, reklo bi se sve same ruke i noge, pokriveno spiralnim šarama svog čupkastog, paperjastog torga. Zukiri, cenjene domaće životinje, ali i pomoćnici G'Kekija, doprinosili su da život bude koliko-toliko podnošljiv za točkasta bića na planeti gde je drumova malo, a kamenja i previše.
     Ovaj zukir je nekoliko trenutaka žmirkavo osmatrao povorku ljudi. Onda se doklima sa noge na nogu, bliže, sve vreme njuškajući vazduh šumno. Prođe pored mnogih i nepogrešivo priđe Larku.
     Ova sposobnost zukira bila je dobro poznata narodu, tako da je postojala i izreka 'Pronašao ga kao zukir mudraca'. Doduše, niko nije pojma imao kako zukiri ustanove ko je, među ljudskim bićima, mudrac; smatralo se da su zukiri, u svemu ostalom, manje pametni, to jest intelektualno manje sposobni nego neo-šimpanze. Lark je svoju titulu mudraca dobio nedavno; nije mu ni naročito prijao taj status 'mlađeg mudraca'; a ipak, zukir ga je pronašao iz prve. Sada zukir pritisnu vlažne nozdrve na zglavak Larkove ruke, poče nešto da guguće zadovoljno, a onda glatko gurnu mali svitak pergamenta u Larkovu šaku.
     SASTANAK U SKLONIŠTU. Tri reči - cela poruka.