ALVIN

     U prvi mah bilo je teško razabrati se - gde sam, u čemu sam. Slike plave i zelene nailazile su kroz izmaglicu, trzale se tamo-amo, tako da me je prolazila jeza kroz ovu moju još ne sasvim zalečenu kičmu. Hakica i Štipko snašli su se brže. Pokazivali su pojedine delove slika i znalačkim komentarima tipa 'Hmmm' i 'A-ha' stavljali na znaje da misle isto. Ovo me je podsetilo na naše ronjenje podmornicom San Vufona kad je jadni Alvin Huniš uvek poslednji skontavao šta se, zapravo, dešava.
     Posle nekog vremena sinulo mi je. To smo mi gledali prizore sa nekog vrlo dalekog mesta, ali mesta gore, u svetu sunca i kiše!
     (Koliko puta smo Hakica i ja čitali kako neki književni lik gleda, pomoću daljinskih uređaja, neka druga mesta, gde se trenutno ne nalazi? Čudna stvar, i ako nebrojeno puta pročitaš u romanima o nečemu, može ti se desiti da ostaneš sasvim zapanjen kad to isto nešto počne da ti se dešava u stvarnom životu.)
     Voda, plićak, prožet sunčanim sjajem; talasanje zelenih morskih travuljina u blagoj plimi. Jata srebrnastih bića munjevito se otiskuju repom: jedan zamah, i već su daleko. Takve žive vrste naši ribari hvataju mrežama i donose kući, pa mi to lepo sušimo ili bacamo u riblju čorbu, u mnogim huniškim khutama.
     Onaj glas iz svetlosti koja se vrti reče da se u blizini sočiva pokretne kamere nalaze 'mikrofončići'. Time su bili objašnjeni zvuci: klokotanja, široki šumovi talasa u zamahu. Štipko se poče nervozno pomerati, razgibati svih pet svojih nogu, željan da uskoči u nešto takvo; i iz svih pet ventila poče zviždukati lament jedne krabe nostalgične što nije u svom plićaku, gde crveni Gheueni u podvodnim kavezima gaje jastoge za jelo, a u drugim kavezima svoje mladunce. Ur-roni je ova projekcija podvodnih slika daleko manje prijala; naša Urkinja ubrzo okrete svoju glatku, izduženu glavu na suprotnu stranu, njišteći, obuzeta mučninom u stomaku zbog prizora u kome toliko vode pljuska na sve strane.
     Kamera pođe ukoso nagore, a talasi stadoše da se prelamaju i razbijaju mnogo jače. Ali to nije dugo potrajalo. Uskoro se voda slila nadole iz sočiva, pretvarajući se u 'ćebad' pene koja je bežala po nekim mokrim, ravnim površinama. Kamera najzad iziđe u niski peščani predeo. Poče hitro puzati dublje u kopno, ali neprestano se držeći nisko, pri samom tlu.
     "Naš normalan postupak bio bi da robota pošaljemo na obalu u toku noći", reče obrtni glas. "Ali situacija je hitna, te smo zato morali ovako. Nadamo se da će zbog preobilja sunčevog sjaja i vreline izlazak robota iz vode ostati neprimećen."
     Ur-rona odahnu čujno, srećna što slika više nije puna tečne turbulencije. "A to nas prisiljava da se zapitano", reče ona, "zašto niste slali ovakve uhode i ranije."
     "Nekoliko ih jesmo poslali da tragaju za znacima civilizacije", reče glas. "Dva se ne vratiše, odavno ih nema; ali ostali poslaše zapanjujuće slike."
     "Na primer?" upita Hakica.
     "Na primer, kako mornari Huniši plove drvenim jedrenjacima po dalekoj morskoj pučini."
     "Hrrr-mmm... Šta ima čudno u tome?"
     "Dok crveni Gheueni, koji žive bez ikakvog nadzora sivih ili plavih, trguju, u miru, sa svojim susedima Hunišima."
     Štipko poče nešto da hukće i svirka, ali glas se nastavi.
     "Ovo nas je zainteresovalo, pa smo poslali jednu podmorničku ekspediciju preko Procepa. Naši istraživači pratili su jedan od vaših brodova sa šljakom, i kad je počeo da izbacuje burad u more, uzeli su nekoliko uzoraka. Prilikom povratka u bazu, podmornica je slučajno naišla na ono ursko 'blago' koje ste vi tražili, zbog koga ste i poslati pod more. Naravno, pretpostavili smo da od vlasnika nije ostao niko živ."
     "A, je li?" upita Ur-rona. "Zašto vi to vilo?"
     "Zato što smo već videli žive Huniše!" reče glas iz rotirajuće mreže svetlih linija. "Ko bi mogao i pomisliti da Huniši i Uri žive bez ratnih sukoba, naporedo, u prostoru manjem od jednog kubnog parseka? Računali smo: Huniša ima živih - dakle, Ura sigurno nema živih."
     "A-uh", bio je Ur-ronin komentar. Ona okrete svoj kentaurski vrat i zagleda se netremice u mene.
     "Zamislite naše iznenađenje", nastavi glas, "kad smo videli da kroz vodu tone, ka nama, jedno vrlo primitivno plovilo. Podmornica, otprilike, ali napravljena od jednog izdubljenog debla drveta; a u njoj..."
     Glas prestade. Daljinska kamera opet se kretala po tlu. Sad je na pesku već bilo i nešto malo rastinja, tu i tamo.
     "Ej", pobuni se Ur-rona. "Ja sam nislila da vi ne snete koristiti radio, niti vilo šta drugo što bi noglo da se detektuje iz kosmosa!"
     "Tačno", reče glas.
     "Pa, onda kako dobavljate ove slike uživo?"
     "Odlično pitanje, za nekog ko nema iskustva u takvim stvarima", reče glas. "U ovom slučaju, robot treba da se udalji od obale približno jedan kilometar. On za sobom tegli jedno optičko vlakno, kroz koje nam i šalje slike, a to se odozgo ne može otkriti."
     Malo se trgnuh. Tu je nešto zazvučalo... nekako... poznato, blisko. Na malo čudan način blisko.
     "A ima li to neke veze sa eksplozijana?" upita Ur-rona. "Sa nedavnin napadon na nas? Neko je, tamo, rešen da vas uništi svakako."
     Rotirajuća shema u prostoru se skupi. Posle te kontrakcije, nastupilo je novo širenje do pređašnje zapremine.
     "Zaista ste maštoviti i hitri. Razgovor sa vama neobično je iskustvo. A ja sam stvoren da cenim neobična iskustva."
     "Ukratko, da", reče Hakica pomalo ljutito.
     "Pre izvesnog vremena", nastavi glas, "jedna leteća mašina počela je pretraživati ovaj deo okeana, i to pipcima koji se sastoje od zvuka. Nekoliko sati kasnije, počela je da izbacuje dubinske bombe, u očiglednom naporu da nas istera iz ove gomile starog krša gde smo se sakrili.
     "Stvari su postajale katastrofalno loše, ali onda su se u ovoj zoni počele pojavljivati gravitonske emisije nekog drugog letećeg broda. Uhvatili smo ritmove vazdušne bitke. Bitka je bila kratkotrajna, ali očajnička. Upotrebljeni su projektili i smrtonosni zraci."
     Štipko se poče snažno ljuljati levo-desno, tupkajući rubom oklopa o pod, pa uzviknu: "E-hej-ej-ej-EJ!". Od naše glume da smo za ove informacije nezainteresovani - ne ostade ništa.
     "Onda su obe letelice naglo prestale da lete. Njihovi interni potpisi prestali su da dejstvuju, u blizini mesta gde se naš robot-osmatrač nalazi sada."
     "Koliko blizu?" upita Ur-rona.
     "Vrlo blizu."
     Gledali smo, prilično hipnotisani, kako se kamera žurno pomera napred, po pesku. Kojekakve škrte biljčice maltene su proletale kroz vidno polje, koje je, međutim, ostajalo na jedva pedalj od peskovitog tla. Kamera je izbegavala busenje sabljaste trave, zatim se zaletela svojom najvećom brzinom napred i uskoro izbila na uzvisinu odakle se otvorio pogled na veliku močvarnu oblast.
     A tamo, sjaj srebra! Dva sjajna predmeta. Zaobljeni bokovi jedne letelice...

     Tada se dogodilo.
     Bez upozorenja, baš kada smo prvi put ugledali taj izuzetni prizor, dva srušena nebeska broda, nešto - jedno iscereno lice - najednom zakloni čitav 'ekran' ispred nas.
     Svi smo u tom trenutku odskočili unazad i svi uzviknuli nešto, od iznenađenja. Ja sam ustuknuo tako naglo da čak ni ta visokotehnološka proteza za leđa koju su mi namestili nije mogla da me zaštiti od talasa bola. Hufu mi zabode kandže u rame, uz krik nalik na ćurlikanje.
     To lice iskezi zube, izrazom poprilično zlobnim. Bili su sjajni i šiljati. Crne oči nalik na dva dugmeta zurile su u nas, izobličene uveličanjem, tako pune mesožderskog 'zabavljanja' da smo svi sad zastenjali nešto u smislu 'Oh, ne...' jer prepoznali smo ko je to.
     Naš vrlo maleni robot-snimatelj se bacakao, ne bi li se izvukao, ali iscereni demon čvrsto ga je držao sa obe prednje šape. Zubata zverčica očito rešena da tu spravicu rasturi.
     Tada se oglasi rotirajući glas - rečima koje su izletele na takav način da smo ih čuli ne samo u ovoj prostoriji nego i izgovorene tamo gore, na obali mora; dakle, doprle su još jednom do nas sa tog poprišta gore, gde ih je svakako uhvatio 'mikrofončić' i vratio ih u naše podvodno sklonište. Samo dve reči, na čudno naglašenom gal-sedmom, vrlo tankim i visokim glasom, maltene iznad huniškog praga čujnosti.
     "Prestani, brate." To je rotirajući glas poručio nuru.