SARA
Sara se plašila da bi, bez crnih naočara koje joj dadoše Ilijke, mogla oslepeti ili poludeti. Samo nekoliko svetlaca uspelo je da se provuče pored naočara i ubode je u oči, pravo u očne nerve; ali i to je bilo vrlo opasno, jer bili su to pravi krici boje, vrištali su, ali i gugutali tražeći pažnju, preklinjali su je: skini te naočare! Zagledaj se netremice u nas... pa makar se izgubila u svetu 'pomaknute' svetlosti.
Čak i kroz tamno sivilo tih naočara činilo joj se da je okolne kamenite litice dozivaju kriptičnim značenjima. Sara se priseti kako je Odisej, onaj iz legende, ploveći pored slavnih Sirena, naredio svim svojim mornarima da zapuše uši voskom, a njega da vežu veoma čvrsto za katarku, tako da jedino on čuje pozive tih neodoljivih zavodnica, ali da ne može pojuriti ka njima, a posada da ih prenebregne i da samo vesla brzo i žustro, pored tog ostrva, pored zavodljivih sjajnih obala, što dalje.
Zar bi bolelo ako bi ona sad skinula ove naočare i zagledala se u te ustalasane predele? Ako bi je zahvatila hipnoza, zar ne bi priskočili njeni prijatelji da je spasu? Ili bi, ipak, njen um ostao zauvek zarobljen u toj panorami?
Narod u razgovoru retko pominje Spektralni tok - belu mrlju na mapama Nagiba. Čak i oni robusni pustinjski lovci koji lutaju Pustinjom oštrog peska i u stenovitim šupljinama ispod dina pronalaze i kopljima probadaju roule, zaobilaze, i to nadaleko zaobilaze, ove otrovne predele u kojima, navodno, nema života.
Tek sad se Sara priseti nečeg što je njena majka rekla kad je, jednoga dana pre približno dve godine, ležala na samrti u njihovoj kući u selu Dolo, pokraj vodenice za izradu hartije. Škripao je vodenični točak i žuborio svoju jednoličnu tugovanku. Melina je ležala u bolesničkoj sobi, a Dver je bio unutra sa njom; Sara je sedela napolju, ali je kroz poluotvorena vrata čula odlomke njihovog tihog razgovora.
Naravno, njen mlađi brat imao je posebnu dozvolu da odlazi u patrole po celom Nagibu, a po potrebi i izvan; upravo on je bio taj od koga se očekivalo da pronađe i uhvati prekršioce svetih Spisa i sporazuma šest naroda Nagiba. Sara se nije mnogo iznenadila kad je saznala da je on išao čak i u toksičnu zonu, u zemlju psihotičnih boja. Međutim, ovi odlomci razgovora, koje je tad čula, nagovestili su da je i Melina nekada bila u Spektralnom toku - i to pre nego što je doputovala na sever da se uda za Neloa i odgaji decu s njim pokraj tihe zelene reke Rone. Razgovor je bio u tihim tonovima ispovesti na samrtnoj postelji, ispovesti poverljive. Dver nikada kasnije nije pomenuo, nijednom reči, taj razgovor sa majkom.
Saru je nadasve dirnuo ton duboke čežnje i sete u glasu njihove majke.
"Dver... podseti me opet na one boje..."
Konji nemaju nikakve zaštitne naočare, a ipak se ne primećuje da im nešto smeta; štaviše, dve Ilijke koje su dovezle kola do tog mesta, Kefa i Nuli, nose naočare sasvim nemarno, kao da žele izbeći dobro poznatu dosadnu smetnju, ne mnogo opasnu. Očigledno je obema laknulo što su izišle iz tunela. Kefa se nagnula ka Nuli i nešto joj promrmljala, pa se obe nasmejaše; to je bio prvi put da Sara čuje da ilijske jahačice umeju i da se smeju.
Misli su joj postajale malo sređenije; iznenađenost je ustupala mesto radoznalosti. Zar ne postoje rase slepe za boje? - pomisli ona; zar nisu i neki ljudi urođeno nesposobni da vide boje? Dejstvo ovih boja ne može biti zasnovano samo na varijacijama u talasnoj dužini vidljive svetlosti u dobro znanom elektromagnetnom spektru. U skladu s tim, ni zaštitno dejstvo uriških tamnih naočara ne može se sastojati samo u zatamnjivanju. Mora biti da tu deluje još nešto. Polarizacija svetlosti? Ili paranormalni efekti?
Emersona je oči štitio njegov reug. Sara, međutim, vide da on zabacuje prozirni sloj simbiontovog tela i počinje da gleda Spektralni tok sasvim nezaštićenim očima. Ovo ju je zabrinulo. Prvo se trznuo celim licem i bukvalno ustuknuo od čulnog preopterećenja, kao da mu je neko krenuo u oči onom jakom četkom za timarenje krzna Huniša. Ona se pomače da mu priskoči u pomoć - ali Emersonova početna reakcija vrlo kratko je trajala. Već posle nekoliko trenutaka taj ranjeni zvezdani letač joj se osmehnu, kao da kaže: ovo boli, ali je divno.
E, pa, ako ti, Neznanče, možeš... pomisli ona. I pogura crne naočari niz nos.
Njeno prvo iznenađenje bio je bol koji nije to bio. Njene zenice se skupiše, tako da je jačina svetlosti začas postala podnošljiva.
Zatim oseti mučninu u sebi... jer svet se sav pomerao, migoljio, rastvarao, pred njom. Činilo joj se da gleda kroz mnoštvo slika koje su sve nabačene jedna preko druge.
Stvarna, banalna topografija ove zemlje sastojala se od višestrukih ohlađenih tokova lave, erodiranih kanjona i okruglih kamenih brda čije su strane okomite, takozvanih mesa. Ali Sara poče sagledavati tu stenovitu stvarnost kao ekran, kao praznu mrežastu potku tapiserije preko koje je neki ludi umetnik, G'Keki možda, finim vezom naneo ne jednu sliku, nego mnoštvo, a sve raznim zračnim višebojnim koncima i teksturama. Pri svakom treptaju oka, Sara vide nešto drugo. Svet se pomicao pred njom.
- Mese prepravljene u vilinske dvorce, sa kojih lepršaju, u vetru, trouglaste zastave na kopljima, kao pramenovi magle...
- Prašnjave zaravni pretvoriše se u svetlucave bazene. Reke krvi, ali i tečnog metala, žive, kao da su potekle uzbrdo, spojile se u vrtloge dvaju tečnosti koje, inače, nikako ne bi mogle da se izmešaju...
- Talasajući se kao uspomena, jedna obližnja strmina pokaza bujursku arhitekturu - kule grada Tareka - ali prozori više nisu bili mrtvi i prazni, nego prepuni svetlosti; milioni blistavih prozora Bujurske civilizacije na Jijou...
- Njen pogled pređe na prašnjavi drum, gde je ispod točkova njihovih zaprežnih kola izletala vulkanska prašina i šljaka. Ali činilo se da taj drum ima i svoj drugi nivo, jednu drugačiju ravan, sazdanu od bezbroj zvezda, blistavih...
- Onda drum pređe preko vrha jednog brega i otkri fatamorganu još neverovatniju od svih ostalih: nekoliko uzanih dolina koje su se pružale iz jedne velike, kao prsti iz dlana; a okolo strma brda poput okeanskih talasa skamenjenih usred žestoke oluje. Doline su bile, činilo se, zelene, biljno zelene, pokrivene sasvim neubedljivim drvećem, nemogućim livadama.
"Ksi", saopšti Kefa, i progunđa još nešto, s onim naglaskom koji je Sari bio i poznat, i čudan, i pomalo sablasan.
Najednom je shvatila.
U trenutku iznenađenja, namakla je crne naočari opet na oči.
Nestali su dvori i zvezde...
...ali su livade ostale. Ona vide četvoronoge stvorove koji pasu travu, sasvim stvarnu, i piju vodu iz potoka savršeno stvarnog.
Kurt i Jomah uzdahnuše. Emerson se nasmeja, Priti poče da pljeska šakama. Ali Sara je bila toliko zaprepašćena da ni glasa od sebe ne dade. Jer sada je znala istinu o Melini Južnjakinji, ženi koja je pre toliko vremena došla do Rone, navodno iz daleke Dubrave, i postala Nelova mlada. O Melini, srećnoj, ali ekscentričnoj, koja je uspela da podigne troje neobične dece uz neprestano pljuskanje talasa duž brane Dolo.
Majko... pomisli Sara, otupela od zaprepašćenja. Ovo je, majko, bio tvoj zavičaj.
Ostatak odreda konjanica stiže nekoliko midura kasnije, zajedno sa Urkinjama, svojim saborcima. Bile su umorne i prljave. Ilijke poskidaše sedla sa vernih životinja, a onda i odeću u kojoj su jahale, i uđoše u mlaku vodu vulkanskih izvora, ispod nadnetih stena, nadomak putnika koji su se na tim istim stenama odmarali.
Sara malo osmotri kuda Emerson gleda. Uveri se da je barem još jedan deo njegovog mozga ostao neoštećen: svemirski letač je pratio golotinju mladih Ilijki baš onako kako bi se od pravog muškarca očekivalo.
Sara uguši u sebi talasić ljubomore. Ali znala je da se izgledom svog tela ne bi nikad mogla takmičiti sa ovim atletskim, preplanulim devojkama.
Donedavni Neznanac primeti da ga Sara gleda i pocrvene primetno. Toliko je postiđeno i pokunjeno izgledao, da se ona morala nasmejati na sav glas.
"Mož gled, ne pip!" reče ona i pripreti mu zamahivanjem, sasvim preteranim, jednog prsta. Emerson možda i nije shvatio skraćene reči, ali je suština - prekor uz puno naklonosti - sasvim uspešno prošla do njega.
On uzvrati osmehom i sleganjem ramena, kao da kaže: 'Ko, ja? Ma ni na kraj pameti mi nije!'
Pre dolaska konjanica i Urkinja, okupali su se i putnici, ali uz više stidljivosti. Golotinja nije bila naročito jak tabu na Nagibu. Ove Ilijke, međutim, ponašale su se kao da ne znaju, ili ne mare, ni za najosnovnije činjenice koje se ljudskim devojkama saopštavaju o suprotnom polu. Kao da ne znaju, na primer, da mužjak homo sapiensa ima reflekse uzbuđivanja koji su nerazdvojno ugrađeni u sam vizuelni korteks, u same nerve i mozak.
Možda su one takve zato što kod njih nema muškaraca, pomisli Sara. Jer videla je, svuda, samo devojčice i žene, kako rade na raznim mestima u ovom predelu; oko kuća, šupa, ambara. Bile su tu i Urkinje, koje su gajile svoje dragocene životinje, simle, kao i krda svojih magaraca, na rubnim područjima ove oaze. Ta dve razumne rase nisu se uzajamno izbegavale - Sara vide prijateljske susrete, razgovore. Ali je svako ipak imao, u ovom uzanom području, svoje omiljenije terene.
Ulaštu je poznavala Kurta eksplozera; nesumnjivo je boravila i u drugim oblastima Nagiba. Ali, po svemu sudeći, i neke Ilijke, ljudska bića, verovatno su ponekad kretale iz ovog svog uporišta i zalazile među seljake i građane šest rasa, koji nisu slutili ništa.
Melina je imala dobru maskirnu priču kad je došla u Dolo, reče Sara sebi. Donela je pismene preporuke tobož iz Dubrave, a u naručju bebu Larka. Svako je prihvatio da je došla iz 'nekog' sela u Dubravi. Tipičan slučaj unapred ugovorene preudaje, pomisli ona.
Nelou, činilo se, nijednog trenutka nije zasmetalo što njihovo najstarije dete nije, zapravo, biološki njegovo, što Larkov pravi otac nije čak ni poznat. Melina je tiho odbijala svaki razgovor o svojoj prošlosti.
Ali ovakva tajna... pomisli Sara.
Ulaštu i njen odred kentaurki dovedoše zarobljenicu. Bila je to Ulgor, ona Urkinja sklona majstorisanju koja se još u Dolou sprijateljila sa Sarom, ali samo da bi je posle uvela u klopku, u ruke Dedingerovih fanatika i novih urunthajskih odreda. Sada su se Ulgor i Sara našli u obrnutim ulogama - Ulgor je bila zarobljenik. Sara primeti kako Ulgor sa svoja tri oka zuri, sva smućena, u ovu zapanjujuću oazu.
Kako bi Urunthajke mrzele ovo mesto! - pomisli Sara. Njihove pretkinje, u davnim vremenima, nastojale su da prigrabe sve naše konje i da ih sve unište. Kasnije, kad je Drejk Stariji slomio Urtunthajke, tadašnje urske Mudre su se izvinile. Ali smrt ne možeš povući izvinjenjem.
Ne možeš, reče ona sebi. Ali ju je moguće prevariti, moguće je na prevaru izbeći izumiranje. Gledajući kako ždrebad, muška i ženska, kaskaju i skaču za svojim majkama kobilama, ispod ovih stena prelivenih svakojakim blistavim bojama, Sara provede neko vreme maltene srećna. Ovu oazu možda neće videti čak ni sveznajuće špijunske oči tuđinskih zvezdanih gospodara, zbuniće ih okolne mnogobrojne zemlje opsena. Možda će zemlja Ksi preživeti kad sav preostali Nagib ostane bez ijednog živog razumnog žitelja.
Vide kako Ulgor uvode u ogradu u kojoj su već držali zarobljenog pustinjskog proroka Dedingera. To dvoje ostadoše u ćutanju.
Podižući pogled sa mladih žena koje su se brčkale u prirodnom bazenu, na livade i krda i stada, i još više, Sara se opet zagleda u blistavi predeo čiji je svaki talas i svaki brežuljak pretendovao da bude hiljadu nemogućih stvari. 'Zemlja života', tako je glasilo jedno od imena za Spektralni tok. Nesumnjivo je mnogim osobama bilo moguće da se naviknu na ovo okruženje, da naprosto ne obraćaju pažnju na ove bezbrojne uznemirujuće himere koje se nikad nisu pokazale kao korisne ili informativne. Ili možda Ilijkama nisu bili potrebni nikakvi snovi zato što one već provode svaki dan kupajući se u fantazijama Jijoa.
Naučnica u Sari pitala se kako je moguće da ova priviđenja deluju podjednako na sve rase i kako je takvo čudo prirode moglo nastati spontanim putem.
U Biblosu, pomisli ona, nema nigde ni pomena o ovome; doduše, kad je Kivot poletao sa Zemljine orbite, ljudska rasa imala je samo vrlo malu količinu referentnog materijala o Pet galaksija. Možda je ovo česta pojava; možda ovakvi fenomeni postoje na mnogim svetovima.
Ali koliko bi lepše bilo ako je baš planeta Jijo uspela da stvori nešto jedinstveno!
Razgledala je horizont, dopuštala svojoj svesti da iz plovećih boja gradi, slobodnim asocijacijama, svakojake oblike. Posle dužeg vremena, jedan blagi ženski glas prekide je u tome.
"Imaš iste oči kao tvoja majka, Saro."
Žmirnula je, spustila pogled, videla da blizu nje stoje dva ljudska bića u tipičnoj ilijskoj odeći od štavljene kože. Osoba koja je progovorila bila je prva stara žena koju je Sara videla u Spektralnom toku.
A druga osoba bila je muško.
Sara prepoznade tog muškarca i istog trena ustade. "F-Falon?"
Ostario je od onih vremena kad je vodio Dvera po divljini i bio mu učitelj lovačkih i izviđačkih veština. Ali i sad je Falon izgledao robusno, što njegov široki osmeh i potvrdi.
Sara, ne baš taktično, nastavi rečima: "Pa, ja sam mislila da si mrtav!"
Falon Tragač slegnu ramenima. "Ljudi prave pretpostavke kako god im prija. Ja lično nikada nisam izjavio da sam mrtav."
Prava zenbudistička zvrčkica; tipičan njihov koan, pomisli Sara. Zatim vrati misli na ono što je maločas rekla ona prva osoba, žena. Iako zaklonjena velikim šeširom od bleštanja okolnih predela, ta stara žena kao da se i sama, donekle, prelivala nijansama Spektralnog toka.
"Zovem se Foruni", reče ona Sari. "Ja sam starija jahačica."
"Poznavala si moju majku?"
Stara žena uze Saru za ruku. Svojim držanjem podsećala je Saru na Arijanu Fu.
"Melina beše moja rođaka. Već toliko godina mi nedostaje. Doduše, slala je poneko pismo, mada vrlo retko; a u pismima je javljala o svojoj izuzetnoj deci. Vas troje ste dokaz da se opredelila mudro, mada odlazak u izgnanstvo sigurno nije bio lak. Ostaviti ove naše livade i konje, i ove seni, to nije lako."
"Da li je moja majka otišla zbog Larka?"
"Mi smo naučile razne veštine koje nam omogućavaju da rađamo gotovo isključivo devojčice. A kad se zadesi dečak, mi ga diskretno pošaljemo na usvajanje, kod naših prijatelja na Nagibu, a za uzvrat uzmemo jednu bebu, devojčicu, i usvojimo je."
Sara klimnu glavom. Ta praksa, razmena usvajanja novorođenčadi, bila je česta kod ljudskog naroda; doprinosila je da se učvrste savezništva između pojedinih sela ili pokrajina.
"Ali moja majka nije htela da se rastane od Larka."
"Upravo tako. A i bez toga, bilo nam je potrebno da imamo agenta u tom delu Nagiba, a na Melinu smo se mogli osloniti. Zato se tako postupilo, a događaji su pokazali da je odluka bila dobra... Veoma nam je bilo žao kad smo doznali da je umrla."
Sara ovo prihvati uz lagani klimaj glave.
"Ali ne razumem zašto samo žene", reče ona.
Starica je imala duboke bore na spoljašnjim uglovima očiju: ceo život proveden u žmirkanju.
"Takva naša obaveza predviđena je sporazumom koji smo postigli kad su 'tetke' iz plemena Urhahkin pristale da obezbede sklonište za izvestan broj ljudskih bića, ali i konja, u svom najtajnijem uporištu. One nisu želele da dozvole da Urunthajke sasvim unište ni ljude, ni konje. Ali u tim ranim danima, Urkinje su bile uznemirene prisustvom ljudskih muškaraca - zato što su veliki i jaki, i skloni da galame i da se nameću, sve suprotno od urskih mužjaka. Zato je lakše bilo sklopiti sporazum po čisto ženskoj liniji.
Osim toga, među dečacima se uvek nađu neki koji se počnu ponašati pobunjenički, odbace sve ono čemu ih je društvo učilo - ma koliko da su pažljivo bili vaspitani - i odjure kud oni hoće. Sigurno bi ranije ili kasnije bar jedan pobegao iz ove ilijske zemlje, bez odgovarajućih priprema... a dovoljan bi bio samo jedan takav da nas upropasti. Željan da se pravi važan, da se proslavi, taj bi provalio našu tajnu čitavoj zajednici šest rasa na Jijou."
"Pa, dešava se da i poneka devojka postupi otprilike tako", reče Sara.
"Da. Ali verovatnoća za to je znatno manja. Pomisli na mladiće koje ti poznaješ, Saro; zamisli kako bi oni postupili."
Sara dočara sebi sliku svoja dva brata. Da su oni odrastali u ovoj tesnoj oazi... Lark bi se ponašao trezveno i Ilijke bi se mogle osloniti na njega. Ali Dver! Taj se sa petnaest godina ponašao sasvim drugačije nego sada, sa dvadeset.
"Pa ipak, vidim da ovde nisu isključivo žene..."
Starija jahačica široko se nasmeši. "Niti živimo kao monahinje. S vremena na vreme dovedemo zrele muškarce, kakvi nama trebaju - često izviđače, mudrace, ili eksplozere - ljude koji već znaju za našu tajnu, ali su u godinama kad se možemo popuzdati da će biti smireni i pouzdani... mada još dovoljno čvrstog, čvrstog, hm, koraka."
Falon Tragač se lako nasmeja, da pokrije trenutnu nezgodu u govoru stare Foruni. "Ja lično moram da priznam da mi 'korak' više nije najjača strana."
Foruni ga stisnu za podlakticu. "Poslužićeš ti nama još neko vreme."
Sara klimnu glavom. "Ima nečeg urskog u tom vašem rešenju." Dešavalo se, naime, da grupa siromašnih mladih Urkinja, ako nema mogućnosti da izdržava po jednog muža za svaku, ima samo jednog mužjaka, i da taj jedan bude zajednički: nekoliko dana u kesi kod jedne, pa nekoliko dana kod druge, i tako redom.
Starija jahačica klimnu glavom i iskaza nekoliko nijansi prefinjene ironije - njišući glavom i vratom na određeni način. "Već nekoliko pokolenja smo ovde, u ponečemu smo postale možda kao Urkinje."
Sara baci pogled prema Kurtu eksplozeru, koji je sedeo na jednoj glatkoj steni u blizini i proučavao neki tekst, pomno ga zaklanjajući da ne vidi niko drugi. Jomah i Priti besposličili su nedaleko od njega.
"Znači, ovu ekspediciju poslale ste da dovedete Kurta jer vam je zatrebao još jedan..."
"Ifni, ne! Kurt je već mator za takve dužnosti, prošlo je njega to. Uostalom, kad mi ženske hoćemo novog partnera, mi ga dovedemo tiho, diskretno. Zar ti Kurt nije već objasnio o čemu je ovde reč? I kakva je njegova uloga u sadašnjoj krizi? Zašto smo stavile na kocku tako mnogo, samo da bismo dovele vas nekoliko u ovu dolinu?"
Sara odrečno odmahnu glavom. Forunine nozdrve se raširiše; ona malo zašišta, kao Urkinja 'tetka' kad je nervira glupost mladih pomoćnica.
"Dobro, to je njegov problem. Ja samo znam ovo: moramo sprovesti sve vas do kraja puta, što je pre moguće. Noćas se odmaraš kod nas, nećako moja mala. Ali, avaj, za porodične susrete, razgovore i prisećanja neće biti vremena. To mora da pričeka dok kriza ne prođe... ako uopšte prođe, ako nas sve ne uništi."
Sara klimnu glavom, spremna da provede još koji dan u napornom jahanju ako treba.
"Da li se odavde vidi...?"
Falon Tragač klimnu glavom, a njegovo naborano, čvrsto lice ozari se osmehom.
"Pokazaću ti, Saro. Nije daleko."
Ona ga uze pod ruku i pođe sa njim. Foruni za njima doviknu da ne zakasne na gozbu koja će biti uskoro. Sarine nozdrve ionako su već bile ispunjene mirisima kuhinjske vatre. Uskoro se ipak usredsredila na stazu kojom su išli. Prošli su kroz uske, čudesne livade Ksija, zatim kroz suvlje površine sa grubljim biljem, nalik na makiju, gde su brstile simle, i krenuli ka jednom uskom prolazu između dva brda. To se uskoro pretvori u strmu stazicu. Sunce je zalazilo, sunčeva svetlost naglo je slabila; uskoro se najmanji od Jijovih meseca, Pasen, mogao videti kako svetluca nadomak dalekog zapadnog horizonta.
Pre nego što su izbili na vrh stazice, začula je muziku. I to dobro poznate blage zvuke Emersonovog dulcimera, negde ispred nje i Falona. Nije želela da prekine Emersonovu svirku, ali je svakako želela da pođe još malo dalje; jer na nebu je, iza stazice, primetila neki sjaj nove vrste, kao od požara; kao da nešto gori pod nebom Jijoa, negde iza ovih brda.
Nestade sunca; preovladala je mesečina, biserno bleda, koja nije uspevala da izmami iz ovih predela onakvo izobilje boja. Ali teren, mada u stišanijim bojama, sivim i tamnim, nije postao 'normalan'; tek sad je bilo posla za uobrazilju. Čitavi lažni okeani širili su se pred njima, uzdizale se tvrđave sa zupčastim grudobranima, treperili su daleki utvarni gradovi, širila se zvezdana prostranstva dijamantno svetlucava; mirijade fantomskih svetova koje je Sarin um sam sazdavao od opalnih zraka i crnih senki.
Falon Tragač dohvati Saru za lakat i okrete je ka Emersonu.
Taj čovek sa zvezda svirao je stojeći pred jednom stenom na koju je čvrsto oslonio dulcimer; obema rukama svirao je na četrdeset šest žica dulcimerskih. Melodija je zvučala sablasno. Ritam nekako prisutan, ali daleko od pravilnog ili ujednačenog; kao matematički niz koji nikako da postigne traženu konvergenciju.
Iza Emersona, na dalekom nebu, stvarno je treperio nekakav požar ili nešto slično; Sari se učini da on svira za vatru.
Ta vatra nije bila fatamorgana; oko ju je stvarno videlo, bez halucinacija. Lagano je plamsala u velikoj daljini, na vrhu moćne planine koja se, ponegde zaobljena, izdizala do pola neba.
Lava, reče Sara sebi; ono je sveža lava.
Vrela krv Jijoa.
Nektar obnove ovog sveta. Tu se Jijo rastapa i iskiva iznova.
Emerson je, zaista, po žicama prebirao u slavu planine Guen; svirao je serenadu za vulkan, a kao jedini honorar dobijao je od vulkana sjaj prečišćujuće vatre.
|
