MAKANI
Učionica prostrana i do pola puna vode; a u vodi, dve vrste đaka.
Jedna grupa signališe nadu, druga - očajanje.
Jedna ilegalna, druga - bespomoćna.
Oni prvi su nevini i puni želje za učenjem.
A drugi su već videli i čuli i previše.
* Riba za jelo...
* Riba za jelo...
* Riba za jelo...
Doktorka Makani u Brazdaču prvih nekoliko meseci nije nijednom čula praiskonski delfinski govor; tada je bio živ kapetan Kraidaiki, majstor kinenka, i svojim stamenim primerom održavao kod svih delfina novi govor.
Ali prođoše meseci pa i godine, i doktorka Makani sada, na svoju žalost, često čuje ovakve primere prastarog delfinskog jezika, koji se sastoje samo od najjednostavnijih poruka, od emotivnog cičanja o osnovnim stvarima. Tako su 'govorili' delfini tursiopsi na Zemlji u davnim epohama. Doktorka Makani, brodski lekar na Brazdaču, čak je i sama ponekad mrmljala poneku od tih reči, kad bi joj sve skupa dozlogrdilo... i kad je znala da je niko ne sluša.
Makani je sada gledala ovu široku prostoriju, napola potopljenu. Đaci su se tiskali oko jednog velikog rezervoara na rotacionoj strani prostorije, željni da dobiju hranu. Broj neo-delfina u učionici bio je blizu trideset, a osim njih bilo je tu i dvanaest Kikija, majmunolikih stvorova sa po šest ruku i plivnim kožicama između prstiju na svakoj ruci. Kikiji su dobro plivali i ronili, ali su se i pentrali, živahno, po zidovima učionice, koji su bili prekriveni policama. Samo dvanaest - polovina od prvobitne grupe. Toliko je ostalo u životu. Brazdač je na Kitrupu, u onoj očajnoj žurbi, uspeo da zgrabi dvadeset četvoro Kikija. Ovi preživeli iz tog kontingenta izgledali su zdravi i veseli, i rado su se brčkali sa svojim prijateljima delfinima.
Nešto baš nisam uverena da je dobro što smo ih poveli, pomisli Makani; neo-delfini su rasa odveć mlada, nova, za ulogu pokrovitelja nekoj rasi još mlađoj.
Dvoje nastavnika poče zavoditi red, ili to pokušavati, u haotičnoj gomili đaka. Makani vide kako mlađa nastavnica - njena nekadašnja prva bolničarka, po imenu Pipoa - pomoću mehaničke ruke koja je prigušeno zujala uzima živu hranu iz tanka i baca je pojedincima u gomili đaka. Ovog puta poslasticu je dobio Jekajeka, onaj koji je maločas govorio 'Riba za jelo...'. Bio je to sredovečni delfin nemirnih i tužnih očiju. On sada mljackavo pojede jednu plavu živuljku sa mnogo pipaka i pipkića koji su se uvijali i preplitali. To zaista nije ni najmanje ličilo na ribu; ali Jekajeka poče govoriti, opet prastarim načinom:
* Dobro jelo, riba...
* Dobro jelo, riba...
* Dobro jelo, riba...
Makani je itekako poznavala jadnoga Jekajeku još i pre nego što je Brazdač zaplovio iz Zemljine orbite. Taj je bio astrofotograf, zaljubljenik svojih fotoaparata i sjajnih nebeskih tela u crnini kosmosa. Sad se, međutim, sveo na samo još jednu žrtvu Brazdačevog dugog bekstva po Galaksiji, bekstva koje ih je odvlačilo sve dalje i dalje od toplih okeana njihove otadžbine.
Trebalo je da naše putovanje traje samo šest meseci, reče ona sebi; nikako ne dve i po godine niti sa ovim nastavkom koji može potrajati još neznano dugo. Ne bi trebalo da se jedna mlada rasa nađe u ovakvim nevoljama, maltene bez ikakvog prisustva pokrovitelja.
Gledano tako, moglo se smatrati da je još i dobro što je samo četvrtina posade podlegla retardacionoj psihozi.
Pričekaj ti, Makani, reče ona sebi; možda ćeš uskoro i ti krenuti stazom de-evolucije.
"Dabome, ukusno je, Jekajeko", govorila je Pipoa blagim tonovima. Nastojala je da od onog malopređašnjeg Jekajekinog spontanog uzvika napravi neki miničas angliskog jezika za sve njih. "Možeš li ti meni reći, na angliskom, odakle dolazi ova nova vrsta 'ribe'?"
Ona pametnija polovina odeljenja, oni koji su možda imali neku budućnost, na njene reči počeše reagovati svakojakim zvucima radosnog iščekivanja. Pipoa je gladila starijeg delfina sonarnim mlazevima ohrabrenja, i uskoro se Jekajekine ustakljene oči malo izoštriše. Želeći da dobije od nje novu pohvalu, usredsredio se.
"Nnnnapolju... Ssssunce... dobra voddda..."
Graja odobravanja: đaci su bili zadovoljni što se jedan od njih popeo makar i malo onom stazom koja vodi gore, ka onom intelektualnom statusu koji su nekada imali. Ali to je bila stazica uzbrdna i vrlo klizava. Štaviše, lekar tu nije mogao mnogo pomoći pacijentu, jer 'kvar' nije bio organski.
Reverzija je najbolje bekstvo od svih briga, pomisli Makani.
I Makani je bila saglasna sa odlukom koju donesoše narednica Tišt i Džilijan Baskin, da se dnevnik Alvina Huniša ne stavi na raspolaganje celoj posadi nego samo nekolicini odabranih pojedinaca, užem krugu.
Ovima je sad ponajmanje potrebno, pomisli Makani, da čuju za novu religiju koja kaže da je de-evolucija poželjna.
Pipoa je nahranila retardirane odrasle delfine. Za to vreme druga nastavnica brinula se o delfinskoj deci i o Kikima. Videći da je Makani zove, Pipoa se spretno prevrte u vodi i sa dva moćna zamaha repnim perajem nađe se ispred Makani; izbi uspravno iz vode, u oblaku kapljica i pene.
"Da, doktorka? Zoveš me?"
Ko ne bi voleo da pozove tako lepu mladu delfinku? Pepoina koža presijavala se od mladosti i zdravlja, a Pepoina duhovna vedrina nikad nije popustila, čak ni kada su onako bežali sa Kitrupa, a prepustili da taj pakao proguta mnoge njihove kolege, pa i kapetana.
"Treba nam kvalifikovana bolničarka za jednu misiju. Ima da se pliva daleko."
Uz čujno kuckanje, koje joj je dopiralo otprilike iz glave, Pipoa razmisli, pa reče: "Kaovo uporište. Neko ranjen?"
"Ne, ali možda je trovanje hranom... ili kingri groznica."
Pepoin zabrinut izraz lica ublaži se. "Pa, ako je tako, zar ne može Ka to da sredi? Ja imam dužnosti ovde."
"Olhan će to paziti, dok-kk si ti tamo."
Pipoa zaklima glavom levo-desno, ljudski manir koji se kod neo-delfina toliko primio da su ga zadržali čak i oni delfini-pacijenti kod kojih je regresija na niže mentalne nivoe veoma odmakla. "Mora biti dvoje nastavnika. Ne sme se dozvoliti preveliko mešanje dece i Kikija sa retardiranima."
Ali dece je bilo ukupno samo petoro; samo toliko su uspele delfinke u ovoj posadi da rode, iako je broj potpisa na peticiji o dozvoli za rađanje bio daleko veći. Naravno da je trebalo i za to petoro dece obezbediti najbolje moguće školovanje i vaspitanje. I još više truda uložiti u Kikije - pred-sentientna bića, koja bi mogla izgledati kao dobri, zreli kandidati za Uzdizanje; posada Brazdača imala je moralnu obavezu da Kikije maksimalno uzdigne, bez obzira na to koji će galaktički klan na kraju izboriti za sebe zakonito pravo pokroviteljstva nad Kikijima.
"Ja ću lično paziti na Kikije... osim toga, angažovaćemo roditelje naše dečice, tako što ćemo ih osloboditi drugih dužnosti na brodu, ali ne sve odjednom, nego na smenu. Tako ćemo uvek imati ponekog-g pomoćnog-gg nastavnika. To je najbolje što ja mogu učiniti, Pipoa."
Mlada delfinka se saglasi da je to tako, ali ipak nastavi da gunđa. "Na kraju neće biti ništa od toga. Znajući Ka, možemo pretpostaviti da je zaboravio da očisti filtere za vodu, ili tako nešto."
Svima je bilo poznato da njihov pilot, Ka, odavno 'gotivi' mladu Pipou. Delfinima njihov sonar omogućuje da bukvalno zavire jedni drugima u utrobu, tako da se jednostavne, jake strasti ne mogu sakriti.
Jadni Ka, pomisli Makani; nije čudo da ga više ne zovemo 'Srećni'.
Tišim glasom, Makani reče: "Postoji još jedan razlog za tvoj odlazak."
"Tako sam i mislila. Nešto u vezi sa gravitonskim signalima i dubinskim bombama?"
"Ovo naše sklonište nije više bezbedno", potvrdi Makani. "Džilijan i Tišt planiraju da uskoro premeste Brazdač."
"Pa bi trebalo da ja potražim neko drugo mesto gde bismo mogli da se zavučemo? Tako što ću da skeniram druge planine podvodnog otpada, usput?" Pipoa uzdahnu kroz nosni otvor navrh glave. "Šta još? Je l' treba i da komponujem jednu simfoniju, izmislim novi zvezdani pogon i sklopim ugovore sa ovdašnjim divljacima - takođe usput?"
Makani se tiho nasmeja. "Po svim izveštajima, ono osunčano more, iznad nas, jeste najprijatniji ambijent koji smo pronašli još od kako smo krenuli iz Kalafije. Svi će ti zavideti."
Pipoa frknu neubeđeno, a Makani dodade na trinarnom:
* Kitovi kažu
* najbolje je da smo svi
* prilagodljivi!
Na ovo se Pipoa nasmejala, ceneći kvalitet haikua. Tako nešto mogao je reći kapetan Kraidaiki, da je još sa njima.
Vratila se u brodsko bolničko odeljenje. Tamo se pobrinula za poslednjeg pacijenta; onda je, za taj dan, zatvorila 'radnju'. Šta je bilo danas? Nekoliko uobičajenih psihosomatskih teškoća i poneka neizbežna povreda na radu. Kako se i ne bi povredili kad seku i zavaruju metal napolju, u oklopnim ronilačkim odelima, pod čitavom planinom odbačenih brodova. Barem je manje stomačnih teškoća, od kako su ekipe sa mrežama počele da love hranu u gornjim slojevima ovdašnjeg mora. Na manjim dubinama, ovo jijoansko more prepuno je hrane, koja je velikim delom zdrava, ako se jede sa odgovarajućim dodacima. Tišt je čak razmatrala, donedavno, mogućnost da dozvoli da iz Brazdača svakodnevno izlaze 'grupe za slobodan ručak'... ali to je propalo kad su senzori zabeležili ulazak prvog zvezdanog broda na orbitu.
Da li su to došli gonioci? Još jedna besna flota, rešena da se dočepa Brazdača i otrgne tajne iz njega? Ne bi trebalo da je tako; jer Džilijan je majstorski našla tajnu putanju pored obližnje superdivovske zvezde čiji zvezdani vetar, prepun - bukvalno - čađi, onesposobljava robote svakog Instituta.
Ali naša ideja nije bila onoliko originalna koliko smo se to mi nadali, pomisli ona. Pre nas došlo je čak sedam naroda. Među njima čak i neka bandica pobunjenih ljudskih bića. Prema tome, ne bi trebalo ni da se iznenadimo ako na istu zamisao dođu i oni koji nas jure.
Njen hronometar tankim piskutanjem podseti Makani na još jednu obavezu. Novi sastanak saveta broda. Sedeće zajedno dve delfinke, dvoje ljudskih bića i jedan ludi kompjuter... i mudrovaće na temu: kako pobediti ovu neumoljivu Vaseljenu.
Nevidljiva i nečujna šesta članica saveta broda biće i ovom prilikom, kao i uvek, sa njima. Da nije ta šesta dala svoj ogroman doprinos, Brazdač bi odavno bio zarobljen ili razbijen.
Ili, da se nije mešala uopšte, bili bismo odavno kod kuće, pomisli Makani.
Hoćeš-nećeš, ona je uvek tu.
Ifni... Ćudljiva boginja slučajnosti.
|
