ALVIN

     Dakle, to se desilo, mirno smo stajali i gledali daleke događaje kroz magičnu spravicu ovih funthua, kad, odjednom, 'oko' kamere poče da se trza i da mlatara, i mi se nađosmo zagledani u iskežene zube ogromnog nura! Bio je to ogromno uvećan prizor nurskih iscerenih usta. Tako nešto verovatno vidi močvarni miš u svojim poslednjim trenucima pre nego što će postati nekom nuru podnevna užina.
     Hufu je reagovala oštrim šištanjem. Njene kandžice zabiše se u moje rame.
     Glas iz svetlosti koja se vrti sama oko sebe (naš domaćin, dakle) bio je ovim iznenađen, po svemu sudeći, jednako kao i mi. Naš hologramski domaćin. U svome rotiranju uvrnuo se kao vrat zbunjene kentaurke, a onda se počeo klatiti kao da klima glavom, kao da se savetuje sa nekim koga mi ne vidimo. Uhvatio sam nejaka mrmljanja koja su mogla biti angliski ili gal-sedmi.
     Glas domaćina sada progovori tako da smo svaku reč čuli dvaput; odjek je stizao malo kasnije, zato što su reči bile izgovarane ne samo ovde, pred nama, nego i tamo, na pesku pokraj mora, gde ih je ta spravica ujedno i hvatala svojim majušnim mikrofonima i prenosila opet ovamo, do nas. Bio je to neki akcentovan gal-šesti, a poruka je bila upućena tom nepoznatom nuru! Samo četiri reči. Proletele su začas, tankim i visokim tonom, tako da sam ih jedva razumeo.
     "Brate, prestani, molimo te!" Tako su glasile.
     I, gle čuda, nepoznati nur se zaustavi. Poče okretati glavu ovako i onako, da bolje osmotri mašinu koju je ulovio.
     Mi Huniši, svakako, zapošljavamo te nur-zverčice da nam pomažu na brodu; dobar nur nauči od nas mnoge reči, uglavnom jednostavne komande. Ali to je na Nagibu, gde mi njima i plaćamo, tako što im dajemo da jedu kisele loptice; a za pohvalu im slatko umblamo. Kako bi mogao neki nur koji živi istočno od Rimerskog gorja naučiti šesti galaktički jezik?
     Glas pokuša ponovo, još mnogo tanjim i višim tonom, tako da je to moj sluh jedva uspevao da prati.
     "Kaži nam nešto, brate, u ime Varalice!"
     Hakica i ja se pogledasmo zapanjeno. Šta to naš holo-glas pokušava da postigne?
     Jedna poluzapamćena stvar vrati mi se pred oči. Kad se naš zlosrećni San Vufona onako skršio i uleteo u otvorene čeljusti podvodne lađe ovih funthua, i kad smo moji prijatelji i ja bačeno preko metalne palube; kad sam, potom, kroz maglu bola, boreći se za svaki dah vazduha, gledao kako čudovišta sa šest nogu gaze po toj palubi i po našim ionako već razlupanim instrumentima 'domaće izrade' - mahali su nečim nalik na fenjere i uzvikivali nešto na nekom isprekidanom jeziku koji nisam razumeo. Ubili su začas našeg malog Ziza, našeg prijatelja Trekija, koji je samo pet prstenova imao. Ali - ta mi se uspomena sad vrati - kao da su sasvim poludeli kad su videli našu nurkinju Hufu. Pamtim da su savijali svoje metalne noge i čučali pred njom, pred mojom kućnom ljubimicom; zujali, mrmorili, kao da žele da je navedu da i ona progovori.
     Sad se ponovilo to! Zar se ovaj obrtni glas nada da će govorom ubediti nekakvog divljeg nura da ispusti pokretnu spravicu koju je ulovio? Hakica poče da njiše očima, a dva pipka sa očima okrete prema meni i poče mi namigivati pomalo. Kad G'Keki tako namiguje, to je pravi semafor prezira i podsmeha. Nek su i zvezdani bogovi - naši domaćini su budale, očigledno. Očekivati da nur tek tako počne da sarađuje...
     Zato smo nas dvoje bili iznenađeni više nego iko drugi, više nego čak Štipko ili Ur-rona, kad je zubati stvor na ekranu zatvorio usta i namrštio se u očiglednom nastojanju da se usredsredi, a onda, škripeći pomalo zubima, zacijukao i počeo da prede, i najzad odgovorio istim jezikom, ali malo nemarno:
     "U im Vođ... ko s ti?"
     Uspravio sam se naglo, uz zapanjeno umblanje; tako naglo da je jedna od kostiju u mojoj još nezalečenoj kičmi pucnula veoma bolno. Hakica uzdahnu, a prsten za gledanje na Štipkovim leđima poče se obrtati brže nego taj žustri hologram ispred nas. Jedino Hufu kao da ništa nije čula; Hufu, nurkinja. Ležala je i pomalo lizala dlaku, sasvim spokojna.

     "Tupanderi jedni Ifni-prokleti, kud ste zapeli tako džikasto, eeeeej!" vikala je Hak, mlatarajući sa sva četiri očna pipka. Znak je to bio da je više ljuta nego uplašena. Nosili su je šestonogi funthui, dvojica, ali malo krupniji, držeći je za paoke točkova.
     Mi ostali išli smo kooperativnije, ali nimalo oduševljeno. Pojedina vrata bila su tako uzana da je Štipko morao da se naginje da bi 'ukoso' prošao svojim crvenim hitinskim oklopom kroz njih. Na čelu kolone stupala su ona dva mala vodozemca. Vraćali su nas u podmornicu koja nas je dovela u ovo podvodno uporište. Iza Štipka kaskala je Ur-rona; njen dugački vrat bio je pognut gotovo do poda, a to je kod Urkinja poza razočaranja i možda početka ljutnje.
     Ja sam se na štakama vukao odmah iza Hakice, ali sam dobro pazio da ostanem izvan dohvata njenog repa-odgurivača, koji je izmahivao i treskao po podu i zidovima hodnika.
     "Obećali ste da ćete nam sve objasniti!" vikala je Hak. "I da ćemo dobiti mogućnost da postavljamo pitanja Biblioteci!"
     Niko joj nije odgovarao, ni funthui ni amfibije. Razmišljao sam o završnom razgovoru sa obrtnim holo-glasom, o stvarima koje nam je rekao pre nego što nas je poslao nazad u podmornicu.
     "Ne možemo više naći nikakvog opravdanja za zadržavanje četvoro dece u uslovima velike opasnosti. Ova lokacija može biti bombardovana ponovo, i to žešće. Osim toga, vi sada znate mnogo više nego što je dobro za vas."
     "Znamo - šta?" upitao je tada Štipko, zbunjen. "Znamo da nuri mogu da go-vore-vore-vore?"
     Hologram je ovo potvrdio jednim svojim uvijanjem pri vrhu, što je izgledalo kao da klima glavom. "To, i druge stvari. Ne možemo vas zadržati ovde, a ne možemo vas ni vratiti kući kao što je bila naša prvobitna namera, jer bi to moglo biti katastrofalno za nas, a i za vaše porodice. Otud naša odluka da vas preselimo na jedno drugo mesto. Na ono koje pominjete u svom dnevniku kao cilj kome težite. Tamo ćete moći da budete zadovoljni onoliko vremena koliko je potrebno."
     "Čekaj!" insistirala je tada Hak. "Ma ja ne bih rekla da si ti gazda. Najverovatnije si ti samo kompjuter... samo jedna stvar. Želim da razgovaram sa nekim drugim! Da vidimo tvog gazdu!"
     Zakleo bih se da je obrtni hologram uspeo da izrazi, svojim držanjem, iznenađenost, ali i zabavljenost.
     "Veoma bistra omladina. Morali smo da revidiramo mnoge naše pretpostavke, od kad smo našli vas četvoro. Pošto sam programiran tako da osetim zadovoljstvo kad god pronađem neku nepodudarnost, zahvaljujem vam za ovo iskustvo i iskreno vam želim sve najbolje."
     Primetio sam, međutim, da hologram nije ništa rekao o Hakicinim zahtevima.
     Tipično za odrasle, bila je moja pomisao tada. Svejedno da li su huniški roditelji ili tuđinske skalamerije... u osnovi su isti.

     Kad smo izišli iz tih povijenih hodnika i spustili se u krivudave svakojako skrpljena prolaze koji su vodili ka podmornici, Hak se smirila. Funthui su je zato pustili, pa je dalje nastavila na svojim točkovima. Zadovoljila se da još malo gunđa; to su sada bila uglavnom napomene o fiziologiji funthua i o njihovim roditeljima i navikama; ali ja sam prozreo njenu pozu. Znam ja šta ona stvarno misli kad pipke sa očima zabaci tako malo unazad, samozadovoljno.
     Znao sam sigurno da je zadovoljna, da je (po svom uverenju) postigla nešto lukavo i pametno.

     U podmornici nam dadoše drugu prostoriju, ali opet sa jednim okruglim brodskim prozorom prema moru. Funthue očigledno nije zabrinjavala mogućnost da mi vidimo i zapamtimo orijentire. I ovo me je, neko vreme, zabrinjavalo.
     Da li će nas strpati u neku drugu opravljenu podvodnu kršinu? - upitah se tada. Da li će to biti ispod neke druge planine slupanih brodova, u nekom dalekom kanjonu, takođe na dnu Midena? U tom slučaju, ko će doći po nas, ako ovi budu uništeni?
     Glas je pomenuo da bismo mogli biti poslati na 'bezbedno' mesto. Možete vi reći da sam ja malo čudan, ali nisam se osećao bezbedno još nijednog trenutka od kad sam na steni Terminus napustio čvrsto tle.
     Šta li je taj glas mislio pominjući 'cilj kome težimo'? - zapitah se.
     Brod-kit je neko vreme lagano klizio kroz tunelski izlaz iz podvodne planine krša. Gledali smo kako je to skrpljeno - mnoštvo improvizovanih podupirača od metalnih greda, a iza toga, mnogobrojna korita prastarih zvezdanih brodova, povezana i zavarena. Ur-rona poče obrazlagati teoriju da se to uklapa u našu dosadašnju sliku o funthuima: to je neki narod koji je nedavno dospeo na Jijo, gde se sad krije. Begunci, verovatno, kao i naši preci, ali sa jednom velikom razlikom.
     Ovi se nadaju da opet uzlete.
     Zavideo sam im na tome. Ne na ovom očiglednom osećanju da su ugroženi; to ne; nego na opciji koju oni imaju, a mi nemamo. A to je opcija da se krene odavde. Da se poleti do zvezda, pa makar tamo čekala sigurna propast. Da li sam bio naivan kad sam smatrao da vredi podneti ma koju žrtvu za slobodu? Kad sam sebi govorio da bih se istog časa menjao sa njima, kad bih samo mogao?
     Možda su u tim mislima bile semenke onog mog kasnijeg uviđanja. Onog trenutka kad se sve iznenada razjasnilo. Ali, polako, nije vreme za tu misao.
     Pre nego što je podmornica izronila iz tunela, videli smo i neke oblike kako plivaju kroz polumrak; kroz vodu su se, polazeći od pokretnih tačaka blistave oštre svetlosti nalik na zvezdanu, pružale dugačke senke. Bile su to takve zakrpe brilijantnosti i čiste tame, sve jedna preko druge, da u prvi mah nismo mogli da razaznamo mnogo. Ali Štipko je ubrzo identifikovao ta pokretna bića u senkama.
     Bili su to, dabome, funthui, ovi isti krupni šestonogi stvorovi koji su se prilično trapavo kretali po unutrašnjosti podmorskih prostorija. Sada smo ih prvi put videli u njihovom prirodnom elementu, kako plivaju, kad skinu te mahaničke noge, ili ih podviju, ili upotrebe kao mehaničke ruke, za rad. Sad je bilo jasno zašto na zadnjem kraju tela imaju široko pljosnato zaravnjenje; tu im je bio, sklonjen u mašinski omotač, rep - naime, veliko repno peraje koje ih je sada potiskivalo da graciozno plivaju kroz mračne vode.
     Mi smo i pre toga nagađali da ovi funthui možda nisu isključivo mehanička bića. Ur-rona je smatrala da oni naprosto obuku svu tu gvožđuriju na sebe, kao odelo, a da unutra leže, u vodoravnim koritima, gospodari, koji su organska bića.
     To oblače kad su na suvom, pomislih ja; moraju, jer njihova prava tela uopšte namaju noge. Jasno mi je bilo da zbog tog istog ogromnog čeličnog 'odela' ne možemo ni da ustanovimo njihov pravi identitet. Ali ako su rođeni plivači, zašto nastavljaju da nose mehanička pomagala na sebi i kad su u vodi?
     Videli smo, nakratko, i neke podvodne svetlosti tako jake da su nas od toga bolele oči. Bilo je to podvodno zavarivanje ili rezanje pomoću plamena. Popravke, rekoh ja sebi; ovi obavljaju neke radove na svom brodu. Da li ih je dokačila neka bitka, pre bekstva na Jijo?
     Moj um se na to ispunio, začas, slikama iz onih živopisnih knjiga sa 'svemirskim operama' koje smo mi klinci čitali, znajući da gospodin Hajnc to ne voli mnogo, jer je po njegovom mišljenju trebalo da malo 'proširimo' svoje čitanje, na Kitsa i Bašoa. Čeznuo sam da priđem bliže tom njihovom brodu, da vidim ratne ožiljke... ali onda je podmornica ušla u jedan uzani prolaz tako da više nismo mogli videti zvezdani brod funthua nimalo.
     Uskoro smo isplovili u tamu Midena. Kroz stakleni disk kao da prođe talas neke duboke hladnoće... takav da svi ustuknusmo. Nikakvih reflektora više nije bilo, napolju samo crni mrak i ponekad u njemu bledoplavičasto svetlucanje nekog podvodnog bića koje pokušava da primami sebi partnerku.
     Ja sam se opružio po metalnoj palubi da malo odmorim leđa. Osećao sam vibracije i brundanje mašina ispod mene, nalik na beskrajnu pesmu nekog Huniša koji je kao Bog - može da umbla neprekidno, a nikada ne mora da zastane da bi uzeo vazduh. Napunim ja vreću sa vazduhom i počnem da umblam kao drugi glas, u kontrapunktu sa tim. Huniš najbolje razmišlja kad ima dobru pozadinsku melodiju - ton koji služi kao oslonac za donošenje ocena.
     A imalo se i o čemu razmišljati.
     Mojim prijateljima je posle izvesnog vremena dodijalo da zure u 'ništa-crno' napolju. Okupili su se svi oko male Hufu, naše maskote nurkinje, u pokušaju da je navedu da progovori. Štipko je pozivao i mene da priđem i da pokušam pomoću bosun-umblanja da je pridobijem. Odbio sam. Znam Huficu još od kako je malecko štene bila; nema izgleda da je ona sve to vreme glumila neznanje govora. Uostalom, kod onog nepoznatog nura na obali zapazio sam izvesnu različitost. Kod onog koji je progovorio na gal-šestom. Hufu nikad nije imala tu iskru intelivencije u očima...
     ...mada, kad razmislim, siguran sam da sličan sjaj u nurskom oku jesam video ranije... kod nekoliko nura. Oni su dangubili na dokovima Vufona, ili radili na jedrima i konopima lađa koje su u našoj luci zastajale. Takvi nuri bili su, da, pomalo neobični, držali su se unekoliko ponositije. Gordo. Iako nisu nijednu reč progovarali, kao ni njihova ostala braća, nekako su više motrili. Odmeravali, ocenjivali. I kao da im je smešnija bila sva ta užurbana aktivnost jijoanskih šest rasa oko njih.
     Nikada ranije nisam nešto mnogo razmišljao o tome, jer sam smatrao da je sklonost ka nestašnom ponašanju urođena svim nurima. Sada počeh da uviđam po čemu su nuri posebni.
     Iako se obično smatra da Huniši i nuri nekako spadaju jedni uz druge, oni nisu došli na Jijo sa nama; dok su, međutim, šimpanze, lornici i zukiri došli sa ljudima, Gheuenima, i G'Kekijima. Nuri su bili već ovde, kad smo mi Huniši stigli na ovu planetu i počeli sklapati naše prve ponosite splavove. Odmah smo pretpostavili da su to zverčice koje je priroda stvorila na samom Jijou - dakle, zaista prirodne, ili da su nastali podešavanjem neke prirodne vrste, voljom Bujura koji su bili skloni da ostave pojedina živa bića kao svoju praktičnu šalu usmerenu ka onome (ko god to bio) ko na Jijo dođe posle njih. Nama nuri obavljaju korisne poslove, ali mi Huniši nikada se nismo zavaravali da su oni naši.
     Posle nekog vremena Hak je odustala od tog truda, prepuštajući Štipku i Ur-roni da nastave dok i njima ne dosadi ulagivanje našoj maskoti (koja se dosađivala uveliko). Dokotrljala se, dakle, moja g'kekijevska koleginica do mene. Neko vreme smo samo mirovali i odmarali se. Ali ni za kiduru me nije zavarala, znao sam tačno šta je bilo.
     "Pa, kaži", rekoh ja. "Šta si maznula?"
     "Odakle ti pomisao da sam uzela išta?" upita ona, glumeći nevinost.
     "Hrr-mm. Odatle, recimo, što je ono bacakanje u hodniku bilo malo kobajagi. Tako si se ti ponašala kad si bila vrlo, vrlo mala. Svi smo ukapirali. Kad smo izišli iz onog savijenog hodnika, odmah si prestala, ali izraz lica ti je bio kao da si ukrala krunski nakit ispod Rišeljeovog nosa."
     Hakini stubići sa očima, sva četiri, malo se ugrčiše i izmakoše unazad; to je kod nje 'trzaj lica zbog nelagodnosti'. Onda se tiho nasmejala. "Dobro, provalio si me, D'Artanjane. Dođi da vidiš šta sam maznula."
     Pridigao sam se, što mi nije bilo baš lako, na srednji deo moje podlaktice. Hakica se dokotrljala bliže. Paoci točkova brujali su joj od uzbuđenja.
     "Lupala sam nogama za odgurivanje po zidovima, levo i desno, sve dok nisam dohvatila jedno ovo."
     Njena ruka, nalik na pipak, odmota se. Između dva vrha pipka nežno je držala jedno uzano, izduženo parče nečega što je ličilo na debelu hartiju. Posegnuo sam ka tome.
     "Pazi, lepljivo je s jedne strane. Mislim da sam u jednoj knjizi pročitala da se to zove 'samolepljiva traka'. Malo se i zgužvala kad sam je čupala sa zida. Neke delove koji su se zalepili jedan za drugi morala sam malo da razdvajam. Nažalost, nije ostalo mnogo tragova teksta, ali ako pogledaš vrlo pažljivo..."
     Zagledao sam se u traku hartije. Da, bila je to jedna od onih nalepnica koje smo videli levo od svakih vrata duž celog onog hodnika, i svuda na istoj visini; još od prvog trenutka slutili smo da je da je nalepljeno da se ne bi videli neki natpisi, valjda na nekom nepoznatom jeziku.
     "Nisi, nekim slučajem, video šta je pisalo ispod ove hartije u trenutku kad sam je otrgla, hm?" upita Hakica.
     "Hrrm. Kamo sreće da jesam. Ali bio sam sav posvećen samo jednom zadatku - naime, pažnji da ne budem ritnut."
     "Nije bitno. Samo ti pogledaj sad, vrlo pažljivo, ovaj kraj. Šta vidiš?"
     Nisam imao njenu finoću gledanja, ali i mi Huniši imamo prilično dobre oči. Zurio sam u šaru koja je bila kao krug bez jednog bočnog dela ali sa oštrom poprečnom crtom usečenom baš tu, na desnoj strani. "Je li ovo neki simbol?"
     "Nego šta je. Kaži mi - koja je to azbuka?"
     Razmislio sam dobro. Krugovi su važni sastojci gotovo svih standardnih galaktičkih kodova. Ali ovaj oblik izgledao je jedinstven.
     "Pa, reći ću ti šta je moj prvi utisak, mada on ne može biti istinit."
     "Kaži, kaži."
     "Hrrmmm... Ovo meni liči na anglisko slovo. I to, konkretno, na veliko slovo G."
     Hak zadovoljno odahnu kroz svoja ventilska usta. Zanjiha sa sva četiri pipka sa očima, kao na nekom povetarcu sreće.
     "To je i moj utisak."

     Okupili smo se oko prozora čim je brodsko korito počelo da krcka i pucketa, jer smo znali da to označava naglu promenu pritiska. Uskoro je spoljašnji svet počeo da postaje svetliji, pa smo znali da je podmornica u završnoj fazi putovanja, da prilazi nečemu. Kroz staklo videsmo mlazeve sunčevog svetla, koji su strujali kroz sve pliću vodu. Svima nam je bila neka 'lakoća' u glavi, nalik na pijanstvo; pretpostavljam da je to bilo zbog promene pritiska. Štipko je zadovoljno 'uzvikivao' (to je kod njega zvučalo viša kao jako šištanje), srećan što će se najzad vratiti u svet koji je njemu bliskiji, normalniji. (Mada neće imati sve udobnosti kao u gnezdu njegovog klana.) Uskoro mokri čaršavi vode počeše da se slivaju niz prozor. Ugledasmo, kroz vazduh, odredište do koga smo stigli.
     Uspravni obelisci, ali nakrivljeni, nagnuti do neke mere. Betonski kosturi, ogromni; čitavi redovi takvih, duž obale.
     Hakica uzdahnu treperavo.
     Bujurske ruševine, rekoh ja sebi. Ovo su sigurno oni sušni predeli južno od Procepa, gde su neki gradovi perepušteni da ih obore sami talasi i vetrovi.
     Onaj glas, onaj što se vrti, svakako je izvukao taj zaključak iz mog dnevnika: da smo mi želeli da stignemo do tog južnog ostrva, da je to 'cilj kome težimo', i da nas tamo može idealno smestiti, kao u karantin.
     Stvarno, te arhajske naseobine, bujurske, bile su Hakicin cilj, još i pre nego što smo počeli da pravimo San Vufona. Ona sad poče poskakivati nestrpljivo na svojim točkovima, jedva čekajući da jurne na obalu i počne da čita zidne natpise. Naime, pričalo se da na ruševinama u ovom delu sveta ima mnogo zidnih natpisa. Kao da je sasvim zaboravila na svoje ranije žalbe zbog obećanja koja su funthui pogazili. Ovaj san bio je njoj i stariji i važniji.
     Uđe jedan od šestonogih vodozemaca i pokretima nam pokaza da pođemo brzo. Funthui su sad, nesumnjivo, želeli da nas iskrcaju pre nego što bi njihovi neprijatelji mogli da ih primete. Napred pođe Štipko, Hakica se zakotrlja za njim. Ur-rona me pogleda i onda zatrese dugačkim vratom, a i ramenima, na način koji Urkinjama znači sleganje ramenima. Sa njene tačke gledanja, bližio se kraj ovom velikom boravku ispod vode. Predeli na koje ćemo se iskrcati izgledali su prijatno suvi.
     Ali nije bilo suđeno da se to ostvari.
     Ovog puta ja sam digao pobunu.
     "Ne!" rekoh i stadoh kao ukopan, malo raskoračeno. Kesa ispod grla bila mi je naduvana, pa je to 'ne' odjeknulo moćno.
     "Ja nikud ne idem", dodao sam.
     Moji prijatelji su se okrenuli i zagledali se netremice u mene. Verovatno im je bilo jasno, po načinu na koji sam se postavio i kako sam stisnuo štake, da pred sobom imaju teži slučaj takozvane huniške tvrdoglavosti. Vodozemac je počeo da ciči i panično mlatara.
     "Ništa ti to ne vredi", rekoh mu ja. "Nećemo se iskrcati!"
     "Alvine, pa šta fali", promrmlja Štipko. "Obećali su da će nam ostaviti gomilu hrane, a ja mogu i da lovim duž obale..."
     Odmahnuo sam glavom.
     "Nećemo da budemo ovako odbačeni, da ostanemo u izgnanstvu zbog nekakve Ifni-proklete bezbednosti, kao grupica bespomoćne dece. Dok se na drugim mestima dešavaju presudne stvari!"
     "O čemu pričaš?" upita Hakica, koja se ukotrljala nazad u kabinu. Vodozemac je uzalud mahao sa prednje četiri nožice. Začas dođe i par velikih funthua, oklopljenih metalom; njihova velika vodoravna tela kretala su se na po šest ogromnih, teških, čeličnih nogu. Nisam dozvolio da me njihov nailazak uplaši. Uperio sam štaku u bližeg funthua, pravo u njegovu izduženu glavu koja je i sa jedne i sa druge strane imala po jedno ogromno, staklasto crno oko.
     "Zovite onog što se vrti i govori, i recite tom glasu: možemo vam pomoći. A ako nas istovarite na obalu, time ništa nećete postići. Nećete nas ućutkati, jer ćemo naći načina da se vratimo kući, i to vrlo brzo. Otići ćemo do moreuza i poslaćemo signale našim prijateljima na drugoj strani. Reći ćemo im istinu o vama!"
     Ur-rona progunđa: "Koju istinu, Alvine?"
     Sad sam uz reči umblao, tako da su dobile duboke, prostrane odjeke:
     "Istinu da znamo ko su ovi."