SARA

     U loži jednog jahačkog klana, šta je drugo Sara mogla očekivati da vidi nego sedla i ćebad za ispod sedla; uzde i stremene; lasoe. To je i visilo po zidovima. Čovek bi očekivao da vidi možda i jednu ili dve gitare, uz to. Ali klavir; neobično je bilo videti klavir, ovde u zemlji Ksi.
     Instrument veoma sličan onom koji je Sara imala kod kuće, u selu Dolo, gde je Melina svojevremeno satima čitala priče deci... svojoj deci. Odabirala je baš neke slabo poznate knjige, koje niko drugi nije uzimao iz arhive u Biblosu. Iz tankih, suvih stranica izbijali su mirisi očuvani još od dana Velikog štampanja, onog pre dve stotine godina, jer neke od tih knjiga nisu bile uzete na čitanje ni jedan jedini put od kad su štampane. Naročito slabo bile su čitane knjige sa napisanom muzikom. Melina bi takvu knjigu naslonila, otvorenu, na dragoceni klavir koji je Nelo napravio za nju, što je bio deo miraza, odnosno cene koja se morala platiti devojci da bi ona pristala da se uda za tebe.
     U ovoj velikoj dvorani Ilijki, Sara sad poče prevlačiti prstima preko belih i crnih dirki. Gladila je vrhovima prstiju fine tragove zuba koje su ostavili Gheueni, majstori stolarskog posla, koji su te dirke kao i druge delove klavira bukvalno izglodali, od drveta. Pokušavala je da dočara sebi kako je izgledalo kad je u istoj ovoj dvorani, za istim ovim klavirom, sedela njena majka, kao devojčica. Kako je ta devojčica odrastala u ovoj uzanoj dolini, dolini mnogobrojnih konja i nebrojenih opsena koje atakuju na um. Odlazak iz zemlje Ksi svakako je bio kao putovanje na neku drugu planetu. Da li je mladoj Melini laknulo kad se izvukla iz ovog stisnutog, klaustrofobičnog prostora? Kad je posle dugog putovanja kroz bujurske tunele otpočela novi život, na snežnom severu? Šta ako je Melina u dubini duše čeznula za ovim skrivenim livadama? Za telesnim uzbuđenjem jahanja na konju bez sedla? Za pastoralnom čistotom života bez ograničenja koja bi nametnuli muškarci?
     Da li je Melini nedostajalo ovo preobilje boja u kojima možeš videti svaki san i svaki košmar, svaku tajnu panoramu, čak i usred dana?
     Ko te je učio da sviraš kalvir, majko? - pomisli Sara. Ko je sedeo pored tebe na ovoj, baš na ovoj klupi, kao što si posle ti sedela pokraj mene i pokušavala da sakriješ razočaranje što su moji prsti odveć trapavi za to?
     Jedna partitura, veliko folio izdanje, ležala je rasklopljena na uglačanoj gornjoj strani klavira. Sara je poče prelistavati. Sećala se prastarih kompozicija koje su na njenu majku tako silno delovale da je sedela kao hipnotisana, durama nepomična, tako da je mlada Sara čak bila ljubomorna na te tačke na hartiji. Tačke koje je Melina pretvarala u veličanstvene harmonije.
     Tek mnogo kasnije Sarta je shvatila koliko su, zapravo, magične te melodije. Magične zato što se uvek mogu ponoviti; jer zapisana muzika je, u nekom smislu, besmrtna. Ne može umreti.
     Tipični jijoanski ansambl je sekstet koji svira spontano. Sastoji se od po jednog svirača iz svake jijoanske prerano došle rase. Kompozicija koju oni izvode biće svaki put malo drugačija. Ova sklonost ka improvizaciji naročito se dopadala plavim Gheuenima, a i Hunišima jer, po legendi, te dve rase nisu imale pravo ni na kakvu inovaciju dok su živele u strogo uređenom galaktičkom društvu. Njima je čak bila čudna želja ljudskih učesnika da neka uspešna melodija bude zapisana u trekijevskom vosku ili na hartiji.
     Zapisivati? Zašto i čemu? - govorili su Huniši i plavi Gheueni. - Svaki trenutak zaslužuje svoju pesmu.
     Pravi jijoanski način gledanja na stvari, priznade Sara sebi.
     Spusti prste jače na dirke i prođe kroz nekoliko skala. Iako je davno izgubila uvežbanost, ovo vežbanje prijalo je kao stari prijatelj. Nikakvo čudo da čovek Emerson nalazi utehu u pesmicama kojih može da se priseti, a koje ga vraćaju u neke srećnije dane.
     Stade svirati neke jednostavne, omiljene stvari iz prošlosti, počevši jednom koja se zove 'Za Elizu' . Ti zvuci nisu joj doneli mir, nego, naprotiv, u njenoj duši nastade previranje.
     U udžbenicima antropologije koji su sačuvani u Biblosu tvrdilo se da su drevne kulture na Zemlji većinom svirale impulsivnu muziku, sličnu muziciranju jijoanskog seksteta. Ali ljudi su, nedugo pre svog samostalnog uzleta u kosmos, počeli stvarati i pisane muzičke forme.
     Hteli smo poredak i pamćenje, reče Sara sebi; to nam je izgledalo, valjda, kao neko utočište pred haosom koji je ispunjavao naše mračne živote.
     Naravno da je to bilo davno, u vreme kad su na Zemlji postizana i velika otkrića u oblasti matematike.
     Ima li tu nečeg zajedničkog? - upita se ona. Da li sam se ja opredelila za matematiku iz istog razloga koji je Melinu privukao da voli ovaj instrument? Zato što su to dva načina da se u haos života unese neka predvidljivost?
     Jedna senka pade na zid. Sara se okrete i napola ustade, pogleda u oči stare Foruni, predvodnice ženskog jahačkog naroda.
     "Izvini što te uznemiravam, draga." Sedokosa matrijarha pokretom pokaza Sari da opet sedne. "Ali gledala sam te i mogla sam maltene da poverujem da se Melina vratila kući, da opet bude s nama; ona je tako svirala, sa takvim poletom."
     "Bojim se da ne ličim mnogo na moju majku. A ne sviram ni upola dobro kao ona."
     Stara žena se osmehnu. "Dobar roditelj želi da njegovo potomstvo bude odlično - da postigne više. Ali mudri roditelji dopuštaju da deca sama odaberu u čemu će biti odlična. Ti si se opredelila za oblasti dubokog razmišljanja. Znam da je ona bila veoma ponosna zbog toga."
     Sara klimanjem glave prihvati ovu ljubaznu primedbu. Ali ovakve mudre izreke nisu joj donosile veliku utehu.
     Da sam stvarno mogla da biram, pomisli ona, zar ne misliš da bih se opredelila da budem lepa kao moja majka? Kao Melina, crnokosa i tajnovita, žena koja je zapanjivala ljude svojim mnogostrukim, lepim nadarenostima?
     Matematika je odabrala mene, pomisli Sara; zgrabila me je svojim hladnim beskonačnostima i svojim nagoveštajima da postoji univerzalna istina. Ali ko je ikad bio dirnut mojim jednačinama? Ko je ikad pogledao moje lice i telo sa potpunim oduševljenjem?
     Melina je umrla mlada, reče Sara sebi; mlada, ali okružena ljudima koji su je voleli. Ko će zaplakati nada mnom, kad me jednog dana više ne bude?
     Zapovednica Ilijki kao da je pogrešno protumačila Sarino mrštenje.
     "Da li te moje reči uznemiravaju?" upita Foruni. "Zar sam zazvučala kao jeretik, tvrdeći da nova pokolenja mogu biti bolja od ranijih? Zar to izgleda kao čudna vera, u jednom tajnom plemenu koje se krije čak i od jedne civilizacije koja je cela izbeglička i tajna?"
     Sara uvide da na ovo ne može lako da odgovori.
     Zašto su Melinina deca postala ljudi tako čudni, po jijoanskim merilima? - upita se ona. Iako je Larkova jeres prividno suprotna mojoj, ima u obe naše jeresi nešto zajedničko - odbacujemo Stazu iskupljenja.
     Knjige koje nam je majka čitala govorile su o nadi koja će doći iz nekog čina pobune, zaključi ona.
     "Vi i vaše prijateljice Urkinje spasli ste konje od uništenja, u vreme kad se činilo da je to uništenje neminovno", odgovori ona predvodnici ilijskih žena. "Vaše savezništvo bilo je nagoveštaj kasnijeg saveza između Drejka i Ur-čaune. Vi ste društvo žena koje su odane jednom cilju, koje pomno odabiraju muškarce sa kojima će se družiti, nalazeći ih među najboljima koje Jijo može ponuditi. Vi živite u divnoj izolaciji, i zato vidite najbolju stranu ljudskog roda. Retko kad vidite neke ružnije strane.
     Ne - ne iznenađuje me to što ste vi Ilijke u osnovi optimisti."
     Foruni klimnu glavom. "Meni je rečeno da si i ti, u svojim izučavanjima lingvističkih teorija, došla do sličnih zaključaka."
     Sara slegnu ramenima. "Optimista nisam. Ne lično. Ali neko vreme mi se činilo da u evoluciji jijoanskih jezika i dijalekata vidim izvesne obrasce. Takođe u književnoj aktivnosti koja se događa širom Nagiba. Doduše, to više nije ni od kakvog značaja, jer tuđini su sleteli na..."
     Starica joj upade u reč. "Smatraš da nam je sudba da budemo kao glaveri i da svoju drugu priliku steknemo prolazeći kroz zaborav?"
     "Pitaš li me šta mislim da se moglo dogoditi, da zvezdani brodovi nisu sleteli ovih dana na Jijo? Razgovarala sam ja sa Dedingerom o tome. Po mom mišljenju, da nisu došli, da je Jijo ostavljen na miru još nekoliko...." Sara odmahnu glavom i promeni temu. "Kad već pomenuh Dedingera, jeste li uspele da da pronađete?"
     Foruni žalosno odmahnu glavom. "Pre vrlo kratkog vremena provalio je iz ograde gde je držan. On je sad u bekstvu. Nismo ni slutile da će biti tako snalažljiv, da će umeti da ukrade i osedla konja."
     "Imao je vremena da gleda i na taj način stiče znanje."
     "Sad uviđam da smo bile naivne. Odavno nismo čuvale ni jednog jedinog zatvorenika, ovde u Ksiju. Na nesreću, tragovi ne vode natrag u tunel, gde smo ga mogle uloviti u tesnom i mračnom prostoru. Umesto toga, taj podmukli liger krenuo je preko Spektralnog Toka."
     Sara pokuša da dočara sebi sliku čoveka koji sasvim sam, na konju, pokušava da pređe preko ogromne pustinje otrovnog kamena i oštre svetlosti koja zaseca u um. "Smatrate li da može proći živ?"
     "Misliš, možemo li ga uhvatiti pre nego što tamo umre?" Sad Foruni slegnu ramenima. "Falon nije onako hitar kao što je nekad bio, ali, ipak, krenuo je pre jedne midure. S njim su neke od naših najsposobnijih mladih jahačica. Trebalo bi da uskoro vratimo tog fanatika pod naše staranje, a onda ćemo znati da ga čuvamo kudikamo budnije..."
     Foruni zastade usred reči, zagledana netremice u svoju šaku na koju se spustio jedan insekt i već počeo da 'njuši' jednu venu. Sara prepoznade da je to skiter, dosadni, mali, leteći stvor dobro poznat širom Nagiba, uvek spreman da siše krv. Skiteri su spori, zato je lako spljeskati ih. Ali Foruni se iz nekog razloga uzdržala od toga. Dozvolila je da ova minijaturna osica-krvopijica natenane zabode svoju rilicu i najede se do mile volje. Kad je završila, osica poče da izvodi neki svoj mali ples u kome su se prepoznavali trzaji koji kao da su pozivali Foruni da pođe negde.
     Sara je ovo posmatrala opčinjeno. Retko se dešavalo da skiter sleti na ljudsko telo i poživi dovoljno dugo da uradi ovo.
     Osica kao da je svakim zamahom trbuščića i repa govorila: dođi, dođi, hajde sa mnom, sad, odmah.
     Sara uvide da i ovo mora biti jedna od preživelih uslužnih životinjskih vrsta koje su Bujuri dizajnirali i pustili po Jijou pre svog odlaska. Koristan glasnik, ako znaš kako da ga upotrebiš.
     Foruni uzdahnu. "Nažalost, draga moja, vreme je da pođeš. Ti i Kurt i ostali morate pohitati tamo gde ste najpotrebniji."
     Zar sam uopšte potrebna? - upita se Sara. Za šta bi, uopšte, mogla biti potrebna osoba kao što sam ja, u ovakvim vremenima?

     Produžiše putovanje na jug, ovog puta na konjima. Neko vreme kroz drevni bujurski tranzitni tunel, polazeći od mesta gde je dekonstruktor, zaliven lavom, prestao da dejstvuje, zbog čega je i njegov posao ostao nedovršen. Uskoro se tunel našao mnogo bliže površini, i to provaljen, a na mnogim mestima i raspuknut kao čaura mladog Gheuena koji je izišao iz nje. To više i nije bio tunel, nego niz valjkastih udubljenja u zemlji, ispunjenih prašinom, blatom ili vodom. Uskoro se moralo jahati po otvorenom terenu, ali terenu Spektralnog Toka, gde su na putnike odasvud navaljivale plime svetlosti. Ilijke dadoše svakome po jedan ogrtač sa kapuljačom; površina te odeće bila je reflektujuća, kao ogledalo. Sari se, ipak, činilo da obojena svetlost puzi po njoj i pokušava da prodre na bezbroj mesta, da se kao crvić uvuče kroz neku rupicu i dospe do nje.
     Napred su jahali eksplozeri Kurt i Jomah, i Kefa, putovođa. Stariji eksplozer naginjao se u sedlu napred, kao da će na taj način uhvatiti brzinu, možda stići brže na cilj putovanja. Za njima je jahala Priti, na magarcu, zato što je ta manja životinja bolje odgovarala jahačici tako malenoj.
     Emerson se nekako čudno ućutao, ali je ipak upućivao Sari osmehe s vremena na vreme. Na glavi je neprestano držao reuga. Uz to, stalno je okretao glavu, gledao na sve strane. Na osnovu ovoga Sara je zaključila da mu providni simbiont nije samo štit od prejake svetlosti, nego i tumač, prevodilac za sve te boje. Ponekad bi se čovek sa zvezda sav ukrutio u sedlu... ali Sara nije mogla znati da li je to od bola, iznenađenja ili oduševljenja.
     Na začelju kolone kaskala je zarobljena Urkinja izdajnica, Ulgor. Bila je dovoljno mudra da ne pokuša bekstvo zajedno sa svojim donedavnim saveznikom, Dedingerom. Levo i desno od nje kaskale su dve druge Urkinje, ovdašnje, iz Ksija, koje su je čuvale da ne pobegne. Ulgor je sve oduševljenije odmahivala glavom dok se kolona uspinjala uz planinu Guen: mirisi dima i rastopljenog kamena, mirisi div-vulkana koji se uzdizao u nebesa juga, prijali su njenim urskim nozdrvama.
     Sara se osećala iznenađujuće dobro. Sedlo je bilo alatka kojom je njeno telo ovladalo. Kad je uspon postao strm, i kad se moralo sjahati i konje voditi dalje za ular, Sarine noge dadoše osećaj da su pune talasa udobne topline i da imaju obilje snage u rezervi.
     Znači, reče ona sebi, jedna usamljenica, matematičarka, koja je godinama ležala samo u svojoj sobi kao vreća krompira, ipak može da ojača.
     Osim, pomisli ona, ako je ova euforija prvi znak visinske bolesti.
     Pentrali su se uz jednu od nebrojenih grbina na ovoj vulkanskoj planini, kad Urkinje, sve tri, jurnuše kao po dogovoru galopom napred, uzbrdo, šišteći od uzbuđenja. Za njima se digoše oblaci uzvitlanog vulkanskog praha i pepela. Kao da su zaboravila koja je zatvorenica, ko su čuvarke; kao da su te njihove zasebne uloge ostavljene privremeno po strani. Preostali putnici mogli su samo da gledaju kako, iznad njih, ocrtani prema nebu, urski vratovi razmahuju u levo i u desno.
     Posle nekog vremena, zadihani od pentranja, ona i Emerson stigoše rame uz rame do vrha te kamenite grbine. Pred njima se širila moćna kaldera... ali, ipak, samo jedna od mnogih takvih kojima su bokovi ogromnog vulkana bili 'izbušeni'. A do vrha vulkana imalo je tek da se ide, još mnogo liga udalj i uvis, ka jugoistoku.
     Baš ova jedna fumarola kao da je hipnotisala sve tri prisutne Urkinje. Dah vulkana pun svakojakih isparenja uzdizao se iz pukotina u stenama, svud po obodu kružne jame. Sara obazrivo skide tamne naočare. Bazalt je ovde bio grublje vrste, manje nalik na dragi kamen. Već su prešli u drugi vilajet, drugačiji.
     "Ovde se nalazila prva kovačnica", saopšti Ulgor, glasom u kome se osećalo strahopoštovanje i divljenje. Ulgor uperi njušku u jednom određenom pravcu, i Sara pogleda tamo; vide srušenu gomilu kamenih blokova, koji su očito bili klesani nekim jadnim alatom, nikako ne bujurskim laserima. Videlo se da ovde odavno nema nikog. Ovakva zbrda-zdola skloništa pravila su prve urske kovačice, od kamenih blokova koje su klesale svojeručno; a cilj im je bio da se izdignu iz ravnica, da se primaknu užarenosti lave, u nadi da nauče kako da od te plamene materije i rude proizvedu bronzu i čelik za Jijo. U ono doba, sive kraljice Gheuena najoštrije su se protivile ovakvim poduhvatima, smatrajući da je proizvodnja metala svetogrđe. Isto to smatrale su za kasniji ljudski poduhvat nazvan Veliko štampanje.
     Prošlo je mnogo vremena. Ono što je bilo skrnavljenje, postalo je visoko cenjena tradicija.
     Staza je vodila dalje, uzbrdo. "Svakako su došle do zaključka da su uslovi na većoj visini povoljniji", komentarisao je Jomah, mlađi eksplozer. Na te reči, jedna od urskih stražarki klimnu glavom. "Ali sa ovog nesta su prve urske istraživačice otkrile tajni put preko Spektralnog Toka. Tajnu zenlje Ksi", reče ona.
     Sara klimnu glavom. Time je objašnjeno zašto je jedna urska klika skovala tajni plan da osujeti namere druge klike - moćnih Urunthajki - u vreme kad je ljudska rasa bila na Jijou novodošla, i kad su Urunthajke želele da unište sve konje. Na ovoj planini, i na drugim planinama, živele su kovačice, koje nisu mnogo marile za planove vlastohlepnih rođaka na ravnicama. Ovima nije bilo važno kako Zemljani mirišu, niti na kakvim životinjama jašu, bitno im je bilo da dobiju blago Zemljana na upotrebu.
     Knjige, reče Sara sebi. Knjige koje su stvorovi sa Zemlje posedovali. A u knjigama, tajne jedne nauke koja se zove metalurgija. Moramo zajednički koristiti ono što imamo ili ćemo zaostati.
     Dakle, zadržavanje jednog tajnog krda konja u zemlji Ksi nije bilo samo iz nekih idealističkih motiva. Morala se tu platiti i neka cena.
     Ljudi su možda najveći znalci inženjerstva, kao nauke, na Jijou, ali u kovački zanat nisu ušli nimalo, pomisli Sara; a sad sam razumela i zašto.
     Iako je odrasla među Urkinjama, Sara je i sad nalazila da razlike između pojedinih pripadnica tog naroda mogu biti zadivljujuće. Njihov raspon motiva i crta ličnosti - od fanatika do praktičnih zanatlija - bio je širok kao kod ljudsklih bića, ništa manje.
     To je još jedan dokaz, pomisli Sara, da su uopštavanja o bilo kom narodu ne samo zle nego i glupe.
     Uskoro posle toga, pojahali su opet. Staza je sad vodila bez mnogo uspona, u stranu po planini. Prizori koji su se pred putnicima otvarali bili su zadivljujući. Levo od njih bio je Spektralni Tok, carstvo sablasno, čak i sad kad je, iz velike daljine i kroz tamne naočare, bilo svedeno na tmušu sepija boje. Zatim lavirint kanjona od iskričavih stena, sve do jedne zasenjujuće bele trake - Ravnice oštrog peska, koja je Dedingerov dom. Tamo on, upinjući se da postane prorok, iskiva naciju tvrdokornih zilota, od ionako robusnih žitelja pustinje. Dedingerovi borci, koji su se nazivali 'peščani ljudi', videli su sebe kao avangardu ljudskog prodora ka Stazi iskupljenja.
     Gledajući na sasvim suprotnu stranu, ka jugozapadu, kroz pukotine u ovoj planini koja se sama u sebi presavila mnogo puta, Sara vide drugo čudo, ogroman okean, gde je obećanje o novom životu Jijoa trebalo da se ispuni. Gde je pepeo njene majke Meline, izmešan sa šljakom, bačen u talase. Jošuov pepeo, takođe. Mesto gde ova planeta briše sve grehe, tako što ih rastopi; apsorbuje; primi u sebe sve što Vaseljena pošalje odozgo.
     Ovaj jedan Nagib tako je uzan, a Jijo je tako širok, pomisli Sara; pa zar će nam zvezdani bogovi baš strogo presuditi za ovo naše tiho, obazrivo življenje u jednom kutku zabranjenog sveta?
     Ostajala je, naravno, nada da bi tuđini mogli naprosto da gledaju (i završe) svoja posla, i da odu, prepuštajući ovdašnjim žiteljima da sami, dalje, stupaju stazama svoje sudbine, kakva god bila.
     A-ha, reče ona sebi; izgledi da se to dogodi nalaze se u rasponu između nule i nikakvih.
     Putovanje se nastavljalo, često u sedlu, još češće pešice. Odmicali su ka istoku. Vidici su postajali sve spektakularniji jer sad su uključivali i južni deo Rimerskog gorja. Sara opet zapazi nemir među Urkinjama. Na pojedinim mestima iz tla ispod putnika izbijala je vodena para pomešana sa dimom i isparenjima; konji su na tim mestima frktali i plesali. Onda Sara primeti čak i crveno žarenje, znatno ispod staze. Bila je to lava; potok lave, krivudav i spor, nekoliko strelometa niže od mesta gde su se putnici sad nalazili.
     Možda zbog umora, ili razređenog vazduha, ili zbog varljivog terena, Sara diže pogled sa lave, u daljine, i nezaštićenim očima dočeka jedan zalutali, bleštavi zrak svetlosti, oštar kao ubod. Namučena prolaženjem kroz Spektralni Tok, Sara se sad sva zgrči.
     Šta je to? - upita se.
     Sevanje se gasilo i palilo, gasilo i palilo, u nejednakim razmacima, maltene kao da jedan daleki planinski vrh među Rimerskim gorjem pokušava da kaže Sari nešto.
     Onda Sara ugleda još jedan treptaj, ali u pokretu; sasvim drugačiji.
     Ovo mi se svakako pričinjava, pomisli ona. Mora biti opsena... iako je tako daleko od Spektralnog Toka!
     Činilo joj se da je videla... mogla se maltene zakleti da je videla... široka krila neke titanske ptice, ili zmaja, kako plove između...
     Ali već dugo i predugo nije spustila pogled pred svoje noge, nije proverila kuda ide. Jedan kamen se neočekivano obrte pod njenom težinom, i Sara se spotače. U pokušaju da održi ravnotežu, ona baci svu svoju težinu na suprotnu stranu, pretera sa time...
     I, sa krikom, pade.
     Staza od šljunka i kamenja primila je u sebe glavninu zamaha njenog pada. Ali onda poče kotrljanje. Sara prelete preko ivice, otkotrlja se niz prirodnu kosinu od šljunka i oštrih komadića bazalta. Iako je na sebi imala snažnu odeću od štavljene kože, osećala je itekako bolno ubod svakog kamena. Očajnički je rukama štitila lice, lobanju. Ovaj pad bio je propraćen nečijim produženim lelekom. Sara, ošamućena od straha, uvide da to nije njen glas, nego glas šimpanze Priti, koja je vrištanjem iskazivala svoju žalost zbog ovoga što se dogodilo.
     "Saro!" vikao je neko. Čuli su se i daleki zvuci koraka koji se spuštaju za njom, ali bez nade da je sustignu.
     Usred tumbanja, između jednog i drugog letećeg treskanja o zemlju, Sara pogleda kroz okrvavljene prste i primeti nešto - rečicu koja joj se primicala veoma brzo. Rečicu opruženu krivudavo preko sasvim opustošenog predela. Veoma viskoznu i sporu; i veoma vrelu. Iste boje kao njena krv.