LARK

     Narednicino lice bilo je izmazano trakama kamuflažnih boja. Na kosi je imala, i sad, komadiće trave i grudvice zemlje, od provlačenja kroz jaruge i virenja kroz trnjake. Pa ipak, Lark nikad nije video Dženi Šen lepšu.
     Ljudi procvetaju kad rade ono za šta su rođeni, reče on sebi; a ova Dženi je rođena da bude ratnica. Ona bi radije živela u vremenima kad su stariji i mlađi Drejk iskivali mir od ratnog požara i krvi, nego u kasnijim vremenima mira samog, zaključi on.
     "Zasad bez problema", reče Dženi. Ta mlada zapovednica milicije upravo se vratila sa izviđačkog zadatka. Bila je obučena u svepokrivajuću odeću od blur-platna, tako da su se u jakim senkama fenjera gubili i sami njeni obrisi.
     "Privukla sam se tako blizu da sam posmatrala drugi ulazak jijoanske delegacije u dolinu", reče ona. "Dolazak da bi se Jofurima odneo odgovor mudraca. Dva-tri robot-stražara doletela su da osmotre delegaciju. Naročito su se okomili na jadnog Vubena, koga su 'njuškali' od točkova do vrha pipaka sa očima. Onda su svih šest ambasadora otišli dole, u Dolinu okupljanja, a roboti su leteli za njima kao pratnja." Dženi načini pokret šakama ukoso nadole. "To znači da je ostao samo jedan robot u patroli, ili dva, na celom ovom sektoru perimetra! Čini se da nikad neće nastupiti povoljniji trenutak za naš potez."
     "Zar se u to može sumnjati?" upita Ran. Taj visoki zvezdoletač stajao je prekrštenih ruku, naslonjen na zid od kamena krečnjaka. Iako jedini nenaoružan, taj Danikenovac ponašao se kao da je ovo njegova ekspedicija. "Naravno da krećemo napred. Ne postoji druga opcija."
     Iako je Ran nastupao tako samouvereno, plan je bio, zapravo, Larkov. Zato je na Larku bilo i da odluči da li će se ići dalje sa sprovođenjem u delo. On će biti kriv ako u tom poduhvatu bude izgubljeno tridesetak hrabrih života... ili ako Jofuri, razbešnjeni ovom akcijom, nanesu Jijou nove, besomučne, uništavajuće udarce, iz osvete.
     Moguće je, pomisli Lark, da ćemo baš mi potkopati mirotvorno delovanje naših mudraca, u časovima kad su, možda, uspeli da primire ove galaktičke ne-Trekije.
     Ali, zapita se on, kako bi šest rasa ikad mogle platiti cenu koju Jofuri traže? Dok se mudraci dovijaju da tu cenu snize, neko mora potražiti mnogo bolje rešenje: neki način da se uopšte ne plati.
     Zabrinuti pogledi bili su uprti u njega, iz svih kutaka ove vrele pećine pune isparenja. Bio je to samo jedan groto među hiljadama sličnih, kojima su ova brda oduvek prožeta. Jadan od najupornijih pogleda stizao je od žene po imenu Ling, koja je stajala daleko od Rana. To dvoje zvezdanih gospodara, Lingova i Ran, nisu se dobro slagali još od onog vremena kad su zajednički radili na dekodiranju šifrovanih informacijskih ploča iz Galaktičke biblioteke. Bilo je to ono nesrećno popodne kad je Ran povikao "Izdaja!" i kad je, nedugo potom, užasna zlatasta izmaglica počela da se spušta na Duden Mesu. Sada su ta dva nebeska ljudska bića imala sasvim različite razloge da pomognu ovu očajničku misiju.
     Lark nije bio mnogo obradovan Dženinim izveštajem. Samo jedan leteći robot, ili dva... ali, po mišljenju Kembelovih asistenata, svaki pojedini leteći robot može da 'zaviri' donekle i pod zemlju, jer je i to deo čuvanja jofurskog perimetra od svake pretnje. Na sreću, teren je ovde sav prožet fumarolama, izlomatan čestim potresima. Treba uzeti u obzir i istančane pesme koje emituje Sveto jaje; emanacije od kojih kamena amajlija na Larkovim prsima sva treperi.
     Svi gledaju u njega, svi iščekuju njegovu odluku - ljudi, Uri, Huniši i nekoliko Gheuena koji se još nisu razboleli. Čitav dobrovoljački odred jijoanske milicije.
     "U redu", kaže Lark. "Uradimo to!"
     Komanda kratka, odlučna. Dženino lice se isceri u širok osmeh; ona se okreće i kreće u dublju tamu podzemne galerije. Za njom hitaju nosači fenjera.
     Ono što je Lark zaista želeo da kaže glasilo je: 'Do vraga, ne! Idemo što dalje odavde. Častim celio društvo po jednim pićem, da svi uzdignemo po čašu za jadnoga Uthena.'
     Ali ako bi samo pomenuo ime svog prijatelja, mogli bi lako krenuti jecaji plača iz dubine duše. Zato je Lark ćutke koračao u krivudavoj, polumračnoj, pogurenoj koloni koja se šunjala podzemnim putanjama. Ponegde je na zidovima bila prilepljena mrlja svetlucave mahovine; na takvim mestima bolje su videli kuda idu.
     Dok je hodao, njegove misli su se zaletale u mnogo pravaca, komešale. Zapitao se, na primer, gde to na čitavome Nagibu postoji kafana u kojoj svih šest rasa mogu da nazdrave punim čašama u isto vreme. Malo je kafana u kojima se služi alkoholno piće, ali i sveža krv simle; ljudi prezrivo gledaju prehrambene navike kenta-ura, ali i ovi njihove. Većina Trekija, opet, smatra da bi bilo nepristojno jesti u prisustvu drugih rasa.
     Ali, pomisli Lark, znam jedan bar u gradu Tareku... naime, znao sam; ko zna da li sad postoji grad Tarek. Možda postoji, ali zaustavljen zlatnom kišom. Posle Duden Mese, Jofuri bi mogli napasti naše velike gradove, zato što i tamo živi veliki broj G'Kekija.
     Čovek se zapita, pomisli on, zašto su G'Keki uopšte dolazili na Jijo. Oni mogu otići niz Stazu iskupljenja samo ako je glatko popločana.
     Lark odmahnu glavom.
     Trivijalne misli. Po važnosti - minijaturne. Sinapse u mozgu opaljuju tek da bi nešto radile. A tvoja jedina sadašnja briga jeste da ti ne izmakne čovek koji je u koloni ispred tebe... i da ne lupiš lobanjom u stalaktit.
     Njegovi sledbenici se osvrću i vide čoveka koji se drži smireno i samopouzdano. Ali Lark, u sebi, trpi bujice reči koje uznemiravaju njegov ionako uvek nemirni um.
     Trebalo bi, reče on sebi, da sad budem u žalosti zbog mog preminulog prijatelja.
     Trebalo bi da iznajmim grobara Trekija i da uredim da bude raskošna ceremonija odnošenja čvrstih delova u more. Tako da Uthenov oklop, dobro uglačan, bude dostojno prevezen i bačen da se pridruži kostima, oklopima i bodljama naših predaka, u plavoj grobnici ispod talasa Midena.
     Dužnost je moja da odem u formalnu posetu sivim kraljicama, u onu prašnjavu dvoranu iz koje su one, jednom, davno, dominirale glavninom Nagiba. A to je Dvorana devedeset stubova, reče Lark sebi; i svih devedeset su zubima izdeljani od drveta. Tamo one i danas glume ponešto od vladalačke slave. Ali kako bih mogao objasniti tim gheuenskim matronama smrt dva njihova izuzetno inteligentna sina: Harulena, koga su vanjijoanski laseri isekli na komade, i Uthena, koga je opaka zaraza ugušila?
     Jesam li ja u stanju da saopštim pepeljastim bivšim vladarkama da će uskoro, možda, pomreti i sva ostala njihova deca?
     Uthen je bio njegov najbolji prijatelj, bio je to i kolega očaran jednako kao i Lark svakom plimom i osekom u krhkom ekosistemu Jijoa. Iako se nikada nije pridružio Larkovoj jeresi, Uthen je bio jedini drugi um koji je ikada stvarno razumeo zašto ovih šest rasa nije trebalo, nikada, da dođu na Jijo. Jedini koji je razumeo zašto su neki galaktički zakoni, ipak, dobri.
     Izneverio sam te, druže stari, pomisli Lark. Ali ako ne mogu obaviti sve ove preostale druge dužnosti, možda mogu barem da postignem nešto što bi bilo nadoknada.
     Pravdu.

     U poslednjoj pećini, svakojaki krš i otpad bio je rasut po podu; bili su to tragovi zavere zelota. Tada je mlada družina buntovnika prošla istim ovim putem i produžila još nekoliko strelometa dalje; zavukla se pod daničku naučnoistraživačku stanicu, postavila eksploziv i izvela atentat u kome je poginula Lingina prijateljica Beša, kao i jedan od rothenskih zvezdanih gospodara. Posledice tog događaja još su se širile po Jijou, kao koncentrični talasi po mirnoj bari u koju je upao veliki kamen.
     Sada je ostatke te minirane stanice pritisnuo svojom mnogo većom masom ratni brod Jofura, ali niko nije predložio da se isti plan primeni još jednom. Čak i pod pretpostavkom da bi se moćni zvezdani brod uopšte mogao razneti hemijskim eksplozivom, potrebna količina eksploziva za tako nešto bila bi tako ogromna da bi Lark i njegov odred morali dovlačiti bure za buretom bez prestanka sve do sledećeg Dana osnivača. Kad bi eksplozeri mogli dati toliko svoje 'paste'. Ali ni to ne bi uspelo jer nije bilo nijednog dobrovoljca koji bi hteo da se zavuče pod smrtonosnu, gromadnu letelicu Jofura. Larkov plan nije zahtevao da se neprijatelju priđe mnogo bliže. Ali je ipak zahtevao da se uđe u velike napore i opasnosti.
     "Odavde je suviše tesno za sive", reče Dženi.
     Urske partizanke zaviriše napred, u tunel koji se znatno sužavao. Počeše da izvijaju dugačke vratove sinhronizovano. Nanjušile su aromu koja se njihovoj vrsti ne sviđa.
     Sivi gheueni su legli na kameni pod; ostali prionuše na posao da odvežu pakete tovara sa gheuenskih hitinskih leđa. Kad bi imali dovoljno vremena, ovi krupni sivi drugari mogli bi da prošire tunel i da prođu; za to bi upotrebili svoje štipaljke-hvataljke i zube oštre i tvrde poput dijamanta. Lark je, međutim, naredio da oni ne idu dalje. Ko zna koliko je vremena još preostalo? Kuga se širi, nošena vetrovima Jijoa. Da li je to genocidni mikroorganizam? Lingova je našla dokaze upravo za to; Ran je i sad odbijao da poveruje da bi tako nešto moglo biti rothenskog porekla.
     Natmureni čovek sa zvezda bio je opsednut jednom drugom informacijom, takođe pribavljenom iz ostataka stanice.
     U ekipi pljačkaša gena postojao je, od početka, i uhoda. Neko ko je pomno vodio dnevnik, pripremao dokaze o svim zlodelima Rothena i rothenskih ljudskih slugu.
     Agent, dakle, teragenskog saveta!
     To bi značilo da je vladajuće telo planete Zemlje uspelo da ubaci svog doušnika u klan ljudskih fanatika koji obožavaju Rothene kao svoje gospodare.
     Lark je silno želeo da ispita Lingovu o ovome, ali sad nije bilo vremena za njihovu staru igru pitanja i protivpitanja. Nije ga bilo još od kako su pobegli od katastrofe na Duden Mesi, zajedno sa upaničenim pomoćnicima ljudskog mudraca, Lestera Kembela. Tada su se bacali samo napred i napred, kroz lavirint ogromno visokih stabala div-bua. Begunci su tada ostali i bez daha i bez orijentacije, izgubili su se na novim stazicama, među stablima sveže oborenim. Najzad su izleteli na jednu čistinu koja ni na kakvim mapama nije postojala. Tamo su iznenadili jednu grupu Trekija koji su stajali u dugom redu, kao falanga, i ispuštali iz sebe neka otrovna isparenja, šišteći poput čajnika.
     Došle su galopom Urkinje, čitav odred milicije, da zaštite Trekije, očigledno veoma zauzete nekim poslom. Urkinje su počele da grickaju ljude po zglavcima stopala, kao da zaustavljaju krdo uplašenih simli. Kembelova ekipa doista je pobegla sa tog proplanka, otišla ka zapadu i jugu.
     Kad su dobegli do jednog logora i našli pribežište pod šatorima, opet nije bilo mogućnosti za raspravu o dalekim galaktičkim zbivanjima. Lingova je svaki minut provela sa lekarima, razgovarajući o onome što je iz uhodinih beležaka bilo moguće zaključiti o ubitačnom mikroorganizmu koji je počeo da kosi Gheuene.
     To isto vreme Lark je proveo u mahnitoj aktivnosti, okružen sve brojnijim sledbenicima.
     Što samo dokazuje, reče on sebi, da će ljudi u očajanju poći za svakim ko ima ikakav plan.
     Čak i ovako nepametan kao što moj plan jeste.
     Huniši su nabacili sebi na grbaču dodatne količine tereta, preuzete od Gheuena. Na začelju kolone ipak su ostali Gheueni, ali plavi i vrlo mladi, toliko mladi da su im oklopi još bili vlažni od izleganja iz stanja larve. Iako su bili, za gheuenski rod, veoma mali, ponegde nisu mogli proći kroz tunel; tada su ljudi prilazili da im pomognu, tako što su čekićima i pijucima odvaljivali pojedine komade krečnjaka, one koji su najviše ometali prolaz. Larkov plan zahtevao je da učestvuju i ovi mladi dobrovoljci.
     Nadao se da će još jedan element moći da pomogne njegovom planu.
     Molitva, reče on sebi; uvek preostaje molitva.
     Pogladi svoju amajliju. Sad je bila prohladna na dodir. Sveto jaje, dakle, miruje.
     Dođoše do jedne raskrsnice u podzemnim putanjama. Tu je ona ranija zelotska kabala skrenula levo, noseći burad sa eksplozerskom pastom sve do jedne pećine tačno ispod rothenske baze. A sada je na toj istoj raskrsnici Larkova grupa skrenula desno. Pred njima je bio kraći put, ali opasniji.
     Među snažnim momcima koji su pomagali da se tovar prenese do cilja bio je i Džimi, blaženi nišči duhom. U jednom trenutku navalio je da udara maljem po jednom nezgodno isprečenom komadu krečnjaka tako žestoko, da je Lark morao intervenisati.
     "Polako, Džimi! Probudićeš reciklirane mrtve!"
     To je izmamilo smeh od preznojenih trudbenika, kao i potmule zvuke umblanja od nekoliko nosača Huniša. To su hrabri Huniši, pomisli Lark; zna se koliko njihova rasa mrzi zatvorene prostore. Urkinjama ne smeta da budu pod zemljom, ali ove Urkinje u njihovom odredu već su počele ispoljavati znake nervoze zato što se kolona bližila vodi.
     A niko u celom odredu nije bio srećan što se bliži divovskoj zvezdanoj krstarici.
     Već vekovima je svih šest rasa Jijoa živelo u strahu, krijući se, u iščekivanju da dođe sudnji dan - onaj dan kad će sleteti brodovi galaktičkih Instituta, i kad će stvarno početi suđenje svima koji su prerano došli. A šta se desilo: brodovi jesu doleteli sa neba, ali su umesto visokoumnih sudija doneli kojekakve lopuže, a nešto kasnije i brutalne ubice. Rotheni i njihovi ljudski pomagači izgledali su kao prevaranti i manipulatori; Jofuri su bili naprosto užasni.
     Oni zahtevaju nešto što mi ne možemo dati, reče Lark sebi.
     Pojma nemamo o tom 'brodu delfina' za kojim oni, navodno, tragaju. Ali znamo našu braću G'Kekije. I radije ćemo svi propasti, nego da izručimo G'Kekije neprijatelju.
     Tako se dogodilo da je Lark, koji je čitav svoj dotadašnji život proveo nadajući se da će Galaktici doći da okončaju sve ilegalne kolonije na Jijou, sada stane na čelo jedne oružane grupe rešene da se očajnički bori protiv zvezdanih bogova.
     Ljudska književnost bila je ovde veoma uticajna još od dana Velikog štampanja, reče Lark sebi; a puna je bitaka za unapred izgubljene ciljeve. Puna je poduhvata koje ne bi mogao odobriti niko racionalan.
     On i Lingova upravo su pomagali jedno drugome u silaženju niz jedan 'kanal' od krečnjaka, sav ljigav od vlage i klizavih algi, kad stiže glas od njihovih izvidnika.
     'Stigli smo do vode.'
     Poruka je glasila tako. Poslala ju je Dženi Šen.
     Dobro, reče Lark; bio sam u pravu...
     Do sada.

     Tečnost uljasta i hladna, plesnjivog mirisa.
     To nije zaustavilo dvojicu mladih, plavih Gheuena koji zađoše pravo u tu crnu baru, vukući za sobom jedan od tankih, ali jakih mulk-kablova, koji su za njih odmotavali drugi, sa jednog velikog kalema. Huniši su sad prionuli na posao da pomoću ručnih pumpi naduvavaju mehove sa vazduhom. Lark je skupljao hrabrost da uđe u tu mračnu tečnost.
     Sad si nešto manje odlučan, a? - reče on sebi.
     Dženi je proveravala njegovu zaštitnu odeću, načinjenu od membrana skinka. Da, on će verovatno biti zaštićen od hladnoće, ali to mu je sad bila ponajmanja briga.
     Mogu ja da izdržim hladnoću, pomisli Lark; ali ako nestane vazduha...
     Te mešine bile su nov pronalazak, nikad dosad isproban. Svaka je bila, zapravo, po jedan živi trekijevski prsten, torus, ojačan poprečnim 'rebrima' da bi mogao u sebi držati gas pod pritiskom. Dženi mu pričvrsti jednu mešinu na leđa i pokaza mu kako da diše kroz mesnati produžetak - dugački, gumasti pipak koji će korisniku davati nove količine vazduha, a već upotrebljene količine prečišćavati.
     Odrastao si uz Trekije, reče on sebi. Hemikalije koje oni izlučuju pomagale su da ovdašnja hrana bude za tebe jestiva. Alkohol koji oni destiluju doprinosio je živosti mnogih svečanosti na kojima si učestvovao. Apotekar Treki sprema ti lekove u svom hemijsko-sintetičkom prstenu. A ipak ti se gadi da držiš jedan ovakav njihov pipak u ustima.
     Ukus je bio kao ljigava sveća lojanica.
     U istoj uzanoj podzemnoj prostoriji gde je bio i Lark, Lingova i Ran su se brzo prilagodili ovom novom jijoanskom pronalasku. Ali oni nisu morali savladavati gađenje iz prošlosti, slike Trekija kako jedu smeće i mrtvace.
     "Hajde", prekore ga Dženi, tihim glasom od koga mu uši počeše goreti. "Nemoj sad da mi se daviš tu. Postao si mudrac. Gledaju te!"
     On klimnu glavom - to su bila dva kratka uspravna grča - i pokuša opet. Uhvati ustima tu cevčicu i zagrize je kako su ga učili. Naiđe vazduh iz cevčice, naglo; ne baš onoliko smrdljiv koliko je Lark očekivao. Možda je sa vazduhom bila pomešana mala količina nekog sredstva za opuštanje. Trekiji su bili majstori za takvo 'dizajniranje' svojih proizvoda.
     Nadajmo se, pomisli Lark, da njihovi rođaci sa zvezda nisu pomislili na ovu mogućnost.
     Na toj jednoj pretpostavci zasnivao se čitav Larkov plan. Možda jofurska komanda budno motri na lagume kojima bi se moglo doći pod njihov brod. Ali ako je jedan deo tunela pun vode... Možda Jofuri neće pretpostaviti da napad može doći odatle.
     Rotheni su nas potcenili, pomisli Lark; pa, ako pomognu Ifni i Sveto jaje, lako može biti da nas i Jofuri potcene.
     Svaki ronilac nosiće i reuga preko očiju, da bi lakše video ispod vode, pri slabašnoj svetlosti fosfornih algi. Opremu su dopunjavale čizme sa prednjim delovima izduženim u peraja, i rukavice sa kožicama između prstiju.
     Isprekidani smeh Lingove natera ga da se okrene. On vide da se Lingova smeje njemu i da upire prstom u njega.
     "A ti si mi, kao, lepa", uzvrati on. Lingova se, doista, pretvorila u stvorenje trapavo i guravo, nakaznije od Rothena bez maske. Huniši zastadoše u poslu polaganja tovara na sam rub vode i počeše i oni da se smeju, veselim umblanjem. Njihovi kućni ljubimci, nuri, isceriše se sa jednakim veseljem, pokazujući zubiće iglasto oštre.
     Lark dočara sebi kako izgleda, u ovom trenutku, onaj gornji svet, iznad mnogo slojeva stena, svet svetlosti. Tamo jofurski brod leži na planinskim livadama, pregradio je tok reke tako da se stvorilo jezero koje se sada pruža već više od tri kilometra uzvodno.
     Voda će nastojati da svuda izjednači svoj nivo, po sistemu spojenih sudova, pomisli Lark; a to znači da smo mi sada nekoliko strelometa daleko od obale. Ima, dakle, da se pliva i pliva kroz tunele... pre nego što dospemo u samo jezero.
     Tu se ništa nije moglo učiniti. Njihov cilj bio je teško dostižan, i to ne samo u jednom smislu.
     U crnoj vodi pred njim - mehurići. Jedna gheuenska kupola pojavljuje se iznad površine; za njom, druga. Mlade plave 'krabe' izlaze na obalu, i svaka počinje da diše šumno kroz ventile na svih svojih pet nogu i da govori takođe kroz te ventile, uzbuđenim gal-šestim.
     "Put do otvorene vode, slobodan. Stigli brzo, vratili se brzo. Do cilja sada mi vama pratnja."
     Razleže se klicanje Huniša i Urkinja. Lark ostade nekako hladan.
     Ti što kliču ostaće na obali - neće morati da zarone.

     Voda je preobrazila pećine i lagume. Pod zamasima peraja uzdizali su se oblaci mulja, tako da su u slaboj fosfornoj svetlosti iskrsavale mirijade svetlih tačkica od kojih se malo šta drugo moglo videti. Larkov verni reug izvodio je čuda sa polarizacijom, pretvarajući mutljag u nešto koliko-toliko prozračno. Pa ipak, samo najvećom pažnjom moglo se izbeći naletanje na oštre krečnjačke izbočine. Konopac kojim je bio privezan spasavao je Larka od potpunog gubitka orijentacije.
     Ronjenje kroz pećine bilo je u mnogo pogleda nalik na status mlađeg mudraca u Zajednici Jijoa: nešto što Lark nije želeo ni tražio, a ni očekivao da će mu se dogoditi, dok je živeo onim svojim ranijim životom - dok je bio naučnik i jeretik.
     Kako su nezgrapni bili pod vodom ljudi plivači, u poređenju sa gracioznim mladim Gheuenima koji su se štipaljkama hvatali za podesne izbočine i naprosto klizili napred i napred, živeći ovde, pod slatkom vodom, gotovo isto onako slobodno i prirodno kao i na suvom tlu.
     Na pojedinim mestima odeća od skinka se pocepala i odvojila; tu Larkova koža poče da obamire od hladnoće. Ali na drugim mestima njegovo telo se pregrevalo od napora. Kudikamo veću nelagodnost imao je zbog tog trekijevskog pipka u ustima. Jer pipak nije samo ispuštao vazduh, nego je i predviđao Larkove potrebe i preduzimao zbog toga određene postupke, veoma nervirajuće. Nije dozvoljavao Larku da ponekad zadrži dah, da neko vreme ne diše, kao što je čovek sklon da čini kad se usredsredi na neki kratkoročni problem. U takvim trenucima pipak je počinjao da golica Larkovo grlo, da bi ga naveo na nastavak disanja. Kad se to prvi put dogodilo, izazvalo je kod Larka jak nagon na povraćanje. (Šta bi bilo da je povratio doručak? Da li bi se tu, pod vodom, udavili i on i taj trekijevski prsten? Ili bi prsten smatrao da je dobio divnu hranu - neočekivani već upola svareni obrok?)
     Lark je toliko žestoko pazio na konopac ispred sebe da je propustio da zapazi trenutke prelaska iz kamenitih katakombi na muljavu ravnicu potopljenih livada, udavljenog drveća i plutajućeg otpada. Uskoro prođoše kroz ta rubna područja puna mulja, i u vodi se pojavi dnevna svetlost. Šetali su opet Livadom okupljanja, ali ona je sad bila dno jednog planinskog jezera. Dobro znani, obični predmeti poprimali su jezivo izmenjen izgled.
     Konopac kojim su krabe vodile kolonu prošao je i pored jednog šumarka manjeg bua čija su stabla bila toliko visoka da su dostizala površinu vode, daleko iznad kolone, i izbijala u vazduh. Gheueni se okupipše oko jedne takve cevi, da usisaju po nekoliko dubokih dahova vazduha. Zadovoljni, povukoše konopac dalje.
     Mnogo pre nego što su pojedinosti postale vidljive kroz vodu ipak mutnu, Lark je spazio blagi opšti sjaj njihovog odredišta. Ran i Lingova pohitaše nestrpljivo u tom pravcu, mlatarajući nožnim perajima. Dok je Lark stigao do njih, oni su već pritiskali šake na divovski glatki sarkofag čija je boja izgledala kao žuti izlazak Meseca. U toj 'grobnici' ležao je svemirski brod u obliku cigare, rothenski, u kome su Rotheni imali 'dom' izvan svog doma; brod zaliven i zarobljen.
     Dvoje zvezdanih putnika se razdvojiše; on zapliva desno, a ona levo. Po prećutnom sporazumu, Dženi pođe za muškarcem; iako mnogo sitnijeg rasta, znalo se da je kvalifikovanija da motri na njega. Lark pođe za Lingovom, nastojeći da nijednog trenutka ne zaostane mnogo. Posmatrao je kako se ona kreće duž zlatastog zida.
     Iako je Lark imao više iskustva sa galaktičkim božanskim mašinama nego drugi pripadnici jijoanskih šest naroda, ovo mu je bilo prvo neposredno približavanje brodu-uljezu čiji je dramatični upad onako grubo prekinuo njihove svečanosti Okupljanja, pre mnogo nedelja. Tada je brod izgledao tako veličanstven i strašan! Nepobediv; dovoljno opasan da pred njim svačija hrabrost otkaže. A sad: bespomoćan. Ubijen, ili bar neumoljivo zarobljen.
     Lark pokuša da prepozna pojedine delove broda. One izbočine - to bi mogli biti stabilizatori koji štite brod od kvantno-probabilitetnih fluktuacija... šta god to značilo. Takozvani 'tehničari' koji su radili za Lestera Kembela izbegavali su da kažu išta kategortično čak i o najosnovnijim elementima konstrukcije zvezdanih brodova. A sam visoki mudrac ljudske rase, Kembel, nije ni učestvovao u pripremanju Larka za ovaj zadatak; umesto toga, natmureno je ostao u svom šatoru, savladan krivicom zbog katastrofe koju je navukao na Duden Mesu.
     Iako ga je pritiskalo snažno osećanje opasnosti, Lark otkri čudnovatu sablasnu lepotu u ovom plivanju kroz jedno carstvo u kome sunčevo svetlo stiže kosim zanjihanim mlazevima odozgo, prožeto svetlim trunčicama; svet tišine, čudno blizak kontemplaciji.
     Osim toga, Lingova je bila građena tako dobro i tako atletski da se, i kroz kožice skinka prilepljenog odasvud po njoj, zaista imalo šta gledati.
     Zaplivaše oko jednog kraja zvezdanog broda. Tu velika senka sasvim odseče sunčev sjaj. Da li je naišao oblak, ili je to neka planina? Lark uvide...
     To je jofurski brod.
     Iako samo senka u mutnoj vodi, div navede Larka da se sav naježi. Taj ogromni zasvođeni oblik; taj div na obali jezera... mogao je, da je hteo, progutati rothensku lađu celu.
     Čudna misao dođe Larku.
     Prvo smo osetili ogromno strahopoštovanje pred Rothenima, reče on sebi. Onda smo videli kako je njihovu 'veličanstvenost' skresala jedna stvarna sila. Šta ako se to dogodi ponovo? - zapita se Lark. Kakav bi to pridošlica morao biti, da bi Jofure nadjačao? Lebdeći planinski lanac? Brod čija će senka zakloniti sunce celom Nagibu?
     On dočara sebi niz 'brodova' koji dolaze naizmenično, sve jedan od drugog ogromniji, do dimenzija jednog, drugog i trećeg meseca Jijoa, zatim do veličine celog Jijoa, a onda - zašto ne? - veliki kao moćna Izmunuti!
     Mašta je zaista zaprepašćujuća stvar, reče on sebi; omogućava divljaku iz prašine da ispuni svoj um najfantastičnijim neverovatnoćama.
     Naglo komešanje vode i mehurića vazduha umalo da mu otrgne reuga s lica; to je Lingova požurila, razmahala se nogama žestoko. Lark pohita za njom... ali se nekoliko trenutaka potom zaustavi i ostade da zuri.
     Nekoliko metara ispred njega, Ling je jednom rukom pratila ivicu zlataste prepreke - ivicu jednog velikog udubljenja ili otvora. Jer tu su na brodu Rothena bila otvorena jedna velika vrata, ono što se kod svemirskih lađa zove portal. Odatle je zračila bogata svetlost. Nekoliko prilika stajalo je u portalu: tri ljudska stvorenja i jedan rothenski gospodar na čijem licu je mirovala privlačna simbiotska maska. Taj kvartet je ispitivao svoj sveobuhvatni zlatni zatvor pomoću nekih instrumenata; na licima svo četvoro bili su izrazi zabrinutosti.
     A svo četvoro nepomični... zaliveni kristalnim vremenom.

     Viđena iz neposredne blizine, ta žuta čaura ličila je na 'ćilibar' u kome je svoje omiljene trofeje čuvao onaj planinski mulk-pauk čija luda skupljačka strast umalo da košta Reti i Dvera života, pre nekoliko meseci. Ali ova vremenska zamka nije imala lepo doteran ovalni ili jajasti oblik. Više je ličila na oborenu i delimično rastopljenu sveću, sa koje su se na tle slile mnogobrojne zlataste barice donekle i preklapajući jedna drugu. Jofuri su širokogrudo dali svoj dar zaustavljene temporalnosti, sipali su toliku količinu da je rothenski brod bio izobilno prekriven odasvud.
     Kao na Duden Mesi, pomisli Lark.
     Idealan način da pobiješ svoje protivnike, a da ne upotrebiš razornu paljbu, reče Lark sebi; možda Jofuri nisu smeli da rizikuju oštećenje jijoanske ekosfere, što bi pred velikim Institutima bio ogroman zločin, uporediv sa pljačkom gena i ilegalnim naseljavanjem.
     Ali ovi ne-Trekiji sasvim su drugačije postupili sa Livadom okupljanja i šumom oko nje - sasekli su bukvalno sve živo i neživo oko sebe. Dakle, ovu zlatnu klopku namakli su rothenskoj lađi verovatno iz nekog drugog razloga. Da bi zarobili, a ne ubili? Kad bi to bilo tako, onda bi postojala i mogućnost da točkasti žitelji Duden Mese jednog dana budu oslobođeni iz svog zlatastog poluprovidnog groba.
     To je bila Larkova prva misao pre tri dana. Odmah posle bekstva, obaviše niz žurnih eksperimenata sa relikvijama mulk-pauka, skidajući zlatni 'ćilibar' vremena sa njih; pomoću trekijevskih rastvarača otopili su taj zlatasti fenomen sa pojedinih ptica i drugih živih bića koja je mulk-pauk u neko davno vreme zarobio i sačuvao.
     Sva oslobođena bića ušla su u normalno proticanje vremena mrtva; sasvim mrtva.
     Možda Jofuri imaju na raspolaganju neko bolje sredstvo za oživljavanje, razmišljao je Lark tada; a možda nemaju, ali i ne žele da oživljavaju nikoga, nego samo da čuvaju svoje trofeje u nedirnutom stanju zauvek.
     Tek pretprošle noći došla je Larku, u snu, jedna dodatna zamisao.
     Hivern polaže jaja ispod dubokog snega. U proleće, sneg se topi, pretvara se u bljuzgavu masu, kroz koju jaja tonu. Zatim tonu u žitko blato, ali ono se vremenom osuši, pa i stvrdne oko njih. Ali kasnije u toku godine nastupi kišna sezona. Tada se blato opet razmekša. Tek tada larva hiverna izlazi iz jajeta... i zapliva, slobodna.
     Kad se Lark probudio, ideja je već bila u njegovoj glavi, cela.
     Svemirski brod ima jaku spoljašnju 'ljusku', baš kao jaje hiverna; brod Rothena jeste zarobljen, ali oni u njemu nisu neposredno napadnuti.
     Dakle, možda su još živi.
     Dokaz je sada stajao pred njim. Te četiri osobe u velikom portalu broda bile su očigledno svesne da je njihov brod zaliven zlatastom preprekom. Instrumenti u njihovim rukama jasno su govorili o započetom proučavanju toga čime je brod optočen.
     Doduše, jedan problem je ostajao, samo jedan... svo četvoro bili su nepomični. Ne pokazujući, uz to, ni najmanji znak da primećuju prisustvo Larka i Lingove izvan poluprovidne prepreke, na udaljenosti ne većoj od dužine jednog Huniša.
     Mašući polako perajima samo da bi ostala na istom mestu u vodi, Lingova napisa nešto na štici, voštanoj ploči, koju je imala pri ruci i podiže ploču ka Larku da je on pročita.
     UNUTRA VREME RAZLIČITO
     Lark pronađe među svojom opremom istu takvu šticu, vezanu konopcem za njegov opasač, i posle izvesnog petljanja uspe da napiše:
     SPORIJE?
     Lingova mu odgovori na zbunjujući način.
     MOŽDA. ILI KVANTOVANO POMEREN OKVIR
     Njegovo lice razvučeno u izraz nerazumevanja 'kazalo' je više nego što bi mnogo reči moglo kazati. Lingova izgnječi i poravna vosak i napisa na štici:
     RADI SVE KAO JA
     On klimnu glavom i dobro pripazi šta će to ona sad preduzeti. A ona samo zapliva od broda, razmahujući rukama i nogama. Zapliva i on.
     Pred njihovim pogledima prostirala se jadna, ranjena Livada okupljanja. Svako pojedino stablo bilo je presečeno i sasečeno pobesnelim laserskim zracima, ali mnogi komadi drveta nisu otplovili sa vodom, nego su potonuli na dno jezera. Jezerska voda bila je uskomešana i prljava, ali Lark vide, među komadima drveta, i kosti; urska rebra i huniške kičme sa bodljama, ispreturane i pomešane sa iscerenim ljudskim lobanjama. Nije to način da se ogole kosti preminulih Jijoanaca; ne iskazuje se tako poštovanje oprema mrtvima, a ni prema Jijou.
     Možda će nam Jofuri dozvoliti da u ovo jezero zasadimo jednog novog mulk-pauka, pomisli Lark dokono. Ili da, već, nešto učinimo na rašćišćavanju ovog haosa.
     Oseti da ga Lingova ćuška. Okrete se i vide na njenoj štici reči SAD NAZAD. On poslušno izvede isti manevar kao i ona i dopliva na isto mesto gde su već bili.
     Ali se zagleda sa novim iznenađenjem.
     Pomakli su se!
     Četiri kipa u ulaznom portalu broda, kao i pre. Ali nijedna poza nije bila ista! Jedno ljudsko biće prstom je pokazivalo ka nečemu izvan broda; izraz lica bio je zaprepašćen. Drugo ljudsko biće kao da je zurilo tačno u Larka, sa izrazom lica koji je predstavljao nekakav prelaz iz smirenosti u zaprepašćenje: usred procesa uviđanja, shvatanja nečega.
     Zar su oni sve ovo učinili dok smo bili okrenuti leđima? - upita se on.
     Proticanje vremena unutar zlataste 'mahune' bilo je nešto sasvim drugo, drugačije nego što je on mogao razumeti.
     Lingova napisa i pokaza mu:
     OVO ĆE IĆI MALO TEŽE
     Lark je pogleda u oči, vide napetost, ironiju i nadu.
     On klimnu glavom.
     I pomisli: da, stvarno će ići malo teže.